Prihvatila sam da govorim večeras o Eleni Altamuri Bukuri, jer sam, u okviru pisanja romana zasnovanog na njenom životu, skupila mnogo relevantnog materijala. Iz razumljivih razloga neću se uopšte upustiti u priču o književnom nadahnuću i obradi teme, već ću se fokusirati na život Eleni Altamure, koji nam se danas predstavlja u drugačijem svetlu od onog u kom smo je poznavali. I to zahvaljujući, uglavnom, uticaju dva međusobno vrlo različita članka koji su objavljeni. Prvi je objavljen 1993. godine od strane Jorgosa Stamatiua, filologa i intelektualca koji živi na ostrvu Speces i koji je imao uvid u porodične knjige porodice, koje sam i sama proučila. Drugi je objavljen 1996. od strane Jote Karavaritu i Niki Koniordu, koje žive u Firenci i koje su sprovele istraživanje lokalnih opštinskih matičnih knjiga. Nove informacije predstavljaju zaokret u događajima i tumače, a da ne iscrpljuju do kraja, neke od praznina koje je ostavljala pažljivom čitaocu biografija Eleni Altamure – koja, s jedne strane, predstavlja svakako vrlo dragoceno svedočenje, dok je, s druge strane pak, potpuno uporšćena, neodgovarajuća i ulepšana – napisana od strane Atine Tarsuli, objavljena 1934. godine, i koja je od tog vremena bila jedini, mada nedovoljan izvor o životu slikarke. Što se tiče mog skromnog doprinosa, biće takođe naveden u nastavku.
Počnimo od imena slikarke, koje je bilo Eleni Hrisini – ime koje je ponekad koristila čak i u dubokoj starosti, kako sam utvrdila na osnovu arhivskog materijala, iako je u istoriji ostala zapamćena kao Eleni Altamura, dakle, po prezimenu svog na kratko vreme italijanskog muža, i njene jedine zabeležene velike ljubavi, Frančeska Saverija Altamure. Između ova dva prezimena postoji i jedno treće, Bukuras ili Bukuris, koje je zamenilo porodično Hrisinis. Tako je njen otac bio poznat kao Janis Bukuris ili Bukuras, njen brat kao Anastasis Bukuris, a ona sama ponekad kao Eleni Bukuri ili Bukura. Treba dodati da je, po liniji njene majke Marije, Eleni pripadala znamenitim familijama Kirjaku i Botasi, koje su se istakle kako tokom Grčkog ustanka tako i kasnije, u tek nastaloj novogrčkoj državi.
Rođena je, kako se priča, na ostrvu Speces, one ključne 1821, ali možda i sledeće godine, koja se tada i dalje nalazila u sferi magnetizma događaja iz one prethodne godine; primećujem, međutim, da u firentinskim dokumentima, koje su mi poverile dve istražiteljke iz Firence, ista navodi da je bila šest godina mlađa. Kao što se vidi iz jednog pisma koje su od nje zatražile jedne atinske novine, u vezi s njenim ocem, a u kojem je Altamura sve redom napisala. Iako je već bila u sedamdeset četvrtoj godini života, čitavog života je osećala ponos na to što je bila ćerka riskantnih istraživača i moreplovaca (njen otac Janis Bukuras je kao trgovac bio dva puta stigao do Amerike), ali ono što joj je najviše služilo na čast bilo je to što je bila ćerka revolucionara i učesnika u brodskim bitakama u okviru Grčkog ustanka. Mnoštvo porodičnih dokumenata dokazuju patriotizam, hrabrost i nadasve bespogovornu velikodušnost njenog oca.
