Laslo Krasnahorkai: Istorija kulture je istorija nesporazuma velikih mislilaca (III deo) Krasnahorkai u nastavku intervjua govori o svojoj saradnji sa poznatim mađarskim rediteljem Belom Tarom, o svom muzičkom ukusu i iskustvu, o umetničkom stvaralaštvu kao nastavljanju nekog rituala.

Laslo Krasnahorkai je rođen 1954. u Đuli, pokrajinskom gradu u Mađarskoj, u sovjetsko doba. Objavio je svoj prvi roman Satantango 1985, zatim Melanholiju otpora (1989), Rat i rat (1999) i Povratak kući barona Venkhajma (2016). Ovi romani, sa svojim ogromnim akumulacijama jezika, globalnom erudicijom (Krasnahorkai poznaje klasike budističke filozofije koliko i evropsku intelektualnu tradiciju), opsesivnim likovima i kišom natopljenim pejzažima, mogli bi da odaju utisak prekaljenog kasno-modernističkog hauteura, ali su takođe poentilistički, elegantni i delikatno smešni. Njegova dubina ima polet – sudar tonova vidljiv u drugim delima koja je stvorio osim romana, koji podrazumevau kratka prozna dela kao što su Animalinside (2010) i geografski širi tekstovi poput Pustošenje i tuga pod kapom nebeskom (2004) i Seiobo je boravio tamo dole (2008).
Prvi deo intervjua možete pročitati ovde, a drugi ovde.

*   *   *

Bili ste neka vrsta džez vunderkinda, zar ne? I svirali ste u džez bendovima kada ste bili mladi?

Bio sam profesionalni muzičar od četrnaeste do osamnaeste.

A Telonius Mank je bio vaš veliki junak na klaviru. Zašto Mank?

Često sebi postavljam isto pitanje. Gledajući unazad, teško je objasniti zašto je naš ukus za muziku pod sovjetskim sistemom bio tako savršen. Trudim se da ne zvučim sujetno. Svirao sam ne samo u džez grupi već i u rok grupi, redovno. Naši koncerti su bili zabave za ljude iz radničke klase. Nedavno sam našao parče papira sa naslovima pesama koje smo svirali i imali smo apsolutno najbolji ukus. Ne moj ukus, već ukus naše generacije. U to vreme izvori džez ili rok muzike bili su veoma oskudni. Postojale su dve radio stanice — Radio Slobodna Evropa iz Minhena i Radio Luksemburg. Naši snimci su bili veoma lošeg kvaliteta, jer smo snimali direktno sa radija — tajno, naravno, jer je to bilo zabranjeno. Imao sam poznanika, doktora u bolnici u Đuli, koji je imao ogromnu kolekciju LP ploča, i on mi je dozvolio da presnimavam iz njegove zbirke. Ali kako sam izabrao najbolju muziku, ne znam. Svirali smo Cream, Them, Blind Faith, Džimija Hendriksa, Aretu Frenklin, Dasti Springfild. Najkonvencionalnija grupa bila je Kinks. Šta još? Troggs, Animals, Eric Burdon. Roling Stounsi, naravno. Nema Bitlsa. Ne znam zašto, ali nema Bitlsa. I puno bluza.

U džez triju sam svirao sa bubnjarom koji je imao pedeset godina i basistom koji je takođe imao možda pedeset. Imao sam četrnaest godina. Svirali smo sve od Erola Garnera do Teloniusa Manka. I nemam objašnjenje zašto je Mank bio moj favorit. Jer, sada sam star i opet bih rekao isto.

I pevali ste takođe?

U rok grupi, da. Imao sam veoma visok glas, kao kontra tenor. Tako da sam pevao samo pesme koje su pevale žene — Dasti Springfild i Areta Frenklin.

Šta je sa umetničkom scenom? Da li ste slušali Bouvija, The Velvet Underground?

Kasno sam se učlanio u klub obožavatelja Bouvija, tek nakon što sam se sprijateljio sa Bela Tarom. Bela je živeo u divnom malom stanu usred Budimpešte. Šetao se je u jednoj prostoriji po ceo dan, uvek uz muziku. Dejvid Bouvi, Lu Rid, Niko…

Počeli ste da radite sa Tarom na filmu Damnation ubrzo nakon objavljivanja Satantanga, 1985. godine — je li tako? Zatim je on napravio dve adaptacije vaših romana, Satantango, 1994. i Werckmeister Harmonies, prema Melanholiji otpora, 2000. godine.

