Kad se rat završi, može li književnost da nam u njemu nađe smisao? Ratovi i sukobi, jednom kada se završe, zahtevaće analize i tumačenja, neophodna da bi se nastavilo dalje. Doprinos tom procesu mogu dati studije koje proučavaju postkonfliktnu književnost.

Dok smo 2014. obeležavali stogodišnjicu Prvog svetskog rata, veliki pesnici tog sukoba – Vilfred Oven (Wilfred Owen), Zigfrid Sasun (Siegfried Sassoon), Rupert Bruk (Rupert Brooke) – stavili su u fokus književnost konflikta.

Ali savremeni sukobi se razlikuju od onog sui generis festivala ubijanja s početka XX veka. Kao što kaže Meri Kaldor (Mary Kaldor) sa Londonske škole ekonomije, naše doba je doba „novih ratova“ u kojima političko nasilje biva produženo. Ratovi su mnogo češće unutardržavni okršaj u kojima suparničke etničke i verske grupe napadaju jedna drugu, ili to čine potlačene grupacije i autoritarne vlade. Dovoljno je da pogledamo Siriju kao savremeni primer i da se prisetimo relativno nedavnih sukoba u Bosni, Severnoj Irskoj i Egiptu.

Južnoafrička pesnikinja Nadin Gordimer (Nadine Gordimer) umrla je ove godine[1], a irski pesnik Šejmus Hini (Seamus Heaney) 2013 – oni su dvoje nobelovaca koji su bili duboko zabrinuti prirodom političkih sukoba i teškoćama u njihovom rešavanju u svojim domovinama, Severnoj Irskoj i Južnoj Africi. Naše zajedničko sećanje na Prvi svetski rat značajno su oblikovali pesnici i romanopisci – pa kakvu ulogu književnost igra u posledicama ove nove vrste političkog sukoba?

Kako književni tekstovi mogu pomoći u razumevanju složenosti tranzicione pravde i poteškoća društvenog pomirenja? Može li književnost doprineti izgradnji mira, pomažući nam da naučimo lekcije iz ovih „novih“ sukoba u savremenom dobu? Da li proza može da sama po sebi predstavlja komisiju za istinu, način kako da se i sećamo prošlosti, i da je zaboravimo i nastavimo dalje?

Novi predmet proučavanja

Postkonfliktna književnost je oblast u književnim studijama koji je u nastajanju. To podrazumeva samosvesno ispitivanje književnosti i discipline književnih studija, uzimajući u obzir sposobnost i jedne i druge da ispituju i istražuju nasleđe političkih sukoba širom sveta.

U osnovi ove nove teme leži verovanje da nam književna vrednost na neki način pomaže da razumemo svet. Dela postkonfliktne književnosti mogu ponuditi uvide u naše društveno blagostanje, uvide koji su ukorenjeni u karakterističnoj upotrebi i konfiguraciji jezika književnosti, a nisu u suprotnosti sa njom.

Ona proizilazi iz dva, međusobno povezana konteksta.

Prvo, dok postoje ekspanzivne akademske studije posvećene ratnom pisanju, manje pažnje je posvećeno načinima na koje pisci pristupaju nasleđu i posledicama političkog sukoba.

Drugo, u poslednjih 20 godina pojavila se nova akademska poddisciplina, studije mira i sukoba. Ovaj predmet se oslanja na sociologiju, političke nauke i pravne studije, ali zagovornici do danas nisu obraćali mnogo pažnje na važnu ulogu koju književnost može da igra u mapiranju ove oblasti.

Ono što su studije mira i sukoba uradile jeste uvođenje novog teorijskog rečnika, uključujući koncepte kao što su istina i pomirenje, posttraumatsko pamćenje, istorijsko razračunavanje i terapijsko pripovedanje. Književni tekstovi pružaju oblik dubokog i dugotrajnog bavljenja složenom i teškom prirodom suočavanja sa traumatičnom prošlošću.

U pesmi iz 1991 “Lek u Troji” (Cure at Troy), Šejmus Hini je napisao:

Nema poeme, drame ili pesme,
Koja može u potpunosti da ispravi krivdu
Nanetu i trpljenu.

Moramo biti oprezni kada nudimo laka estetska rešenja za iskustva koja su i mučna i duboko traumatična; ali književnost je sredstvo koje nam može pomoći da promislimo i shvatimo moralne kompleksnosti koje definišu postkonfliktna društva.

Roman Sramota (1999) Dž.M. Kucija, za koji je dobio Bukerovu nagradu,pruža nam pažljivo ispitivanje Južne Afrike nakon aparthejda i načina na koji ideje o krivici, priznanju i odmazdi nastavljaju da definišu psihološki pejzaž “nacije duge”.

Slično, u delu Izuzetno glasno i neverovatno blizu (2005) Džonatan Safran For (Jonathan Safran Foer) pristupa 11. septembru kroz vizuru autističnog dečaka. Potraga tog dečaka za odgovorima o njegovom mrtvom ocu pruža ubedljivu alegoriju za događaj koji je možda previše traumatičan i emoitvno izazovan da bi se mogao njime direktnije baviti.

Postkonfliktna književnost ne odnosi se samo na prozu i poeziju. Memoari i biografije pružaju važne kanale za eksperimentisanje sa pojmovima terapijskog pripovedanja. Kada ih čitamo, otkrivamo kako narativna umetnost može biti pokušaj uređenja i osmišljavanja haotične prirode jednog tako traumatičnog iskustva.

Popularni žanrovi, uključujući naučnu fantastiku i kriminalistički roman, sve više ulaze u ovaj diskurzivni prostor. Za pisce kao što su Deon Majer (Deon Meyer) i Loren Bjuks (Lauren Beukes) u Južnoj Africi i Stjuart Nevil (Stuart Neville) i Adrian Mekinti (Adrian McKinty) u Severnoj Irskoj, zainteresovanost krimi-žanra za pitanja istorijske pravde, zakona i poretka, i formalna sklonost ka obnavljanju moralnog poretka, omogućili su žanrovskoj književnosti da da značajne i originalne doprinose ovoj oblasti.

Ratovi su se promenili od ranog XX veka – pa tako i ratna književnost. Studije postkonfliktne književnosti ove promene uzimaju zaozbiljno – i pruža nam uvid u to kako književnost oblikuje naše razumevanje sveta pre i posle sukoba.

Piše: Met Megvajer
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

[1] Ovaj tekst izvorno je objavljen 2014. povodom stogodišnjice početka I sv. rata (prim. prev.).