Čitalac prethodno navedenog pisma biva impresioniran odnosom koji vezuje inteligentnog, hrabrog i nepismenog Arbanasa s njegovom najverovatnije prvom ćerkom, odnosom jednog oca koji je formirao i podržao talente svoje kćeri. Međutim, našla sam se u čudu jer je Eleni u svom pismu potpuno prećutala činjenicu da je njen otac, nešto po osnivanju grčke države, postavši od moreplovca građanin, od meštanina ostrva Speces Atinjanin, bio prvi vlasnik pozorišta u Atini. Konkretnije, kupio je prvo kameno zidano pozorište male prestonice, gotovo sasvim novo, i to od njegovog italijanskog vlasnika. Ovo pozorište, nadalje poznato kao pozorište „Bukura” ili „Atinsko pozorište” radilo je vrlo uspešno dugi niz godina s lirskim i dramskim repertoarom. Ova činjenica se takođe prenebregava, kako sam utvrdila, od strane Eleni, i to jedan i jedini put kada je lično „nešto rekla” o svom životu. Konkretnije, kad je novniarka Kaliroi Paren otišla na Speces kako bi se susrela sa starom i tad već povučenom iz javnog života slikarkom, postojanje pozorišta je prećutano. Štaviše, nije navedeno ni 1934. godine od strane Tarsuli, iako je predstavljalo tad već neotuđivi deo porodične tradicije, pošto ga je nasledio sve dok ga nije srušio pred kraj veka Elenin brat, Anastasis Bukuris. Međutim, nek mi bude dozvoljeno mišljenje da uticaj prećutanog postojanja pozorišta (s malim i velikim početnim slovom) u formiranju mlade ljubiteljke umetnosti, koja je bila jedna vrlo obrazovana slikarka, kao i poliglota, ali i mlada žena nemirnog duha, mora da je bio od krucijalnog značaja.
Ali krenimo redom. Posle Grčkog ustanka Eleni i njene dve sestre prvo pohađaju školu u Nafpliju, u Ženskoj školi Francuskinje Volmeranž. Kad je prestonica prebačena u Atinu, nastavile su školovanje u novosnovanoj Školi Hill. U Atinu se preselila čitava porodica, u kupljenoj kući u Plaki, održavajući, moguće je, delimično kao letnjikovac jednu priobalnu kuću na ostrvu Speces, koju je bio sagradio Elenin otac za potrebe njegove pomorske trgovinske delatnosti i koja je posedovala osnovne pogodnosti, jedna kuća koja se sve do danas nalazi u posedu naslednika njene porodice. Dobra naobrazba Eleni smatra se tipičnom za ćerke bogatih revolucionara, koje su bile predodređene da postanu dvorske dame ili supruge znamenitih građana.
Iz perioda kad je Eleni išla u Školu Hill, bar ono što je danas poznato i što znamo samo na osnovu onoga što je ona lično ispričala Kaliroi Paren – jaste to da je, konkretno, skupljala ostatke sveća kako bi mogla da vidi u noćima kad je ostajala budna i nastavljala da slika. A pogotovo da, kad su joj zabranili da slika u vreme kad su se ostale devojčice igrale ili su spavale, ona nije poslušala, pa je kažnjena da stoji u razredu držeći u podignutoj ruci jednu olovku. Uprkos smirenosti Eleninih sedamdeset godina iz kojih je bacala pogled prema dalekom pubertetskom događaju, mislim da je jasno da nikada nije prevazišla poniženje te kazne. Budući da se u članku Kaliroe Paren odmah precizira da joj je otac uzeo tzv. „kućne učitelje” kako bi nastavila sa časovima slikanja, počela sam da se pitam da li je ponosita učenica na kraju ipak završila redovno školovanje ili ga je nastavila kod kuće. Nadalje, njena lična svedočenja u prethodno navedenom pismu i još o mnogim drugim časovima koje je pratila kod kuće, od kojih je neke slušao i njen otac, pojačala su moje sumnje. Uglavnom, na osnovu jednog neobjavljenog pisma na engleskom, koje mi je pre godinu dana pokazala gospođa Panajiotopulu, današnja direktorka Škole Hill, ali i iz drugih izvora koje sam našla i na koje sad nemam vremena da se osvrnem, zaključila sam da je Eleni Altamura zadržala najverovatnije vrlo dobre odnose sa svojom školom. Reč je o jednom punom saosećanja relevantnom snu Eleni Altamure, zapisanom u njenim usputnim staračkim beleškama, o kojima će biti reči u nastavku.
Kraj kog slikara je učila u okviru „kućne nastave”? Njegovo ime se ne navodi u čuvenom razgovoru slikarke s novinarkom Paren, niti je napisano u pismu koje sam ranije navela, dakle, ime se nije moglo naći ni u jednom od jedina dva izvora u kojima je Altamura lično nešto rekla ili napisala o sebi, znajući da će njene reči biti objavljene. Ne navodi se takođe ni u kasnijim člancima koji su napisani o njoj čim je umrla, 1900. godine, od kojih jedan pripada takođe novinarki Paren, dok drugi nije potpisan i nepouzdan je, a objavljen je u časopisu Pinakothiki. Tarsuli je prva koja, prenoseći očigledno porodične informacije, posle dosta godina govori o slikaru Rafaelu Čekoliju, ali bez bilo kakvog drugog komentara u vezi sa njim.
