U svojoj obimnoj i važnoj studiji, kako piše Karl Jaspers, “Arent istražuje institucije i funkcionisanje totalitarnih pokreta, sa posebnim fokusom na dve istinske forme totalitarnih vlada u naše vreme – nacističku Nemačku i staljinističku Rusiju – koje ona vešto prepoznaje kao dve strane istog novčića, umesto suprotstavljenih ideologija desnice i levice. Iz ove perspektive, ona govori o evoluciji klasa u mase, ulozi propagande u odnosu na netotalitarni svet, upotrebi terora, kao i o prirodi izolacije i usamljenosti kao preduslovima za potpunu dominaciju.” Ovde vam prenosimo poglavlje iz novog izdanja Izvora totalitarizma koje je objavilo Kontrast izdavaštvo (2024, prevod: Ana Pejović) gde se govori upravo kako teror i propaganda funkcionišu u svrhu ideološke instrumentalizacije najširih slojeva društva – što je tema koja, nažalost, ne prestaje da bude aktuelna.
* * *
Jedino gomilu i elitu može da privuče silovitost samog totalitarizma; mase se moraju osvojiti propagandom. U uslovima vladavine prava i slobode mišljenja, totalitarni pokreti koji se bore za vlast mogu da upotrebe teror samo u ograničenoj meri; neophodno im je, kao i ostalim partijama, da privuku istomišljenike da bi bili uverljivi publici koja još uvek nije sasvim izolovana od svih drugih izvora informacija.
Odavno je poznato i često se ističe da su propaganda i teror, u totalitarnim zemljama prisutni, zapravo dve strane istog novčića.[1] Međutim, to je samo delimično tačno. Gde god da totalitarizam poseduje apsolutnu kontrolu, on zamenjuje propagandu indoktrinacijom i koristi nasilje ne toliko da bi uplašio ljude (to se radi samo u početnim fazama kad politička opozicija i dalje postoji), koliko da bi ostvario svoju ideološku doktrinu i svoje praktične laži. Totalitarizam se ne zadovoljava time da, uprkos činjenicama, utvrdi da nema nezaposlenih; on će ukinuti olakšice nezaposlenima kao deo svoje propagande.[2] Jednako važna jeste činjenica da je negiranjem nezaposlenosti – iako na prilično neočekivan način – dokazana stara socijalistička doktrina: ko ne radi, boji se gladi. Ili kada je, da uzmemo drugi primer, Staljin odlučio da prepravi istoriju Ruske revolucije, propaganda ove nove verzije je, pored starih knjiga i dokumenata, uništavala i njihove autore i čitaoce; objavljivanje nove zvanične istorije Komunističke partije 1938. godine bilo je signal da je čistka nad čistkama, koja je desetkovala čitavu generaciju sovjetskih intelektualaca, konačno privedena kraju. Slično tome, nacisti su u okupiranim teritorijama na istoku isprva uglavnom koristili antisemitsku propagandu da bi učvrstili kontrolu nad stanovništvom. Nije im ni bio potreban teror za učvršćivanje ove propagande, niti su ga koristili. Najveći deo poljske inteligencije nisu likvidirali zbog njihovog protivljenja nacističkoj vlasti, već zato što, prema njihovoj doktrini, Poljaci i nisu imali intelekt, a kad su planirali da kidnapuju plavooku i plavokosu decu, nisu to nameravali da bi uplašili stanovništvo, već da bi sačuvali „nemačku krv”.[3]
Pošto postoje u svetu koji je sam po sebi netotalitaran, totalitarni pokreti su prinuđeni da pribegnu onome što mi obično smatramo propagandom. Ali takva propaganda se uvek obraća i spoljnoj sferi, bilo da je u pitanju netotalitarni sloj stanovništva u zemlji ili druge netotalitarne zemlje. Ova spoljna sfera kojoj se totalitarna propaganda obraća može dosta varirati; čak i nakon preuzimanja vlasti, totalitarna propaganda može se obraćati onim segmentima vlastite populacije čiju koordinaciju nije pratila dovoljna indoktrinacija. U tom smislu su Hitlerovi govori generalima držani tokom rata tipski modeli propagande, karakteristični uglavnom po monstruoznim lažima kojima je Firer zabavljao svoje goste u pokušaju da ih pridobije.[4]
Eksterna sfera može se predstaviti i kroz grupe simpatizera koji još uvek nisu spremni da prihvate prave ciljeve pokreta; naposletku, često se dešava da Firerov bliski krug ili članovi elitnih formacija smatraju da sami članovi pokreta pripadaju jednoj takvoj spoljnoj sferi, pa je nad njima u tom slučaju i dalje potrebno vršiti propagandu jer se njima ne može sasvim pouzdano dominirati. Da ne bismo precenjivali važnost propagandnih laži, treba se prisetiti mnogo češćih situacija u kojima je Hitler bio sasvim iskren i brutalno nedvosmislen u definisanju pravih ciljeva pokreta, ali ih publika, nepripremljena na takvu doslednost, nije primila znanju.[5] Prosto rečeno, totalitarna dominacija namerava da svede propagandne metode isključivo na spoljnu politiku ili na ogranke pokreta u inostranstvu u svrhu snabdevanja istih odgovarajućim materijalom. Kad god totalitarna indoktrinacija kod kuće stupi u sukob sa propagandnom linijom za spoljnu upotrebu (što se dogodilo u Rusiji tokom rata, i to ne kad je Staljin stupio u savez sa Hitlerom, nego kad ga je rat protiv Hitlera doveo u demokratski front), propaganda se kod kuće objašnjava kao „privremeni taktički manevar.”[6] Koliko god je to moguće, ova razlika između ideološke doktrine za inicirane, kojima više nije bila potrebna propaganda, i istinske propagande za spoljni svet ustanovljava se u postojanju pokreta pre dolaska na vlast. Odnos između propagande i indoktrinacije uglavnom zavisi od veličine pokreta, s jedne strane, i od spoljnog pritiska s druge. Što je pokret manji, više energije će trošiti na puku propagandu: što je veći pritisak na totalitarne režime od spoljnog sveta – pritisak koji se ne može sasvim ignorisati ni iza gvozdene zavese – to će se aktivnije totalitarni diktatori uključiti u propagandu. Suština je da propagandne potrebe uvek diktira spoljni svet, a da sami pokreti ne propagiraju, već indoktriniraju. Obrnuto, indoktrinacija se, obavezno u kombinaciji s terorom, uvećava zajedno sa snagom pokreta ili izolacijom totalitarne vlade i zaštitom od mešanja spolja.
Propaganda zapravo jeste deo „psihološkog rata”, ali teror je i više od toga. Totalitarni režimi nastavljaju da koriste teror čak i kad su postignuti psihološki ciljevi: pravi užas leži u činjenici da se teror sprovodi nad potpuno pokorenom populacijom. Tamo gde je vladavina terora dovedena do savršenstva, primera radi, u koncentracionim logorima, propaganda sasvim nestaje: u nacističkoj Nemačkoj je ona bila brzo zabranjena.[7] Drugim rečima, propaganda je možda i najvažniji instrument totalitarizma za rad sa netotalitarnim svetom: teror je, s druge strane, sama suština te vrste vladavine. Njeno postojanje jednako malo zavisi od psiholoških ili drugih subjektivnih faktora, kao što postojanje zakona u ustavotvornoj zemlji zavisi od broja ljudi koji ga krše.
Teror kao protivteža propagandi igrao je veću ulogu u nacizmu nego u komunizmu. Nacisti nisu ciljali na istaknute ličnosti, kao što je to bio slučaj u prethodnom talasu političkih zločina u Nemačkoj (ubistvo Ratenaua i Ercbergera); umesto toga su, ubijanjem sitnih socijalističkih funkcionera ili uticajnih članova suprotstavljenih stranaka, pokušavali da narodu dokažu koje opasnosti leže u samom članstvu. Ova vrsta masovnog terora, koja je i dalje sprovođena na srazmerno maloj razini, ravnomerno je rasla jer ni policija ni sudovi nisu ozbiljno gonili političke protivnike na takozvanoj desnici. On je bio važan kao deo onoga što je jedan nacistički novinar nazvao „propagandom moći”:[8] stavivši narodu jasno do znanja da je snaga nacista veća od snage vlasti i da je sigurnije biti član nacističke paramilitarne organizacije nego biti verni republikanac. Ovaj utisak je dodatno ojačan načinom na koji su nacisti koristili svoje političke zločine. Uvek su ih javno priznavali, nikad se nisu izvinjavali „za ekscese nižih činova” – takva izvinjenja koristili su samo simpatizeri nacista – i ostavljali na narod utisak da su drugačiji od „beskorisnih blebetala” iz drugih partija.
Sličnosti između ove vrste terora i prostog gangsteraja toliko su očigledne da ih ne treba isticati. To ne znači da je nacizam jednak gangsterizmu, kao što se ponekad smatra, već samo da su nacisti, iako to ne priznaju, mnogo toga naučili od američkih gangsterskih organizacija, kao što je njihova propaganda, treba priznati, preuzela mnogo stvari od američke propagandne industrije.
Međutim, u totalitarnoj propagandi specifičnija od direktnih pretnji i zločina protiv pojedinaca bila je upotreba indirektnih, skrivenih i štetnih pretnji prema svima koji nisu prihvatili njegovo učenje, a kasnije su i nad „krivima” i nad „nevinima” vršena masovna ubistva. Komunistička propaganda preti ljudima da će propustiti istorijsku priliku, da će zaostati beskrajno iza svog vremena, da će zalud provesti živote, isto kao što su im nacisti pretili životom protivnim večnim zakonima prirode i života, i nepopravljivom i misterioznom kontaminacijom krvi. Jak naglasak totalitarne propagande na „naučnu” prirodu njenih navoda poredili su sa određenim tehnikama oglašavanja koja se takođe obraćaju masama. Istina je da reklamne rubrike svakih novina pokazuju ovu „naučnost”, kojom proizvođač činjenicama i brojkama, kao i pomoću „istraživačkog” odeljenja, dokazuje da je njegov sapun „najbolji na svetu.”[9] Takođe je istina da u maštovitim preterivanjima ljudi iz marketinga postoji određeni element nasilja, da iza tvrdnje da devojkama koje ne koriste određenu marku sapuna može da se desi da kroz život idu s bubuljicama i bez muža, leži divlji san monopola, san da će jednog dana proizvođač „jedinog sapuna koji sprečava bubuljice” lišiti udaje sve devojke koje ne koriste njegov sapun. Nauka je u oba slučaja, poslovnog marketinga i totalitarne propagande, očigledno samo zamena za moć. Opsesija totalitarnih pokreta „naučnim” dokazima opada čim se domognu vlasti. Nacisti su odbacili i one naučnike koji su bili spremni da im služe, a boljševici koriste reputaciju svojih naučnika u potpuno nenaučne svrhe i uteruju ih u ulogu šarlatana.
