Jedan.
Kao što nam je Hju Kener davno objasnio u svom eseju „Kentaur Kartezijanac“, Semjuel Beket je filozofski dualista. Konkretno, Beket piše kao da veruje da smo sastavljeni od, odnosno da jesmo, telo plus um. Još preciznije, on piše kao da veruje da je veza između uma i tela misteriozna, ili barem neobjašnjiva. U isto vreme Beket – to jest, Beketov um – smatra dualistički prikaz o sopstvu smešnim. Ovaj rascepljeni stav izvor je većeg dela njegovih komedija.
Prema ovom standardnom prikazu, Beket veruje da je naš sklop dvojan, i da je naš dvojni sklop fons et origo naše nelagode u svetu. On takođe veruje da ne možemo ništa učiniti da promenimo svoj sklop, a najmanje filozofskom introspekcijom. Ovakva situacija nas čini apsurdnim.
Ali šta je tačno to što je apsurdno: činjenica da smo dve različite vrste entiteta, telo i um, skupa povezane; ili verovanje da smo dve različite vrste entiteta skupa povezane? Šta je to što izaziva Beketov smeh i Beketove suze, koje je ponekad teško razlikovati: ljudsko stanje ili filozofski dualizam kao prikaz ljudskog stanja?
Beket, filozofski satiričar, iznova i iznova napada i uništava dualistički prikaz. Svaki put kada dualistički prikaz vaskrsne i ponovo se suoči sa njim. Zašto mu je tako teško da odustane od borbe? Zašto istrajava u svom rascepljenom stavu prema rascepljenom sopstvu dualizma? Zašto ne nađe utočište u njegovoj najprivlačnijoj alternativi, filozofskom monizmu?
Dva.
Pretpostavljam da je odgovor na poslednje pitanje, zašto Beket nije monista, taj da je on previše duboko ubeđen da je on telo plus um. Pretpostavljam da, koliko god želeo da nađe olakšanje u monizmu, njegovo svakodnevno iskustvo jeste da je on biće koje misli, u nekakvoj vezi sa beslovesnom lešinom koju mora da nosi sa sobom i da u njoj bude nošen; i da ovo iskustvo nije samo svakodnevno, jednodnevno, već je iskustvo koje se doživljava u svakom budnom trenu svakog dana. Drugim rečima, neprekidni prizvuk svesti je svest o nefizičkom biću.
Dakle, monizam ne nudi Beketu spas jer monizam nije istinit. Beket ne može da veruje u monističku priču i ne može da natera sebe da veruje u monističku priču. On ne može da natera sebe da veruje u monističku priču ne zato što ne može sebe da laže, već zato što u trenutku kada se dualistička priča napusti i umesto nje dođe monistička priča, monistička priča postaje sadržaj bestelesne dualističke svesti.
Alternativni i efikasniji način da se odgovori na pitanje zašto Beket nije monista je da se jednostavno pogleda propaganda monističke teorije uma. Evo samouverenog Vilijama Džejmsa, koji izlaže prednosti postojanja duše koja se u svetu oseća kao da je kod kuće:
Velika greška starije racionalne (tj. kartezijanske) psihologije bila je u tome što je postavila dušu kao apsolutno duhovno biće sa određenim sopstvenim sposobnostima pomoću kojih se objašnjava nekoliko aktivnosti kao što su sećanja, zamišljanja, rasuđivanja i htenja itd… Ali bogatijim uvidima iz današnjih dana uočava se da su naše unutrašnje sposobnosti unapred prilagođene karakteristikama sveta u kome živimo, prilagođene, hoću reći, da obezbede našu sigurnost i prosperitet u njegovoj sredini.
Tri.
