Ljubavi i Društvo – Lišće u kosi moga psa

SHARE:

Jelena Anđelovska
Ljubavi i Društvo – Lišće u kosi moga psa 

ljubav žene : Ica Mitrović, Novi Sad 

Za dugačkim stolom sede tri vrste ljubavi. Ljubav za društvo, ljubav za psa i ljubav jedne žene prema muškarcu. Nema muzike, svetlo je prirodno. Ljubavi govore u glas, mada svaki čas neka popusti da bi čula ovu drugu. Ako vole nisu glupe i znaju da među njima postoji veza.

 … Rano sam našla svoja mesta revolucije. Male sobe u kojima se prave sendviči ljudima sa ulice, male sobe u kojima zvone SOS telefoni, sudnice, restorani koji zapošljavaju na crno, šnajderske radionice koje traže brzinu u ruci, veštinu u oku, ulica, naravno… Obična mesta, hoću da kažem, to su sve mesta revolucije.

…Pre nekoliko dana u novinama je pisalo: naučnici potvrdili da psi imaju osećanja. Volela bih da znam ljude kojima je potreban autoritet da u to poveruju. Da poveruju u ljubav bez naučnih dokaza. Da ljubav postoji. Ako ljudska rasa ovako nastavi doći će dan kada će naučnici, spuštenih glava, objaviti da je šou završen, da ljudi nemaju osećanja i da su se milenijumima samo pretvarali. 

…On i ja smo zajedno sedam, osam godina. Počelo je tako što sam odlučila da imam ozbiljnu vezu, krenula u potragu i naišla na plodno tlo. Videla sam ga, prišla mu, rekla mu da mi se sviđa, dugo smo pričali i na kraju se poljubili. Period zavođenja je, stoga, bio čudan, ja sam stalno govorila šta želim, a on nije pokušavao da me impresionira već da me natera da se osećam sigurno. Kažem natera, jer je rešeno težio da me uključi u sve aspekte svog života, što sam ja interpretirala kao „uđi, sedi, opusti se…“

…U onim sobicama revolucije,… tu sam kod kuće na čudan način. Ulazeći u sobu za SOS razgovore sa ženama koje trpe nasilje prolazim kroz neku opnu. Sećam se svakog svog iskustva, i to odjednom i u isto vreme. A nisam došla iz fine kuće, znam manire manipulacije i krutost strepnje. Uvek razumem o čemu žena govori. Ona i ja, preko žice. Nalazimo se u tamnom tunelu sluha, od mog do njenog uha. Unutar kabla je dobri mrak. Svaka reč važi. Treba nam samo malo ljubavi. Malo tišine. I malo glasa.

… „Kloša sa Detoša“, tako poznanici zadirkuju mog psa. Došla je kod mene iz druge ruke, prijatelj ju je našao, malu crnu pahulju, među kontejnerima novosadskog naselja Detelinara. Na ivici grada… Ovaj grad je podeljen. Svaki grad sa toliko pasjih družina koje preživljavaju držeći se zajedno, podeljen je. Opčinjava me to što se ophodimo prema psima kao da su nam životne šanse jednake, takmičimo se za mesto u parku ili parče hleba, kao da imamo iste šanse – tako ih samouvereno tlačimo. Ponekad mislim, sve bih dala da sam na onoj strani, u onoj grupi pasa, da sam taj i taj pas. Ne bih dugo preživela, većina nas ne bi preživela taj pasji život sa čovekom. Gledam dok kruže oko novog psa, odlučuju da li će ga primiti u društvo. Vrlo često taj pas je izbačen iz neke kuće. Vrlo često to je rasan pas. Ljudi i dalje kupuju pse. Ljudi i dalje ostavljaju pse. Ljudi su i dalje lenji da nešto urade povodom ove situacije.

…Znala sam da želim dugo, dugo da budem sa Savom onda kada sam potpuno razumela njegovo viđenje partnerskog odnosa. I osetila razmere onoga što smo stvorili. Ostvarivanje našeg odnosa mi je pokazalo da je moje dotadašnje gledište povodom partnerstva bilo grozno, da sam upijala, na emotivnom nivou, svu propagandu ženskih časopisa i usvojila ponašanja, očekivanja i tumačenja tuđeg ponašanja na osnovu ovog ideološkog okvira. Nisam znala koliko je to u meni dok nisam videla da može drugačije… Sava me je naučio šta je drugarstvo i poverenje i da je to obavezno, a ljubav cveta kada je uspostavljeno. Do tada sam mislila da ljubav počinje zaljubljenošću (koja mi je delovala hormonski, telesno, biološka činjenica), a kad to prođe (a mora da prođe) vezu održava skup zajedničkih interesa, što bi bila ljubav, recimo. Sada mislim da su najvažniji poverenje i sigurnost. I jasne namere i ljubav koja je konstantna i svesno doneta odluka. U okviru toga moguće je sto puta se zaljubiti u istu osobu. Stoga ljubav i zaljubljenost nisu nikakva biologija već politika.

