Iz prvog scenosleda za film Nebo nad Berlinom Vima Vendersa (II deo) Režiser kultnog ostvarenja Nebo nad Berlinom Vim Venders piše o kreativnom procesu iza ovog filma, kao i o tome šta ovaj grad čini metaforom sveta.

Izdavačka kuća RED BOX iz Beograda objavila je zbirku eseja i intervjua Logika slika koje je napisao i vodio Vim Venders tokom prvih 20 godina stvaralaštva (prevod: Novak Guslov). U njoj Venders govori o svojim filmskim počecima, kao i temama poput budućnosti filma, neophodnosti priča  i prirodi slike. Njegovi sagovornici bili su Trifo, Hercog, Fasbinder, Antonioni i Godar. O knjizi izdavač kaže: „Čitajući ove tekstove, čitalac postaje svedok kreativnog procesa i vidi na koji način se slike (doživljaju, snovi, imaginarno) i priče (mitovi, romani) spajaju i kako nastaje ideja za film.“ U ovom tekstu, Venders nam otkriva ideje i motive za njegovo kultno ostvarenje Nebo nad Berlinom, kao i šta mu je u vezi sa ovim gradom davalo neprekidnu inspiraciju. Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Nakon predistorije kreće priča.
Anđeli su, dakle, nakon kraja Drugog svetskog rata osuđeni na to da budu u Berlinu. Ne poseduju više nikakvu „moć“, postali su samo posmatrači, očevici svega što se dešava, bez najmanje mogućnosti da učestvuju u tome. Ranije, mogli su da utiču ili da, u najmanju ruku, kao anđeli zaštitnici, šapnu nešto ljudima. Ništa od toga ne mogu više da urade. Sada su jednostavno samo tu, nevidljivi ljudima ali sposobni da sve vide.

Tako već četrdeset godina lutaju Berlinom. Svako od njih ima svoju „rutu“, kojom stalno ide, i „svoje“ ljude, koji su mu prirasli srcu te ih zato pažljivije prati nego ostale, koje takođe sreće. Ne samo što vide sve, oni i čuju sve, pa čak i najskrivenije misli. Mogu da sednu pored bake u parku i da slušaju njene misli ili da prate misaone tokove usamljenog vozača tramvaja. Imaju pristup ljudima u zatvoreničkim ćelijama i bolesničkim sobama, nijedna poslovna ili politička konferencija nije im nepristupačna, kao ni ispovedaonica, psihijatrijski kauč ili bordel. Ako neko laže, anđeli to odmah primete, jer čuju razdor između misli i izrečenog.

Ljudi ne znaju za njihovo prisustvo. Samo ponekad neko dete može da prepozna anđela, nakratko, nakon čega ga potpuno zaboravi. Odrasli mogu jedino ponekad u snu da ih sretnu, ali onda ih po buđenju odmah zaborave i misle da je to bio samo san.

Tako su našim nepoznatim anđelima godine prolazile u Berlinu, u stalno istom ritmu. Već su ispratili drugu generaciju stanovnika i gledali kako umiru, a uskoro je krenula i treća da dolazi. Poznati su im svaka kuća, svako drvo i svaki žbun.

Ali oni vide još više.

Sadašnji grad ne vide samo onako kako se on manifestuje ljudima. Oni grad istovremeno vide i onako kako je on izgledao početkom 1945, kada je Bog napustio zemlju i odbacio anđele. Iza današnjeg grada, između i iznad njegovih građevina, izdižu se, zaleđeni u vremenu, obronci krša, ruševine, spaljene fasade kuća i kamini nekadašnjeg grada, senoviti i vremenom jedva primetni, s duhovnim prisustvom koje se i dalje oseća. Anđeli osećaju takođe i senovito prisustvo drugih duhova, drugih ostataka prošlosti: onih anđela koji su još ranije pali, kao i mračnih demona, koji su u ovoj zemlji i ovom gradi divljali i organizovali svoj najveći i najužasniji spektakl. Ti duhovi prošlosti i dalje lutaju Berlinom; oni su takođe bez domovine i njihovo je prokletstvo još veće. U poređenju s našim anđelima, ti duhovi potpuno su ravnodušni prema današnjem životu. Oni se pre drže među sobom, u svojim mračnim uglovima ili na mestima koja su okupirali i zauzimali pre svoje smrti. Ili se i dalje voze gradom u svojim policijskim kombijima, motorima s bočnim prikolicama, tenkovima ili crnim limuzinama ukrašenim svastikama. Kada se naši anđeli pojave, oni beže i kriju se poput pacova. Ali među njima jedva da ima kontakta ili interakcije. U svakom slučaju, nema nasilja.