Bilo je dosta ljudi koji su i sami iskusili Beketovu nevolju, koja se može grubo izraziti kao nevolja egzistencijalnog beskućništva, i osećali su da je to tragična nevolja ili apsurdna situacija ili nevolja koja je tragična i apsurdna u isto vreme. U drugoj polovini XIX veka bilo je mnogo ljudi koji su, poput Vilijama Džejmsa, sumnjali ili da je visoka civilizacija Zapada napravila evolutivni zaokret koji je vodi u ćorsokak, ili da budućnost ne pripada refleksivnom, hipersvesnom, otuđenom „modernom” tipu ljudskog bića, nego nerefleksivnom, aktivnom tipu, ili oboma. Kulturni pesimizam ove vrste je još uvek bio veoma živ dok je Beket odrastao. Fašizam, za vreme čijeg vrhunca je on bio osuđen da živi i propati pod njim, veličao je instinktivni, nerefleksivan, aktivan tip i gazio je đonovima bolešljive, refleksivne tipove poput njega.
Ono na šta su se usredsredili umovi Zole, Hardija i Uismansa i njima sličnih bila je teorija biološke evolucije, koju je do kraja veka prihvatila i usvojila većina ljudi koji se sviđalo da o sebi misle kao o modernim ljudima. Postojao je kontinuum životnih oblika koji su povezivali bakterije na jednom kraju sa homo sapiensom na drugom. Ali bilo je i tipova sa kojima je svršeno, koji su izumrli, jer su se previše prilagodili. Da li je moguće da je ogroman mozak homo sapiensa razvijen da izdrži težinu tolike svesti, izazvao preterano prilagođavanje, da je čovečanstvo bilo osuđeno da ide putem dinosaurusa, ili ako ne čovečanstvo u celini, onda barem hiper-reflektivni zapadni buržoaski muškarac?
Četiri.
Šta nedostaje Beketovom prikazu života? Mnoge stvari, od kojih je najveća kit.
„Kapetane Ahab, čuo sam za Mobi Dika“, kaže Starbak, kolega iz Pekuoda. „Nije valjda da vam je Mobi Dik otkinuo nogu?“
„Da, Starbak“, kaže kapetan Ahab, „Mobi Dik me je osakatio. Zbog toga „ja ću juriti … tog belog kita … na sve četiri strane sveta, sve dok ne prolije crnu krv i ne izvrne se perajima nagore.”
Ali Starbak je sumnjiv. Pridružio sam se ovom brodu da lovim kitove, kaže, a ne da bih jurio osvetu — „osvetu glupoj zveri … koja te je jednostavno uništila najslepljim instinktom. Biti besan na tu glupu stvar, kapetane Ahab, čini se bogohulnim.”
Ahab je nepokolebljiv. „Svi vidljivi predmeti (…) su samo maske od lepenke“, kaže on, nudeći filozofski prikaz svoje osvete belom kitu. „Ali u svakom događaju – u svakom živom činu, nesumnjivom delu – tamo, neka nepoznata, ali još uvek razumna stvar iskrsava svojli licem ispod bezumne maske. Ako će čovek da udari, neka udari masku! Kako zatvorenik može da dopre napolje osim da probije zid? Za mene je beli kit taj zid, što je iskrsnuo preda mnom.”
Da li našim životima upravlja inteligencija, maligna ili benigna; ili je naprotiv ono kroz šta prolazimo samo stvari koje nam se događaju? Da li smo deo eksperimenta tako velikih razmera da ne možemo da opazimo čak ni njegove obrise, ili, naprotiv, uopšte ne postoji plan čiji smo deo? Ovo je pitanje za koje pretpostavljam da leži u srcu Mobi Dika kao filozofske drame, i ono nije drugačije od pitanja u srcu Beketovog opusa.
Melvil postavlja pitanje ne u apstraktnoj formi, već u slikama, u predstavama. On to ne može drugačije, jer mu se pitanje nudi kao jedinstvena slika, slika praznine, neslika. Belina je, kaže Išmael pripovedač, u poglavlju pod naslovom „Belina kita“, „pojačavajući agens u stvarima koje su najstrašnije za čovečanstvo“; njegov um daje sliku potpuno belog pejzaža snega, „tupe praznine, pune značenja“.
Pitanje se nudi u slikama. Kroz slike, čak i prazne slike, struje bujice značenja (takva je priroda slika). Jedna slika: beli zid ćelije u kojoj se nalazimo zatočeni, koji je takođe beli zid koji čini ogromno čelo kita. Ako se harpun baci, ako harpun probije zid, u šta se zariva?
