Hemingvejev Pariz viđen očima njegove poslednje asistentkinje

SHARE:

Valeri Hemingej, supruga Hemingvejevog sina, povela nas je na intimnu turu po kafeima i ostalim utočištima „izgubljene generacije“ ovekovečene u „Pokretnom prazniku“.

tekst: Lesli M.M. Blum

Nedugo nakon tragedije u Parizu prošle jeseni, roman „Pokretni praznik“ Ernesta Hemingveja dospeo je na top liste bestselera. Roman je svojevrsni memoar izgubljene generacje, ali ne bi došlo do njegovog ostvarenja da nije jedne nepoznate mlade žene. Nakon 50 godina ona se priseća puta kojim je išla ruku pod ruku sa nobelovcem u poslednjim trenucima njegovog velikog spisateljskog života.

Kišovit je dan u Parizu, a mi smo se šćućurile za stolom u uglu kafića La Closerie des Lilas, na Montparnasu, kafića koji je postao poznat zahvaljujući Ernestu Hemingveju. Ovde je mladi pisac, dok je pravio svoj književni proboj, često ujutru sedeo na skrovitoj terasi kafića i pisao, naoružan olovkama, sveskama i zečjom šapom „čije kandže grebu unutrašnjost tvog džepa i tako znaš da te sreća još nije napustila“, kako je često umeo da zapiše. Skoro sto godina kasnije turisti i dalje dolaze u La Closerie da vide mesto gde je pisac pravio svoje prve literarne korake, a sa menija im se smeši njegovo mladalačko lice, u suprotnosti sa belobradom eminencijom po kojoj najčešće prepoznajemo Hemingvejev lik. Sto za kojim je sedeo i pisao označen je plakatom na kome piše „E. Hemingvej“. Danas je je tu drugi Hemingvej. Konobari kafića su veoma pažljivi, a kafe stižu ukrašene kolačima ili voćem. Valeri Hemingvej ih ostavlja netaknute i umesto toga naručuje još jednu kafu. Upravo je stigla iz Montane gde živi i kao iskusni posetilac preskočila je dremku posle puta i uputila se pravo u La Closerie.

Kao i mnogi pre mene, došla sam da upoznam Hemingvejev Pariz. Završavam knjigu o piščevom životu u Parizu, a Valeri je na tom putu bila neprocenjiv izvor. Imala sam sreće da mi Valeri bude vodič, jer za razliku od drugih, ona je „veza iznutra“. Godine 1959. Valeri je kao piščev lični asistent putovala sa njim u Pariz da bi posetili delove Pariza koji ga vezuju za mladalačke dane, dane Džojsa i Ficdžeralda; Pariz Džejka Barnsa, dame Bret Ešli i Pariza Izgubljene generacije: „Pariza u kojem si mogao da živiš poprilično dobro i bez velikih prihoda“.

Valeri Hemingvej i autorka teksta Lesli M.M. Blum u hotelu "Plaza Athene"

Valeri Hemingvej i autorka teksta Lesli M.M. Blum u hotelu “Plaza Athene”

„Vraćala sam se u Pariz mnogo puta, ali nijednom nisam posetila sva ova mesta. Ova sećanja su mi dragocena i veoma intimna“, poverila mi se Valeri.

Hemingvejeve pariske godine su dobro poznate. Stigao je na levu obalu 1921. godine, sveže oženjen i pisao je depeše za „Toronto Star“. Njegov sin Džek (sa nadimkom Bumbi) stigao je u Pariz 1923. godine. Uskoro nakon toga Hemingvej je prestao da se bavi novinarstvom i počeo da piše fikciju, i tih dana, kada niko nije želeo da objavi njegovu eksperimentalnu zbirku od deset priča, Hemingvej i njegova žena Hedli živeli su u siromaštvu, nekada i gladni i promrzli. Ipak, njihov osnovni problem bio je da odluče „gde bi bili najsrećniji“. Kada se prisećao ovog perioda u „Pokretnom prazniku“ opisuje ga kao veoma romantičan period ispunjen nadanjima.