U početku smo pravili Damnation jer nam je, pod komunistima, bilo zabranjeno da pravimo Satantango. Cela ova priča počela je 1985. godine, nakon što je objavljen taj roman. Bela, njegova žena Agnes i ja želeli smo da snimimo film o Satantangu, ali Bela je bio omražen čovek u mađarskom filmskom svetu. Išao je od jedne do druge filmske kompanije. Konačno nam je neko rekao da je zabranjeno raditi Satantango. I rekao sam Beli “Dobro, ti idi kući, ja idem kući, gotovo je.” Možda dve nedelje kasnije, Agnes je došla kod mene i molila me da napišem novi scenario, jer bi u suprotnom Bela izvršio samoubistvo. Znam ga, rekla je. Izvršiće samoubistvo ako ne može da snimi film sa vama. Naravno, to je bila zamka, priča koja me je naterala da radim sa njim.

Da li je Tar jedini režiser sa kojim ste radili?

Radio sam samo sa Belom. Sa njim je to bila više od saradnje. Sve sam mu dao, a on je uzeo to sve. Uvek smo radili zajedno nakon što bih napisao scenarije, ali to su bili njegovi filmovi. Bioskop je umetnost bez pravde. Ako ste pisac i filmski reditelj želi da obradi vaše delo, prihvatite da je on reditelj. Taj film će biti njegov. U suprotnom, pravite grešku.

Moji scenariji su uvek bili književna dela. Koristio sam odgovarajuću formu, koristio sam dijalog, ali kada sam pisao o glavnom liku: „On misli o svetu bez Boga“, Bela je rekao: „Ovo nije scenario. Kako da pokažem ovo?” Zato sam se malo plašio tokom tih projekata. Na primer, kada se Estike popne na nebo. Bela je pitao “Kako da to snimim?” Na kraju, jedina mogućnost je bila da se kamera postavi oko osamdeset centimetara ispred Irimiasovog lica. I ako bismo u filmu mogli da vidimo po njegovom licu šta se desilo sa Estikom, onda u redu, pobedili smo. Ako ne, to je neuspeh. Međutim, mogu to napisati u knjizi i zanimljivo je i ima filozofsku pozadinu. Šta je stvarnost? Da li je Estikin duh stvaran? Za kameru, ne.

Ali za jezik, da.

Baš tako. A to znači da ako imate pitanje o univerzumu, uvek imate nekoliko mogućnosti — posebno kroz jezik. Moć reči je za mene jedini način da se približim ovoj skrivenoj stvarnosti. Svako je izmišljena osoba i, u isto vreme, stvarna osoba. Ja pripadam fiktivnom svetu i stvarnom svetu – tamo sam u oba carstva. I vi. I svi u ovom restoranu. I ovaj predmet i sve što možemo da opazimo i stvari koje ne možemo da opazimo, jer znamo sa naših pet čula da je jedan deo stvarnosti neopaziv. Nisam ezoterik. Stvarnost mi je toliko važna da uvek želim da budem svestan svake mogućnosti.

Pitam se da li je zbog toga prevod tako oneobičen. Kako stvarnost koju je osmislila mađarska verzija Satantanga ili barona Venkhajma može biti ista kao stvarnost koju su osmislile engleske ili francuske reči? Ne postoji ekvivalentan problem za druge oblike umetnosti. Bah pravi kantatu i to je za njega pokušaj da izrazi neku vrstu transcendentnog ideala…

Ne, ne. Bah je samo muzičar. Kada je započeo svoju karijeru i počeo da pravi sopstvene kantate, bavio se samo muzičkim pitanjima — strukturom, formom fuge, uvodom, falsobordonom. Slušamo njegovu muziku i imamo sliku Baha kao svetog čoveka, koji uvek gleda u nebo. Ali u stvari, sve genije zanima samo fizičko, tehnika. Ako pogledate Tiringiju, odakle je Bah, Tiringija je bila puna Bahova — muzičara, generacija za generacijom. Bah je zaista bio sinonim za dobrog muzičara.