Druga slika: kit, ogroman u svom besu, ogroman u svojoj smrtnoj agoniji. U svetu iz 1859. godine, beli kit je poslednje stvorenje na zemlji (na Božjoj zemlji? možda, možda ne) sa kojim čovek, čak i čovek naoružan za bitku, izlazi da se suoči sa strahom u srcu.
Kit je kit je kit. Kit nije ideja. Beli kit nije beli zid. Ako ubodete kita, zar on ne krvari? Zaista krvari, i to obilno, kao što čitamo u poglavlju 61. Ne može se pobeći od njegove krvi. Krv mu peni i kipi u tragovima iza njega, sve dok zraci sunca, koji se odbijaju od nje, ne zacrvene lica njegovih ubica. To pretvara more u grimiznu baru; to čini da dobije boju mesa.
U svojim belim ćelijama, Beketovo ja, njegova inteligencija, njegova stvorenja, kako god neko preferira da ih zove, čekaju i gledaju i posmatraju i beleže.
Sve belo u belini rotonde (…) Prečnik tri stope, tri stope od tla do vrha (…) Leže na zemlji dva bela tela (…) Beli takođe svod i okrugli zid (…) sav beo u belini (…)
Svi poznati svi belo golo belo telo fiksirano jedan metar noge spojene kao šivene. Lagana toplota belog poda kvadratnog jarda nikada nije viđena. Beli zidovi jedan dvorište dva bela plafona (…)
(Početak poznate Beketove kratke priče “Ping”, prim. prev.)
Zašto ova stvorenja ne zgrabe svoj harpun i ne bace ga kroz beli zid? Odgovor: Zato što su impotentna, invalidi, sakata, prikovana za krevet. Zato što su to mozgovi zatvoreni u loncima bez ruku i nogu. Zato što su crvi. Zato što nemaju harpune, u najboljem slučaju samo olovke. Zašto su oni bogalji ili invalidi ili crvi ili bestelesni mozgovi naoružani u najboljem slučaju olovkama? Zato što oni i intelekt iza njih veruju da je jedino oruđe koje može da probije beli zid oruđe čiste misli. Uprkos dokazima koje su videli rođenim očima da oruđe čiste misli omanjuje iznova i iznova i iznova. Morate nastaviti dalje. Ne mogu da nastavim dalje. Nastavite. Pokušajte ponovo. Omanite ponovo.
Za Melvila, jednonogi čovek koji se poverava harpunu, iako ga i harpun izneverava (za harpun je vezan konopac koji će ga odvući u smrt), predstavlja figuru tragične ludorije i (možda) tragične veličine , a la Makbet. Za Beketa, piskaralo bez nogu koji veruje u čistu misao je figura iiz komedije, ili barem one vrste bolešljive, solipsističke intelektualne komedije, sa nagoveštajima prokletstva iza sebe, koju je Beket učinio svojom, pa čak i postao pomalo njegov odraz, sve do onog kasnoj jutra kada je otišao 80-ih.
Ali šta bilo da je Beket imao imaginacijske hrabrosti da sanja o kitu, velikom ravnom belom frontalnom delu bez lica pritisnut uz krhku koru u kojoj se upuštate u dubinu; a iza tog frontalnog dela, veliki, spletkarski životinjski mozak, mozak koji dolazi iz drugog univerzuma diskursa, koji misli misli u skladu sa svojom sopstvenom prirodom, izvan zlonamernih misli, izvan dobroćudnih misli, misli nepojmljivih, nesrazmernih sa ljudskom misli?
Pet.
Pokušajte ponovo. Biće, stvorenje, svest se budi (nazovimo to tako) u situaciji koja je neizbežna i neobjašnjiva. On (ona? to?) pokušava da što je bolje shvati ovu situaciju (nazovimo je tako), ali nikada ne uspeva. U stvari, sam pojam razumevanja situacije postaje sve neprozirniji. Čini se da je on/ona/ono deo nečega svrsishodnog, ali šta je to nešto, šta je njegova/njena uloga u tome, šta je to što naziva nečim svrsishodnim?
