Isidora Sekulić: Karikatura Karikaturisti, kao i ogovorač, kažu ustvari ono što postoji, kažu istine, ali je pitanje kako ih kažu, pisala je Isidora Sekulić u eseju "Karikatura".

Кarikatura je isto što i duhovito ogovaranje. Sa čistom umetnošću, naravno, karikatura nema nikakva posla. Кao i ogovarač, karikaturist zabavlja i nasmejava; ponekad, možda nehotice, vrši osvete za račun i volju drugih ljudi. Кao crtež, karikatura može imati vrednosti, bolje reći virtuoznosti u primeni jedne visoke tehnike pri ciljevima za jedno ne baš visoko uživanje. U moralnom smislu, karikatura je, kao i ogovaranje, suha gilotina.

Imamo poslovicu u kojoj ce krije duboka filozofija. Poslovica glasi: svaka je šala pola istina. Šaljivog zapažanja i zaključivanja, šaljive logike nema. Svi smešni i defektni elementi od kojih ce pravi šala, nađeni su ranije, prisebnim posmatranjem intelekta koji odlično zna šta radi. Ono što posle napravi od šale šalu kako je obično uzimamo, da tobože nema u njoj istine, to dolazi od manje ili više srećne kompozicije takvih obeležja i defekata koji čoveku daju draž neveštine, graciozne zbunjenosti, nehotične gluposti, ili, u karikaturi, dodaju ružnoći čovekova tela ili njegovih pokreta vrstu šeretskog odricanja: preterivanje i uveličavanje je to! Кarikatura neće da bude, reklo bi se ne sme biti bomba. Ali dispozicija karikaturista vodi u čitavu skalu izraza i značenja karikature: jedared je crtež veseo, drugi put je raskalašan, treći put neumoljiv, četvrti put trivialan, peti put ima prasak i šum bombe.

Pri karikiranju u razgovoru, dakle, pri ogovaranju i imitovanju, uzima se da je dispozicija karikaturista trenutna i prolazna, pa ce šala prima i čak i zaboravlja. Ali kako su osnovni podatci za šalu uvek ozbiljnog porekla, nema šale koja ne pecka, ne štipa, ne bridi, ili čak i ne ujeda. Niko se ne otima da bude povod i predmet šali! Pored sve dobronamernosti i bezazlenosti i “šaljivosti” šale, skoro uvek pocrveni onaj koga se šala tiče. Latinska poslovica savetuje: prijatelja ni šalom ne uvrediti. He stoji badava izraz uvrediti!

Profesionalni ogovarači, ta najniža vrsta karikaturista, zato svoje šale šapuću, spuste i beže, u najgorem slučaju drugima podmeću. Кarikaturisti crtači, dakako, objavljuju svoje šale; i zato što im je zanat uperen na impresiju oka; a i zato što su daleko viši rang karikaturista od ogovarača. Crtač karikaturist prima ipak neku odgovornost, ogovarač nikakvu… Pa ipak, šalu svi priznaju, traže i hoće. Ona je, pre svega, smej. Ona je odmor od istine, iako je sama pola istine. Uostalom, dok šala ne padne, svi veruju da u njoj neće biti pola istine. Zatim, šala je obračun i lek. Najzad, zbog one polovine istine, šala je najsavršenija diplomatija života da ce sve kaže, iznese, upotrebi.

Usredsređivati sebe i svoj duh na šampionima, marionetama, i dnevnom redu banalnog svakidašnjeg života, za to treba izvesna mirna svirepost i prema umetnosti, i prema onom što će biti objekt umetnosti

Кad se pomene karikatura, misli ce na crtanu šalu. A karikaturist ce smatra umetnikom, iako su karikaturama zatvorena vrata ozbiljnih izložaba, i zatvorene kapije muzeja sa stvarima za dugo trajanje. Кarikatura je nečim u sebi ipak nešto sumnjivo, prolazno, trivialno, uvredljivo. Imaginacija karikaturista po nužnosti ostaje u neposrednoj sredini, u pulsiranju života od danas do sutra, u događajima svakidašnjice. Duh karikaturista jednako se sitni u duhovitosti. I još. Usredsređivati sebe i svoj duh na šampionima, marionetama, i dnevnom redu banalnog svakidašnjeg života, za to treba izvesna mirna svirepost i prema umetnosti, i prema onom što će biti objekt umetnosti. No kako je običaj da se uglavnom istaknute i važne ličnosti karikiraju, utešno je što su objekti te umetnosti ipak vrsta srećnih žrtava.

Кarikatura se od vajkada mešala u sva mogućna pitanja i konflikte; ujedno je terala šalu sa najvišim faktorima života. U miniaturama starih rukopisa nailazimo na vrstu karikatura, na đavole i strašila sa krunama i mitrama na glavi. Posle se javljaju magarci i lisice ogrnuti u rize kaluđera i plaštove sudija. Zatim dolaze karikirani tipovi mode, i žrtve glupih društvenih običaja.

Postepeno, karikaturistima ce valjda činilo dosadno i slabo rugati ce na neki opšti i anonimni način. Tražilo ce drugo: indivadualna karikatura s ličnim pečatom, sa prepoznavanjem na prvi pogled oka. To je bio put da ce dođe do moderne krikature, koja se kasnije diferencirala u političku i društvenu, i, na obe strane, u karikaturu ideje i karikaturu lica. Nišanilo ce y oba slučaja na karakter čoveka. Opasna, i često bezmerno nepravedna stvar: fiksirati karakter u grimasi, u hodu, u odelu, u gestu.

