LEVIČAR U PLEJBOJU (4) – Markuzeovo “priznanje” bivšem studentu

SHARE:

Magazin “Plejboj” zatražio je oko 1970. godine od Herberta Markuzea intervju, nudeći mu za to veću sumu novca, ali ih je odgovor prilično iznenadio, svedoči njegov prijatelj i bivši student Endru Friberg. “Otac Nove levice” pristao je, ali uz uslov da se – pojavi na duplerici. “Plejboj” na to nije pristao. Iste godine, objavljen je Markuzeov portret u “Plejboju” iz pera drugog Markuzeovog studenta, Majkla Horovica. Kako je autor “Erosa i civilizacije” i “Jednodimenzionalnog čoveka” prikazan u “Plejboju”, na čitaocu je da prosudi. Oprema teksta koji donosimo u nekoliko nastavaka je redakcijska.

Bilo je na Majklu Šeridenu, neumornom studentskom Digeru sa Old Vesberija, da napravi očiglednim jaz između Markuzea i anarhističke levice.

– Nije li bilo revolucija u istoriji – zapitao je Šeridan – kojima intelektualci nisu dali okvire, koje nisu bile intelektualne čak ni u kontekstu?

– Na šta tačno mislite? – repetirao je Markuze u defanzivi. – Francusku revoluciju inspirisali su Volter, Didro, Ruso. Rusku revoluciju Marks, Lenjin, Trocki.

Šeridan je ćutao. Nije imao na umu Rusoa i Trockog. Mislio je na Budu, Lao-cea, Muhameda i Hrista. Začudo, Markuze, čiji Eros i civilizacija je omiljen među hipicima, odbijao je uvek da igra duhovnika rame uz rame sa Alanom Votsom i Timotijem Lirijem. Nije da nije temeljno upućen u mističku tradiciju. (Njegovi omiljeni pisci su Po i Bodler.) Nego stvar je u tome da, kada je prinuđen da bira između transcendencije i realnosti, on uvek zastupa realnost. Za Markuzeovo viđenje, revolucija je trezvenjački posao i nikakav guru hokus-pokus nije viđen kao zamena za konkretnu političku akciju. “Spontanost nije dovoljna”, upozorio je za L’Express prošlog leta. “Neophodno je imati organizaciju… Ne mogu da zamislim kako se neko može boriti sa društvom koje je mobilisano i organizovano u potpunosti protiv svakog revolucionarnog pokreta, protiv svake efikasne opozicije – ne vidim kako se neko može boriti protiv takvog društva, takve koncentrisane sile – vojne sile, policijske sile, itd. – bez ikakve organizacije. To neće uspeti”.

– Ima li još nekih pitanja? – zahtevao je Markuze. U prostoriji je bilo tiho. Naučnik je ustao sa mesta gde je sedeo, kao da će pozvati na neizbežni kraj uz kafu i krofne.  

– Samo jedna lična primedba, Herberte – oglasio se Ričard Džons iz ugla. Markuze se vratio da sedne, dok je Džons nastavio skoro solilokvijum.

– Nedavno sam ponovo pročitao Eros i civilizacija… To je delo genija. Uspelo vam je da tumačite Frojda na način na koji niko drugi nije… Mora da ste se osećali veoma usamljeno…

– Usamljeno? – uzviknuo je Markuze uzavrelo. Džons je očigledno mislio “intelektualno usamljeno”, ali Markuze je namirisao psihoterapiju i uzvratio lično. – Hajde da jednu stvar razjasnim. Nikad se nisam osetio lično “usamljenim” ili “otuđenim” ili ma šta slično tome. Veoma sam srećan, hvala.

A da li je zaista? Može li ovaj nemački Jevrej u egzilu, sa svojom marksističkom i frojdovskom vizijom, zaista da na ličnom planu bude srećan u modernoj Americi? Čovek jedne dimenzije je rad jedak ko kiselina, da se čovek zapita da li Markuzeov cerebralni otrov nikad ne otruje dušu.

Otišao sam da vidim Markuzea posle nastupa.

– Zdravo… Majkl Horovic… vaš bivši student.

– A, da. Pomislio sam da ste mi poznati. Kada ste bili na Brandajsu?