Ko je, dakle, bio Rafaelo Čekoli? U dve reči: bio je italijanski politički izbeglica, koji je preko Krfa i tadašnje Jonske Republike izbegao u Atinu, tragajući za profesionalnim angažmanom u novoosnovanoj Školi umetnosti (tadašnja Politehnika) i boljom klimom za njegovu sušičavu ćerku. I u pomenutoj Školi umetnosti predavao je mnogo godina, ali njegova ćerka na kraju ipak nije uspela da izbegne smrt – od njene smrti gubi se trag ovom vrlo poznatom u svom vremenu akademskom slikaru. Dodajem da sam, istražujući o Čekoliju, naišla na informaciju da je slikar jedno vreme boravio u kući generala Makrijanisa i, što je vrlo važno, da se nalazio među jedanaestoricom ljudi koji su se zatvorili, do zuba naoružani, u generalovoj kući i da su tu bili opkoljeni od strane žandarmerije uoči Pobune 3. septembra 1843, koja je rezultirala ustavotvornim procesom i uspostavljanjem ustavne monarhije umesto dotadašnje apsolutne monarhije kralja Ota. Nadalje, da se među osnivačkim članovima prvog Umetničkog društva Grčke, koje nakon 3. septembra osniva Čekoli, nalazi i slavni grčki pesnik Dionisios Solomos. Povezivanje ovih vrlo značajnih aktivnosti Čekolija sa činjenicom da je bio Elenin učitelj nije sprovedeno nikada ranije.
Nek mi bude dozvoljeno opet, povodom ovog drugog prećutkivanja od strane Eleni, da verujem da je mladu Eleni, osim vizionarskog mentaliteta epohe u kojoj je odrasla, jedan ovakav učitelj sigurno obeležio podjednako duboko kao i nepomenuto pozorište. To, uostalom, potvrđuje faza njenog života koja je usledila neposredno zatim, u Italiji.
Otišla je u Italiju u pratnji svog oca 1848, približavajući se svojoj tridesetoj godini života – ukoliko je zaista rođena 1821. godine – s ciljem da studira slikarstvo. Stigla je u Napulj malo pre ili uoči izbijanja velike revolucije 1848. I ovaj put ona sama nije ništa rekla niti je zapisala bilo šta o tom događaju, niti se bilo šta o tome navodi u sačuvanom tekstu Tarsuli, iako je Elenin interes za opšti boljitak nepobitan i iz knjiga za koje sam, pretražujući po porodičnim arhivima, utvrdila da je posedovala, i na osnovu jedne relevantne fraze njenog brata u porodičnim knjigama. Dakle, radi se o trećem prećutkivanju do sada. Ovde treba napomenuti da je sve ono što će u nastavku biti navedeno o životu Eleni Altamure-Bukure, činjenice većinom nepoznate do danas, ugledalo svetlost dana uglavnom zahvaljujući istraživanju sprovedenom od strane Jote Karavaritu i Niki Koniordu, ali zahvaljujući i autobiografiji njenog muža Frančeska Saverija Altamure, kao i savremenim italijanskim studijama o životu i delu ovog značajnog – bar za 19. vek – italijanskog slikara, kao i iz raznovrsne strane bibliografije i iz mog istraživanja arhivske građe.