Nema se šta više dodati često precenjenim sličnostima između reklama za masovnu upotrebu i masovne propagande. Biznismeni se obično ne predstavljaju kao proroci i ne pokazuju stalno ispravnost svojih procena. Za naučnost totalitarne propagande karakteristično je gotovo isključivo insistiranje na naučnom proroštvu, koje se razlikuje od staromodnijeg pozivanja na prošlost. Nigde se ideološko poreklo socijalizma s jedne strane, i rasizma s druge, ne vidi jasnije nego kad se njihovi glasnogovornici pretvaraju da su otkrili tajne sile koje će im doneti veliko bogatstvo u točku sudbine. Naravno, mase snažno privlače „apsolutistički sistemi koji predstavljaju sve istorijske događaje kao zavisne od velikih prvobitnih uzroka povezanih sa točkom sudbine, i koji, kao što biva, potiskuje čoveka iz istorije ljudskog roda” (prema Torkvilovim rečima). Ne može se pak dovoditi u pitanje da su nacisti verovali u doktrine poput ove, i da je nisu koristili samo kao propagandu: „Što preciznije spoznamo i posmatramo zakone prirode i života… to se više potčinjavamo volji Svevišnjeg. Što više uvida imamo u volju Svevišnjeg, to će naš uspeh biti veći.”[10] Prilično je očigledno da je potrebno svega nekoliko izmena da bi se Staljinov moto izrazio u dve rečenice koje mogu da glase: „Što preciznije spoznamo i posmatramo zakone istorije i klasne borbe, to ćemo se bolje povezati s dijalektičkim materijalizmom. Što više uvida imamo u dijalektički materijalizam, to će naš uspeh biti veći.” Staljinovo poimanje „pravog vođstva”[11] teško da se može bolje ilustrovati.
Totalitarna propaganda pojačala je naučnost ideologije i njene tehnike iznošenja tvrdnji u obliku predviđanja toliko metodološki efikasno, uz apsurdnost sadržaja, jer, demagoški govoreći, nema boljeg načina da se izbegne diskusija nego da se iznese argument potpuno oslobođen od sadašnjosti, uz reči da će samo budućnost pokazati njegovu vrednost. Međutim, totalitarne ideologije nisu izmislile ovu proceduru, i nisu bile jedine koje su je koristile. Naučnost masovne propagande toliko je naširoko korišćena u modernoj politici da je često tumačena kao nešto načelniji znak opsesije naukom koja je odlikovala zapadni svet od uspona matematike i fizike u XVI veku; stoga totalitarizam deluje samo kao poslednji nivo u procesu tokom kog je „nauka (postala) idol koji će nekom magijom izlečiti sva zla na svetu i promeniti čovekovu prirodu.”[12]
Zapravo je i postojala rana veza između naučnosti i uspona masa. „Kolektivizam” masa su jedva dočekali oni koji su se nadali pojavi „prirodnih zakona istorijskog razvoja” koji bi eliminisali nepredvidljivost delanja i ponašanja pojedinca.”[13] Često su citirali Enfantena, koji je već „video kako dolazi vreme u kom će ’umetnost pokretanja masa’ biti tako savršeno razvijena da će slikar, muzičar, pesnik posedovati moć da zadovolje i da pokrenu sa istom sigurnošću s kojom matematičar rešava geometrijski problem, ili hemičar analizira bilo koju supstancu”, i zaključili da je moderna propaganda rođena tu i tada.[14]
Ipak, uzevši u obzir sve mane pozitivizma, pragmatizma i biheviorizma, i to koliko su veliki uticaj imali na stvaranje devetnaestovekovne vrste zdravog razuma, mase kojima se obraćaju totalitarna propaganda i naučnost ne karakteriše „kancerogeni rast utilitarne sfere postojanja”[15]. Ubeđenje pozitivista, što svi znamo još od Konta, da je budućnost zapravo naučno predvidljiva, leži u proceni interesa kao dominantne moći u istoriji, i pretpostavci da se objektivni zakoni moći mogu otkriti. Roanova politička teorija da „kraljevi vladaju narodima, a interes vlada kraljevima”, da objektivni interes jeste pravilo „koje nikad ne može da zakaže”, kao i da „bilo da se shvati tačno ili pogrešno, interes upravlja životom ili smrću vlada”, jeste tradicionalna suština modernog utilitarizma, pozitivističkog ili socijalističkog, ali nijedna od ovih teorija ne pretpostavlja da je moguće „transformisati prirodu čoveka” onako kako to totalitarizam pokušava. Upravo suprotno, oni svi implicitno ili eksplicitno pretpostavljaju da je ljudska priroda uvek ista, da je istorija priča o promeni objektivnih okolnosti i ljudskih reakcija na istu, i da interes, pod uslovom da je dobro shvaćen, može dovesti do promene okolnosti, ali ne i do promene ljudskih reakcija na istu. „Naučnost” u politici i dalje polazi od činjenice da je dobrobit čovečanstva njegov cilj, što je pojam koji je potpuno stran totalitarizmu.[16]
Antiutilitarno ponašanje totalitarnih vlada i potpuna ravnodušnost prema interesima masa bili su toliki šok za sve upravo zato što se suština utilitarnih ideologija uzimala zdravo za gotovo. Ono je u savremenu politiku uvelo dotad nepoznat element nepredvidljivosti. Međutim, totalitarna propaganda – iako s promenjenim fokusom – ukazivala je, čak i pre nego što je totalitarizam preuzeo vlast, na to koliko su se mase odvojile od interesa. Stoga je sumnja saveznika da ubijanje mentalno poremećenih koje je Hitler početkom rata naredio može da se pripiše želji da se otarasi nepotrebnih usta koja treba nahraniti sasvim neutemeljena.[17] Hitlera rat nije primorao da odbaci sve etičke obzire, već je on masovna ubistva u ratu shvatio kao dotad neviđenu priliku da započne program ubijanja koji je, kao i sve druge tačke ovog programa, osmišljen imajući u vidu hiljade godina.[18] Kako je zapravo celokupna evropska istorija tokom vekova učila ljude da procenjuju svaki politički akt kroz cui bono, a sve političke događaje kroz specifične interese koji su u pozadini, iznenada su se suočili sa elementom koji im je bio sasvim nepoznat i nepredvidljiv. Zbog svojih demagoških kvaliteta, totalitarna propaganda, koja je mnogo pre dolaska na vlast jasno stavila do znanja koliko mase slabo pokreće poznati instinkt samoodržanja, nije ozbiljno shvaćena. Međutim, uspeh totalitarne propagande ne leži toliko u demagogiji, koliko u znanju da se interes kao kolektivna snaga može osetiti samo tamo gde stabilno društvo obezbeđuje potrebnu komunikaciju između pojedinca i grupe; nijedna propaganda zasnovana na pukom interesu ne može se sprovesti među masama čija je glavna karakteristika to da ne pripadaju nijednoj društvenoj niti političkoj zajednici, i kao takve predstavljaju oličenje haosa individualnih interesa. Fanatizam članova totalitarnog pokreta, toliko jasno drugačiji po svom kvalitetu od najveće lojalnosti članova običnih partija, proizvodi se u nedostatku zainteresovanosti masa za sebe same, masa koje su prilično spremne da se žrtvuju. Nacisti su dokazali da pojedinac može da odvede čitav narod u rat pod sloganom „u protivnom ćemo propasti” (ovo bi ratna propaganda iz 1914. pažljivo izbegla), i to ne u vreme siromaštva, nezaposlenosti, ili suspregnutih nacionalnih ambicija. Isti duh javio se tokom poslednjih meseci rata koji je očigledno bio izgubljen, kad je nacistička propaganda tešila već prilično uplašeni narod obećanjem da je Firer „u svojoj mudrosti pripremio laku smrt nemačkom narodu, gušenjem gasom u slučaju poraza.”
Totalitarni pokreti koriste socijalizam i rasizam brišući njihov utilitarni sadržaj, interese klase ili nacije. Ovaj oblik nepogrešivih predskazanja u kojima je ovaj pojam prikazan postao je važniji od samog sadržaja.[19] Glavna osobina vođe mase postala je beskrajna nepogrešivost; on nikad ne sme da prizna grešku.[20] Pretpostavka bezgrešnosti, štaviše, nije toliko zasnovana na superiornoj inteligenciji, koliko na ispravnom tumačenju suštinski pouzdanih snaga istorije ili prirode, snaga koje ni poraz ni propast ne mogu osporiti jer se one uvek iznova afirmišu.[21] Kada dođu na vlast, vođe masa imaju još jednu brigu koja potiskuje sve utilitarističke obzire: kako da se sva njihova predskazanja obistine. Nacisti pred kraj rata nisu oklevali da upotrebe koncentrisanu snagu svojih još uvek netaknutih organizacija da bi doveli do što potpunijeg uništenja Nemačke, da bi se obistinilo njihovo predviđanje da će u slučaju poraza nemački narod biti uništen.
