“Gospodine, ostavite telefon, preklinjem vas”, poručio je Džordan Pil u julu na Tviteru fanu koji mu je rekao da misli da je on već sad najbolji režiser horora svih vremena. “Sviđa mi se vaš entuzijazam”, dodao je Pil, ali “prosto neću tolerisati bilo kakvo klevetanje Džona Karpentera!!!” Priča o Karpenteru kao najvećem živom američkom žanrovskom filmskom stvaraocu nesumnjivo postoji, bilo da sam Karpenter hoće da je čuje ili to ne želi.
Njegovi nabolji filmovi, kao što je slešer Noć veštica (Halloween, 1978) koji mu je obeležio karijeru, snimljeni su tako da oduzimaju dah i puni su jezivog, naslućujućeg užasa, što mu je donelo poređenja sa Alfredom Hičkokom. Čak i manje značajni naslovi u njegovoj filmografiji vrcaju od inventivnosti. Romanopisac Džonatan Letem svojevremeno je predložio da ključna scena Karpenterovog filma Oni žive (They Live, 1988), gde robusna skitnica koju igra zvezda WWF-a Rodi Pajper dobija par magičnih sunčanih naočara kroz kakve vidi vanzemaljce u pohodu da zavladaju svetom subliminalno potčinjavajući ljude, bude sačuvana u vremenskoj kapsuli kao vrhunac umetnosti filma neo-B produkcije. A opet, od kako je kritika loše prihvatila Karpenterov naučnofantastični triler Stvar (The Thing, 1982), kome se Vinsent Kenbi podsmevao kao filmu koji je “doslovno bez priče”, “instant smeću” i “tipičnom filmu za morone”, režiser se mršti na popularna tumačenja njegovog dela. Njegov čuveni citat, iako je teško potvrditi da je zaista on to rekao, zapravo je komentar na njegovu promenljivu reputaciju: “U Francuskoj sam autor. U Engleskoj sam režiser horor filmova. U Nemačkoj sam filmski stvaralac. U Americi sam klošar”.
Karpenter, u svojoj 75. godini, u razgovoru je sažet i osoran, tako da bi sve to moglo da zvuči uvredljivo samo da nije začinjeno smrtno ozbiljnim humorom. Mrsko mu je da raspravljanju o filmskoj umetnosti, što bi mogla da bude nuspojava iscrpljujućeg perfekcionizma koji je i doprineo njegovom prevremenom penzionisanju pre više od decenije. Karpenter nije režirao film još od trilera Odeljenje (The Ward, 2010), a u međuvremenu obazrivo drži filmsku industriju na selektivnoj distanci. Još čuvam mejl od pi-ara u kom objašnjava da Karpenter neće prisustvovati ovogodišnjem Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu jer je “pozvan da žirira (ozbiljno)”.
Karpenter je komponovao muziku za mnoge svoje filmove i pristao je da bude kompozitor i izvršni producent Dejvidu Gordonu Grinu za novu rundu nastavaka Noći veštica, uključujući tu i Kraj Noći veštica (Halloween Ends). Ali, ako spomenete 40. godišnjicu Stvari ili činjenicu da je taj film danas naširoko prihvaćen kao moderni klasik, on gubi strpljenje. Razgovarali smo nedavno dvaput telefonom; Karpenter je bio u Los Anđelesu, gde živi sa suprugom, producentkinjom Sendi King. Oba puta je delovalo kao da stalno gleda na sat, a bio je mnogo raspoloženiji da priča o video igrama, profesionalnom rvanju i njegovim ljubimcima, Golden stejt voriorsima, šampionima NBA lige. Povremeno sam se, ipak, pitao da li bi mu prijalo da o filmovima priča više nego što to sebi dopušta. Naši razgovori sabijeni su i uređeni.
Znam da ste fan NBA lige i Golden stejt voriorsa. Možemo li da počnemo priču time?
Naravno. Šta vas zanima?
U Torontu sam. Da li je ovo sad donelo posebno zadovoljstvo nakon izgubljenog meča u finalu od Toronta 2019. a potom i izbacivanja iz konkurencije na neko vreme?
Oni su prošli kroz više katastrofa u poslednjih nekoliko godina, počevši od povrede Kej Dija (Kevina Duranta), a onda, u istoj utakmici, i…
Klej Tompson, i on je povređen.