…Mislim na mnoge žene, na one sa kojima sam delila posao, i one koje pozivaju službu jer su tučene, emotivno izmorene, ogladnele, usamljene, drugačije, treba im pravna zastupnica ili poziv policiji… Bila je jedna majka. Njom inspirisana napisala sam ovu pesmu : On je rekao, mama dođi, mama izvini (polu-automatski tekst) steže mi telefonski kabl oko vrata gleda me u oči priziva pogled onog dečaka orest zavrće moju glavu ne mogu da dam tragičan krik nemam glas preseca mi glasne žice žicom telefona onaj dečak mama mama mama njegovi pogledi kako sam im se radovala koracima osmesima pomozite mu pomozite mu molim pomoć za njega ocrtava mi kabl na vratu pusti me da se srušim i ležim tu u nadi da ću nečujno umreti da neću ni znati samo da ne ustanem samo da ne ustanem ali diže me njegova pesnica puna majčinog mleka velika je kao ova soba soba mi sada izgleda dvostruko veća njegova pesnica procvetava i zauzima sobu raste lomi sve pred sobom rasplinjava se puna pesnica mog mesa moje krvi mog tela neko će nekoga ubiti ako mu ne pomognete gospodine sudija

… Šetamo ulicom, ona je stara oko tri meseca. Mala je, mekana, javlja se prolaznicima. Plaši ih se manje nego prvih dana. Ljudi se okreću za njom, maze je po glavi, šapuću joj tajne. Ko zna. Štene je. Dve devojke, posebno, ne žele da se odvoje. Gnjave je, ona im klizi iz ruku, skakuće, balavi. Moja prijateljica kaže: „Udomljavamo je, da znate.“ Oh, pogodilo me je. To je bio trenutak. Kakva izdaja. Dakle, šetamo štene, hvalimo se jedna drugom, a ipak ja – ljudsko biće – imam plan da je se rešim. Izdaja. Razumela je reči. „Ne, ne, ona živi sa mnom, nema udomljavanja“, viknem. Ljubim štene u čelo i obećavam da ću je zauvek voleti.

…Sava me je naučio da volim mjuzikle, da ne jedem meso. Ja sam njega naučila da hekla i da voli avokado.

… Sopstveni sam projekat. Kao tinejdžerka sam odlučila da ću raditi sve suprotno od svojih roditelja. U taj život išla je i briga o drugima. Da drugi postanu prvi. Da svi postanu prvi ili da svi postanu drugi. Nisam znala da drugi nikada neće biti prvi, da je to sistemska stvar. Nije pojedinačni slučaj. Mnogo je drugih, a još više trećih, ko zna koliko je četvrtih na ovom svetu. Onih kojih se više niko ne seća. Ko su oni, ko bi to mogao biti? Moj ideal je udruženi rad za ljude sa manje snage, ideal koji potkopava sistem i jedini može da ga sruši!

…Sećam se prve noći. Same u sobi. Sa potpuno nepoznatim osobama, i ona i ja. Sklupčano štene, drhti na ćebetu, negde u uglu. Ne vidim je. Čujem povremene uzdahe. Neću da joj priđem, ne poznajem je, ne mogu je pozvati u svoj krevet. I ne želim da je uplašim. Pitam se šta misli dok leži tako u mraku, sluša me kako dišem. Šta da uradim da prestane da me se boji. Ne trpim da me se plaše. Jednako ne trpim da se ja plašim bilo koga. Treba joj vreme da dođe do ljubavi. Neka spava, mislila sam.

…Volim da sam na moru sa Savom. I na Bećarcu.

… A bojiš li se nečega u ljubavi sa njim?

…Ne bojim se ničega… Mislim da je najvažnija stvar koju sam naučila ona o davanju kao iskrenoj želji da nešto podelim. Verovatno je tako i zato što primam puno i konstantno i shvatam ga zdravo za gotovo. Pre sam o davanju i primanju u ljubavi imala neki tržišni model. Stiskala sam se, pokušavala da ujednačim ulaz i izlaz, kalkulisala. Sava mi je omogućio da osetim da je to pogrešno, pustio je da se promena desi u meni. Sada, iako je on zaslužan, to je u meni, a nešto što ću imati samo sa njim.

…Neko mi je jednom rekao: „Pa ti, ustvari, voliš ljude…“ Ne mogu da kažem da ih volim, ali me zanimaju. Oduvek su me zanimali. I danas maštam da sretnem nekog ko me pita: „kako si, šta ima?“ I da osobu to stvarno interesuje. Da zaboravi na vreme i prognozu, na korist i mala poznanstva koja joj mogu biti bitna ili ne. Uostalom, sa ljudima koje srećemo svakog dana veže nas saznanje da je to onaj ili ona što će umreti. I što se rodila. Ali, pre svega što će umreti, dakle, ide negde, kao i ja, u nepoznato. To mi se čini dovoljno čak i u kulturama u kojima se ljudi manje plaše smrti ili se smrti ne plaše, taj put nije sasvim jasan i svi ga delimo. Smrt će se desiti. Zanimljivo je i da ne znamo kako će se desiti. Na primer, kao predstava „Romeo i Julija,“ svi znamo kraj teksta, ali iznova (ne)gledamo predstave, jer pojedinačne režije donose nove puteve do smrti.

Razgovor se nastavio duboko u noć.

j andjelovska