Propagandni efekat nepogrešivosti, zapanjujući uspeh poze pukog predstavnika predvidljivih sila, kod totalitarnih diktatora podstakao je naviku da svoje političke namere iskazuju u obliku predskazanja. Najpoznatiji primer je Hitlerov govor u nemačkom Rajhstagu u januaru 1939: „Danas još jednom želim da predskažem: u slučaju da jevrejski finansijeri… još jednom uspeju da gurnu narode u svetski rat, rezultat će biti… uništenje jevrejske rase u Evropi.”[22] Prevedeno na netotalitarni jezik, to je značilo: nameravam da zaratim i nameravam da ubijem sve evropske Jevreje. Slično tome, Staljin je u velikom govoru koji je održao pred Centralnim komitetom Komunističke partije 1930. godine, u kom je najavio fizičku likvidaciju desničarskih i levičarskih otpadnika unutar partije, iste opisao kao predstavnike „umirućih klasa.”[23] Ova definicija nije samo tom argumentu dala jednu specifičnu oštrinu, već je takođe i najavila, u totalitarnom stilu, fizičko uništenje onih čije je „umiranje” predskazano. U oba slučaja je postignut isti cilj: likvidacija se uklapa u istorijski proces u kom čovek ili čini ili ispašta zbog onoga što će se, usled nepromenjivih zakona, ionako dogoditi. Čim se izvrši ubijanje žrtava, „predskazanje” postaje retrospektivni alibi: nije se dogodilo ništa što nije ranije predviđeno.[24] Nije važno da li „zakoni istorije” bacaju „kletvu” na klase i njihove predstavnike, ili „zakoni prirode… istrebljuju” sve ove elemente – demokratiju, Jevreje, istočnoevropske niže ljudske vrste (Untermenschen), ili terminalne bolesnike – kojima ionako nije „suđeno da žive”. Usput, i Hitler je govorio o „umirućim klasama” koje treba „bez mnogo buke eliminisati.”[25]
Ovaj metod je, kao i svi drugi totalitarni metodi propagande, nepogrešiv tek nakon što pokreti osvoje vlast. Onda je svaka rasprava o istinitosti ili neistinitosti predskazanja diktatora jednako čudna kao i rasprava sa potencijalnim ubicom o tome da li je njegova buduća žrtva mrtva ili živa – pošto, ubijanjem osobe o kojoj je reč, ubica istovremeno može ponuditi dokaz istinitosti svoje tvrdnje. Jedini valjani argument u tim uslovima jeste da se odmah spasi osoba čija se smrt predviđa. Pre nego što vođe masa dođu na vlast da bi realnost uskladile sa svojim lažima, njihovu propagandu obeležava izraziti prezir prema činjenicama kao takvim[26] jer, prema njihovom mišljenju, činjenice u potpunosti zavise od moći čoveka koji ih izmišlja. Tvrdnja da je moskovska podzemna železnica jedina na svetu jeste laž sve dok boljševici ne budu u stanju da unište sve ostale. Drugim rečima, metod nepogrešivog predskazanja više od bilo kog drugog totalitarnog oruđa propagande odaje svoj krajnji cilj pokoravanja sveta, pošto jedino u svetu koji je potpuno pod njegovom kontrolom totalitarni vladar može da ostvari sve svoje laži i obistini predskazanja.
Jezik proročanske naučnosti odgovarao je potrebama masa koje su izgubile svoje mesto u svetu i bile spremne da se reintegrišu u večne, svemoćne sile, koje bi čoveka koji pliva na talasima nevolje mogle da ponesu do sigurne obale. „Oblikujemo život našeg naroda, kao i zakone prema sudu genetike”,[27] rekli su nacisti, isto kao što su boljševici uveravali svoje sledbenike da ekonomske snage imaju moć da upravljaju istorijom. Oni stoga obećavaju pobedu koja je nezavisna od „privremenih” poraza i promašaja. Mase ipak, za razliku od klasa, žele pobedu i uspeh kao takav, u najapstraktnijem obliku; nisu vezane posebnim kolektivnim interesima koje smatraju presudnim za opstanak grupe i koje onda nameću po svaku cenu. Njima je od konkretnog ostvarenog cilja ili uspešnog poduhvata važnije ostvarenje bilo kog cilja i uspeh u bilo kom poduhvatu.
Totalitarna propaganda usavršava tehnike masovne propagande, ali ih nije ni izmislila niti je osmislila njihove teme. One su bile pripremane tokom pedeset godina uspona imperijalizma i raspada nacionalne države, kad je gomila stupila na scenu evropske politike. Poput ranijih vođa gomile, glasnogovornici totalitarnih pokreta imali su nepogrešivi instinkt za sve od čega je obična partijska propaganda strepela. Sve skriveno, sve prećutano, dobilo je veliku važnost, bez obzira na svoju stvarnu unutrašnju vrednost. Gomila je zaista verovala da je istina sve što je ugledno društvo licemerno prenebregavalo, ili zataškavalo korupcijom.
Misterioznost kao takva postala je prvi kriterijum za izbor tema. Poreklo misterije je bilo nevažno; ono je moglo ležati u razumnoj, politički opravdanoj želji za tajnošću, kao što je to slučaj s Britanskom tajnom službom (British Secret Services) ili francuskim Deuxième Bureau; ili u urotničkoj potrebi revolucionarnih grupa, kao u slučaju anarhističkih ili drugih terorističkih pokreta; ili u strukturi društava čiji je izvorni tajni materijal odavno postao poznat i kod kojih je jedino formalni ritual i dalje zadržao nekadašnju misteriju, kao u slučaju masona; ili u prastarim praznoverjima oko kojih su se plele legende o određenim grupama, kao u slučaju jezuita i Jevreja. Nacisti su bili nesumnjivo superiorni u izboru tih tema za masovnu propagandu; ali su i boljševici postepeno savladali materiju, iako su se manje oslanjali na tradicionalne misterije, i preferirali vlastite izmišljotine – od sredine tridesetih, u boljševičkoj propagandi nizale su se jedna misteriozna svetska zavera za drugom, počevši od zavere trockista, preko vladavine tri stotine porodica, do mračnih imperijalističkih (odnosno globalnih) mahinacija britanskih ili američkih tajnih službi.[28]
Delotvornost ove vrste propagande pokazuje jednu od glavnih karakteristika modernih masa. One ne veruju ni u šta vidljivo, u realnost vlastitog iskustva; ne veruju svojim očima i ušima, već samo svojoj mašti, koja može biti zagolicana bilo čime što je istovremeno i univerzalno i konzistentno. Mase se ne mogu uveriti činjenicama, pa čak ni izmišljenim činjenicama, već samo konzistentnošću sistema koji navodno čine. Ponavljanje, ponešto precenjeno zbog opšteg uverenja u smanjeni kapacitet masa da razume i upamti, važno je samo zato što ih uverava u konzistentnost vremena.
Ono što su mase odbile da shvate jeste slučajnost koja prožima stvarnost. Mase su podložne svim ideologijama jer činjenice objašnjavaju kao puke primere zakona, ukidajući slučajnosti tako što izmišljaju neku sveobuhvatnu, neograničenu silu koja je navodno izvor svake slučajnosti. Totalitarna propaganda buja u ovom begu od stvarnosti u maštu, od slučajnosti u konzistentnost.
Glavni nedostatak totalitarne propagande jeste taj što ona ne može da ispuni žudnju masa prema potpuno konzistentnom, razumljivom i predvidljivom svetu, a da se pritom ozbiljno ne sukobi sa zdravim razumom. Ako, primera radi, sva „priznanja” političkih protivnika u Sovjetskom Savezu koriste isti jezik i priznaju iste motive, mase gladne konzistentnosti prihvatiće ovu fikciju kao krunski dokaz istinitosti onoga što govore; dok nam zdrav razum govori da je upravo ta konzistentnost nenormalna i da dokazuje da je sve to izmišljotina. Figurativno govoreći, to je kao da mase zahtevaju stalno ponavljanje čuda septuaginte, kada je, prema staroj legendi, sedamdeset prevodilaca izolovanih od svih drugih prevelo sedamdeset istovetnih verzija Starog zaveta na grčki. Zdrav razum može ovu priču da prihvati samo kao legendu ili čudo; ali se ona može i iskoristiti kao dokaz potpune vere u svaku reč u prevedenom tekstu.
Drugim rečima, iako je istina da su mase opsednute željom da pobegnu iz realnosti jer u svojoj suštinskoj bezdomnosti ne mogu više da podnesu njene slučajne, nerazumljive aspekte, takođe je istina i da njihova žudnja za fikcijom ima veze sa onim kapacitetima ljudskog uma čija je strukturalna konzistentnost nadmoćna nad prostom slučajnošću. Bekstvo masa od realnosti je presuda protiv sveta u kom su prinuđeni da žive i u kome ne mogu da opstanu, pošto je slučajnost postala njihov vrhovni gospodar, a ljudska bića imaju potrebu da stalno pretvaraju haotične i slučajne životne uslove u obrazac relativne doslednosti. Pobuna masa protiv „realizma”, zdravog razuma, i svih „svetskih uverenja” (Berk) bila je rezultat njihove atomizacije, njihovog gubitka društvenog statusa i posledičnog gubitka celog spektra odnosa u zajednici u čijim okvirima zdrav razum ima smisla. U takvom slučaju potpune duhovne i društvene neukorenjenosti, nije bilo moguće osvestiti međusobnu zavisnost proizvoljnog i koncipiranog, slučajnog i neophodnog. Totalitarna propaganda može strašno da vređa zdrav razum samo tamo gde je ovaj izgubio svoju vrednost. U izboru između suočavanja sa anarhičnom, potpuno proizvoljnom propašću ili saginjanja pred najrigidnijom, sumanutom konzistentnošću ideologije, mase će verovatno uvek izabrati ovo drugo i biti spremne da se za njega i lično žrtvuju – i to ne stoga što su glupe ili zle, već stoga što im u slučaju opšte katastrofe ovo bekstvo daje minimum samopoštovanja.
Dok je nacistička propaganda znalački profitirala od žudnje masa za konzistentnošću, boljševički metodi su, kao u laboratoriji, demonstrirali svoj uticaj na izolovanog čoveka mase. Sovjetska tajna policija, toliko željna da ubedi svoje žrtve da su krive za zločine koje nisu počinile, a u mnogim slučajevima nisu ni mogle da počine, potpuno izoluje i eliminiše sve realne faktore, tako da sama logika, sama konzistentnost „priče” sadržane u unapred pripremljenom priznanju, postaje nadmoćna. U situaciji u kojoj je granica između fikcije i realnosti zamagljena monstruoznošću i unutarnjom konzistentnošću optužbe, da bi se odupro čak i apstraktnoj mogućnosti krivice, čovek mora imati ne samo snagu ličnosti da se odbrani od stalnih pretnji već i snažnu veru u druge ljude – rođake, prijatelje ili komšije – koji nikad neće poverovati u „priču”.
Zapravo, ovakav ekstrem veštački stvorenog ludila može se postići samo u totalitarnom svetu. Međutim, onda je on deo propagandnog aparata totalitarnih režima kojima priznanje nije neophodno da bi se izrekla kazna. „Priznanja” su specijalnost boljševičke propagande jednako kao što je čudna pedantnost legalizovanja zločina bila specijalnost nacističke propagande. U oba slučaja cilj je konzistentnost.
Pre nego što preuzmu vlast i svet ustroje prema svojim doktrinama, totalitarni pokreti stvaraju lažljivi svet konzistentnosti koji više odgovara potrebama ljudskog uma nego samoj stvarnosti; u njemu se, kroz čistu maštu, neukorenjene mase mogu osetiti kao kod kuće, pošteđene beskrajnih šokova koje stvaran život i iskustva priređuju ljudskim bićima i njihovim očekivanjima. Sila koju je totalitarna propaganda imala – pre nego što su pokreti postali dovoljno snažni da spuste gvozdene zavese kako bi sprečili bilo koga da uznemiri jezivi mir potpuno izmaštanog sveta – leži u njenoj sposobnosti da mase udalji od stvarnog života. Jedini znaci koje neintegrisane i dezintegrisane mase mogu upotrebiti za razumevanje stvarnog sveta – a koje svaki novi udar loše sreće čini još lakovernijima – jesu, takoreći, njihove manjkavosti, pitanja koja se ne usuđuju da glasno postave, ili tračevi kojima niko ne sme da se usprotivi jer udaraju, iako na preteran i izopačen način, u slabu tačku.
