Lekcije gvozdenog veka (“Gvozdeni tanjir”, Jelica Kiso)

SHARE:

Bojan Vasić
Lekcije gvozdenog veka

ako je prvi dovoljno velik onda nestaje drugog

                Ove, uvodne reči pesme „U strahu od istorijske zaostalosti“ pobliže su objašnjene u fusnoti (kakve inače prate pesme Jelice Kiso tokom čitave zbirke) pomoću dodatna dva stiha: „Ako imaš razuma i srce, onda pokaži samo jedno od njih. / Oboje će te prokleti ako ih prikažeš istovremeno.“ Njih navodim na početku teksta jer upravo je napetost između razuma i srca, između racionalnosti i iracionalnosti, koncepta i inspiracije jedno od najbitnijih obeležja njene nove knjige. Ipak, pretpostavljeno ’prokletstvo’ je delimično izbegnuto, jer je jasno da u ovoj knjizi, kao i u autorkinoj prethodnoj, Crnoj sreći, razum nadvladava emotivnost. Stvari su ipak malo komplikovanije budući da se razumom secira materijal koji mu ne odgovara, da se namerno ’nepropitano uzima otisak stvarni, doživljeni’, stvar koja je istovremeno i po sebi i za nas, koja svoj smisao ne duguje hegelovskom duhu, to jest našoj spoznaji, već joj se ostavlja kantovska podvojenost.

Jelica Kiso, Gvozdeni tanjir, edicija Najbolja, Pančevo, 2015

Jelica Kiso, Gvozdeni tanjir, edicija Najbolja, Pančevo, 2015

Već na samom početku, u prvih nekoliko pesama, autorka u poetski unosi filozofski jezik, intelektualno-emotivnim amalgamom pokušavajući da utemelji, konceptualizuje svoj lirski govor. Ali ratio-m se tekst samo uokviruje, postavlja mu se kontekst, nude osnovne smernice, dok se unutar tog kruga smišljeno dopušta imaginaciji i čulnosti njihova igra u jeziku, što rezultira stihovima razlomljenim, hermetičnim, teško prohodnim. Upravo zbog ove konceptualizacije su uvodne pesme izuzetno sugestivne za interpretaciju pojedinačnih slika, i to u čitavoj zbirci. To se vidi i po samim naslovima: prva pesma se zove „Svet“, a druga „Ontološkim jezikom“. One čine neku vrstu pripreme za razvijanje poetskog koncepta u trećoj, naslovnoj pesmi zbirke „Gvozdeni tanjir“. Kao kontrapunkt i dopunu prvim dvema pesmama možemo uzeti četvrtu pod nazivom „Nesagledljivo“. Tek nakon postavljene četiri ključne tačke počinje da se zaista odvija pesnički niz, koje pomenuti naslovi određuju ipak iznutra, budući da tom nizu pripadaju. Iako je knjiga podeljena u dva velika ciklusa, tj. na dva dela, od kojih je prvi obimniji i nije zasebno naslovljen, dok drugi nosi naslov „U velikom ćutanju“ i može da se, zbog svoje uže tematike u okviru poetskog sveta ocrtanog u prvom delu, shvati i kao dodatak Gvozdenom tanjiru, ove početne pesme mogli bismo čitalački izdvojiti kao njihov zajednički ’ontološki’ predtekst.