S druge strane, kada se vratio u Pariz sa Valeri, mračna vremena nisu bila daleko, iako je u tom trenutku delovalo da pisac ima sve, mnogo objavljenih klasika i Nobelovu nagradu za književnost. Ipak, ovaj period je bio neverovatno težak za pisca, lečen je šok terapijama da bi na kraju izvršio samoubistvo, devetnaest dana pre svog 61. rođendana.

Ipak, povratak u Pariz mu je pričinio zadovoljstvo, upoznao je Valeri koja je u tom trenutku radila za belgijsku medijsku kuću u Madridu i ponudio joj je mentorstvo. Uskoro je pokazao romantičnu privrženost prema Valeri, iako je ostao sa svojom četvrtom ženom Meri do svoje smrti (Hemingvej je voleo žene novinare: tri njegove supruge su bile novinarke). Valeri je ipak postala Hemingvej, ali tek mnogo godina kasnije, kada se udala za piščevog sina Gregorija.

„Nisam na romantičan način doživljavala Hemingveja. On je pre bio očinska figura za mene, nisam videla budućnost sa njim, imala sam 19 godina“, rekla je Valeri.

Valeri i Ernest Hemingvej na proslavi njegovog šezdesetog rođendana u Španiji.

Valeri i Ernest Hemingvej na proslavi njegovog šezdesetog rođendana u Španiji.

Valeri se pokazala kao odlična publika i podrška. Sa njom i još nekoliko prijatelja slavni Hemingvej je posetio mesta koja su ga podsećala na vreme kada je bio još uvek nepoznat, talentovan autor koji obećava.

„Bio je visoko“, kaže Valeri i dodaje da ništa tog leta i jeseni nije ukazivalo na to da će pisac sebi oduzeti život dve godine kasnije.

Hemingvejev Pariz se prostire na obe strane Sene i dok pijemo jaku kafu i čekamo da prestane da pada kiša, Valeri mi priča kako su se ona i nobelovac upoznali.

„Poslali su me da ga intervjuišem“, priseća se. Iako dugo živi u Americi u njenom akcentu i dalje se prepoznaju irski koreni. Valeri nije bila Hemingvejev obožavalac 50-tih godina, jer pisac nije bio previše popularan u Irskoj. Džejms Džojs je bio više „njena stvar“. Ali Hemingvej je poznavao Džojsa, zbog čega se radovala susretu sa njim.

Verovatno ga je očarala prilikom prvog susreta, jer ju je pozvao na borbu bikova u San Ferminu na koju je išao sa svojom suprugom Meri. Valeri je prihvatila poziv, a do kraja borbe Hemingvej je pozvao da radi za njega.

„Zašto ne bi radila za mene? Naučićeš više ako me budeš pratila, nego ako ostaneš u Madridu i radiš intervjue“, priseća se Valeri piščevih reči. Ponudio joj je mesečnu platu od 250 dolara, ipak, nije bila njena sekretarska veština koja joj je omogućila nov posao.

„Znam da sam mu se dopala“, kaže Valeri. Potrebne su posebne veštine da biste bili Hemingvejev asistent, smisao za humor, mogućnost da razgovarate o književnosti, da možete da popijete i da saslušate. Ne znam šta je od svega toga bilo najbitnije.

Hemingvej je možda zaposlio Valeri da bi provocirao svoju suprugu. Nešto ranije tog leta Hemingvej je zamolio Meri da mu otkuca uvod za novo izdanje priče koju je ona smatrala „tendencioznom, okrutnom i samozadovoljnom“, što mu je i rekla.

„To mu je pričinilo odličan izgovor da me zaposli kao sekretaricu“, priseća se Valeri, koja je nastavila da prati pisca celo leto kroz Španiju gde je on radio na „Opasnom letu“, delu koje je objavljeno posthumno kao hronika o borbama bikova. U početku je angažman bio privremen, ali na kraju leta se videlo da pisac želi da je zaposli za stalno.

Na jesen je Hemingvej dva puta posetio Pariz, jer je radio na knjizi „Moje pariske skice“, koja će uskoro postati poznata kao „Pokretni praznik“. Pokazao je Valeri materijal i pozvao je da putuje sa njim u Pariz gde će obići lokalitete koje je posećivao u mladosti da bi potvrdio činjenice iz knjige.