Iz ovih slabih tačaka laži totalitarne propagande crpe onaj element istinitosti i pravog iskustva koji im je potreban da bi premostile prazninu između stvarnosti i fikcije. Jedino se teror može osloniti samo na fikciju; pa čak i lažne fikcije totalitarnih režima, prepune terora, još uvek nisu postale potpuno proizvoljne, iako su obično bile sirovije, besramnije, i takoreći originalnije od laži pokreta. (Potrebna je moć, a ne veština propagande, da bi se u promet pustila revidirana istorija Oktobarske revolucije u kojoj nikakav čovek po imenu Trocki nije bio vrhovni zapovednik Crvene armije.) S druge strane, laži pokreta su mnogo suptilnije. Mogu se primeniti na svaki aspekat društvenog i političkog života koji je sakriven od očiju javnosti. Najbolje uspevaju tamo gde se vlast obavila atmosferom tajnovitosti. U očima masa, ove laži tada dobijaju privid nadmoćnog „realizma” jer se dotiču stvarnih uslova života čije je postojanje bilo sakriveno. Razotkrivanje skandala u visokom društvu, korupcije političara, svega što pripada žutoj štampi, u njihovim rukama postaje oružje koje zadobija veću važnost od senzacionalnog skandala.
Najefikasnija izmišljotina nacističke propagande bila je priča o svetskoj zaveri Jevreja. Koncentrisanost na antisemitističku propagandu bila je često oruđe demagoga još od kraja XIX veka, a u Nemačkoj i Austriji se proširila u dvadesetima. Što su doslednije sve partije i organi javnog mnjenja izbegavali razgovor o jevrejskom pitanju, to je više gomila bila ubeđena da su Jevreji pravi predstavnici vladajućih sila i da je jevrejsko pitanje simbol licemerja i neiskrenosti celog sistema.
Stvarne teme posleratne antisemitističke propagande nisu bile ni monopol nacista, niti su bile nove i originalne. Laži o svetskoj zaveri Jevreja kolale su još od Drajfusove afere i zasnivale su se na postojećim međunarodnim odnosima i međusobnoj zavisnosti pripadnika jevrejskog naroda razasutog po celom svetu. Preuveličavanja svetske moći Jevreja još su starija; mogu se pronaći već krajem XVIII veka, kad je postala vidljiva intimna veza između jevrejskih firmi i nacionalnih država. Za predstavu o Jevrejinu kao o inkarnaciji zla uglavnom su krivi ostaci srednjovekovnog sujeverja, ali je ona zapravo blisko povezana sa skorijom dvosmislenom ulogom koju su Jevreji imali u evropskom društvu nakon emancipacije. Jedno se ne može poreći: u posleratnom periodu Jevreji su postali istaknutiji nego ikad pre.
Istina je da je istaknutost i upadljivost Jevreja bila obrnuto proporcionalna njihovom stvarnom uticaju i poziciji moći. Svaka destabilizacija ili slabljenje nacionalne države bili su direktan udarac na jevrejske pozicije. Delimično uspešno osvajanje države koje je izvršila nacija onemogućilo je vladinoj mašineriji da održi svoju poziciju iznad svih klasa i partija, i tako anuliralo vrednost saveza sa jevrejskim slojevima društva, koji je trebalo da ostanu izvan okvira društva i da se ne mešaju u partijsku politiku. Narastajuću zainteresovanost imperijalistički orijentisane buržoazije za spoljnu politiku, kao i njen narastajući uticaj na državnu mašineriju, pratilo je dosledno odbijanje najvećeg dela jevrejskih bogataša da se uključe u industrijske poduhvate i da napuste tradiciju trgovanja kapitalom. Sve je to skupa došlo glave ekonomskoj ulozi Jevreja kao grupe, kao i pogodnostima koje su imali zbog društvene separacije. Nakon Prvog svetskog rata, Jevreji iz Centralne Evrope asimilovali su se jednako kao i francuski Jevreji tokom prvih decenija Treće republike.
Izašlo je na videlo koliko su države bile zabrinute zbog promene situacije kada je 1917. godine nemačka vlada, poštujući davno uspostavljenu tradiciju, pokušala da iskoristi svoje Jevreje za mirovne pregovore sa saveznicima. Umesto da se obrati istaknutim vođama nemačke jevrejske zajednice, vlada se obratila maloj i prilično neuticajnoj cionističkoj manjini kojoj je i dalje na starinski način verovala upravo zato što je ta manjina insistirala na postojanju Jevreja nezavisno od državljanstva, pa se od nje moglo očekivati da će pružiti usluge koje zavise od međunarodnih veza i međunarodnog pogleda na svet. Ovaj korak se, međutim, pokazao kao greška za nemačku vladu. Cionisti su uradili nešto što nijedan jevrejski bankar nikad ranije nije uradio; postavili su svoje uslove i rekli vladi da žele da pregovaraju o miru bez aneksija i reparacija.[29] Stara jevrejska indiferentnost prema političkim pitanjima je nestala; većina Jevreja više nije mogla da se iskoristi, pošto više nije bila daleko od nacije, a cionistička manjina je bila neupotrebljiva jer je imala vlastite političke ideje.
Kad su republike zamenile monarhističku vladavinu u Centralnoj Evropi, dovršena je dezintegracija centralnoevropske jevrejske zajednice, a slično se dogodilo u Francuskoj nekih pedeset godina ranije, uspostavljanjem Treće republike. Jevreji su već izgubili mnogo uticaja kad su nove vlade uspostavljene pod uslovima u kojima nisu imale ni moć ni interes da štite svoje Jevreje. Tokom mirovnih pregovora u Versaju, Jevreji su uglavnom bili prisutni kao eksperti, a čak su i antisemite priznale da ni sitni jevrejski prevaranti u posleratno doba, uglavnom pridošlice (iza ovih prevara, zbog kojih su se jasno razlikovali od domaćih pripadnika iste vere, leži stav koji začudno podseća na staru nezainteresovanost za norme u okruženju), nisu imali nikakve veze sa predstavnicima takozvane Jevrejske internacionale.[30]
Među gomilom suparničkih antisemitskih grupa i u atmosferi prepunoj antisemitizma, nacistička propaganda razvila je pristup ovoj temi koji je bio sasvim drugačiji i bolji od svih drugih. Ipak, nijedan nacistički slogan nije bio nov – čak ni Hitlerov lukavi prikaz klasne borbe prouzrokovane jevrejskim veleposednikom koji eksploatiše svoje radnike, dok istovremeno njegov brat u fabričkom krugu nagovara radnike na štrajk.[31] Jedini novi element bio je da je nacistička partija za članstvo u partiji zahtevala dokaz da osoba nije jevrejskog porekla, i da je ostala, i pored Federovog programa, dosledno nejasna u pogledu stvarnih mera koje će se upotrebiti protiv Jevreja kad dođe na vlast.[32] Nacisti su jevrejsko pitanje postavili na centralno mesto svoje propagande u smislu da antisemitizam nije više bio pitanje stavova prema ljudima koji su drugačiji od većine, ili zabrinutosti zbog nacionalne politike,[33] već lična zabrinutost svakog pojedinca, član nije mogao biti niko kome „porodično stablo” nije bilo ispravno, i što je viši rang bio u nacističkoj hijerarhiji, to je trebalo kopati dublje po porodičnom stablu.[34] U istom duhu je, mada manje dosledno, i boljševizam promenio marksističku doktrinu o neizbežnoj konačnoj pobedi proleterijata tako što je u svoje članove primao samo „rođene proletere”, a ostale oblike klasnog porekla proglasio sramotnim i skandaloznim.[35]
Nacistička propaganda bila je dovoljno dovitljiva da pretvori antisemitizam u princip samoodređenja, i tako ga ukloni kao stav sklon promeni. Ona je koristila sugestivnost masovne demagogije samo kao pripremni korak i nikad nije precenjivala njegov dugotrajni uticaj, bilo kroz govore ili u štampanom obliku.[36] To je masi atomiziranih, nedefinisanih, nestabilnih i beskorisnih pojedinaca dalo mogućnost samoopredeljenja i poistovećenja koja ne samo da im je pomogla da ponovo uspostave samopoštovanje koje su ranije crpeli iz svoje uloge u društvu, već je takođe stvorila i neku vrstu prividne stabilnosti koja ih je učinila boljim kandidatima za samu organizaciju. Kroz ovu vrstu propagande, pokret se mogao uspostaviti kao veštački produžetak masovnih okupljanja i racionalizovati suštinski beskorisna osećanja vlastite vrednosti i histerične sigurnosti koju je nudio izolovanim pojedincima iz atomizovanog društva.[37]
Ista ingeniozna primena slogana koje su drugi i sročili i ranije isprobali bila je očigledna u nacističkom postupanju prema drugim relevantnim temama. U doba kada je pažnja javnosti jednako fokusirana na nacionalizam s jedne strane, i socijalizam s druge, kada se smatralo da su ova dva pojma nespojiva, pa su zapravo korišćena kao ideološko raskršće između desnice i levice, „Nacionalsocijalistička partija nemačkih radnika” (Nazi) ponudila je sintezu koja je trebalo da vodi ka nacionalnom ujedinjenju, semantičko rešenje čiji je dupli žig, žig „nemačkih” i „radnika” povezivao nacionalizam desnice sa internacionalizmom levice. Samo ime nacističkog pokreta pokralo je politički sadržaj od svih drugih partija, pretvarajući se implicitno da ih sve obuhvata. Kombinacije navodno suprotstavljenih političkih doktrina (nacionalsocijalistička, hrišćansko-socijalistička itd.) i ranije su uspešno isprobavane; ali nacisti su napravili svoju kombinaciju zbog koje je cela borba u Parlamentu između socijalista i nacionalista, između onih koji se pretvaraju da su prevashodno radnici i onih koji su prevashodno Nemci, izgledala kao prevara stvorena da se sakriju istinski mračni motivi – zar jedan član nacističkog pokreta ne objedinjuje sve to?