Bio je to mučan period. Izgledalo je kao da bi to mogao da bude kraj Voriorsa. Potcenila ih je cela liga, je l’ da? Niko ih nije nazvao velikim timom, pa čak ni pobedničkim timom; prosto su ignorisani. Ali, vidite šta se dogodilo: dobili su Boston. Bila je to fantastična pobeda, divna, divna pobeda! Mislim, ne mogu da nađem prave reči.
Čitate li mnogo o NBA i slušate podkaste o košarci ili samo gledate utakmice?
Gledam igru. Bio sam fan Lejkersa sve dok, pa, dok nije došao Lebron…
Da li ste i sami nekad igrali košarku?
Jesam, ali nisam bio baš dobar. Trudio sam se.
Jeste bili pucač ili ste igrali odbranu?
Igrao sam napred. Ali, pričajte mi o Torontu. Šta se dešava tamo?
Mislite na grad ili na košarkaški tim?
Na grad. Snimio sam film u Torontu pre par godina.
Nisam mislio da ovo potežem, ali znate onaj bioskop u U ustima ludila (In the Mouth of Madness, 1994)? Tamo sam se oženio, u Eglinton teatru.
O, bože dragi.
Čega se sećate iz Toronta iz vremena U ustima ludila?
Našli smo neke dobre lokacije. Morali smo da se vozimo satima da bismo snimili onaj pokriveni most. Sećam se toga, o, bože! Ali, znate, upalilo je. Što se lokacije tiče, imali smo sve, sve što nam je bilo potrebno bilo je tamo. Bilo je to dobro snimanje, a onda je baš zahladnelo.
Dopada mi se početak U ustima ludila, sa svim onim romanima koji izleću iz štamparskih presa. Jeste tu imali ideju da nabacite nešto tome kako horori izleću kao sa fabričke trake?
Da, ali cela ta stvar bila je… Mislio sam da niko nije uradio zaista veliku Lavkraftovu priču. Ovo je bio moj pokušaj da to uradim.
Šta vas vezuje za Lavkrafta?
Ja sam fan Lavkrafta još od kad sam bio mali, pošto mi je otac dao knjigu pod nazivom Čuvene priče o užasima i natprirodnom. Sećam se da sam tada prvi put čitao Lavkrafta i prosto ga zavoleo.
Jeste imali nesputanu maštu kao klinac? Je l’ bilo lako predstaviti sebi u glavi stvari iz tih knjiga?
Nesputanu maštu? Bio sam maštovit. Ne znam šta bi bilo nesputano, ali, da, bio sam veliki ljubitelj horora i filmova sa čudovištima, kao što su bili mnogi u to doba. Lavkraft je bio pisac iz doba u kom nisam živeo. On je jedan od očeva naučne fantastike i horora, i volim njegove stvari, prosto ih volim.
Neko je primetio da je u vašim filmovima, kao i kod Lavkrafta, zlo nešto monstruozno, nešto sa čim likovi moraju da se bore oči u oči, da ono ne dolazi iz njih samih. Ima toliko tih trenutaka kada ljudi na ekranu prosto ne mogu da poveruju u šta gledaju ili ne znaju kako da se izbore s tim.
Mislim da ste u pravu. Istina je, i ne znam odakle to dolazi, tačno tako. Ali to je to.
Da li je dok ste odrastali bilo stvari kojih ste se posebno plašili? Jesu li neki strahovi i fobije našli put do vaših filmova ili nisu?
Kad sam bio mali plašio sam se svega. Sve me je užasavalo.
Je l’ se to popravilo kad ste odrasli?
Pa, jeste. Mislim, savladao sam to. Ceo život mi je prošao u savladavanju straha i nošenju sa njim, i privatni i profesionalni. Jedna od stvari koju sam lično uradio da bih savladao strahove bila je da postanem pilot helikoptera. Dobio sam komercijalnu pilotsku dozvolu, a to je samo zato što sam pomislio: “E, ako ću da snimam filmove o žestokim momcima, onda bolje da i ja bar nakratko budem jedan od njih”. Prilično je to izazovna stvar, upravljati helikopterom.
Sećate li se prvog puta kad ste uspeli da podignete helikopter u vazduh?
Naravno, svakako.
Kako je bilo?
Sjajno. Mislim, oni su priča za sebe. Opasni su, ali, znate, pokušavate da dresirate zver. U svakom slučaju, dobio sam dozvolu ’82. ili ’83. godine, ne sećam se tačno, i uzleteo sam i teraj.
Niste pilotirali helikopterima u Stvari, zar ne?
Nisam.
Scene s helikopterima u tom filmu oduzimaju dah.
