Gošća: pesnikinja Marija Maca Obrovački
„Korak bitan, a spor. Sputan bez najave. Bolan s voljom načinjen uz dah, bez predaha, točkom, štapom…“ – piše Marija Obrovački. Ako je poezija uzajamno slušanje pesnikinje i čitalaca, taj konstantni stereo iskustava i ideja, taj kotao reči koje pišu i sviraju, uvek izašle iz tela, uvek u njega ulaze, uvek povedene velikom silom da kažu, onda je jasno da je Marija pesnikinja osluškivanja. Slušati dah sa svakim korakom, a korak ne mora biti načinjen nogom. Ne mora biti načinjen na dve noge. Pesnikinja to zna, a stvar sa znanjima koja neki ljudi imaju zato što su negde bili ili nešto žive, jeste da ih treba čuti. Marijina politička misao, slobodno ću je tako formulisati, tiče se pre svega, omogućavanja prava na rad osobama sa invaliditetom. Ona smatra da je to put ka njihovom oslobađanju od opresivnih institucija. Oslobađanje od pozicije deteta, pozicije bolesnog ili nekoga „ko ne može.“ U osnovi nedopuštanja osamostaljivanja jeste lenjost sistema, jer je tako lakše institucijama i ministarstvima, raznim odborima koji donose odluke i sl, jer se tako ne moraju upošljavati ljudi da asistiraju jedni drugima, ne moraju se postavljati rampe za pristup u zgrade, ne moramo na ulicama da viđamo ljude sa invaliditetom.
„Kažete želite mi dobro, ali ne vidite me skrivenu u telu što ne liči na govor“, ovo su Marijini možda najdirektniji stihovi obraćanja. Kome? Osećam da se obraća svima koji to mogu da zamisle.Ako je poezija razgovor, reakcija između pesnikinje i publike, onda Marijina poezija vodi u ovim komunikacijama, ona je ispred nas, anticipira našu sledeću reakciju. Opet, fizičke mogućnosti autorke su drugačije od mogućnosti većine, pa u samom životu najčešće imamo prednost u odnosu na nju. To je značajno kao pitanje pozicija sa kojih stvara bilo ko od nas, značajno je za otvaranje pitanja o mogućnostima unutar savremene literature i umetnosti uopšte. Marija poeziju koristi kao svoj govor, poezija su njena usta, njen jezik, njom otvara i pitanja seksualnosti žena, uvodi u tekst predviđanja o društvu koje će se jednom morati odreći zla. I, nedoumice nema, javnost za to nije spremna. Međutim, javnost ne može da zaustavi pesnikinju. Nepostojanje javnosti ne može je zaustaviti. Gde, uostalom, žive pesnikinje? Možda žive u pećinama raščupanih kosa, noseći toljage, možda žive u vilama sa čašom šampanjca u ruci, na sred mora, u sred vreve. Možda žive zatvorene, možda pišu u nekoj sobi i danas, i potrebna im je podrška, kao što je baš svima potrebna, ta alatka za opstanak.
Reci mi nešto o svom pisanju, o počecima, o procesu?
MARIJA: Više se i ne sećam od kada pišem, od trenutka kada sam rekla majci da uzme olovku i papir, jednostavno je krenulo 2004. godine. Nisam objavljivala dugo, onoga trenutka kada sam prikupila dovoljno pesama za zbirku nastala je “Skrivena u telu” (Nova Poetika, 2012, Zemun). Pokrenula me je energija, koju možda, iz razloga što fizički nisam bila i još uvek nisam u mogućnosti da usmerim na ono što u ustvari nosim u sebi. Jednostavno, želja da ispoljavaš zagrljaje, vrištanje, govor, pevanje, strast, potreba da iz mene izađe nešto i ostane zapisano… Pisanje kao pisanje kod mene nema određeno ni mesto ni vreme, samo mi je potrebno da sednem za kompjuterski sto i polako krenem laktom da zapisujem. Pokrenu me, naravno, emocije ili bilo šta što vidim, čujem, a ne stignem da razmišljam o tome. Jednostavno, desi se.
Kakva je pozicija pesnikinje sa invaliditetom u ovoj zemlji? Koja su tvoja iskustva u tom smislu?