Interesantno je da su čak i u počecima nacisti bili dovoljno mudri da nikad ne koriste slogane poput demokratije, republike, diktature ili monarhije, koji upućuju na određeni model vladavine.[38] Izgleda kao da su uvek znali da će u pogledu ovoga biti potpuno originalni. Svaki razgovor o stvarnom obliku njihove buduće vladavine mogao bi da bude odbačen kao prazna priča o prostim formalnostima – država je, prema Hitlerovom mišljenju, samo „sredstvo” za očuvanje rase, a prema boljševičkoj propagandi, država je samo instrument u klasnoj borbi.[39]
Međutim, na jedan čudan i zaobilazan način, nacisti su dali propagandi odgovor na pitanje šta bi bila njihova buduća uloga, a to je bila upotreba Protokola sionskih mudraca kao modela budućeg organizovanja nemačkih masa za „svetsko carstvo”. Upotreba Protokola nije bila ograničena samo na naciste, stotine hiljada primeraka prodato je u posleratnoj Nemačkoj, a nije nova ni primena knjige kao političkog priručnika.[40] Ipak, ovaj se falsifikat uglavnom koristio da se dodatno istakne krivica Jevreja, a masa upozori na opasnosti dominacije Jevreja.[41] U smislu proste propagande, nacisti su otkrili da se mase ne pribojavaju toliko da će Jevreji zavladati svetom, koliko su zainteresovani kako bi se to postiglo, tako da se popularnost Protokola nije toliko zasnivala na mržnji prema Jevrejima, koliko na divljenju i žudnji da se od njih nešto nauči, i da bi bilo pametno držati se nekih od njihovih istaknutih formulacija, kao u slučaju čuvenog slogana: „Ispravno je ono što je dobro za nemački narod”, koji je preuzet iz Protokola: „Sve što doprinosi jevrejskom narodu je moralno ispravno i sveto.”[42]
Protokoli su umnogome veoma zanimljiv i značajan dokument. Osim jeftinog makijavelizma, njihova osnovna politička karakteristika leži u šarlatanstvu kojim pristupaju svakom važnom političkom pitanju tog vremena. Oni su u principu antinacionalni, i nacionalnu državu prikazuju kao kolosa na staklenim nogama. Odbacuju nacionalni suverenitet i veruju, kao što je Hitler jednom rekao, u imperiju na nacionalnoj osnovi.[43] Ne zadovoljavaju se revolucijom u određenoj zemlji, već ciljaju na osvajanje i ovladavanje celim svetom. Obećavaju narodima da će, bez obzira na inferiornost u brojevima, teritoriji i moći države, biti u stanju da samo kroz organizaciju osvoje svet. Istina je da se deo njihove moći ubeđivanja zasniva na veoma starim praznovericama. Pretpostavka o neprekidnom postojanju internacionalne sekte koja je vođena istim revolucionarnim ciljevima još od antike veoma je stara[44] i igrala je ulogu u političkoj zakulisnoj literaturi još od Francuske revolucije, iako onome ko ju je pisao krajem XVIII veka nije ni palo na pamet da bi „revolucionarna sekta”, ta „čudna nacija… usred drugih civilizovanih naroda”, mogli biti Jevreji.[45]
Upravo je motiv svetske zavere u Protokolima najviše privukao mase, jer se toliko dobro slagao sa novom raspodelom sile. (Hitler je vrlo rano obećao da će nacistički pokret „prevazići tesne granice modernog nacionalizma”,[46] a tokom rata je bilo pokušaja unutar SS-a da se reč „nacija” sasvim izbriše iz rečnika nacionalsocijalista.) Jedino su svetske sile i dalje imale šansu za prežive nezavisno od drugih, a samo je globalna politika imala šansu da postigne dugoročne rezultate. Sasvim je razumljivo da će takva situacija pre uplašiti manje narode koji nisu svetske sile. Izgledalo je kao da Protokoli nude izlaz koji nije zavisio od objektivnih nepromenjivih uslova, već samo od moći organizacije.
Nacistička propaganda je, drugim rečima, u „nadnacionalnom Jevrejinu koji je zbog toga suštinski nacionalan”[47] otkrila preteču nemačkog gospodara sveta i uverila mase da „će nacije koje su prve prozrele Jevreje i prve koje su im se suprotstavile preuzeti njihovo mesto u dominaciji svetom.”[48] Zabluda o već postojećoj jevrejskoj dominaciji svetom obrazovala je osnovu za iluziju buduće nemačke dominacije svetom. To je Himler imao na umu kad je izjavio da „Jevrejima dugujemo umeće vladanja”, to jest Protokolima koje je „Firer naučio napamet.”[49] Tako su Protokoli predstavili osvajanje sveta kao praktičnu mogućnost, i podvukli da je cela stvar pitanje nadahnuća ili znanja, i da niko ne stoji na putu pobedi Nemačke nad celim svetom osim očigledno malog naroda, Jevreja, koji njime vladaju ne posedujući pritom instrumente nasilja – dakle, laki su protivnik ako se njihova tajna otkrije, a njihov metod naširoko primeni.
Nacistička propaganda je sve ove nove, optimističke poglede na stvar koncentrisala u jedan koncept koji je nazvala Volksgemeinschaft. Nova zajednica, eksperimentalno ostvarena u nacističkom pokretu u predtotalitarnoj atmosferi, bila je zasnovana na potpunoj jednakosti svih Nemaca, jednakosti koja nije zasnovana na pravima, već na prirodi, i potpunoj različitosti ovog naroda od svih drugih ljudi.[50] Nakon što su nacisti došli na vlast, ova ideja je polako gubila na važnosti i ustupila mesto opštem preziru prema Nemcima (koji su nacisti uvek baštinili, ali nisu ranije mogli da pokažu) s jedne strane,[51] i velikoj želji, s druge strane, da pojača sopstvene redove „arijevcima” iz drugih nacija, što je bila ideja koja je imala zanemarljivu ulogu u nacističkoj propagandi u vremenu pre preuzimanja vlasti.[52] Volksgemeinschaft je bio propagandna priprema za „arijevsko” rasno društvo koje bi raščistilo račune s drugim narodima, uključujući i Nemce.
U izvesnoj meri, Volksgemeinschaft je bio nacistički pokušaj da uzvrati komunističkim obećanjima o besklasnom društvu. Propagandna dominacija prve opcije u odnosu na drugu deluje očigledno ako odbacimo sve ideološke implikacije. Iako obećava da će izjednačiti sve društvene i svojinske razlike, besklasno društvo daje očigledan nagoveštaj svima da treba da se svedu na status fabričkog radnika, dok Volksgemeinschaft, kroz nagoveštavanje zavere za osvajanje sveta, daje svakom Nemcu umerenu nadu da će na kraju postati vlasnik fabrike. Još veća prednost Volksgemeinschaft-a, međutim, bila je to što za njeno osnivanje ne mora da čeka neki trenutak u budućnosti i ne zavisi od objektivnih uslova: može odmah da se ostvari u izmaštanom svetu pokreta.
Pravi cilj totalitarne propagande nije ubeđivanje, već organizacija – „akumulacija moći bez posedovanja oruđa za nasilje.”[53] U tu svrhu, originalnost ideološkog sadržaja može se smatrati samo nepotrebnom preprekom. Nije slučajno što dva totalitarna pokreta našeg vremena, toliko zastrašujuće „nova” u metodama vladanja i ingeniozna u oblicima organizacije, nikad nisu zagovarala novu doktrinu, ni izmišljala novu ideologiju koja nije već bila popularna.[54] Mase ne osvaja prolazni uspeh demagogije, već vidljiva stvarnost i snaga „žive organizacije.”[55] Hitleru brilijantni besednički dar nije doneo poziciju u pokretu, već je zapravo obmanuo njegove protivnike, koji su ga potcenjivali kao prostog demagoga; a Staljin je bio kadar da porazi najboljeg govornika Oktobarske revolucije, Trockog.[56] Ono što odvaja totalitarne vođe od diktatora jeste priglupa, jednosušna svrsishodnost s kojom iz postojećih ideologija biraju ove elemente koji se najbolje uklapaju u osnove jednog drugačijeg, u potpunosti izmišljenog sveta. Fikcija u Protokolima bila je jednako pogodna kao i fikcija u trockističkoj zaveri, jer su obe sadržale element uverljivosti – tajni uticaj Jevreja u prošlosti; borba za moć između Trockog i Staljina – bez kog ne može funkcionisati ni izmišljeni svet totalitarizma. Veština ovih vladara sastoji se u tome što istovremeno koriste i prevazilaze elemente stvarnosti i opipljivih iskustava kroz odabranu fikciju, izoluju ih i generalizuju tako da ih potpuno lišavaju bilo kakve provere kroz lično iskustvo. Putem takvih generalizacija, totalitarna propaganda uspostavlja svet spreman da se takmiči sa stvarnim svetom, čiji je glavni hendikep to što nije logičan, konzistentan i organizovan. Konzistentnost fikcije i strogost organizacije čine da generalizacija eventualno nadživi eksploziju mnogo određenijih laži – moć Jevreja koji bespomoćno odlaze u smrt, mračna svetska zavera trockista nakon što su likvidirani u Rusiji, a Trocki ubijen.
Tvrdoglavost s kojom su se totalitarni diktatori držali svojih originalnih laži uprkos njihovoj apsurdnosti mnogo je više od sujeverne zahvalnosti prema onome što je pomoglo da trik upali, a to se, makar u slučaju Staljina, ne može objasniti psihologijom lažova čiji ga uspeh ujedno čini i vlastitom poslednjom žrtvom. Čim se ovi propagandni slogani integrišu u „živu organizaciju”, ne mogu se lako odstraniti bez razaranja cele strukture. Pretpostavku o jevrejskoj svetskoj zaveri totalitarna propaganda transformisala je iz objektivnog, diskutabilnog pojma u glavni element nacističke realnosti; poenta je bila da su se nacisti ponašali kao da svetom dominiraju Jevreji i bila im je potrebna kontrazavera da bi se odbranili. Za njih rasizam nije više bio teorija o kojoj se može raspravljati, teorija dubiozne naučne vrednosti, već se ona svakodnevno ostvarivala u funkcionalnoj hijerarhiji političke organizacije u čijim bi okvirima bilo nerealno dovoditi u pitanje tu teoriju. Slično tome, boljševizam nije više morao da dokazuje koliko su važni klasna borba, internacionalizam i neporeciva zavisnost između dobrobiti proleterijata i dobrobiti Sovjetskog Saveza; funkcionalna organizacija Kominterne je uverljivija od bilo kog argumenta ili ideologije.