Kada sam bio u Japanu, otišao sam u radionicu u kojoj su stručnjaci restaurirali skulpture Bude. Bili su neverovatni radnici, geniji, pravi umetnici, ali su bili potpuno zaokupljeni tehničkim pitanjem – kako da popravim ovu slomljenu skulpturu? Zatim, kada bi restaurirani Buda bio vraćen na svoju lokaciju, on je sada bio svetinja i neko mu se mogao moliti. Možete reći da je ovo kontradikcija, ali za njih nije bilo kontradiktornosti. Vajar i restaurator su isto. A kada je neko pravi pesnik, to znači da zna da reč ima moć i da može da koristi reči. Ako imate tu sposobnost, treba da se bavite samo tehničkim pitanjima.

Znači, jedina prava umetnička pitanja su pitanja tehnike?

Umetnik ima samo jedan zadatak — da nastavi ritual. A ritual je čista tehnika.

Čini mi se da bi trebalo izdvojiti jedan konkretan rad za više tehničke analize…

Mislim da se ovo odnosi na drugo pitanje. Ako govorimo o Homeru, ili Šekspiru, ili Dostojevskom, ili Stendalu ili Kafki, svi su oni u ovom nebeskom carstvu. A kada neko pređe tu granicu, zabranjeno je reći: Idiot je divan, ali „Bele noći“ nisu tako dobre. Ili Telonius Mank — ne smemo da kažemo da negde nije tako dobro svirao, ili da je negde drugde svirao previše disonantno. To su sveti ljudi! Ne treba da govorimo o detaljima, već o celini dela ili ličnosti. Ako si jednom, samo jednom, delom dokazao da si genije, posle toga si, u mojim očima, slobodan. Možeš napraviti sranje. I dalje ćeš ostati apsolutno ista sveta osoba, a to sranje je sveto sranje, jer prešavši tu granicu, ta osoba je neranjiva.

Uveren sam da je Franc Kafka činjenica u carstvu kojoj se, iz daljine, mogu samo diviti. Osećam radost što ovo carstvo postoji i što su ličnosti kao što su Dante, i Gete, i Beket i Homer postojale, i postoje sada, za nas. Siguran sam da sve što mislimo o ovim figurama, ovim svetim figurama, ima nešto zajedničko. Moja slika Kafke neće se toliko razlikovati od tvoje slike Kafke.

Da li je to odgovor na vaše pitanje?

Pa, samo utoliko što je odbijanje da se odgovori na moje pitanje! Mogu li drugačije da se izrazim? Ono što govorite o Bahu izgleda povezano sa vašom idejom da će se bilo kakvo značenje koje delo poseduje ostvariti kroz čistu koncentraciju na tehniku. Jednom ste napisali: „Svet, ako postoji, mora biti u detaljima.” A možda i delo, ako postoji, mora biti u detaljima – kao da su to različiti aspekti iste stvari?

Za mene su detalji najvažniji, da. Najsitniji detalji su pitanje života i smrti. Greška u rečenici me ubija. Zato ne mogu da podnesem da čitam svoje knjige, jer je skoro nemoguće napisati knjigu, na tri stotine stranica, bez i jedne ritmičke greške. A možda ovo nije pitanje savršenstva, već želje da se vodi računa o najsitnijim detaljima, jer nema razlike u važnosti između najsitnijih detalja i celine. Šta je razlika između jedne kapi okeana i okeana u celini? Ništa. Ništa.

Da li je to takođe povezano sa onim što ste ranije govorili – da imate skoro celu knjigu u glavi pre nego što započnete stvarni proces pisanja?

Da, ali postoji još nešto. Ko piše knjige? Ako imate osećaj da možete nešto da odlučite usred dela, onda niste u delu — vi ste izvan njega. Ako imate osećaj da pišete knjigu, vi ste izvan samog dela.

Ima li onda implikacija za tumačenje dela, za književnu kritiku? Ako bih postavio pitanje o značenju Melanholije otpora, da li je to glupo pitanje?