Ako možemo verovati njenom mužu, Eleni je, stigavši u Napulj sa ocem, pokazala nekim slikarima, od kojih je jedan bio i Frančesko Saverio Altamura, jednu preporuku koju je bila donela sa sobom iz Grčke – nažalost, ne navodi se od koga je bila. Skoro odmah Saverio je bio primoran da pobegne iz Napulja, zbog nereda, jer je nešto ranije bio osuđen i zatvoren kao vođa antirojalističkih demonstracija. Izbegao je u Firencu, dok je u Napulju, prestonici Kraljevine Dve Sicilije, bio osuđen na smrt „u odsustvu”. Živeo je, dakle, u Firenci, kao politički izbeglica, nastavljajući svoje sjajno delo u umetnosti, koju je studirao u Napulju. U svojoj autobiografiji navodi da je njegova buduća žena otišla u Rim, gde je jednu ili dve godine provela studirajući slikarstvo u Školi Overbeka. Mogu da priložim sledeće podatke o toj školi: katolički, bavarski slikar Fridrih Overbek osnovao je u manastiru Svetog Isidora, koji mu je ustupljen na periferiji Rima, Školu slikara Nazarena. Strogi stil takozvanih Nazarena je zasnovan na slikarstvu pre Rafaela, dok su sami studenti živeli unutar manastira. Iz tog perioda je sačuvano jedno veliko Elenino ulje s naslovom „Očaj”, koje je u školi dobilo nagradu i koje je poslato njenom ocu. Ali ono što je najimpresivnije jeste činjenica da se Eleni da bi mogla da studira obukla u mušku odeću i provela godine svojih studija kao muškarac. Štaviše, ta činjenica nije nikada prećutana ni od strane nje, niti od bilo koga drugog. Postoji i jedna – zapanjujuća, rekla bih – njena fotografija na kojoj je prikazana kao muškarac.
Kad je završila studije nastavila je da nosi kratku kosu i mušku odeću da bi neometano putovala, kao i da bi istraživala i kopirala razna dela. Sačuvani su njeni dosijei sa skicama sa tih putovanja, koje, međutim, kao što sam primetila, ponegde potpisuje i kao Eleni. Preselila se u Firencu, pohađajući predavanja u jednoj školi drugačijeg stila, gde je često dolazio – a da tamo nije predavao, kao što se uglavnom veruje – i Saverio. On lično navodi svoju „priču o njihovom susretu”, koja je potpuno drugačija od one – užasno neverodostojne i prilagođene moralu vremena – koju smo do danas poznavali od Tarsuli. U oba slučaja se navodi da je Eleni prišla Saveriju isprva kao muškarac. Dvoje slikara vršnjaka su se zaljubili jedno u drugo i živeli su zajedno, pre nego što će se venčati. Na osnovu veoma značajnih otkrića u Firenci, njihova prva dva deteta, slikar Ioanis i Sofija – koja je dobila ime po Saverijevoj majci Sofiji Perifanu, koja je bila grčkog porekla – bila su vanbračna. Zakonito dete je bilo sam njihovo treće dete, Aleksandar, koji je takođe postao slikar. Vrlo ishitren brak, koji je u međuvremenu sklopljen, ubrzo se raspao. Da bi, međutim, obred bio sproveden, Eleni je morala da se pismeno odrekne dogme svojih roditelja, da se podvrgne katehizisu, da joj bude odobreno od zvaničnih komisija i da onda zvanično pređe na katoličanstvo. Nekoliko dana pošto su sve procedure završene, udala se 1853. u Firenci, s jedinim prisutnim iz njene grčke porodice, njenim bratom Anastasisom, koji je napustio svoje studije u Marseju i pohitao u Firencu kako bi ubrzao procedure. Vrlo je razumljivo što su ove činjenice prećutkivane sve do zaborava, i u autobiografiji sad već uspešnog slikara i patriote garibaldinca Saverija Altamure, a i od strane same smrću obeležene i u osamu povučene Eleni, a naročito se nisu spominjale u usmenim porodičnim predanjima.
Ako se pak „priča o susretu” dvoje ljubavnika razlikuje, „priča o rastanku” istih, kako u autobiografiji Saverija Altamure, tako i u Tarsulinoj knjizi, u nekim tačkama je istovetna. Ispostavlja se da je skoro sasvim sigurno da je Saverio napustio Eleni s njenom prijateljicom, a njegovom ljubavnicom, engleskom slikarkom Džejn Hej, uzimajući sa sobom i njihovo treće dete, Aleksandra, još kao bebu. Na osnovu firentinskih izvora, Saverio će kasnije sa Hej dobiti još jednog vanbračnog sina, Bernarda, isto tako budućeg slikara, čije očinstvo Saverio takođe prećutkuje u svojoj autobiografiji. Ne znamo u kom tačno pravcu odlazi, ali je danas poznato da se bio uputio na jedno veliko putovanje manje-više u ono isto vreme, do velikog trgovinskog i umetničkog Međunarodnog sajma, koji se 1855. održao u Parizu, i na kom je Saverio učestvovao s malobrojnim prijateljima slikarima, predstavljajući Italiju. Posle izvesnog vremena, kad se pod uticajem francuskih pejzažista to društvo vratilo u Firencu, osnovalo je čuvenu Školu Makjajoli, italijansku preteču impresionizma. Na kraju ovog paragrafa dodajem tekst u kom je Eleni opisana od strane svog muža: „Morila ju je nostalgija za domovinom, čitala je Homera i Pindara kao što mi čitamo novine da se uspavamo, bila je nepoverljiva prilikom poznanstava, melanholična, nije bila stvorena za normalan život, bila je nesrećna kad je trebalo da obuče žensku odeću.”