Pa, hvala vam. Tu su, zapravo, letela dvojica tipova, jedan u Stjuartu u Britanskoj Kolumbiji, a drugi u Džunou, na Aljaski, preko ledenih polja. Ali, da, to je helikopterski film.
Te početne scene sa helikopterom koji juri psa preko lega su tako čudne i tajanstvene. Otkud one?
Životinja koju smo koristili u toj jurnjavi zvala se Džed. Bio je pola vuk, pola pas. Bio je prosto neverovatna životinja, jako dobro dresirana. Zapravo je trčao ispod helikoptera, jer je bio jako dobro dresiran. To jeste neobična scena. Kao, šta ovi tipovi rade? Zašto jure ovog psa?…
Ove godine je četrdeseta godišnjica Stvari. To je film koji je jako dobro prošao test vremena, uprkos tome što je isprva prošao zaista loše.
Možda i jeste tako. Znate, to je bilo zabavno iskustvo. Ali prema tom filmu sam i tada osećao isto što i sada: zaista ga volim. Mislio sam da sam uradio prilično dobar posao.
Stvar je rimejk filma Stvor sa drugog sveta (The Thing from Another World), u produkciji Hauarda Hoksa, a znam da ste ljubitelj njegovog rada. Kako ste počeli da gledate njegove filmove?
Pa, učio sam o njemu u filmskoj školi, a uspeo sam i da ga lično vidim. Došao je na razgovor u školu. Zaljubio sam se u njegovo delo zato što je ono tako raznovrsno. Snimao je avanturističke filmove i Stvora sa drugog sveta, snimao je kaubojske filmove, komedije. Mislim, radio je najrazličitije stvari. Izučavao sam zanat: kako Hoks snima filmove, kako postavlja scene. Voleo sam to. A osim toga, volim i jake žene sa kojima je bio. To me je uvek privlačilo.
U Noći veštica toga definitivno ima, tu je Džejmi Li Kertis i taj lik koji je postao arhetip za ideju o “devojci na kraju”.
Otkud vam to “devojka na kraju”?
Objavljena je knjiga filmske teoretičarke Kerol Dž. Klover Muškarci, žene i motorne testere, gde ona piše o tome kako u mnogim horor filmovima postoji taj lik koji se, pošto su svi drugi ubijeni, součava sa čudovištem. Noć veštica je dokaz broj jedan.
A, odatle to ide. Okej.
Može te li nam ispričati malo više o vremenu dok ste bili u filmskoj školi?
Oh, dragi moj, zaista ne pričam o tom vremenu. Ne verujem da sam tamo snimio išta a da je baš dobro, a jedina stvar koja se izrodila iz filmske škole bila je Tamna zvezda (Dark Star).
Mislite li da je pravljenje filmova nešto što se može naučiti u školi?
Zanat može da se nauči. Zanat je važan. Morate da naučite sve – fotografiju, zvuk, šta radi umetnički direktor, pisanje. Morate bar da znate kakva su pravila, pa ih vi kršite ako hoćete. Ali da li mogu da vas nauče kreativnosti? Ne bih rekao.
Spomenuli ste da vam je Hoks došao na predavanje. Da li je bilo još nekoga od koga ste tamo učili?
Pa, Orson Vels je bio. I bio je prilično dobar.
Vels je tada bio pomalo u nemilosti.
Pa, snimao je tada Drugu stranu vetra. Hteo je da mu neki studenti postavljaju pitanja, da on to snimi, pa da to ide u film. Svi mi bili smo pokusni hrčci u toj prostoriji jer smo svi hteli da razgovaramo sa Orsonom Velsom. A on je bio sjajan pripovedač i sjajan tip. Govorio je o svemu, o snimanju filmova, ali i o svojim promašajima. Kako je on to rekao? Rekao je da je Građanin Kejn jedini film za koji preuzima punu odgovornost. U ostale su mu se mešali ili su ih menjali bez njegovog znanja. To je film iza kog stoji. Jedna od stvari koje je radio bilo je da smanji pretencioznost pri snimanju filma. Filmska škola je vreme pretencioznosti. Svako je tu bio sledeće veliko umetničko ime, a to, naravno, nije tačno.
Džon Ford je došao. Ispleo je par priča. Još su mu sve daske bile na broju, još je u njemu bilo snage. Mogli ste da vidite šta je to što ga je učinilo tako velikim režiserom. Prosto smo sve to upili.
Sa Velsom i Fordom to je, recimo, polovina planine Rašmor.