                Od početka se insistira na određenom spoju subjektivnog i objektivnog. Stvarnost uzeta kao ’nepropitani otisak’, kao dati fragment – ali ne prosto kao deo realiteta već „iz tačke mesta moje pripadnosti“ – postaje tako svet koji je određen odnosom subjekta i objekta („Svet“). Citati, filozofeme, prizori, pa čak i metaforične slike preuzete su i interpolirane u tekst sa značenjskim nabojem koji se menja kadriranjem, komentarima, kontrapunktiranjem koje vrši autorska instanca. Jer smisao ipak leži u subjektu a ne u stvarima, u „našem biću“ i „naprezanju / zajedno s porazom sadržanim u njemu“. Nemogućnost da se misli sopstvena misao, slobodno, bez prinude datosti i tako osvoji sopstveno biće, da se zaista bude, radikalizovana je uvidom da subjekat dobija mogućnost da egzistira tek kao deo konkretnog socio-ekonomskog sistema: „ko nema, taj ne postoji“. Suprotstavljanje svetlosti i mraka kao principa bića i nebića suptilno je provučeno i kroz pesmu „Svet“ i kroz tekst „Nesagledljivo“, čime je dodatno podvučena povezanost ove dve pesme koje čine okvir za naslovnu.

U pesmi „Gvozdeni tanjir“ spuštamo se u samo središte veka, u njegov određujući hronotop, koncentracioni logor. Kao da odjek zatvaranja vilica zveri-veka možemo čuti već i u samom motou knjige, Paundovom stihu: „I njegove ujede primajte sa zadovoljstvom.“ Prateći shvatanje istorije kao pada, prisutno u antičkoj slici o smeni zlatnog, srebrnog i gvozdenog veka, možemo reći da je devetnaestovekovni, buržoaski ideal srebrnog escajga u dvadesetom smenila nužnost gvozdenog tanjira logorskih, zatvorskih i radničkih baraka. A obrok koji se servira u takvom tanjiru i sam postaje gvozden i određujući za onoga koji ga jede i uz čija usta prijanja – opredmećujući svojom grubom nužnošću čoveka a sam za sebe zlokobno prisvajajući njegovu subjektivnost. Ova transmutacija dodatno komplikuje odnos subjektivnog i objektivnog, unoseći u svetlost Aufklarung-a mrak nasilja rođenog iz njega. Ali i u tami fašizacije i totalitarizma nalazi se svetlost, simbolizovana zvezdama koje izgledaju „manje nego što jesu, veće nego što možemo da zamislimo“. Iz te tame izranja i satelit koji zlokobno ali i uz određenu nadu u budućnost “zuji tiho nedaleko od meseca”, uz opasku da „tek svetlost, doista, stvara pesmu“ („Nesagledljivo“).

Nekoliko narednih pesama bavi se dvema temama, proizvodnjom i razaranjem, njihovim odnosom, razlikom, međusobnom uslovljenošću, čak jednačenjem (za neboder koji zaklanja sada ’crknuti mesec’ kaže se da je čvrst kao metak). Ironična subjektivacija čoveka kao proizvođača („Proizvodnja! To smo mi!“) iz pesme „Hleb, granate“ dodatno je podcrtana paralelom između molitve „Hleb naš nasušni daj nam danas“ i komentara „I saberi glad robe da se potroši“, koji joj sledi umesto nastavka o opraštanju dugova. Glad robe, tj. uslovljenost društva potrebama proizvodnje – i na kraju krajeva, interesima onih koji tu proizvodnju kontrolišu – ponovo vrši dehumanizaciju i mreži društvenih odnosa, samom sistemu, pribavlja odlike subjektiviteta. Društveni ugovor se tako svodi na istovremenu primoranost i na potrošnju i na rad, kao i birokratizaciju čoveka koja prati oba procesa. Ipak, strah od nužnosti proizvodnje daleko je nadjačan strahom od razaranja. U pesmi „Mrak“ vidimo da nikako ne bismo mogli reći da je ono samo ’kreativna destrukcija’ koja preseca čvor zasićenosti proizvedenim stvarima i otvara prostor za ponovno pokretanje procesa proizvodnje. Destrukcija uvek preti da bude konačni mrak, naročito u atomskom dobu.