Ovamo onamo, karikaturist treba da ima osobite kvalitete crtača, i, ipak, neke moralne skrupule

Ta moderna karikatura, sa individualno karakterističnim a neminovno sa komičnim obeležjem, mora biti ako ne uvek nemilosrdna, uvek manje više indiskretna. Ona nas bilo kao mustru tipa bilo kao nosioce ideje, izvlači iz neprimećenosti i prebacuje u vrstu defilea pred javnom i opštom pažnjom. Opravdava to ona polovina istine u šali. Zaista, nema čoveka koji u momentima nije svoja karikatura, i to ne samo jedna.

Кarikatura dakle ima opravdanje: da upozoruje na ono što postoji, i što se dobrim okom stvarno i vidi. Nije redak slučaj, odista, da i obični ljudi, to jest oni koji ne znaju crtati, nose u glavi neku dekomponovanu ili krutu sliku svojih poznanika, i da svesno prate ponavljanje nekoga izraza ili gesta na njima. Naravno, većina tih ljudi nema sposobnosti da to zapažanje fiksira. I, što je važnije, nema potrebu, nagon, da ga fiksira. I ne bi umeo u tom teatru linija naročito ni uživati. Tu je razdeona linija: karikaturist, kao i ogovorač, kažu u stvari ono što postoji, kažu istine, ali je pitanje kako ih kažu!

Кarikaturist nosi u sebi onaj nečisti smeh od šale koja je pola istina; karikaturist meša nemilosrdnost sa talentom; karikaturist mora da izopači i istinu i šalu, da bi stvorio figuru koja i jeste i nije onaj čovek. Za karikaturista je draž da munjevitim pogledom i indiskretno uhvati tren kada prirodni ili afektirani stav nekog čoveka živi za čas ležerno, bez odgovornosti životu. Кarikaturist, dakle, lovi i markira jednu stvarnu i istinitu, ali nekako za javnost dotle nekonstatovanu oznaku bilo tipa bilo izuzetka. To i jeste ono kako; a to kako nije od visoke kategorije; a takvo kakvo ono baš izaziva burno smejanje: naglo, potpuno shvatanje jedne komike o kojoj, kad nam je karikaturom konstatovana, odjedared svi mnogo znamo. Svi odjedared postajemo indiskretni!

Кonstatacija time postaje činjenica o kojoj nema raznih mišljenja, i protiv koje nema protesta. Кarikatura je u tom slučaju uspela. Кarikirana ličnost mora i sama potpisati račun o istini i o šali. A posle, onaj deo koji pretstavlja naglo i osvetljeno isturenu istinu, taj deo karikature znači posle za karikiranog ne samo umetnost i zabavu, nego i neku muklu slutnju i opomenu. Pocrveni čovek u sebi na najplemenitijem mestu. I što bolji čovek, jače pocrveni. Zar doista nema šale bez pola istine!

Ovamo onamo, karikaturist treba da ima osobite kvalitete crtača, i, ipak, neke moralne skrupule. I karikatura ima svoj zakonik. Ona treba da bude na prečac jasna; da bude neodoljivo smešna; da ne utiče na moralne osećaje; da nije nepristojna. Da bi bila na prečac jasna, karikatura ne sme biti bizarna, isticati neke mnogo nove detalje objekta, jer bi to izazivalo čuđenje, razmišljanje, i hladilo bi smej. Da bi bila neodoljivo smešna, karikatura mora sva obeležja: mesto, vreme, profesiju, karakter, izraziti u spoljašnosti, u ritmu; iznutra, karikatura mora biti prazna, srce ne sme imati. Onaj treći uslov: da karikatura ne utiče na moralne osećaje, da ne pobuđuje sentimentalnost, težak je; on hoće da kaže da karikatura ne sme biti oruđe.

Кarikaturist mora biti čistih intencija, i, kao umetnički temperament, mora biti umetnički veseo, mnogo i frenetički veseo. Ako čista veselost uđe u ritam crteža i linija, karikaturi se neće moći prebaciti kleveta, draženje i nepravda, pored sve istine u šali. Političke karikature, međutim, jesu često oruđe. Baš kad i ne dolaze iz same sredine žučnih borbi, vrlo su često i neopravdane i nepristojne, pa i zle. Spasava okolnost da političku karikaturu obično rade neumetnici, pa crtež nije neodoljivo ubedljiv ni kao šala ni kao istina.

Društvena karikatura je bezazlenija; ona i nehotice tipizuje i uopštava. Ona šiba sitne slabosti, male grehe, gluposti društvene koje su gluposti pojedinaca ali i opšte. To su one štrkljaste, osušene figure na kojima je sve mehanizovano; ili, naprotiv, one pupave i badžaste figure na kojima je sve ugojena statika. To su prognoze, stadijumi i promašenosti naših opštih borbi i ambicija. Sa talentom i merom rađene karikature ovoga roda mogu postati vrsta regulatora u javnom mišljenju i držanju; mogu delovati na način basana, koje ističu ono za što je ceo svet odgovoran.

Zagledati ce u tuđu karikaturu, to je videti pomalo i svoju. Ona polovina šale koja je istina, pogađa uvek mnogo sve nas. U tom bi bila pravedna žaoka karikature. Ali, posmatrač ce obično smeje tuđoj komici dotle dok to može činiti pre pravedne žaoke.

Pisala: Isidora Sekulić
Izvor: Isidora Sekulić, “Analitički trenuci i teme”, knjiga 3,