Bilo je to prosto sjajno. Moram da priznam. Prosto sjajno, dođavola.
Koliko značaja pridajete filmskoj kritici ili pisanju o vašem delu?
Držim da je verovatno bolje ne pridavati mnogo značaja tome. Zar ne? Filmska kritika menja se ko vreme. U jednom trenutku ste genije, a već sledećeg klošar. E pa nijedna od te dve stvari nije tačna.
Postoji tekst Američki filmski klasik Kenta Džonsa, gde prenosi citat u kom ste rekli isto ovo. Međutim, Džons vas zove velikim režiserom i to prilično dobro obrazlaže.
Dobro, da, cenim ono što on piše. To je tako kad se ukrcate na taj voz. Kada je Noć veštica konačno postao miljenik kritičara, bio sam “novi Hičkok”, ali samo dok se nije pojavila Magla (The Fog). Onda nisam bio. I, znate, onda počnu da vas vređaju. Mnogi kritičari ne vole žanrovske filmove ili jeftine, niskobudžetne filmove. I to tako traje i ponavlja se, a nema nikakve veze sa kvalitetom filmova. I tako sam, posle nekog vremena, prosto odlučio da većinu toga nekako ignorišem.
Kad ste spomenuli to da su vas nazivali “novi Hičkok”, jeste li ikada o tome što vas tako pričali zovu sa Brajanom de Palmom, koji je takođe na neki način “novi Hičkok”?
Ne, nisam.
Niste se poznavali?
Ne.
Jeste li bili prijatelj sa nekim iz te kohorte američkih filmadžija iz 1970-ih? Jeste se osećali kao deo te zajednice ili ste pripadali nekoj drugoj zajednici?
O kakvoj zajednici pričate?
O režiserima koji su na kraju mitologizovani kao Novi Holivud: Martin Skorseze, Stiven Spilberg, Frensis Ford Kopola…
Ne, ne poznajem te klošar… ovaj, tipove. Upoznavao sam režisere horora. Družio sam se sa svima njima: Tobom Huperom, Džordžom Romerom, sa tim tipovima.
Veliki ste Romerov fan?
O, da.
Romerovi filmovi deluju baš zbrzano, a to važi i za vaše prve filmove, koji kao da su došli niotkud, poput Tamne zvezde.
Svi ti filmovi deluju tako kao da smo morali da brzamo. Pa nismo uopšte imali para!
Izgleda da nekada najinventivniji žanrovski filmovi nastaju kada filmadžije nemaju mnogo sredstava za rad.
Tačno. To je baš tačno. E sad, pitanje je da li je to sjajno ili nije.
Koji je najveći film koji ste ikada snimili, u smislu budžeta i produkcije?
Verovatno Bekstvo iz Los Anđelesa (Escape from L. A.).
To je nastavak velikog hita, nečeg što bi se sada zvalo intelektualnom svojinom. Da li ste snimajući nastavak uspešnog filma kao što je Bekstvo iz Njujorka (Escape from New York) imali tremu? Ili je bilo zabavno igrati se svim tim resursima na raspolaganju?
Bolje je imati resurse nego ih nemati ako hoćete da nešto završite. Mislim, snimanje filmova je uvek isto. Sve je stresno, bio budžet mali ili veliki. Nije to bitno. Sve izaziva stres i od svega režiser stari. To pravi razne probleme, mnogo muka, ako hoćete.
Jeste li dobro smirivali taj stres na snimanjima da ga ostali ljudi ne bi osetili?
Ne znam. Konačno sam morao da stanem. Znate, stres vas skroz obuzme. Ali takav sam.
Je l’ neka kap prelila čašu?
Prosto je sve kulminiralo. Na Duhovima sa Marsa (Ghosts of Mars) sam bio iscrpljen. To je bila krupna stvar. Sećam se da sam gledao reportažu sa snimanja i tamo sam prikazan na setu, dok radim, sedim na probi za muziku za film. Bože, kako sam stario. Umoran i star. I pomislio sam: ne mogu više ovo da radim. Bilo je previše grubo. Što se mene tiče, nije vredelo toga. A nisam to hteo da kažem za filmove. Filmovi su moja prva ljubav, moj život. Ali, kako god, zašto vam sve ovo govorim? Nije to nešto o čemu želim da pričam.
Postoji li neki posebno radostan trenutak sa snimanja kog možete sada da se setite? Nešto što je bilo sjajno, nešto zbog čega ste se osetili da ste nešto zaista postigli?