Druga vrsta mraka i nepostojanja je ona čoveka koji se nije prilagodio sistemu, koji sam ne poseduje, ali nije ni posedovan (jer „ko hoće da živi mora da rinta“). Kao što je samo oko nastalo prilagođavanjem na svetlost, tako je i dehumanizacija posledica prilagođavanja na svet modernosti, na diktat dijalektike proizvodnje i potrošnje. U završnim stihovima pesme „Adaptacija“ nagoveštava se stvaranje prostora neprilagođenosti, uslovnog nepostojanja koje može biti produktivno na vansistemski način, i to upravo odvajanjem od datosti („samo kad gleda u beskraj normalno oko nema potrebu da se / prilagođava“), što je tema koja će se dalje razvijati u pesmama „Imućni siromah“ i „Stid duše“, prerastajući u posebnu problematiku stvaralaštva i imaginacije, kao zasebne i drugačije forme ’rada’ i, potencijalno, postojanja. Umesto da se to polje romantičarski ili esteticistički slavi kao zabran odvojen od sfere negativno okarakterisanog ’pozitiviteta’ realnosti, ono se tretira kritički i ironično: „Slepo prepuštanje automatskom bujanju duše / Oživljena metla / koja nije dovoljno samostalna / da prestane da bude samostalna“ (pesma „Stid duše“). Pesnički subjekt sa mesta pesme propituje datu stvarnost, ali povratno propituje i sopstvenu poziciju. Ta povratna upitanost može se shvatiti i kao dupla provera ’sistema’ ali i kao još jedan vid njegove dominacije, jer se interiorizacijom nekih njegovih premisa u samokritici pesništva prepoznaje i to da je on funkcionalan unutar same ‘pobunjene’ subjektivnosti, da je ne ograničava samo spolja.

Stih koji sam uzeo kao moto teksta početni je stih pesme „U strahu od istorijske zaostalosti“, koja je, po meni, jedna od najboljih u okviru prvog dela zbirke. Ona uzroke razaranja individualiteta nalazi ne samo u tehnološkom napretku koji uslovljava opšte ubrzavanje, već i u tome da sama kategorija vremena zavisi od tempa proizvodne trake (shvaćene u najširem smislu). Tehnologija nije samo ontički deo modernosti, već ono što je ontološki određuje. Iako stihovi Jelice Kiso često zazvuče blisko kritičkom pesimizmu Horkhajmera i Adorna, kao i Hajdegerovim shvatanjima, nekoliko redova iz ove pesme čini mi se odličnom parafrazom Benjaminovog poređenja kapitalizma sa zahuktalim vozom:

„Budućnost koja će nastupiti (ciktav smeh)
            voz se zaustavio, a putnici poleću napred
            bespomoćni
            kao podanici, kao mušterije
u iščekivanjuju budućeg pada, prenapregnuti
zbog pada koji se već bio dogodio, pre egzistencijalnog pada“

Originalna Benjaminova slika, sa kapitalizmom kao vozom a komunizmom kao kočnicom koja ga zaustavlja pre katastrofe, nenametljivo je preuzeta ali i kritički proširena. Iako suštinski pesimistična, Benjaminova misao je istovremeno i utopijska, ili pre eshatološka, ali u svakom slučaju ona ostavlja prostor za nekakvu nadu u nekapitalističku ’budućnost koja će nastupiti’. Danas tu frazu ne može a da ne prati ciktav smeh – upravo zato što je jedna od tih potencijalnih kočničarskih budućnosti doista i nastupila. Opisujući rad inercije u konkretnoj situaciji, Jelica Kiso od potencijalne deskriptivne alegorije koja priziva Benjamina, prelazi u složeni komentar iznova se vraćajući na diskurzivni govor. Za savremenu subjektivnost koja bi želela da funkciniše u utopijskoj nadi, a umesto toga nalazi samo cinički očaj, istorijska dešavanja XX veka u poslednjem stihu gotovo da dobijaju značaj ’preegzistencijalnog’, Adamovog pada koji unapred – i čini se nepromenljivo – određuje ljudsku situaciju.