Eleni se, pošto je bila napuštena, vratila iz Italije u Atinu. Zahvaljujući svojoj bratanici Nini Bukuri-Dimitriadi sačuvano je sve ono što je uspela da skupi od zaostavštine Altamure, tako da i mi danas, između ostalog, tačno znamo, na primer, koje knjige i na kojim jezicima, koje studije ili skice, ali i koje lako domaćinstvo je ponela sa sobom na svom povratku. Slikarka se smestila sa svojim roditeljima u Plaki, barem do smrti svog oca, koji nije mnogo zakasnio. Odgojila je svoje dvoje dece i, nadasve, bavila se profesionalno, verovatno i iz nužde, svojim zanimanjem za koje se školovala. Za ovaj period njenog života postoje rasute, ali ipak značajne informacije. Bila je poštovana kao osoba i kao slikar, s obzirom na to da joj je učenica bila kraljica Olga i da je predavala učenicama Obrazovnog društva. Takođe sam pročitala članak iz Novina za dame, u kom se navodi da je po povratku iz Italije odmah posetila kraljicu Amaliju i da je s njom porazgovarala o umetničkim pitanjima. Htela bih ipak posebno da istaknem činjenicu da je Eleni Altamura bila ravnopravni član zajednice najpoznatijih slikara svog vremena. Dva puta je bila izabrana, zajedno sa slavnim slikarem Nićiforom Litrasom, za člana u komisiji Olimpije, a drugom prilikom je, rame uz rame sa drugim znamenitim ljudima, kao što su bili Georgios Margaritis, Aleksandar Ragavis, Ernst Ciler i Jerasimos Mavrojanis, bila član ispitne komisije Umetničkog odeljenja atinske Politehnike. Ovde treba napomenuti da nijedna žena slikar, od dve-tri koje se pominju u ono vreme – makar i uz pomoć prevare – nije studirala slikarstvo, koje su tada mogli da studiraju samo muškarci, niti je ijedna od njih stekla profesionalnu ravnopravnost u odnosu na muškarce slikare kroz profesionalno praktikovanje svog umeća.
S druge strane pak, ne poznajemo ekonomske dogovore koji su postignuti među članovima porodice posle očeve smrti. Na osnovu porodičnih informacija znamo da su se njene dve sestre dobro udale, dok je Eleni bila potrošila svoj miraz u Italiji. Uglavnom, četiri godine posle smrti njenog oca, kako se navodi u knjigovodstvenim knjigama njenog brata, otac je „namenio Eleni Altamuri 120 drahmi”. Ova informacija uvodi doživotno plaćanje, prema kojem će brat za svoju sestru redovno izdvajati jednu mesečnu sumu, koja će se u nastavku navoditi kao „finansijska potpora”. Napominjem samo da sam istražujući male, fragmentarne i haotično napisane beleške, koje je slikarka pisala pred kraj svog života, a koje je sačuvala njena bratanica, naišla na to da ostarela slikarka negde navodi kako je „očinski testament prekršen”. Na osnovu knjigovodstvenih dokumenata pretpostavljam da je jedno vreme verovatno stanovala sa svojom decom u sobama jednog zdanja koje je posedovala neka od njenih sestara u centralnoj ulici Filelinon, ali koje je zahtevalo veliko održavanje. Pet godina nakon smrti njenog oca kupila je jedan plac površine hiljadu kvadratnih kubita, na kom se nalazio i jedan stari mlin, u blizini reke Ilisos. Ono što je takođe evidentno iz knjigovodstvenih dokumenata jeste to da je koristila porodičnu kuću na Specesu, tokom toplih meseci.