Osnovni razlog superiornosti totalitarne propagande nad propagandom drugih partija i pokreta jeste da njen sadržaj, makar za članove pokreta, nije više objektivno pitanje o kom ljudi mogu da imaju mišljenje, već je postalo jednako stvaran i nedodirljiv element u njihovim životima, poput aritmetičkih zakona. Organizacija cele teksture života, prema ideologiji, može se potpuno ostvariti samo pod totalitarnim režimom. U nacističkoj Nemačkoj u kojoj ništa nije bilo toliko važno kao poreklo rase, u kojoj su karijere zavisile od „arijevske” fizionomije (Himler je birao članove SS-a prema fotografijama) i količine hrane prema broju jevrejskih predaka, osporavanje validnosti rasizma i antisemitizma bilo je kao osporavanje postojanja sveta.
Prednosti propagande koja stalno „dodaje moć organizacije”[57] slabom i nepouzdanom glasu argumenta, i tim putem gotovo istovremeno ostvaruje šta god kaže, očigledne su i nije ih potrebno dokazivati. Zaštićena od argumenata zasnovanih na realnosti koju su pokreti obećali da će promeniti, otporna na kontrapropagandu koju diskvalifikuje prosta činjenica da brani svet koji nepokretne mase neće i ne žele da prihvate ili mu pripada, propaganda se može demantovati samo drugom, jačom ili boljom realnošću.
U momentu poraza, urođena slabost totalitarne propagande postaje vidljiva. Bez snage pokreta, svi njeni članovi prestaju da veruju u dogmu za koju su još juče bili spremni da daju živote. U trenutku u kom je pokret, to jest izmišljeni svet koji ih je štitio, uništen, mase se vraćaju na svoj stari status izolovanih pojedinaca koji će ili rado prihvatiti novu funkciju u izmenjenom svetu ili potonuti u svoju staru očajničku izlišnost. Članovi totalitarnih pokreta, istinski fanatični dok pokret postoji, neće slediti primer religioznih fanatika i umreti mučeničkom smrću (iako su i te kako bili spremni da umru robotskom).[58] Radije bi tiho digli ruke od pokreta kao da je reč o lošoj investiciji i potražili drugu fikciju koja obećava ili čekali da se bivša fikcija ponovo dovoljno osnaži da zasnuje novi masovni pokret.
Iskustvo saveznika koji su uzalud pokušavali da među nemačkim narodom nađu makar jednog ubeđenog nacistu koji bi to i priznao, narodom u kom je 90% ljudi u nekom trenutku iskreno podržavalo naciste, to ne treba prosto tumačiti kao znak ljudske slabosti ili opšteg oportunizma. Nacizam kao ideologija bio je toliko „realizovan” da je njegov sadržaj prestao da postoji kao nezavisni set doktrina, izgubio je svoje intelektualno postojanje; nakon uništenja stvarnosti nije ostalo ništa, a ponajmanje fanatizma sledbenika.
Možete pročitati i analizu Izvora totalitarizma i zašto je Hana Arent toliko i dan danas važna, kao i esej ove autorke koji je prvi put objavljen 2018. godine “Sloboda da se bude slobodan”.
[1] Vidi, primera radi, E. Kohn-Bramstedt, Dictatorship and Political Police: The Technique of Control by Fear, London, 1945, str. 164 ff. Objašnjenje je da bi „teror bez propagande izgubio skoro sav psihološki efekat, dok propaganda bez terora nema pun zamah” (str. 175). Ono što se previđa u ovakvim i sličnim izjavama, koje se uglavnom vrte ukrug, jeste činjenica da ne samo politička propaganda već i celokupni moderni publicitet mase sadrži element pretnje; taj teror, s druge strane, može biti potpuno efikasan i bez propagande, sve dok je to samo pitanje konvencionalnog političkog terora tiranije. Međutim, kada politički teror namerava da deluje ne samo spolja već takoreći iznutra, kad politički režim želi više od moći, onda je teroru potrebna propaganda. U tom smislu je teoretičar nacizma, Ojgen Hadamovski, mogao da kaže u Propaganda und nationale Macht, 1933: „Propaganda i nasilje nikad nisu protivrečni. Upotreba nasilja može biti deo propagande” (str. 22).
[2] U to vreme, u sovjetskoj Rusiji je javno obznanjeno da je nezaposlenost ᾿likvidirana᾿. Rezultat te objave je bilo i ᾿likvidiranje᾿ svih olakšica nezaposlenima.” (Ante Ciliga, The Russian Enigma, London, 1940, str. 109).
[3] Takozvana „Operacija Seno” počela je ukazom koji je 16. februara 1942. objavio Himler, „a koji se tiče (pojedinaca) nemačkog porekla u Poljskoj”, koji određuje da njihova deca treba da budu poslata u porodice „koje su spremne (da ih prihvate) bezrezervno, samo zbog njihove dobre krvi” (Nirnberški dokument R 135, fotokopija u Centre de Documentation Juive, Paris. Deluje da je u junu 1944. Deveta armija zapravo kidnapovala 40.000 do 50.000 dece i prebacila ih u Nemačku. Izveštaj o ovom pitanju, koji je generalštabu Vermahta u Berlinu poslao izvesni Brandenburg, pominje slične planove za Ukrajinu (dokument PS 031, koji je objavio Leon Poliakov u Bréviaire de la Haine, str. 317). Sam Himler je nekoliko puta pominjao ovaj plan (vidi Nazi Conspiracy and Aggression, Office of the United States Chief of Counsel for the Prosecution of Axis Criminality, U. S. Government, Washington, 1946, III, 640, koja sadrži odlomke Himlerovog govora u Krakovu u martu 1942; vidi takođe komentare Kon Bramsteda na Himlerov govor u Bad Šahenu 1943, op. cit., str. 244). Kako se vršio izbor ove dece, može se zaključiti iz medicinskih potvrda koje je izdalo Drugo medicinsko odeljenje u Minsku 10. avgusta 1942: „Rasno ispitivanje Natali Harpf, rođene 14. avgusta 1922, pokazalo je normalno razvijenu devojku pretežno istočnobaltičkog tipa sa nordijskim crtama.” – „Pregled Arnolda Kornisa, rođenog 19. februara 1930, pokazao je normalno razvijenog dečaka, dvanaestogodišnjaka, pretežno istočnog tipa sa nordijskim crtama.” Potpisao: N. Wc. (Dokument je u arhivima Yiddish Scientific Institut, New York, No. Occ E 3a-17).
[4] Vidi Hitlers Tischgespräche. U leto 1942, on i dalje priča o „(izbacivanju) i poslednjeg Jevreja iz Evrope” (str. 113) i raseljavanju Jevreja u Sibir ili Afriku (str. 311), ili Madagaskar, dok je zapravo već pre napada na Rusiju doneo odluku o „konačnom rešenju”, verovatno negde tokom 1940, a u jesen 1941. naručio i izradu gasnih komora (vidi Nazi Conspiracy and Aggression, II, str. 265 ff., III, str. 783 ff. Dokument PS 1104; V. str. 322 ff. Document PS 2605). Himler je već u proleće 1941. znao da „Jevreji do kraja rata (moraju biti) istrebljeni do poslednjeg. To je bila nedvosmislena želja i naredba Firera” (dosije Kersten u Centre de Documentation Juive).
[5] S tim u vezi postoji jedan vrlo interesantan izveštaj sa razgovora u Firerovom sedištu, od 16. jula 1940. godine, u prisustvu Rozenberga, Lamersa i Kajtela, koji je Hitler otpočeo iznoseći sledeće „osnovne principe”: „Sad je važno ne paradirati našim krajnjim ciljem pred celim svetom; … Stoga ne sme biti očigledno da (ukazi za održanje reda i mira na okupiranim teritorijama) ukazuju na trajno naseljavanje. Sve potrebne mere – egzekucije, preseljenja – mogu, i biće, izvedene tome uprkos.” Usledio je razgovor koji nema nikakve veze s Hitlerovim rečima i u kom Hitler dalje ne učestvuje. Vrlo ga očigledno nisu „razumeli” (Dokument L 221 u Centre de Documentation Juive).
Platonov i drama privatnog života u staljinizmu[6] U vezi sa Staljinovom uverenošću da Hitler neće napasti Rusiju, vidi Isaac Deutscher, Stalin: a Political Biography, Njujork i London, 1949, str. 454 ff., a posebno fusnotu na strani 458: „Tek 1948. godine je šef Državne komisije za planiranje, vicepremijer N. Vozenesenski, izneo da su ekonomski planovi za treći kvartal 1941. zasnovani na pretpostavci mira, a da je novi plan, onaj ratni, napravljen tek nakon izbijanja sukoba.” Dojčerovu procenu jasno potvrđuje i Hruščovljev izveštaj o Staljinovoj reakciji na napad Nemačke na Sovjetski Savez. Vidi njegov „Govor o Staljinu” na Dvadesetom kongresu, koji je izdao Stejt dipartment, New York Times, 5. jun 1956.
[7] „Obrazovanje se (u koncentracionim logorima) sastoji od discipline, a nikad ni od kakve obuke na ideološkim osnovama, jer zatvorenici uglavnom imaju pokorene duše” (Heinrich Himmler, Nazi Conspiracy, IV, 616 ff.).
[8] Ojgen Hadamovski, op. cit., izdvaja se među autorima knjiga o totalitarnoj propagandi. Ne izgovorivši to jasno, Hadamovski nudi inteligentno i iscrpno tumačenje Hitlerovog odnosa prema toj temi u „Propaganda and Organization”, u knjizi II, poglavlje xi Mein Kampf-a (dvotomno izdanje, prvo nemačko izdanje, 1925. i 1927. nepročišćeni prevod, Njujork, 1939). Vidi i F. A. Six, Die politische Propaganda der NSDAP im Kampf um die Macht 1936, str. 21 ff.
[9] Hitlerova analiza „Ratne propagande” (Mein Kampf, knjiga 1, pogl. vi) ističe ekonomsku prizmu propagande i koristi primer reklame za sapun. Važnost ove analize je načelno precenjena, dok su njegove kasnije pozitivne ideje o „Propagandi i organizaciji” sasvim zaboravljene.
[10] Vidi važan dokument Martina Bormana o „Odnosu nacionalsocijalizma i hrišćanstva” u Nazi Conspiracy, VI, 1036 ff. Slične formulacije se često nalaze u pamfletskoj literaturi koju je izdavao SS za „ideološku indoktrinaciju” svojih kadeta. „Zakoni prirode potčinjeni su nepromenjivoj volji na koju se ne može uticati. Stoga je neophodno priznati ove zakone” („SS-Mann und Blutsfrage”, Schriftenreihe fuer die weltanschaunliche Schulung det Ordnungspolizei, 1942). Sve su to puke varijacije određenih fraza preuzetih iz Hitlerovog Mein Kampf-a, iz kog je navedeni citat uzet kao moto upravo pomenutog pamfleta: „Dok pokušava da se bori protiv gvozdene logike prirode, čovek dolazi u sukob sa osnovnim principima kojima kao čovek duguje postojanje.”