                Drugi deo zbirke pod nazivom „U velikom ćutanju“ razvija tematiku (književnog) stvaralaštva otvorenu u nekoliko pesama prvog dela („Imućni siromah“, „Stid duše“). Već u njegove prve tri pesme tema se otvara u svoj svojoj ambivalentnosti. Jer, svaki od ova tri teksta nudi nam tri slike nečeg što spolja izgleda gotovo isto. U prvoj pesmi „Pisac“, onaj koji piše, Autor, tematizovan je kao već arhaična i pretenciozna figura iz drugog vremena („zašto taj čovek tu ponovo stoji / da li je tamo još stajao zadubljen ili je to / već bilo ponovo… on će nam stvarno dati putokaz svojim izgledom / pisca“). Naredni tekst, „Pisanje“ kontrapunkt je ovoj slici. Nasuprot autorskoj instanci, pisanje je sada prikazano kao proces, kao prostor života i rada određujući za subjektivnost koja odabere da se njime bavi (“pisanje postaje obitavanje, amor fati / Zavičaj, okorina rada, nered s papirima knjigama kopijama“), prostor koji autonomno i transgresivno razvija sopstvena pravila u odnosu na sistem, ali koji sam za sebe u svetu kapitala ne može da postoji, jer nedostatak materijalne osnove za njegovo održavanje stoji pred njim kao obesmišljavajući zjap. ’Rešenje’ ovog problema nas uvodi u „Spisateljsku industriju“, gde je pisac samo još jedan učesnik na tržištu, neko ko se bavi ’liberalnom proizvodnjom fikcije’, Autor sa nešto drugačijom aurom kao „Biće čuvenosti / Biće tržišnog artikla“.

                I u daljem toku ciklusa će se kontrapuktirati ove dve osnovne suprotstavljene slike pisanja: pisanje kao javni ili profitabilni govor i pisanje kao prostor osmišljavanja aktiviteta subjekta, pisanje kao tamna, ’puka’ sreća. Tržišno i autoritativno pisanje se shvataju kao „Podjarmljeni rad: zlosrećno prilagođavanje“, nasuprot kojem teče ’korak tamnog automatizma’, transgresivno predavanje reci koja nosi potencijal da postane paradigma oslobođenog rada. Stihovi kao ’srećno nađene fraze’ su grumenčići zlata što ih pisac ostavlja društvu, tražeći od njega zauzvrat samo to da ’ne bude ukinut’. Zato i nije čudno što se zbirka završava sa dva teksta, dve minijature koje tematizuju smrt, kao nešto istovremeno i apsolutno i varljivo, i dostojanstveno i uništavajuće, nešto što se čini i kao prazno mesto ali i kao prostor za pravljenje inverzija i odigravanje preobražaja (pesme „Smrt“ i „List“).

                Gvozdeni tanjir Jelice Kiso je lucidna i višeslojna knjiga koja uspeva da se dubinski i široko uhvati u koštac sa savremenim svetom, da ga iskuša kroz promišljanje mesta sopstvenog pisanja. Njen govor ne pati od loše afektivnosti i ideologizovanja. Izrazito je jezičko bogatstvo, i na leksičkom i na sintaktičkom planu, ali i što se tiče vizuelnih rešenja prelamanja teksta. Sve to je učinjeno variranjem diskurzivnih predložaka, prigušenim lirskim glasom, na način koji dozvoljava da se misao i proces pisanja sasvim izmešaju stvarajući spoj intrigantan i za neposredni čitalački doživljaj i za pomnu interpretaciju. Dominantno književni intertekstualni predložak autorkine prve knjige Crna sreća je u drugoj zamenjen teorijskom literaturom, što je rezultiralo ne samo tematskim proširenjima, već i promenom načina pisanja. Ipak, pesnička intelektualnost koja je bila dominanta i prvog ostvarenja, ono je što ostavlja najsnažniji utisak i tokom čitanja druge knjige Jelice Kiso.

Bojan Vasić