„Osim potvrđivanja činjenica, bilo mu je važno da stekne osećaj da je opet tamo“, kaže Valeri.

Hemingvejevo raspoloženje je bilo promenljivo kada su stigli u Pariz. Ti dani su obeleženi šampanjcem, ostrigama, konjskim trkama i slučajnim susretima sa starim prijateljima. Hemingvej je voleo Pariz, a grad je voleo njega. Vožnja krem Lancia Flaminiom uz zveckanje vinskih boca, da bi skrenuli u Place Vendome i parkirali se ispred Rica. Dočekuje ih vratar u pratnji Čarlsa Rica lično. Hemingvejeva odabrana družina se zatim okrepila u apartmanu, a pisac je posebnu pažnju posvetio paketu koji je stigao od njegovog francuskog izdavača Galimarda. Istresao je svoj poslednji honorar na krevet i rekao saputnicima da je to njihov novac za kockanje. Ništa od ovoga nije čudilo Valeri koja je znala da život sa Hemingvejem ima posebna pravila.

„Ovo nije pravi život. Nazdravljali smo za Pariz, za nas i naše sopstvene životne trke“, rekla je Valeri.

Ernest Hemingvej i jedan od dugogodišnjih bartendera u Ricu Bertin.

Ernest Hemingvej i jedan od dugogodišnjih bartendera u Ricu Bertin.

Hemingvej je imao dugu istoriju sa Ricom. Tokom 20-tih godina XX veka, tamo je pio sa Fitcdžeraldom. Kasnije je tvrdio da je lično oslobodio hotel na kraju Drugog svetskog rata. Prema legendi, dok je ostatak grada posmatrao pobedonosnu paradu, Hemingvej je pio za šankom u Ricu. Godine 1928. kada se vratio u Ameriku, ostavio je u hotelu dva parobrodna prenosnika puna lične imovine; tek 1956. je povratio imovinu za koju se ispostavilo da sadrži rukopis romana „Sunce se ponovo rađa“. Ovo otkriće ga je najverovatnije inspirisalo da počne „Pariske skice“. Jedna scena koja je izbačena iz romana „Sunce se ponovo rađa“ u kojoj Ford Madoks prezire drugog pisca je čak, uz izmene, osvanula u „Pokretnoj gozbi“.

Valeri i ja smo se uputile na Place Vendome da posetimo hotel. Valeri nosi odelo od tvida i broš.

„Svaki minut se nešto događalo“, priseća se ona dok smo se približavale zgradi hotela koja je prolazila kroz opsežnu obnovu. Hemingvej je priređivao svakodnevne ručkove za prijatelje (posebno žestoki su bili oni kojima je prisustvovao Orson Vels), a zatim bi sledila poseta Auteuil trkačkoj stazi. Uveče bi „obznanio da će biti u baru od šest do pola devet“, kaže Valeri, „i ljudi su dolazili iz raznih krajeva grada. Obožavaoci su ga opsedali, tražeći da im potpiše salvete ili ostatke papira, a ponekada su mu se obraćali sa „gospodine Stajnbek“ ili „gospodine Vels“.

Valeri i ja završavamo posetu Place Vendome i počinjemo sa obilaskom rute kojom su Hemingvej i ona često prolazili. Jutra su za autora predstavljala svetinju – pisao je od šest do devet – a kada bi završio, šetao bi sa Valeri i vraćao se u prošlost. Meri ih nije pratila tada, a ona se svetila tako što bi izašla i bacila skupocenu narukvicu Cartier and Hermes koju je dobila od pisca. Ove šetnje su ponekad bile naporne.

„Čak i da su vam stopala krvarila, on to ponekad ne bi ni primetio“, kaže Valeri. Nisu nosili mape, jer se Hemingvej sećao geografije grada do najsitnijih detalja. Niti je tada hvatao beleške, iako bi povremeno zapisivao po jednu jedinu reč u beležnici koju je držao u džepu košulje, što bi kasnije bilo dovoljno da mu osveži pamćenje.