[11] J. Stalin, Leninism, (1933), Vol. II, poglavlje iii.
[12] Eric Voegehn, „The Origins of Scientism”, u Social Research, decembar 1948.
[13] Vidi F. A. v. Hayek, „The Counter-Revolution of Science”, u Economica, Vol. VIII (februar, maj, avgust 1941), str. 13.
[14] Ibid., str. 137. Navod je iz sensimonskog časopisa Producteur, I, 399.
[15] Voegelin, op. cit.
[16] Vilijam Ebenštajn, The Nazi State, Njujork, 1943, debatujući o „stalnoj ratnoj ekonomiji” nacističke države, jedan je od retkih kritičara koji je shvatio da je „beskonačna rasprava… o socijalističkoj ili kapitalističkoj prirodi nemačke ekonomije pod nacističkim režimom mahom veštačka… (jer) često previđa osnovnu činjenicu da su kapitalizam i socijalizam kategorije koje se odnose na zapadnjačke ekonomije blagostanja” (str. 239).
[17] Svedočenje Karla Branta, jednog od lekara kog je Hitler ovlastio da izvede program eutanazije, u ovom smislu je karakteristično (Medical Trial. US against Karl Brandt et al. Hearing of May 14, 1947). Brant je odlučno odbacivao sumnje da je projekat iniciran da bi se eliminisala suvišna usta koja treba hraniti; istakao je da bi članovi partije koji bi izneli ove argumente uvek bili jasno ukoreni. Prema njegovom mišljenju, mere su donete isključivo iz „etičkih obzira”. Isto je važilo i za deportacije. Fascikle su prepune dokumenata koje su napisali vojnici žaleći se da su deportacije Jevreja i Poljaka potpuno zanemarile sve „vojne i ekonomske potrebe”. Vidi Poliakov, op. cit., str. 321, kao i dokumentarni materijal koji je uz njih objavljen.
[18] Odlučujući ukaz kojim su započela sva naredna masovna ubistva Hitler je potpisao 1. septembra 1939 – na dan kad je počeo rat – i on se nije odnosio samo na mentalno obolele (kao što se često pogrešno smatra), već i na sve one koji su „neizlečivo bolesni”. Mentalno oboleli su bili samo prvi na redu.
[19] Vidi Friedrich Percyval Reck-Malleczewen, Tagebuch eines Verzweifelten, Sttutgart 1947, str. 190.
[20] Prvi od mnogih „zaveta člana partije”, kako je navedeno u Organisationsbuch der NSDAP, glasi: „Firer je uvek u pravu.” Izdanje je objavljeno 1936, str. 8. S druge strane, Dienstvorschrift für die P. O. der NSDAP, 1932, str. 38, ovako o tome piše: „Hitlerova odluka je konačna!” Primetite ogromnu razliku u frazeologiji.
„Njihova tvrdnja da su nepogrešivi, (da) nijedan od njih nikad nije iskreno priznao grešku, jeste u tom smislu ključna razlika između Staljina i Trockog s jedne strane, i Lenjina s druge. Vidi Boris Souvarine, Stalin: A Critical Survey of Bolshevism, New York, 1939, str. 583.
[21] Očigledno je da je hegelovska dijalektika odličan instrument za večno bivanje u pravu, jer dozvoljava tumačenje svih poraza kao početaka pobede. Jedan od najlepših primera ove vrste sofizma dogodio se nakon 1933, kad su nemački komunisti gotovo dve godine odbijali da priznaju da je Hitlerova pobeda bila poraz za nemačku Komunističku partiju.
[22] Citirano prema Goebbels: The Goebbels Diaries (1942‒1943), urednik Louis Lochner, New York, 1948, str. 148.
[23] Staljin, op. cit., loc. cit.
[24] U govoru koji je održao u septembru 1942, kad je istrebljivanje Jevreja bilo u punom zamahu, Hitler se otvoreno pozvao na svoj govor od 30. januara 1939. (objavljen kao brošura pod nazivom Der Führer vor dem ersten Reichstag Grossdeutschlands, 1939), i sednicu Rajhstaga od 01. septembra 1939, kad je objavio da „ako Jevreji žele da pokrenu svetski rat da bi istrebili sve arijevce iz Evrope, neće arijevci, već će Jevreji (ostatak rečenice prigušio je aplauz)” (vidi Der Führer zum Kriefswinterhilfswerk, Schriften NSV, br. 14, str. 33).
[25] U govoru od 30. januara 1939, str. 19, kao što je gore citirano.
[26] Heiden, Der Führer: Hitler’s Rise to Power, Boston, 1944, ističe Hitlerovu „fenomenalnu neiskrenost”, „nedostatak dokazive realnosti u gotovo svim njegovim izjavama”, njegovu „ravnodušnost prema svemu što smatra nevažnim” (str. 368, 374). Hruščov bira ravnodušnost „prema realnosti.” Najbolja ilustracija Staljinove predstave o važnosti činjegotovo iste reči kad opisuje „Staljinovu nespremnost da se suoči sa svakodnevicom”, kao i nica jesu periodične revizije istorije.
[27] Nazi Primer.
[28] Interesantno je primetiti da su boljševici tokom Staljinove ere nekako akumulirali zavere, tako da otkrivanje nove zavere nije značilo da će odbaciti staru. Zavera trockista počela je oko 1930, tri stotine porodica je dodato tokom perioda Narodnog fronta, od 1935. nadalje, britanski imperijalizam je postao stvarna zavera tokom Staljinovog i Hitlerovog saveza, „Američka tajna služba” usledila je ubrzo nakon završetka rata; a poslednja među njima, jevrejski kosmopolitizam, očigledno je i uznemirujuće ličila na nacističku propagandu.
[29] Vidi autobiografiju Haima Vajcmana: Chaim Weizmann, Trial and Erros, New York, 1949, str. 185.
[30] Vidi, primera radi, Otto Bonhard, Jüdische Geld- und Weltherrschaft?, 1926, str. 57.
[31] Hitler je ovu sliku prvi put iskoristio 1922: „Mozes Kon s jedne strane podstrekuje svoje preduzeće da odbije zahteve radnika, dok njegov brat Isak u fabrici poziva mase…” na štrajk (Hitler’s Speeches, 1922‒1939, ur. Baynes, London, 1942, str. 29). Primetno je da u nacističkoj Nemačkoj nije objavljena nijedna kompletna zbirka Hitlerovih govora, pa smo prinuđeni da pribegnemo engleskom izdanju. Da to nije slučajnost može se videti iz bibliografije koju je sastavio Philipp Bouhler, Die Reden des Führer’s nach der Machtübernahme, 1940: jedino su javni govori u celini štampani u Völkischer Beobachter; što se tiče govora rukovodiocima i ostalim organima partije, na njih se uglavnom samo „pozivalo” u novinama. Ni u jednom trenutku nije bio plan da se izdaju.
[32] Federovih 25 tačaka sadrže samo standardne mere koje su zahtevale sve antisemitske grupe, proterivanje naturalizovanih Jevreja, i tretiranje Jevreja kao stranaca. Nacistička antisemitska retorika uvek je bila radikalnija od stvarnog programa.
Waldemar Gurian, „Antisemitism in Modern Germany”, u Essays on Antisemitism, ur. Koppel S. Pinson, New York, 1946, str. 243, ističe nedostatak originalnosti u nacističkom antisemitizmu: „Svi ti zahtevi i stavovi nisu bili izuzetni sa stanovišta originalnosti – bili su sami po sebi razumljivi u svim nacionalističkim krugovima; ono što je bilo izuzetno jeste demagoška i govorna veština kojom su predstavljeni.”
[33] Tipični primer prostog nacionalističkog antisemitizma u nacističkom pokretu bio je Rem koji piše: „A ovde se ponovo moje mišljenje razlikuje od mišljenja skorojevića-nacionalista. Nisu Jevreji krivi za sve! Mi smo krivi za činjenicu da Jevreji danas vladaju” (Ernst Rem, Die Geschichte eines Hochverraters, 1933, Volksausgabe, str. 284).
[34] Kandidati za članstvo u SS-u morali su da potvrde svoje poreklo sve do 1750. godine. Kandidatima za vodeće pozicije u partiji postavljana su samo tri pitanja: 1. Šta ste uradili za partiju? 2. Da li ste apsolutno normalni, fizički, psihički, moralno? 3. Da li vam je porodično stablo ispravno? Vidi Nazi Primer.
Sličnost ova dva sistema vidljiva je po tome što je boljševička formacija elite i policije – NKVD – takođe zahtevala od svojih članova dokaz porekla. Vidi F. Beck i W. Godin, Russian Purge and the Extraction of Confession, 1951.
[35] Na taj način su i totalitarne težnje Mekartijeve ere u Sjedinjenim Državama bile najuočljivije ne samo u pokušaju da se progone komunisti već i da svakog građanina prisile da dokaže da nije komunista.
[36] „Ne treba precenjivati uticaj štampe…, on načelno opada, dok uticaj organizacije raste” (Hadamovsky, op. cit., str. 64). „Novine su bespomoćne kada treba da se bore protiv agresivne sile žive organizacije” (ibid., str. 65). „Formacije moći koje svoje poreklo vuku samo iz propagande nesigurne su i mogu lako nestati, osim ukoliko organizacija ne podrži propagandu putem nasilja” (ibid., str. 21).
[37] „Masovna okupljanja su najjača vrsta propagande… (zato što) se svaki pojedinac oseća sigurnijim i moćnijim u okviru mase” (ibid, p. 47). „Entuzijazam trenutka postaje princip i duhovni stav kroz organizaciju i sistematsku obuku i disciplinu” (ibid., str. 21‒22).
[38] U retkim slučajevima kad se uopšte bavio ovim pitanjem, Hitler je često isticao: „Ja nisam čelnik ove države u smislu diktatora ili monarha, ja sam vođa nemačkog naroda” (Vidi Ausgewählte Reden des Führers, 1939, str. 114). – Hans Frank se na sličan način izražava: „Nacionalsocijalistički Rajh nije diktatorski, a kamoli proizvoljni režim. On se pre svega oslanja na obostranu lojalnost Firera i naroda” (u Recht und Verwaltung, Munich, 1939, str. 15).t
[39] Hitler je često ponavljao: „Država je samo sredstvo ka cilju. A cilj je: očuvanje rase (Reden, 1939, str. 125). Takođe je istakao da se ovaj pokret „ne oslanja na ideju države, već se više zasniva na narodnoj zajednici (Volksgemeinschaft)” (vidi Reden, 1933, str. 125, i govor pred novom generacijom političkih lidera (Führernachwuchs), 1937, koji je štampan kao dodatak u Hitlers Tischgespräche, str. 446). Ovaj mutatis mutandis takođe predstavlja srž komplikovanog licemerja kakva je Staljinova takozvana „teorija države”: „Mi se zalažemo za umiranje Države, a istovremeno se zalažemo za jačanje diktature proleterijata koja predstavlja najjači i najmoćniji autoritet od svih oblika Države koje su do danas nastale. Najveći mogući razvoj moći Države sa ciljem pripremanja uslova za njeno odumiranje; to je marksistička formula” (op. cit., loc. cit.).