Ne gledam ja na stvari tako kao da li sam nešto postigao. Ne vidim to tako. Volim sve filmove koje sam snimio, ali volim i da zastanem i odmorim se, da gledam košarku, na primer, ili igram video igre.
Ljudi su pokušali da dokažu da su video igre povezane sa kinemarografijom i da imaju dramski naboj poput filmova. Video igre su definitivno postale filmične u poslednjih nekoliko godina.
Koriste se nekim stvarima kakvim se koristi i film, ali ne možete da zanemarite to da su igrači u interakciji s onim čime se bave. Ali video igre su još mlade. Još nisu dosegle svoj puni potencijal.
Jeste ih odmah prihvatili? Jeste igrali Pong ili SuperMario? Ili ste se video igrama okrenuli kada ste se penzionisali kao režiser?
Video igre sam počeo da igram 1992. godine, sa Sonikom.
Bravo.
Sa tim sam počeo i zaljubio sam se u to. Nisam joj bio dorastao u tom trenutku. Ali moj sin, pošto je mnogo mlađi, proveo me je ostatkom puta. On me je i upoznao sa određenim igrama, poput Haloa ili platformskih igara.
Igrate li starije igre ili nove?
Igram starije, ali igram i nove. Igram sve.
Postoji li sada neka koju upravo igrate i zaista uživate u njoj?
Igram ovu jednu igru već neko vreme. Zove se Folaut 76. Folaut igre su zabavne, to je kao neki postapokaliptički svet. Ova igra je imala baš težak početak, sa problemima i bagovima, ali mi se baš sviđa. A tu je i ova neverovatna igra Zabranjeni zapad (Horizon Forbidden West). Zadivljujuća igra.
Ona je poput imerzivnog vesterna?
Da, skroz je imerzivna.
Jeste igrali Red Dead Redemption?
Jesam, ali nisam mogao da se popnem na prokletog konja.
Ne mogu da verujem. Uopšte?
Related
Pedro Almodovar: Životu je potrebna fikcija da bi ga učinila podnošljivimUopšte! Odustao sam. Bilo je preteško.
Izvinite, ne ismevam vas. Ja sam jako loš u video igrama.
Ja sam postao prilično dobar posle ovoliko godina igranja. Ali u toj sam bio jeziv. Kontrole nisu intuitivne, bar ne za mene. Ali verujem da su se svi drugi dobro zabavili. Bila je to popularna igra.
Hoću da vas pitam nešto što su vas pitali milion puta, ali možda imate novi odgovor. Vezano je za saradnju sa Kurtom Raselom. On je igrao Elvisa kod vas 1979…
On je izabran pre nego što sam ja pozvan kao reditelj. Sedeo je tamo kao Elvis, a oni nisu mogli da nađu nikoga ko je hteo da režira tu stvar jer je sve delovalo kao katastrofa. I, da, ja sam bio jako glup pa sam rekao da.
Da li vam je on izgledao ili zvučao kao Elvis?
Pa on je glumac. On je postao Elvis. Nije ni bilo upitno to da li izgleda kao on. Nije baš posebno ličio na njega. Ali Kurt je prirodni imitator. Kurt je verovatno Stvar.
Sviđa mi se ovo.
Pa zato sam tu, da vam sipam šta vam treba.
Da li Rasel imitira i vas?
Kaže da ume, ali nikad to nisam video.
Mislite li da vas može neko da podražava?
Ne znam.
Mnogi vaši filmovi nose prisvojni oblik u naslovu: Karpenterovi Vampiri, Karpenterovi Duhovi sa Marsa. Je l’ to stvar reklame? Ili je tu zato da se istakne da ste ponosni na to ili autorstvo?
Ne znam. To je prosto nešto što sam hteo da uradim. Rekao bih da ima neki komercijalni aspekt. Hteo sam da se brzo etabliram kao režiser kad sam bio mlad, a to je bio jedan od načina.
Sada ima mnogo nostalgije za osamdesetim. Font za naslov nastavka Stranger Things jako je sličan onom korišćenom na mnogim vašim plakatima i špicama, a u seriji su, naravno, preuzete mnoge stvari iz vaših filmova. Mislite li da ste postali neka vrsta brenda za horore? Vaš nalog na Tviteru je @TheHorrorMaster, ali to pomalo deluje kao simpatična šala.
Vidite, ja sam samo isluženi režiser horora koji pokušava da se složi sa ovim svetu, u redu? I to je sve što pokušavam da radim, da krmanim kroz jato. I mislim da je to uvek zabavno. Mnogo toga je mnogo zabavno.