MARIJA: Iz pozicije pesnikinje sa ili bez invaliditeta fizičkog, mentalnog ili kojeg god, generalno nisam zadovoljna položajem žena sa invaliditetom. Iziskuje mnogo odricanja da bi ostvarile nešto, itd. Nemam poziciju u društvu, niti u porodici, niti u partnerskom odnosu, sve je borba. I sve izgleda malo smešno u našoj sredini. Biti žena sa invaliditetom, još sa posledicama cerebralne paralize, pa još imati otežan govor, nevoljne pokrete, živeti sama pet godina u stalnom strahu i neizvesnosti, da li ćeš imati asistenciju ili ne, ne znam šta da kažem. Ako nas većina ljudi posmatra kao potencijalne korisnice gerontoloških ustanova ili stanarke četvorozidnih soba u koje se ne ulazi, i iz kojih se ne izlazi, onda društvo i ne treba da misli i pokušava da reši bilo šta. Mogla bih još o mnogo čemu, ali doći će vreme… Sve zavisi ko predstavlja osobe sa invaliditetom i kako, rekoh još uvek smo daleko… Dodaću da je vrlo važna deinstitucionalizacija, zapošljavanje osoba sa invaliditetom, uključivanje osoba sa invaliditetom u politiku, a politika je k… Tako da igri nikad kraja.
O saradnji sa organizacijama za osobe sa invaliditetom i zašto je to bitno…
MARIJA: Momentalno sam zaposlena u Centru “Živeti uspravno,” kao organizatorka Servisa personalnih asistenata. U procesu dobijanja statusa radno sposobne osobe bila sam dve ili tri godine. U ovom procesu “Procene radne sposobnosti”, bila sam iz pozicije žene sa invaliditetom koja već skoro pet godina živi sama, jer u porodici nisam mogla više ostati, iz pozicije one koja ne može živeti od naknade za tuđu negu i pomoć, pa mora nešto raditi, ali me društvo sprečava u svemu… Bitan je kontakt sa organizacijom ali nije presudan. Obično, svi vode svoju politiku. Nedostaje ujedinjenje oko onoga što je potreba. Svodi se na rasipanje ideja… Ne bi trebalo da se svodi na priču o osetljivim grupama, nema osetljivih grupa. Iz svake organizacije je potrebno da se neko uključi i oblikuje celinu koja može nešto da uradi, zajednički, što se tiče zakona, konvencija, standarda i slično.
„Slučajno, sasvim slučajno setih se zavoda za cdp, tu gde su mi sečeni nokti ali do krvi, bolelo bi danima… Sećam se cigala po kojima klečim u nadi da ću dosegnuti do prvog bagrema… Slučajno tj. namerno se borim“,ovo je deo Marijinog Twitter statusa koji me je i vratio na njenu poeziju. U poslednje vreme dosta razmišljam o kretanju samog teksta, o aktivnosti unutar same pesme. Šta to pesmu miče, šta se u njoj odvija? Ne govorim nužno o dramaturgiji u kojoj se junaci menjaju, kroz nešto prolaze, itd. U Marijinoj poeziji, govorim o promenama koje nose forme njenih pesama, a u samom sadržaju, to su kretanja unutar društva i unutar tela često sukobljenog sa društvom. Mislim o širokoj slici u kojoj su telo i društvo uspešna uzajamna metafora. Naime, autorka ni jednog momenta ne ispušta iz vida svet u kom je, iako često piše iz duboke unutrašnjosti. U životu, Marija ume da koristi delove tela na način drugačiji od onog koji smo navikli, na primer, pesme kuca laktom, a samo to je često dovoljno za razne oblike nasilja nad ljudima. Ometa nam sliku kako bi neko „trebalo“ da hoda, da li vrcka ili ne, kako se neko smeje, kako neko jede ili pije, za šta koristi ruke ili usta. U ovim situacijama, vizuelnost je snažan aspekt nasilja.
„Urlamo od sreće što smo prolazni“ – završiću Marijinim stihovima koje čujem kao opomenu, o traćenju života, identifikujem se sa njima kao sa svojim životom, a pesnikinja mi daje glas.
Marija Obrovački pisala je odgovore uz asistenciju Marije Jevtić.
Pratite Marijin twitter:https://twitter.com/marijaobrovacki?lang=en