Što se tiče njeno dvoje dece, po svemu sudeći, Ioanis je kratko živeo sa oba roditelja u Firenci (navodi se u jednom popisu stanovništva), dok je njegova sestra, po Saveriju, još kao beba otišla u Grčku. Međutim, pošto se Eleni vratila u Grčku, deca najverovatnije nisu ponovo videla svog oca. U svojoj autobiografiji Saverio navodi jedan jedini susret sa svojim sinom, slikarem Ioanisom, kad je njemu već bilo skoro dvadeset pet godina, koji je na povratku sa svojih studija u Kopenhagenu svratio u Napulj, grad u kom je Saverio u ono vreme već provodio većinu svog vremena, i to kao počasna ličnost, nakon ujedinjenja Italije. Tamo se dogodio susret Ioanisa sa njegovim ocem i sa bratom Aleksandrom. Na isti način Aleksandar posećuje i upoznaje svoju majku jednog leta na ostrvu Speces, nakon smrti njegove sestre Sofije. Od nje su nam pak ostale malobrojne fotografije, ali nikakva proverena informacija, osim naravno one nepobitne, da je umrla neudata od tuberkuloze kad joj je bilo oko dvadeset godina na rukama svoje majke, na ostrvu Speces. Posle njene smrti Eleni je najverovatnije ostala za stalno na Specesu. O Ioanisu, pak, imamo mnoštvo informacija, za koje se očekuje da se umnogostruče nakon što budu objavljena istraživanja koja su u toku u Danskoj (već je došlo do predobjavljivanja nekih detalja iz dotičnog istraživanja). Ukratko, završio je slikarstvo u Atini, kraj učitelja Nićifora Litrasa (koji je i sam bio Čekolijev učenik) i nastavio je svoje studije s kraljevskom stipendijom na Akademiji u Kopenhagenu, uz slikara morskih pejzaža Sorensena. Kad se posle brojnih putovanja vratio u Atinu, imao je svoj atelje u ulici Filelinon, ali mora da je živeo i radio većinu vremena na Specesu, gde je živela i njegova majka. Već kao priznati slikar, prihvatao je čak i skupe državne porudžbine. Umro je 1878. u uzrastu od dvadeset šest godina na rukama svoje majke na Specesu, i on isto od tuberkuloze. Uprkos svojim mladim godinama, ostavio je velik broj dela, i danas se smatra jednim značajnim, inovativnim grčkim slikarem. Iz porodičnih priča se može saznati da je, kada je izgubila i svog mnogovoljenog sina, majka spalila sva svoja dela na velikoj lomači, koju je sama upalila ispred kuće na Specesu. U tom kontekstu, želela bih da podsetim da su ova deca, koje je odgojila i svojim rukama sahranila Eleni, bila upravo njena dva vanbračna deteta.
Od tada, i manje-više tokom jedne četvrtine veka, Eleni Altamura je neprestano živela u kući na ostrvu Speces, sve do svoje smrti. Ovaj period njenog života je pretvoren u mit, kao i evropski period njenog života. To pretvaranje njenog života u mit je, s jedne strane, organizovano oko stožera malobrojnih podataka, a s druge oko stožera usmenog predanja; dva stožera koji nastavljaju da se prepliću na raznorodne načine. S jedne strane, dakle, saznajemo iz knjigovodstvenih dokumenata da je Eleni neizostavno primala potporu od svog brata Anastasisa, iako se često žalila na kašnjenje ili na velike teškoće prilikom slanja. Imala je finansijskih problema, ali je na mahove posedovala pozamašne sume novca, kao kada je, na primer, nasledila novac od slika svog sina Ioanisa. Izgleda, međutim, da je kapital trošila nepromišljeno. Zdravlje tad već prilično gojazne Eleni se u generalnim crtama opisuje kao dobro, uz dosta simptoma koji prate starost. Njen brat joj je poveravao zadatke koji su se ticali popravke kuće, održavala je kontakt s nekim njenim rođacima, a najčešće s popom sa ostrva. Dugi niz godina je imala jednu vernu staru sluškinju, takođe stanovnicu Specesa, Laskarinu Armeni. Inače, ranije navedeno pismo, koje je bila poslala u novine Nea Efimerida o svome ocu, i posle izvesnih ispravki načinjenih od strane njene rođake Vatije, koja joj ga je i bila zatražila u ime novina, potvrđuje njene odlične mentalne funkcije. Moguće je da je bila okultiskinja, nimalo neuobičajen fenomen među intelektualcima njenog doba, mada ju je, po svemu sudeći, i misao o hrišćanskoj besmrtnosti duša izgleda tešila. Nastavljala je takođe da čita novine i da prepisuje, usput i nepovezano, neke stvari. Teška srca je prihvatila posetu gospođe Paren i s njom je popričala, u vreme kad je – kako sam utvrdila – gospođa Paren pripremala prvu izložbu žena slikara, koja je održana odmah sledeće godine u prostorijama Novina za dame. Čitajući pak imena učesnica ove izložbe utvrdila sam da je ime Eleni Altamure falilo, iako je o njoj bio objavljen glavni članak u novinama, u dva nastavka, odmah po njenom susretu sa Kaliroi Paren, prethodne godine. Da li nije imala dela ili nije želela da učestvuje, to nam nije poznato. Paren u svakom slučaju priznaje da ostarela slikarka „pripada onim ličnostima koje ni najpronicljiviji psiholozi nisu u stanju da okarakterišu na prvi pogled”, a malo kasnije je naziva pravom „zagonetkom”.