– 1965… vaše poslednje godine… Bio sam u vašem razredu 196b.

“Šta beše 196b?” Kako je Herbert Markuze mogao da zaboravi Političke nauke 196b? 196b je bio najnapredniji kurs iz moderne političke teorije ikad ponuđen i ako nisi utuvio Kanta u glavu, nije bilo svrhe da izlaziš na ispit. Markuze bi držao govor o Hegelovom shvatanju razuma u istoriji, a liberali i marksisti bi urlali jedni na druge sve dok se domar ne bi žalio.

– Ne sećate se 196b? – upitao sam nevino. A onda pošteno, pognute glave: – To je bio vaš napredni kurs iz modernih političkih teorija.

– A, da – uzdahnuo je Markuze i bio je to jedan od onih uzdaha koji se otmu mojoj jidiš baki kada se priseti Judžina Debsa. Svega je bilo u tom uzdahu – sećanja na prijatelje iz prošlosti, nostalgije za izgubljenom ulogom anonimnog naučnika i maglovitog straha od budućnosti.

– Brandajs se iskvario, zar ne? – zapitao je, skoro pa nadajući se.

– Da, nije više isti – potvrdio sam mu. – Manuel je otišao, Sili je otišao, čak ga je i Kozer napustio.

– Ja, razgovarao sam sa Hajncom Lubašem prošle nedelje. Zamalo da upitam “Nu?”, ali sam shvatio da govorimo bramanskim nemačkim jevrejskim, a ne seljačkim jidišom. “Oh, stvarno?”, ad-libovao sam. “Da li i on hoće da ode, takođe?”

– Da, ali je teško… On nije objavljivao mnogo i…

Dakle, došlo je do ovoga? Intervju sa ocem Nove levice pretvorio se u ćaskanje o Brandajs akademiji.

Ali uklapa se. Jer Markuze je i dalje u osnovi skitajući profesor, koji provodi većinu svog života u otplaćivanju hipoteke, vozeći auto na popravku, popunjavajući formulare za zdravstveno osiguranje, pozivajući prijatelje na kafu i govoreći svojoj ženi da ne treba da brine. Jedina razlika između njega i nas je u tome što on, kada se vrati kući s posla, umesto gledanja “Nasmej se”, odlazi u sobicu i kuca poglavlje knjige.

A opet, nudi nam i više od toga. Uprkos svojim godinama, Markuze putuje od kampusa do kampusa, od TV studija do foajea nekog magazina, od sale za predavanja do protesta za mir. Lekari kažu ne, ali Markuze kaže da i beskrajni marksistički vodvilj ide od grada do grada, od zemlje do zemlje, jer je očajavajućoj mladoj inteligenciji potrebna konstantna reanimacija.

– Kakvi su vam planovi? Ostajete u La Holji?

– Ne.

– O, ne? Kuda idete?

– Ko to zna? – odgovorio je Markuze, podižući ruke. – Ko još može bilo šta da planira?

To je bilo finale. “Ko još može bilo šta da planira?” Ja sam samo putujući nemački profesor  čiji se težak život pretvorio u zlato i znam jednako malo o tome šta sledi koliko i vi. Možda ću postati profesor u Berlinu, možda ću se priključiti “Epl koru”[1], možda sam prerušeni Paul Gebels. “Ko još može da planira bilo šta?” Poslednje priznanje neznanja. O, Razume, zašto me napusti? I sa ovom zbunjenošću, potpuno ispovedenom, Markuze je mogao da odšeta u betonski vrt Predsednika Harisa Voforda. Jer tamo, gledajući u vedro nebo nad Long Ajlendom, filozof zna samo da ne zna ništa, da može da kaže samo ono što je prvi od njegovih istoimenih prošaputao svojim učenicima u Atini pre više od 2.300 godina:

“A sada je došlo vreme da moramo otići – ja da umrem, a vi da živite. Šta je bolje, to je samo bogovima znano”.

[1] Epl kor (eng. Apple Corps) – kompanija koju su osnovali „Bitlsi“ 1968. godine

Tekst: Majkl Horovic
Prevod: Matija Jovandić
Izvor: marcuse.org