Pravimo skok. Ostavimo za neku drugu priliku razmišljanje o tome u čemu se sastoji ovaj skok.
Biće, stvorenje, jedno od onih stvorenja koje mi, ko god da smo, zovemo majmunom (kako on/ona/ono zove sebe ne znamo; nismo sigurni ni da on/ona/ono ima koncept imena; od sada zovite ga/je „To“; možda ćemo čak morati da preispitamo koncept posedovanja koncepta pre nego što dođemo do kraja)—Nalazi se u belom prostoru, u situaciji. Čini se da je deo nečega svrsishodnog; ali čega?
Pred očima su mu tri crne plastične cevi dužine metar i prečnika 19 milimetara. Ispod svake od cevi je mala drvena kutija sa otvorenim vrhom i vratima koja su zatvorena, ali se mogu otvoriti.
Orah se spušta (zastanimo da primetimo ovo „se spušta“, gde se čini da nema subjekta, agenta – kako to može biti? – pre nego što nastavimo) u treću cev (jedan-dva-tri: možemo li pretpostaviti koncept brojanja, možemo li pretpostaviti desno i levo?). Ako biće, stvorenje, majmun, Ono, želi orah (uvek, u ovim pričama o bizarnim situacijama od kojih se probudite, sve se svodi na nešto jestivo), mora da otvori tačnu kutiju, gde je tačna kutija definisana kao kutija koja sadrži orah.
Orah se spušta u treću cev. Ono bira koju kutiju otvoriti. Otvara treću kutiju, i gle, tu je orah. Pohlepno jede orah (šta ima drugo da radi s njim, a osim toga, umire od gladi).
Opet se orah ubacuje u treću cev. Ono opet otvara treću kutiju. Opet kutija sadrži orah.
Orah se spušta u drugu cev. Da li ga je navika uljuljkala pa misli da je treća kutija uvek talična kutija, puna kutija? Ne: Otvara drugu kutiju, kutiju direktno ispod druge cevi. U njoj je orah.
Orah se spušta u prvu cev. Ono otvara prvu kutiju. U njoj je orah.
Dakle, cev jedan vodi do kutije jedan, cev dva do kutije dva, cev tri do kutije tri. Za sada je sve dobro. Ovo može biti apsurdno komplikovan način hranjenja nekog bića, apetita, subjekta, ali izgleda da tako stvari funkcionišu u sadašnjem univerzumu, belom univerzumu u kome se našlo. Ako želite orah, morate paziti u koju cev je spušten, a zatim otvorite kutiju ispod.
Ali ah! Univerzum ipak nije tako jednostavan. Univerzum nije onakav kakvim se čini da jeste. U stvari — a to je ključna tačka, filozofska lekcija — univerzum nikada nije onakav kakvim se čini.
Uveden je zastor: ono i dalje može da vidi gornje krajeve cevi i donje krajeve, ali ne i sredinu. Dolazi do nekog komešanja. Komešanje se završava, i sve je kao pre, ili se bar čini da je kao pre.
Related
Pohvala dosadi, esej Josifa BrodskogOrah se ubacuje u treću cev. Ono, stvorenje, otvara treću kutiju. Treća kutija je prazna.
Opet se orah ubacuje u treću cev. Opet otvara treću kutiju. Opet je prazna.
Unutar njega, unutar njegovog uma ili njegove inteligencije ili možda čak samo njegovog mozga, pokreće se nešto za šta će biti potrebno mnogo stranica, mnogo tomova da se razreši, nešto što može uključivati glad ili očaj ili dosadu ili sve ovo, da ne govorimo o deduktivnim i induktivnim sposobnostima. Umesto ovih stranica i tomova, recimo da postoji pauza.
Ono, stvorenje, otvara drugu kutiju. U njoj se nalazi orah. Nema razloga da bude tu, ali eto ga: orah, pravi orah. Ono jede orah. Sad je bolje.
U treću cev se ubacuje orah. Otvara treću kutiju. Prazna je. Otvara drugu kutiju. U njoj je orah. Aha!