S druge strane, čudne glasine su prenošene u vezi s ovom ženom. Nazvali su je vešticom, nazvali su je ludom, govorili su da je prizivala duhove svojih voljenih mrtvih i da je s njima razgovarala, da je jednom čak iskopala svoju decu i da je pokušala da ih vaskrsne, da je kuća bila ukleta. Takve glasine, koje su u izvesnoj meri bile potpuno očekivane u vezi s ovim potpuno ekstremnim primerom ženskog života, od strane male, zatvorene zajednice, gde je, svojevoljno ili ne, ona proživela poslednje decenije svog života, pružaju velike mogućnosti tumačenja. Čak i ako zanemarimo iz kog konkretnog razloga su nastale, moguće je da je ipak u svom najdubljem bolu ova žena-majka-slikarka posegnula za time da potraži, i to je činila legitimno, svaku vrstu logične i paradoksalne utehe, bilo iz kontingenta tradicije svoje okoline, bilo iz kontingenta svog ličnog obrazovanja. Uostalom, gde se nalaze granice između ovih stvari je pitanje koje bi samo po sebi moglo slučaj Eleni Altamure da reafirmiše kao jedno centralo veoma aktuelno pitanje.
Related
Tumaranje po magli: Zašto je "Lutalica" privlačan iako je "umetnički promašaj" (II deo)Eleni Altamura je umrla u martu 1900. godine i sahranjena je na Specesu. Kasnije su njene kosti prenesene u porodičnu grobnicu u Prvo atinsko groblje, u blizini čuvene skulpture „Usnule”. Njeni rođaci nisu uspeli na vreme da stignu na njenu sahranu na ostrvu. Kuća je zapečaćena od strane lokalnih vlasti da ne bi bila poharana. Posle mesec dana njen brat Anastasis i njegova ćerka Nina, uz punomoćje poslato im od strane Aleksandra iz Pariza, otpečatili su je i pospremili njen sadržaj. U porodičnim knjigama se detaljno navode sve sprovedene radnje koje su dugo potrajale. Međutim, ovoga puta je, nažalost, jedna prava vatra zapaljena u dvorištu kuće, kada je njen brat spalio prepiske svoje sestre u periodu od poslednjih pedeset godina, kao i isečke iz novina i druge papire koje je Eleni čuvala. Tako su nestali gotovo svi neposredni izvori o njenom životu, uglavnom – pretpostavljam – oni koji nisu išli u prilog imenu moćne i bogate porodice.
A što se tiče njenih dela, onih koja su sačuvali njeni rođaci, možda je došlo vreme da se više ne smatraju ni malobrojnim ni beznačajnim. Sačuvana su četiri ulja na platnu, priličan broj crteža i skica na razne teme – čak i aktovi, dve kolekcije s mnoštvom slikarskih studija iz Italije, izvanredan otisak njenog oca Janisa Bukurisa. Nažalost, slika „Anđeo i kora ”, koju je opisivala Kaliroi Paren, kao i ona objavljena od strane Tarsuli pod naslovom „Utvara kuće na ostrvu Speces” danas su izgubljene. Sačuvane su još mnogobrojne male i neuređene beleške iz perioda njene starosti, neke kaligrafski napisane, ali i one neuredno napisane, u mastilu ili olovci, često u improvizovanim sveskama, ne uvek na grčkom jeziku, kao i mnoštvo različitih hronologija, izuzetnih i raznovrsnih po sadržini, koje su meni bile vrlo potresne i dragocene. Jedno sistematsko istraživanje bi bilo višestruko plodonosno, jer bi istovremeno ispitalo obe katastrofe koje su doživela dela Altamure. S jedne strane, mislim na navodno paljenje njenih dela od strane nje same kada je umro Ioanis. Dok, s druge strane, mislim na zapisano do najsitnijih detalja u knjigama njenog brata otuđenje, korišćenje i može biti čak i tajno prodavanje Altamirinih i Ioanisovih dela od strane njene kumice Marije, ćerke bivšeg mlinara, a potencijalno i od strane drugih pretendenata. Onih slikarskih dela njenih i Ioanisovih, koja su godinama bila čuvana u starom mlinu na Ilisosu, Eleninoj jedinoj imovini – koju, međutim, nije posetila nijednom tokom poslednjih decenija svog života. Koliko god broj dela ne bio očekivano velik u opusu jedne samosvesne slikarke i strastvene žene, radi se ipak o jedinim delima jedine grčke slikarke iz sredine 19. veka – ako izuzmemo malobrojne skice Kleoniki Genadiu – koje su do danas sačuvane.