„Dobar novinar mora da nauči da posmatra. Drži uši i oči otvorene. To je najbolji način da saznaš“, govorio je. (Meri koja je takođe bila novinar dala joj je nešto drugačiji savet: „Prespavaj svoj put do vrha“).

Uputili smo se preko reke ka Montparnasu, srcu iseljeničke kolonije davnih 20-tih godina. U to vreme niko nije želeo da propusti žurku u The Quarter (ne treba je pomešati sa Latin Quarter koju je Hemingvejeva generacija smatrala staromodnim). Čak i bogatiji iseljenici ostavili su svoje tiare i smokinge na desnoj obali i došli do Montparnasa, gde ih je čekala terasa restorana i raskalašna atmosfera.

„Mnogi od njih koji su važili za ugledne građane bi se potpuno raspustili“, priseća se Džimi Čarters, jedan od najpopularnijih barmena tog vremena u svom dnevniku.

Iako je kao mladi novinar Hemingvej ismevao kulturu kafea, povremeno im je davao pokroviteljstvo. Nije ga omela antipatija da opet poseti ove lokalitete iz mladalačkih dana sa Valeri.

„Dobijali smo piće gde god da se zadesimo“, priseća se. Nas dve smo popile koktel na Rotondu. Oba mesta su bila renovirana i sada je bilo teško zamisliti žene u odelima i muškarce sa monoklima kako piju piće za susednim stolovima.

Kafe Le Select je možda mesto koje najviše podseća atmosferom i izgledom na mesta na kojima su vreme provodili karakteri iz „Sunce se ponovo rađa“ i Dingo poznati ronilac. Le Select je sada skromni italijanski restoran L’Auberge de Venise, ali su zakrivljene šipke iz Le Selecta ostale. Prema Hemingvejevoj verziji priče, tu ga je Ficdžerald obilno zasipao neprijatnim komplimentima, popio previše šampanjca i onesvestio se. Ovo možda nije sasvim tačno, tvrdi Valeri, jer je Hemingvej voleo da se poigrava sa činjenicama – sve je bilo potčinjeno pričanju najbolje priče.

Usled svog tog pića i nostalgije zapitala sam se da li je Hemingvej ikada prekoračio granice sa mladom asistentkinjom? Ne, rekla je Valeri i dodala da u tom periodu nije ni primetila koliko je pisac bio zainteresovan za nju.

„U neku ruku je bio veoma stidljiv čovek“, rekla je. I čak i da je Meri bila ugrožena njenim prisustvom ona je bila potpuno nesvesna toga. „Da sam pomislila da će moje prisustvo dovesti do njihovog raspada vratila bih se u Irsku“, dodala je.

Nakon Bumbijevog rođenja Hemingveju je bio potreban prostor za pisanje. Jedno vreme je iznajmljivao sobu u potkrovlju u blizini, ali je takođe dosta radio u kafeima. Dome i Rotonde su bili preplavljeni pozerima, pa je umesto toga sedeo u La Closerie na Montparnasu. Kada bi završio sa poslom, nagrađivao je sebe posetom Brasserie Lipp gde bi popio „veoma hladno“ pivo i pojeo kobasicu „ poput teškog širokog Frankfurtera presečenog na pola i pokrivenog posebnim senfom“, zatim bi to očistio „uljem i sosom sa hlebom, a sve to bi zalio pivom.

Nas dve smo stigle u restoran ukrašen spiralnim lusterima, u kome rade konobari oštrih crta lica. Hemingvej je „bio zadovoljan zato što se svega seća tako dobro“ kada su njih dvoje posetili Lipp, kaže Valeri. Osoblje ga je dočekalo burno isto kao i osoblje iz Rica, ali prema Valeri, pisac ovo mesto nije smatra svetilištem. „On nije shvatao svoj poziv i život toliko ozbiljno, koliko to danas čine naučnici“. Proučile smo mapu menija u Lippu i naručujemo obrok uz vino. Kada smo bili pred kraj jela, pijani turisti koji su nekako čuli da je Hemingvej stigao, pokušavaju da se probiju do Valeri i naprave selfije sa njom. Valeri je potrebno 10 minuta da se izvuče iz gužve. „Ovo nije ništa u poređenju sa onim dolaskom ovde kada je i Hemingvej bio sa mnom“, kaže ona veselo. „Više puta je morao da grubo odgurne nekog upornijeg obožavaoca“.