U treću cev se ubacuje orah. Otvara drugu kutiju. U njoj je orah. Jede orah.
Dakle: univerzum nije kao što je bio ranije. Univerzum se promenio. Ne cev tri i kutija tri, već cev tri i kutija dva.
(Mislite da ovo nije život, reći će neko? Mislite da je ovo samo neki misaoni eksperiment? Postoje stvorenja kojima ovo nije samo deo života već ceo život. Ovaj beli prostor je ono u čemu su rođeni. To je ono u čemu su njihovi roditelji rođeni. To je ono u čemu su rođeni njihovi dedovi i bake. To je sve što znaju. Ovo je niša u univerzumu za koju su oni evoluirali tako da se uklope u nju. U nekim slučajevima, ovo je niša u kojoj su genetski modifikovani. To su laboratorijske životinje, kaže neko, pod tim se podrazumevaju životinje koje ne poznaju život van bele laboratorije, životinje nesposobne da žive van laboratorije, životinje kojima laboratorija, dok nama može izgledati kao beli pakao, jeste jedini svet koji poznaju. Kraj upadice. Nastavi dalje.)
Opet evo epizode u kojoj se nešto komeša iza zastora, što nije dozvoljeno videti.
U treću cev se ubacuje orah. Ono, stvorenje, otvara drugu kutiju. Prazna je. Otvara treću kutiju. Prazna je. Otvara prvu kutiju. U njoj je orah. Jede orah.
Dakle: ne više tri i tri, više ne tri i dva, već tri i jedan.
Opet, komešanje.
U treću cev se ubacuje orah. Stvorenje otvara prvu kutiju. Prazna je.
Dakle: posle svakog komešanja sve se menja. Izgleda da je to pravilo. Tri i tri, pa komešanje, pa tri i dva, pa komešanje, pa tri i jedan, pa komešanje, pa tri i — šta?
Ono, stvorenje, daje sve od sebe da shvati kako univerzum funkcioniše, univerzum orašastih plodova i kako polažete svoje ruke (šape) na njih. To je ono što se dešava, pred našim očima.
Ali da li se to zaista dešava?
Šest.
Nešto se otvara i onda se skoro odmah ponovo zatvara. U tom deliću sekunde dešava se otkrovenje. Pokušava se razumeti (jezik škripi od naprezanja) kako funkcioniše univerzum, koji su zakoni.
Neko baca orahe u cevi, i to ne dokono (ne kao dokoni bog) već sa ciljem na umu: da razume kako moj um funkcioniše i, tačnije, da razume granice mog uma. Mogu li da povežem jedno sa jednim, dva sa dva, tri sa tri? Ako mogu, mogu li da povežem tri sa dva, dva sa jednim, jedan sa tri? Ako mogu, koliko će proći vremeno pre nego što ću umesto toga naučiti da povežem tri sa dva, dva sa dva, jedan sa dva? I koliko dugo posle toga pre nego što mi se upali sijalica i ja povežem svaku epizodu nevidljivog komešanja cevi sa revolucijom u zakonima po kojima funkcioniše univerzum?
Ovo nije besmislen univerzum, odnosno nije univerzum bez pravila. Ali razumevanje pravila univerzuma na kraju se ne računa. Univerzum ne zanima šta možete da razumete, već u kom trenutku prestajete da razumete. Tri sa tri i dva sa dva i jedan sa dva, na primer: da li ćete to moći da razumete?
Nazovimo ga Bogom ili Godoom, malim Bogom. Koliko ovaj Bog, sa svojim orasima, cevima i kutijama, može da sazna o meni, i šta ako ostane nešto što on ne može znati? Odgovor na prvo pitanje možda neće biti poznat, iako izgleda da zavisi od toga koliko je neumorno njegovo interesovanje za mene, od toga da li možda nema pametnija posla. Odgovor na drugo pitanje je jasniji: on nikada ne može znati šta znači biti ja.