Na kraju, koliko god ja ne bila u poziciji da govorim sa stanovišta jednog stručnjaka, neću prenebreći činjenicu da velika istorijska vrednost dela Eleni Altamure nisu verovatno ni jedini ni prvi razlog zbog kojeg ta dela imaju vrednost. I ovde završavam svoje izlaganje.
Rea Galanaki
O KNJIZI I AUTORKI:
Kćerka kapetana i prvog vlasnika pozorišta u Atini, Eleni Bukura bila je prva grčka slikarka, u vreme kada ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju. U mladosti se prerušila u muškarca i napustila rodno ostrvo Speces kako bi u Italiji ostvarila svoju strast prema slikarstvu. Nakon udaje za slikara revolucionara, Saverija Altamuru, njen život polako počinje da poprima tragičan obrt. Napuštena od supruga, vraća se u Atinu, a nakon gubitka dvoje dece – kćerke i sina Ioanisa Altamure, koji je bio čuveni marinista – Eleni se potpuno povlači iz društva. U starosti provodi dve decenije u samoći i tami kuće pored mora, gde njen duh luta između stvarnosti i legendi. Okružena šaputanjima o magiji i ludilu, zapostavljena od sveta umetnosti, ona se suočava sa sudbinom majke i slikarke, tragajući za smirenjem koje nikada ne stiže.
Roman Ree Galanaki osvetljava život jedne izuzetne umetnice iz 19. veka, u kojem se neprekidno prepliću svetla znanja i senke magije, logika i ludilo, nevinost i krivica. Kroz pesnički stil i bogat jezik, roman istražuje umetničko stvaranje i njegovo uništenje, formiranje i krhkost identiteta, razdvajanje i pomirenje. Ova priča o tragičnoj i fascinantnoj slikarki, čiji život ostaje obavijen mnogim neodgonetnutim tajnama, zasnovana je na istinitim događajima i poziva čitaoce na misteriozno i dramatično putovanje kroz spoljašnji i unutrašnji svet žene koja je živela i stvarala na granici između stvarnog i mitskog.
Roman je ovenčan Nacionalnom nagradom za književnost 1999. godine.
Rea Galanaki (1947) je rođena u Iraklionu, na Kritu, gde je provela detinjstvo. Studirala je istoriju i arheologiju u Atini. Autorka je brojnih romana, kratkih priča, pesama i eseja, a knjige su joj prevedene na sedamnaest jezika.
Smatra se jednom od vodećih grčkih književnica. Originalnim pristupom istorijskom romanu i pitanjima identiteta, ženskih perspektiva i društvenih promena obogatila je savremenu grčku književnost i postala prepoznata širom sveta.
Dva puta je nagrađena Nacionalnom nagradom za književnost (1999. godine za roman Eleni, ili niko i 2005. za zbirku priča Skoro plava ruka). Dobitnica je i Nagrade čitalaca Nacionalnog centra za knjigu Grčke (2006), Nagrade nacionalne akademije (2003) za roman Vek lavirinata, kao i nagrade Nikos Kazancakis grada Irakliona (1987). Među njenim značajnim priznanjima je i Zlatni krst Reda Efesa, koji joj je 2022. godine dodelila predsednica Grčke za doprinos književnosti i umetnosti. Dobitnica je i Velike nagrade za ukupan doprinos književnosti u okviru Nacionalne nagrade za književnost (2023).