Bilo je dana kada se Hemingvej osećao siromašnim čak i za odlazak u Brasserie Lipp i tada bi se uputio u Luksemburgsku baštu, gde je mogao da šeta između kestena koji se ljuljaju i što je još važnije nije „video ili osetio ništa za jelo“, kako je pisao u „Pokretnom prazniku“. Tvrdio je da je bilo dana kada je toliko bio bez para da bi napravio zasedu za goluba i prokrijumčario ga do lonca u Bumbijevim kolicima. Valeri misli da je ova priča jedan od Hemingvejevih mitova: „Odrastao je s pištoljem u ruci, ali da pravi zasede za golubove…“, priča Valeri i smeje se.

Silvija Bič (levo), koja je vodila poznatu parisku knjižaru "Shakespeare & Co." često bi pozajmljivala knjige svom prijatelju u nezavidnoj finansijskoj situaciji.

Silvija Bič (levo), koja je vodila poznatu parisku knjižaru “Shakespeare & Co.” često bi pozajmljivala knjige svom prijatelju u nezavidnoj finansijskoj situaciji.

Polako krčimo put kroz Montparnas. Pošto smo bile izmorene šetanjem, nagovorila sam Valeri da uđemo u kola; Hemingvej ne bi bio impresioniran. Vozimo se do piščevog prvog stana u Parizu, skučenog mesta u ulici Rue du Cardinal Lemoine 74. „Adresa nije mogla da bude na siromašnijem mestu“, priseća se pisac u „Pokretnoj gozbi“. Radnička plesna dvorana (bal musette) u prizemlju privlačila je probisvete koji su plašili Hedli, ali Hemingvej je voleo ovo mesto. Prema Valeri, piščeve plesne sposobnosti bile su u rangu sa njegovim francuskim: „On nije bio dobar plesač, ali je voleo ideju plesa“.

Bučne plesne sale odavno nema; danas je na tom mestu francuska prodavnica odeće. Iz putničke agencije na drugom spratu su veoma ponosni na bivšeg stanara: „Agence de Voyage. Ova zgrada predstavlja početak svega“, dodaje ona. „Ovde su provodili dane nevinosti i ovo je mesto gde je Hedli bila najsrećnija“.

Hemingvejev i Hedlin brak nije bio toliko idiličan kao što se čini iz „Pokretnih praznika“. Imali su nekoliko dobrih godina, ali onda je Hedli nepažnjom izgubila skoro sve piščeve rane radove i to je promenilo njihovu vezu zauvek. Pitala sam Valeri da li je obišla ovo mesto i sa Hemingvejem. „On nije želeo“, odgovorila mi je. Ubrzo nakon što je Hemingvej prvi put došao u Pariz upoznao je Gertrudu Stajn, čiji salon je ličio na „jednu od najraskošnijih soba u najfinijim muzejima, jedino što je imala ogroman kamin pa je salon bio topao i udoban, i ko god je tu dolazio bio je lepo ugošćen, popio bi čaj i prirodno destilisane likere napravljene od šljiva, ljubičastih i žutih, i divlje maline“, pisao je Hemingvej. Stejnova mu je bila mentor, ali se njihovo prijateljstvo na kraju pretvorilo u neprijatno javno rivalstvo. Godine 1959. Stejnova je bila mrtva već 13 godina i Hemingvej se „osećao pomirljivo kada je ona u pitanju, iako ju je uvek oslovljavao kao „Gertrudu Stajn, a nikada „Gertruda““, priseća se Valeri.

Danas staklene i gvozdene rešetke čuvaju ulaz u nekadašnji dom Gertrude Stajn u ulici 27 Rue de Fleurus, i dok smo stajale ispred i čekale da uđemo, čovek se stuštio ulicom, znojav od trčanja u Luksemburškoj bašti i ukucava šifru da bi otvorio kapiju. Kada je saznao da je Valeri takođe Hemingvej pustio nas je u citadelu. ( U doba kada je tu živela Stajnova, gosti koji bi želeli da dođu morali bi da se pozovu na onoga ko ih je poslao). Sa spoljašnje strane dom Gertrude Stajn deluje malo. Roletne su podignute, ali je teško da se vidi unutrašnjost, kao da kuća sama sebe štiti od voajera. U svakom trenutku se čini da možete uhvatiti delić senke Gertrude Stajn u prozoru.