Bog misli da provodim vreme čekajući da on stigne sa svojim aparatom da testira moje granice. U izvesnom smislu je u pravu: ja sam u kavezu u kome sam, koliko znam, rođen. Ne mogu da odem, ne preostaje mi ništa drugo nego da čekam. Ali ja ne čekam odistinski Boga. Radije zauzimam vreme dok ga čekam. Ono što Bog ne razume je ovo „ne odistinski” sa kojim ga čekam, ovo „ne odistinski“ koje liči na puku prilošku odredbu, kao „strpljivo“ ili „dokono“ — strpljivo čekam Boga, dokono čekam Boga — nije veći deo rečenice, nije subjekat ili predikat, samo nešto što se slučajno zakačilo za rečenicu, poput pahulje.
Bog veruje da sam telo i um, spojeni čudom. Svojim telom jedem orahe. Nešto se dešava, i orah, bilo ideja o orahu ili činjenica o orahu u stomaku, pokreće misao: orah dobar. Još oraha. Razumeti jedan-dva-tri, dobiti više oraha. Boga zabavlja kada misli da se to dešava, da misli da mu čudo (to jest trik) konjunkcije omogućava da upotrebom oraha natera um da radi. Bog usputno razmišlja da je spajanje tela sa umom bila jedna od njegovih nadahnutijih ideja, njegovih nadahnutijih i najsmešnijih. Ali Bog je jedini kome je to smešno. Stvorenje, Ono, ja, laboratorijska životinja, ne smatra to smešnim, osim na tmuran beketovski način, jer stvorenje, Ono, ja, ne zna da su telo i um spojeni. Mislim, dakle postojim: to nije ono što Ono misli. Naprotiv, ono misli, jesam! jesam! jesam!
Nastavi dalje.
Sedam.
Godine 1937. Univerzitet u Kejptaunu u Južnoj Africi raspisao je konkurs za predavača italijanskog jezika. Kandidati treba da imaju najmanje diplomu iz italijanskog jezika, navodi se u oglasu. Uspešan kandidat bi većinu svog vremena provodio podučavajući italijanski za početnički nivo. Pogodnosti bi uključivale šest meseci odsustva svake tri godine i doprinos za troškove putovanja, prekookeanskim brodom, do i iz ove stare zemlje.
Oglas se pojavio u časopisu Times Literary Supplement, gde ga je video T.B. Rudmose-Braun, profesor romanskih jezika na Triniti koledžu u Dablinu. Rudmose-Braun je odmah kontaktirao jednog od boljih studenata koji je diplomirao na njegovom odseku i predložio mu da se prijavi.
Student u pitanju S.B. Beket, koji je tada imao 31 godinu, poslušao je Rudmos-Braunov predlog i poslao prijavu. Ne znamo da li je aplikacija bila ozbiljna. Znamo da je u to vreme S.B. Beket imao ambicije da bude pisac, a ne profesor jezika. S druge strane, ono što je napisao nije pravilo novac; živeo je od pomoći brata. Dakle, nije nezamislivo da ga je besparica naterala na ovo. Nije nezamislivo da bi, ako bi mu se ponudio posao, mogao pokleknuti i otputovati na najjužniji kraj Afrike, da tamo uči kćeri iz trgovačke klase osnovama toskanskog jezika i, u slobodno vreme, leži na plaži. A ko može da tvrdi da među tim ćerkama možda nije bila neka ljubazna Kalipsa sa bronzanim udovima sposobna da zavede indolentnog irskog odmetnika kome je bilo teško da kaže ne kolonijalnoj verziji bračnog blaženstva? I ako je, pored toga, tokokom godina dotadašnji predavač italijanskog jezika napredovao do profesora italijanskog, možda čak i do profesora romanskih jezika (zašto ne? — on je, na kraju krajeva, bio autor male knjige o Prustu), koji bi razlog imao da napusti svoj ostrvski raj i ponovo otplovi za Itaku?