[40] Alexander Stein, Adolf Hitler, Schüler der „Weisen von Zion”, Karlsbad, 1936, prvi je analizirao filološke sličnosti ideološkog identiteta nacističkog učenja i učenja „sionskih mudraca”. Vidi takođe R. M. Blank, Adolf Hitler et les „Protocoles des Sages de Sion”, 1938.
Prvi koji je priznao dug prema učenju Protokola bio je Teodor Frič, „veliki starac” nemačkog posleratnog antisemitizma. U pogovoru vlastitom izdanju Protokola 1924. piše: „Naši budući državnici i diplomate moraće da od istočnjačkih majstora podlosti nauče osnove vladanja, a u tu svrhu, Sionski protokoli nude odličnu pripremnu obuku.”
[41] O istoriji Protokola, vidi John. S. Curtiss, An Appraisal of the Protocols of Zion, 1942.
Činjenica da su Protokoli bili falsifikat bila je nebitna za propagandne potrebe. Ruski publicista S. A. Nilus, koji je objavio drugo rusko izdanje 1905. godine, već je bio vrlo svestan sumnjivog karaktera ovog „dokumenta” i izneo je očiglednu stvar: „Da je bilo moguće da pokažemo autentične dokumente ili nađemo poverljive svedoke, da je bilo moguće raskrinkati ljude koji su bili na čelu ove svetske zavere… onda bi… ᾿trajna zloba᾿ nestala…” Prevod u Curtiss, op. cit.
Hitleru nije bio potreban Nilus da upotrebi isti trik: najbolji dokaz autentičnosti Protokola jeste taj što je dokazano da su falsifikat. Hitler dodaje i argument njihove „istinitosti”: „Ovde je svesno izneseno ono što Jevreji nesvesno rade. A samo to se računa” (Mein Kampf, tom I, knjiga I, poglavlje xi).
[42] Fritsch, op. cit., „(Der Juden) oberster Grundsatz lautet: ‘Ales, was dem Volke Juda nutzt, ist moralisch und heilig.’”
[43] „Imperije nastaju iz nacionalnih osnova, ali ih brzo prerastaju” (Reden).
[44] Henri Rollin, L’Apocalypse de Notre Temps, Paris, 1939, koji smatra popularnost Protokola uporedivom jedino sa Biblijom (str. 40), pokazuje sličnost istih sa Monita Secreta, prvi put objavljenom 1612, koja se i dalje prodavala 1939. na ulicama Pariza, i koja tvrdi da je razotkrila jezuitsku zaveru „koja orpavdava sve zločine i upotrebu sile… Ovo je pravi udar na ustanovljeni poredak” (str. 32).
[45] Svu tu literaturu vrlo dobro prikazuje Chevalier de Malet, Recherches politiques et historiques qui prouvent l’existence d’une secte révolutionnaire, 1817, koji obilato citira ranije autore. Heroji Francuske revolucije su za njega „mannequins” neke „agence secrête”, masonski agenti. Ali masonstvo je samo ime koje su njegovi savremenici dali „revolucionarnoj sekti” koja je sve vreme postojala i čija je politika bila da uvek napada „one koji su ostali iza scene, povlačeći konce na marionetama kako im je odgovaralo da bi ih izveli na pozornicu”. Počinje rečima, „Verovatno će biti teško poverovati u plan koji je stvoren u drevnim vremenima i koji se uvek sprovodio sa istom upornošću: … autori Revolucije su Francuzi jednako kao što su to i Nemci, Italijani, Englezi itd. Oni tvore čudnu naciju koja je rođena i odrasla u mraku, usred svih civilizovanih nacija, sa ciljem da ih potčini svojoj vlasti.”
Za detaljnu diskusiju o ovoj literaturi, vidi E. Lesueur, la Franc-Maçonnerie Artésienne au 18e siêcle, Bibliothèque d’Histoire Révolutionnaire, 1914. Koliko su uporne ove zavereničke legende čak i u normalnim okolnostima, može se videti po enormnoj antimasonskoj petparačkoj literaturi u Francuskoj, koja nije ništa manja od antisemitskog parnjaka. Određena vrsta priručnika svim teorijama koja je u Francuskoj revoluciji videla proizvod tajnih zavereničkih društava može se naći kod G. Borda, La Franc- Maçonnerie en France dès origines à 1815, 1905.
[46] Reden. – Vidi transkript sednice Komiteta SS-a za radnička pitanja u Vrhovnom štabu SS-a u Berlinu od 12. januara 1943, gde je nagovešteno da bi reč „nacija”, pojam opterećen konotacijama liberalizma, trebalo eliminisati pošto je neodgovarajući za germanske narode (Document 705 – PS u Nazi Conspiracy and Aggression, V, 515).
[47] Hitler’s Speeches, ur. Baynes, str. 6.
[48] Goebbels, op. cit., str. 377. Ovo obećanje, koje se nazire u svakoj antisemitističkoj propagandi nacističkog tipa, pripremio je Hitler rečenicom „Najveća suprotnost arijevcu je Jevrejin” (Mein Kampf, knjiga 1, pogl. xi).
[49] Dossier Kersten, u Centre de Documentation Juive.
[50] Hitlerovo rano obećanje (Reden), „Nikad neću priznati da drugi narodi imaju ista prava kao Nemci”, postalo je zvanična doktrina: „Osnova nacionalsocijalističkog pogleda na svet je svest da ljudi nisu jednaki” (Nazi Primer, str. 5).
[51] Primera radi, Hitler je 1923. napisao: „Nemački narod se sastoji od jedne trećine heroja, druge trećine kukavica, dok su ostali izdajnici” (Hitler’s Speeches, ur. Baynes, str. 76).
Nakon što su preuzeli vlast, ovaj trend je postajao sve otvoreniji i suroviji. Vidi, primera radi, Goebbels 1934: „Ko su ljudi koje treba kritikovati? Članovi partije? Ne. Ostatak naroda u Nemačkoj? Oni treba da budu srećni što su i dalje živi. Bilo bi previše dobro da je onima koji žive od naše milosti dozvoljeno da kritikuju.” Citirano iz Kohn-Bramstedta, op. cit., str. 178‒179. Tokom rata je Hitler izjavio: „Nisam ništa drugo do magnet koji se stalno kreće kroz nemačku naciju i izvlači čelik iz ljudi. Često sam navodio da će doći vreme kad će svi vredni ljudi u Nemačkoj biti pod mojim okriljem. A oni koji u njemu neće biti ionako su bezvredni.” Čak i tad je Hitlerovom neposrednom okruženju bilo kasno šta će se dogoditi onima koji su „ionako bezvredni” (vidi Der grossdeutsche Freiheitskampf, Reden Hitlers vom 1.9. 1939 – 10.3.1940, str. 174). – Himler je mislio isto kad je rekao: „Firer ne razmišlja u nemačkim, već u germanističkim okvirima” (Dossier Kersten, cf. Above), osim što iz Hitlers Tischgeschpräche znamo (str. 315 ff.) da se već u to vreme on sprdao sa germanskom „vikom” i razmišljao u „arijevskim okvirima.”
[52] Himler je u svom govoru vođama SS-a u Harkovu u aprilu 1943. izjavio (Nazi Conspiracy, IV, 572 ff.): „Vrlo sam brzo oformio germanski SS u raznim zemljama…” Hitler je dao ranu indiciju ove nenacionalne politike (Reden): „Sigurno ćemo u svoje nove klase primiti predstavnike drugih nacija, i.e., one koji to zaslužuju zato što učestvuju u našoj borbi.”
[53] Hadamovsky, op. cit.
[54] Heiden, op. cit., str. 139: Propaganda nije „umetnost naturanja mišljenja masama. Ona je zapravo umetnost dobijanja mišljenja od masa.”
[55] Heiden, op. cit., passim. Izraz je preuzet od Hitlera, Mein Kampf, (knjiga II, pogl. xi), gde se „živi organizam” pokreta poredi sa „mrtvim mehanizmom” birokratske partije.
[56] Bila bi ozbiljna greška tumačiti totalitarne vođe prema kategoriji „harizmatičnog vođe” Maksa Vebera. Vidi Hans Gerth, „The Nazi Party”, u American Journal od Sociology, 1940, Vol. XLV. (Sličan nesporazum je takođe prisutan i u Hajdenovoj biografiji, op. cit.) Gerth opisuje Hitlera kao harizmatičnog vođu birokratske partije. Samo to, prema njegovom mišljenju, može protumačiti činjenicu da „koliko god da su se dela drastično razlikovala od reči, ništa nije moglo ugroziti čvrstu organizaciju zasnovanu na disciplini.” (Ova protivrečnost je inače mnogo karakterističnija za Staljina koji se „uvek starao da kaže suprotno od onog što radi, i da uradi suprotno od onog što kaže.” Souvarine, op. cit., str. 431)
Za izvor ovog nesporazuma vidi Alfred von Martin, „Zur Soziologie der Gegenwart”, u Zeitschrift für Kulturgeschichte, tom 27, i Arnold Koettgen, „Die Gesetzmässigkeit der Verwaltung im Führerstaat”, u Reichsverwaltungsblatt, 1936, i jedan i drugi karakterišu nacističku državu kao birokratiju sa harizmatičnim liderom.
[57] Hadamovsky, op. cit., str. 21. Da bi se postigli totalitarni ciljevi, pogrešno je propagirati njihovu ideologiju kroz proučavanje ili prisilu. Prema rečima Roberta Laja, oni se ne mogu ni „predavati” ni „učiti”, već samo „isprobavati” i „praktikovati” (vidi Der Weg zur Ordensburg, bez datuma).
[58] R. Hoehn, jedan od istaknutih nacističkih političkih teoretičara, tumačio je ovaj nedostatak doktrine, pa čak i zajedničkog sistema ideala i uverenja u pokretu u svom Reichsgemeinschaft und Volksgemeinschaft, Hamburg, 1935: „Sa tačke gledišta seoskog stanovništva, svaka zajednica zasnovana na nekakvim vrednostima je destruktivna” (str. 83).