Nekada su obaveze odvraćale Valeri i Hemingveja od njihove ture kroz prošlost. U jednom trenutku, Meri Hemingvej je postala uznemirena nakon što je njen muž pozvao goste u njihov dom na Kubi pre nego što se prethodno konsultovao sa njom. Da bi popravio stvar, Hemingvej je otišao sa Valeri do Kartijerove prodavnice u ulici Rue de la Paix da kupi par dijamantskih minđuša, nosio je jaknu od tvida i kravatu i bilo mu je neprijatno (tu su sreli glavnog barmena iz Rica, koji je navodno kupovao poklon za rođaku). Nakon što je video koliko su koštale Merine minđuše, Hemingvej se opredelio za skromniji dijamantski broš.

„Meri je i sama bila poput grubog dijamanta“, kaže Valeri kada smo ponovo posetile prodavnicu trećeg dana ove naše avanture. (Mesto gde je tada Hemingvej kupio broš sada je salon za VIP klijente). „Bila je čvrsta poput eksera. Možeš da se zabavljaš, ali ćeš platiti za to“, rekla je Valeri kroz osmeh. „Tako stvari ponekad funkcionišu.“

Noću, nakon okupljanja u baru hotela Ric, Hemingvej i njegova družina bi jeli u restoranima što on nije bio u mogućnosti sebi da priušti pre 35. godine. Omiljena destinacija mu je bila Prunier, elegantan riblji restoran u blizini Trijumfalne kapije. U to vreme je bilo moguće da degustiraju ostrige iz Pruniera i meksičku krabu uz čašu Sancerre, nakon dana provedenog u dugim šetnjama.

Valeri i ja smo odlučile da odemo tamo da proslavimo. Prunier je ostao ono što je i bio, sa svojim crnim zidovima ukrašenim Art Deco dizajnom, dok konobari klize između stolova i nose gomile kavijera. Uskoro nam stiže porcija ostriga. Valeri otvara jednu ostrigu, pijucka šampanjac i ispituje plavo-bele keramičke tanjire koje je Meri toliko volela da ih je naručivala i za kuću. Hemingvej je uvek bio uzbuđen pred odlazak u Prunier. „Bilo je to ovako: Idemo u Prunier večeras!“, priseća se Valeri. Takva oduševljenost je izgledala obavezna: Hemingvej nije često bio mlakog raspoloženja po bilo kom pitanju, a njegov entuzijazam je bio zarazan. Zbunjeni prijatelji bi se ponekad osećali kao da su sa autorom na improvizovanom meču boksa ili na koridi.

Valeri i Ernest Hemingvej u Pamploni, Španija

Valeri i Ernest Hemingvej u Pamploni, Španija

Na kraju, tura iz „Pokretnih praznika“ se završila, i još jednom, Hemingvej je bio voljan da pusti Valeri da ode. „Veoma si mi pomogla“, Valeri se priseća njegovih reči. Zatim ju je šokiralo to što je zapretio da će se ubiti ako odbije da ostane sa njim. Ona je odbijala, ali se ipak konsultovala sa prijateljem. „Pitala sam, da li da dam otkaz dok još mogu?“ A on je odgovorio: „Da li si luda? Iovako će se uskoro umoriti od tvog prisustva.“ Zatim je odlučila da se pridruži Meri i piscu na Kubi i ostala je njegov asistent sve do piščeve smrti.

Krajem oktobra, Hemingvej se ukrcao na prekookenaski brod na putu za Ameriku. Meri se vratila nekoliko nedelja ranije. Dok se brod pripremao za polazak, otišla je u Prunier i pokušala da se zabavi još jednom. Ali Valeri je brzo shvatila da „to nije bila stvar mesta već magije“.

(prevod: Marija Muždalo)

izvor: townandcountrymag.com