Lakonska prijava koju je S.B. Beket napisao 1937. sačuvana je u arhivi Univerziteta u Kejptaunu, zajedno sa pismom Rudmoz-Brauna upućenim komisiji u znak podrške njegovoj kandidaturi i overenom kopijom svedočanstva koje je napisao kada je Beket diplomirao na Triniti koledžu 1932. U svom pismu Beket navodi tri jemca: doktora, advokata i sveštenika. Navodi tri publikacije: svoju knjigu o Prustu, svoju zbirku priča (koju navodi kao Kratke priče, a ne pod pravim naslovom Više uboda nego udaraca), i zbirku pesama.
Preporuka Rudmoz-Brauna ne može biti više entuzijastična.
On Beketa naziva najboljim studentom svoje generacije i na francuskom i na italijanskom. „Govori i piše kao Francuz najvišeg obrazovanja“, kaže on. „Pored toga što poseduje čvrsto akademsko poznavanje italijanskog, francuskog i nemačkog jezika, izuzetno je kreativan.“ U post skriptumu, napominje da Beket takođe ima „adekvatno znanje iz provansalskog jezika, drevnog i modernog“.
Jedan od Rudmoz-Braunovih kolega na Triniti koledžu, R. V. Tejt, dodaje svoju podršku. „Vrlo malo stranaca ima praktično znanje (italijanskog) dobro kao (Beketovo), ili odlično vlada njegovom gramatikom i konstrukcijama.”
Nažalost, kockice nisu bačene u Beketovu korist. Profesura je pripala rivalu čiji je istraživački interes bio dijalekt Sardinije.
Osam.
Zašto titula „Dr Franc Kafka, profesor kreativnog pisanja, Karlov univerzitet, Prag” izaziva osmeh na našim usnama, a titula „Soul Belou, BA, profesor društvene misli, Univerzitet u Čikagu” ne?
Zato se Kafka ne uklapa u to, reći ćemo. Istina, umetnici se ne uklapaju lako, a kada se uklope, neudobno se uklope. (Tako kratka reč, prikladna, tri slova, jedan slog, ali sa tako neočekivanim dometima. (fit, eng. prim. prev.) Ali osećamo da Kafka pokazuje nesklad višeg reda od drugih umetnika. Kafka je sam umetnik koji se ne uklapa, anđeo neprikladnosti. Ne bi se bolje uklapao iza katedre nego iza tezge mesare ili bušenja karata u tramvaju. I šta bi profesor Kafka uopšte predavao? Kako da se ne uklopi? Kako zarađivati za život kao specijalista za neuklapanje, kao što se može zaraditi kao specijalista za nejedenje?
Ipak, činjenica je da je Kafka bio savršeno kompetentan radnik osigurajavajućeg društva, kojeg su poštovale njegove kolege u kompaniji “Osiguranje radničkih nesreća”, ulica Porik 7, Prag, gde je bio zaposlen dugi niz godina. Da li možda potcenjujemo Kafku – potcenjujemo njegovu kompetenciju, njegovu svestranost, njegovu sposobnost da se uklopi? Da li su nas, možda, zavele čuvene fotografije čoveka sa blistavim, tamnim očima koje kao da saopštavaju prodoran uvid u nevidljive oblasti i nagoveštavaju da njihov vlasnik ne pripada ovom svetu, ne u potpunosti?
Šta je sa Beketom? Da li treba da se nasmejemo pri pomisli na Semjuela Barklija Beketa, BA, MA, profesora romanskih jezika na Univerzitetu u Kejptaunu?
Pomaže biti mršav, a Beket je bio mršav kao Kafka. Pomaže imati prodoran pogled, a Beket je imao svoju varijantu prodornog pogleda. Poput Kafkinih fotografija, fotografije Beketa prikazuju čoveka čije unutrašnje biće sija kao hladna zvezda kroz telesni omotač. Ali duša može da sija kroz telo samo ako su duša i telo jedno. Ako duša i telo pripadaju različitim carstvima, a njihova povezanost je večna misterija, onda nijedna fotografija nikada neće reći istinu.
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tome kako je Beket režirao Kraj igre sa zatvorenicima iz San Kventina, zatim tekst o tome kako je Beket u svom romanu Moloj prekršio sva pravila pisanja romana, kao i tekst o tome šta je Beket čitao u slobodno vreme.