Ponekad su jedva vidljivi i ljudi onog vremena koji stoje u redu ispred radnje ili su na putu za podzemna skloništa, dugi redovi „žena na ruševinama“, koje se kreću po kršu noseći korpe koje idu od ruke do ruke, napuštena deca ili siluete ljudi u tadašnjim autobusima i tramvajima.

Tokom svojih obilazaka današnjeg Berlina anđeli se neprestano susreću s tom nevidljivom prošlošću. Oni mogu, ako požele, pokretom ruke da je obrišu i da ispred njih bude samo još današnjica, ali mi znamo: nematerijalna i bezvremena, jučerašnjica je sveprisutna, i postoji u „paralelnom svetu“.

Iako anđeli već toliko dugo posmatraju i slušaju ljude, mnogo toga opire se njihovom razumevanju.

Ne znaju, recimo, šta su boje. Ne mogu ni da ih zamisle. I ukusi i mirisi su im nepoznanica! A ono što ljudi nazivaju „osećanjima“ anđeli mogu samo da naslute, ne i da „dožive“. U svojoj suštini, naši su anđeli „dobri“ i puni ljubavi te zbog toga ne mogu ništa drugo ni da budu ni da zamisle. Recimo strah ili zavist ili ljubomoru, a kamoli mržnju. Poznate su im kao forme izražavanja, ali ne i kao sâmi osećaji. Radoznali su, rado bi hteli više da saznaju i povremeno osećaju neku nežnu setu zato što im sve to ostaje nepoznato, zato što ne znaju kakav je osećaj baciti kamen, kakav je osećaj proći rukom kroz vatru i vodu ili kako je kada uzmeš bilo koju stvar u ruku, a da ne govorimo o tome kako je maziti ili ljubiti nekog.

Sve je to njima nedostupno. Oni samo OPAŽAJU, možda celovitije i ravnodušnije nego ljudi, ali istovremeno i siromašnije. Materijalni i čulni svet rezervisan je samo za ljude. Oni imaju privilegiju smrtnosti, a smrt je njihovo prokletstvo.

Zato i ne čudi to što jednom anđelu na pamet pada nezamisliva ideja: napuštanje anđeoske egzistencije na račun ljudske!

Nikada ranije se to nije desilo. Moguće je, to znaju. Ali posledice toga su im nepoznate.

Anđeo kojem je na pamet pala ova nečuvenost, zaljubio se u ženu, a pomisao da će moći da je dodirne dala mu je tu ideju, zajedno sa svim njenim nepredvidivim posledicama. Pričao je o tome sa svojim prijateljima. Isprva su bili šokirani. Onda su ozbiljno promislili o posledicama i pokušali da zamisle šta bi sve moglo da se desi, nakon čega je nekoliko njih odlučilo da su spremni da zamene svoju besmrtnost za plamičak ljudskog života.

Ono što je bilo presudno u donošenju te odluke nije bila čar novog iskustva, kao ni kraj te nedelatne i depresivne večnosti. Oni su od kolektivnog „prelaska“ očekivali još nešto, nešto daleko važnije. Mislili su, naime, da će svojim odricanjem od večnosti osloboditi nesvakidašnju snagu i moćne energije, koje bi onda usmerili ka jednom od njih, ka najuglednijem među njima, koji je nekada bio poznat i kao „arhanđel“, ali je sada podjednako nemoćan kao i svi ostali. To je anđeo koji trenutno „živi u statui anđela mira“. Velike nade polažu u tu oslobođenu energiju i misle da će on nakon toga zaista postati pravi „anđeo mira“.