Glupo? Ne. Zavisi od toga ko pita. Razgovor sa vama je drugačija vrsta razgovora. Poštujem ono što radite. Nije slučajno što sedimo ovde, jer inače ne sednem dva-tri puta u dva-tri dana sa nekim. I naravno, moja pretpostavka je da i vi imate svoj interes u odgovoru na svoje pitanje – ovo pitanje o značenju. Sve se uvek svodi na problem celine i detalja, kako detalji postaju celina.

Hoćete da kažete da su te dve stvari – detalji i celina – toliko međusobno zavisne da ne možete da imate jednu na umu a da ne mislite i na drugu? Dakle, da je, na neki način, delo treća stvar, ni detalji ni celina?

Buda nikada nije dozvolio nekome da govori o celovitosti jer je to bila apstrakcija — zato što celovitosti nedostaje stvarnost. Moramo biti veoma oprezni kada koristimo reč celovitost. Na primer, verujemo da je svet, univerzum, beskonačan. To je fijasko, jer da je svet zaista beskonačan, onda ovaj objekat (pokazuje na čašu sa čajem) ne bi mogao postojati.

Zašto ne bi?

Jer sve što možete doživeti u postojanju je konačno. U ovom staklu postoje konačni mali delovi, subatomski elementi i tako dalje. Neopipljivo za nas, ali ne i beskonačno.

Postoji trenutak na kraju Satantanga kada shvatamo da je roman prstenast – da su poslednji redovi ujedno i prvi redovi romana, koje je napisao jedan od likova. Mislim da je to jedini metafiktivni trenutak u vašim romanima, jedina apsolutna regresija. Da li vam je od početka bilo očigledno da će knjiga imati tu cirkularnu strukturu?

Ne, uopšte. Kada radim, počinjem od početka i nikad ne znam više od svojih likova. Na početku Satantanga nisam imao pojma da će se na kraju cela ova konstrukcija, poput muzičke forme, vratiti i početi ispočetka — ali na drugom nivou, jer kada ponovo pročitate ovu knjigu, čitate je sa znanjem da ju je napisao neko ko je lik u knjizi. Ne, nikada nisam radio sa tim konceptom na umu.

Jer to čini roman beskonačnim.

O, ne. Ne, ne mislim tako. Može biti samo neizbrojivo konačan.

Ono što mislim je, teoretski, da se može čitati beskonačno ili beskrajno, u nekoj vrsti kruga.

Da li se sećate šta nam je Buda rekao o krugu?

Ne.

Ako pratite krug, nakon nekog vremena shvatićete da krug ne postoji. To je jednostavno tačka koja ne postoji. Postoji velika razlika između beskonačnog i neizbrojivog konačnog. Na kraju krajeva, šta mislite da se dešava kada se sufijski plesač rastopi u ništa?

Ali onda, da završimo ovim pitanjem završetaka. Rekli ste da će Baron Venkhajm biti vaš poslednji roman. Ali znam da još uvek pišete. Da li to znači da ovo što sada pišete nije roman?

Male stvari, ne velika konstrukcija. Već sam napisao tri male knjige od poslednjeg romana. Prva, Projekat Menhetn (2017) je prolog drugog dela, moje njujorške knjige. Privremeni naslov bi mogao biti nešto poput Rintanje za palatu. A završio sam i knjigu koju sam želeo da napišem od samog početka, jer obožavam Homera još od mladosti. Prošle jeseni sam putovao u Dalmaciju, na Jadransku obalu. Ovo putovanje me je dovelo do jednog ostrva u Jadranu, a jedan mit o Odiseji se iznenada vratio i napisao sam knjigu o tome. Mala knjiga, kao novela.

Zaista ne mislite da ćete napisati još jedan roman posle Barona Venkhajma?

Roman? Ne. Kada ga pročitate, razumećete. Povratak kući barona Venkhajma mora biti poslednji.

Pitanja: Adam Tirvel
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić
Foto: Nina Subin

Iz kultnog serijala intervjua pod nazivom “Art of Fiction” objavljenih u časopisu The Paris Review pročitajte intervjue sa Simon de Bovoar, Žozeom Saramagom i Italom Kalvinom.