Prva polovina filma (crno-belo) završava se tim činom: prelaskom jedne grupe anđela u ljudsku egzistenciju i prelaskom iz transcendentnog, „bezvremenog“ grada u današnji, konkretni Berlin.

Jedne noći, tokom užasne oluje koju su pratile munje i gromovi, pojavljuju se ovi došljaci u gradu. Svaki se pojavljuje na svoj način, koji je u skladu s njegovim novim ljudskim identitetom: jedan u krivini gubi kontrolu nad autom i završava, hvala bogu, u praznoj ulici, drugi sleće na krov, treći se pojavljuje u krcatoj kafani, ostali se pojavljuju u bioskopima, na trotoarima, u birtijama, autobusima, dvorištima…

I sada su tu, bez mogućnosti povratka, ne postoji više nazad. U drugoj polovini naše priče dešavaju se najneobičnije i najneverovatnije pustolovine. Za početak, sve je u boji. Nije kao da time sve izgleda „stvarnije“. Baš suprotno. Možda je ta anđeoska „svevidljivost“ bila „istinskija“ nego šareni i trodimenzionalni pogled koji imaju sada. U svakom slučaju, novi način posmatranja uzbudljiv je ovim novim stanovnicima zemlje. Sve im je, zapravo, uzbudljivo, sva ta veličanstvena nova iskustva za koja su mislili da su im poznata, ali o kojima ipak ništa nisu znali. Pa i grad Berlin.

Kada su bili anđeli, poznavali su ga bolje od svih ljudi, ali sada su uvideli da je sve potpuno drugačije. Odjednom su se pojavile prepreke: udaljenost, pravila, ograničenja, od kojih ih jedna – najveća –nikada nije ograničavala. Potrebno je vreme navići se na Zid.

Ali, pre svega treba naučiti i iskusiti osećaj „života“. Disati. Hodati. Držati stvari u rukama. Prvi griz jabuke ili hotdoga. Prve reči upućene drugom ljudskom biću i prvi odgovori. I na kraju, duboko u noć: prvo spavanje. Kakvu pometnju stvaraju ti snovi! A onda buđenje u stvarnost narednog jutra.

Svi ti „osećaji“!

Oni nasrću na naše avanturiste poput virusa na slab imuni sistem.

Tu je i strah, osećanje koje im pre nije bilo poznato. Ništa slično nije postojalo u njihovoj dotadašnjoj anđeoskoj egzistenciji što bi moglo da se uporedi sa strahom. U svetlu večnosti strah ne postoji, ali smrt priziva njegovo prisustvo. Nekoliko nekadašnjih anđela očajava zbog toga, jednog to dovodi i do ludila, dok treći ubrzo i oduzima sebi svoj novi život. Ali većina prevazilazi to. I to pre svega zato što se podsećaju na to koju su ljudsku osobinu posebno cenili i uvažavali: smisao za humor. „Kada se uprkos svemu smejete“ – sada razumeju tu rečenicu, i njen smisao doživljavaju posebno oslobađajućim. Rano su shvatili da ljudima nimalo ne pomaže ako preozbiljno shvate sebe.

Sve u svemu, oni i dalje znaju dosta o tome što su naučili kao anđeli. I osećaju i dalje druge duhove oko sebe, samo ne mogu više da ih vide. Znaju da su njihovi stari prijatelji tu, da ih neprestano posmatraju, osećaju njihovu „senku“. I dalje se kreću svojim starim „rutama“, ako to i dalje mogu. I pričaju s anđelima, za koje znaju da su u blizini, ali od kojih ne mogu više da čuju odgovor. Pričaju im o svojim novim iskustvima, novim prijateljima, ali i o novim mukama. Ponekad nekadašnji anđeli popreko pogledaju one koji i dalje pričaju s anđelima.

Nadam se da to neće desiti meni, tvorcu ove „priče o anđelima“.

Napisano 1986, prvi put štampano u knjizi Logika slika.