Da li je lakše razgovarati sa ljubiteljima vaših filmova nego onda kada se osećate kao da se sve što kažete beleži ili da govorite za potomstvo?
Interakcija sa fanovima je zabavna jer su oni uvek jako fini. To je sjajno. Razgovor o mojim sopstvenim filmovima? Bože, ne. To mrzim. Ne želim to da radim. Oni sami govore za sebe.
Lepo je misliti da film može da govori sam za sebe, ali ipak imate filmove koji su očigledno pogrešno shvaćeni, kao što je Stvor. Ljudi nisu čuli šta on o sebi kaže. Nikada niste osetili potrebu da govorite u njegovo ime? Ili da zgrabite nekoga, prodrmate ga i kažete: “Zar ne vidiš šta je ovo?”
Ništa ja tu ne mogu da uradim. Ili to vide ili ne vide. Kad dođe do toga, već je prekasno.
Kad kažete da vaši filmovi govore sami za sebe, mislite li da neki od njih govore direktnije od drugih? Čini se da su Oni žive ili U ustima ludila baždareniji više politički ili sociološki nego neka druga vaša dela.
To je tačno. Rekao bih da je to istina. Ali svaki film je priča, a svaka priča je drugačija. Uvek postoji potreba za kategorizacijom, a ja to ne bih da radim.
U Oni žive mi se dopala ideja da odaberete profesionalnog rvača Rodija Pajpera kao jedinog tipa koji može da vidi kakav je svet zaista: tip čuven po tome što radi lažne stvari postaje onaj ko zaista vidi stvarnost.
Pokušavate da nađete nekoga ko je najbolji za tu ulogu, zar ne? A vas hoću da opomenem zbog toga što rvanje nazivate laganjem. Ono nije lažno.
Ne, nije. Ja volim rvanje i u pravu ste. Nastavite.
To jeste sve predstava, ali ti tipovi zaista pate, posebno oni stariji. Oni zaista mnogo pate.
Rekao bih da ste odlazili na Restlmanije u Tramp plazi osamdesetih, zar ne?
Jesam.
I, osim činjenice da ste bili na imanju Donalda Trampa, jesu bili zabavni?
Da li su bili zabavni? O, da. Uvek.
Profesionalno rvanje je sjajna priča i spektakl, ili bar može da bude.
Kada sam bio mlađi sport su više čuvali. Nisu ni raspravljali o tome može li borba da bude režirana ili nešto slično.
I onda je došlo do velike promene u rvanju tokom devedesetih, je l’ da? Zamutili su granice, a Vins Mekmahon pretvorio se u lik sa ekrana.
Bilo je dosta razloga za to. Ne morate da pribavljate licence u svakoj državi ili da prolazite kroz mnogo problema vezanih za zdravstvo. To je način da se kategorizuje kao nešto što nije sport.
Oni žive je film koji prisvaja ceo politički spektar.
Tako je, i neonacisti su ga izabrali.
Ima nečeg zavodljivog u tome kada mislite da ste vi jedina osoba koja može da vidi svet onakvim kakav on zaista jeste.
Mislim, ta premisa nije nova. Nju sam na neki način pozajmio od drugih.
U kakvoj su vezi komponovanje muzike, pisanje i režiranje?
To su zadaci koji moraju da se ispune da biste završili film. Počinje od scenarija. Nastavlja se režiranjem i onda muzikom. To što učestvujem u svemu tome potiče od vremena studentskih filmova, kada vam je budžet nula, pa sve morate da radite sami. To je stvar majstora za sve.
A komponovanje i sviranje van filma? U čemu je tu caka?
Sve se zasniva na rokenrolu zasnovanom na rifu.
Kada ste pisali muziku za Noć veštica, da li ste mislili na to kako će ona da funkcioniše u smislu onoga što Majkl Majers radi u filmu? To je pomalo kao ajkula u Ajkuli: muzika prati njegovo prisustvo.
Nisam imao na umu ništa slično tome. Prosto ste u divljini, suočavate se sa neotkrivenom teritorijom. Činilo mi se tada da radim pravu stvar.
Jeste radili probne projekcije za Noć veštica?
Nismo, ali sam ga svakako gledao sa publikom.
Sećate li se kako su reagovali?
Da, sećam se.
Neki režiseri horora pričaju o reakcijama publike, o tome da im, ako neko u publici vrisne ili je preplašen, to donosi zadovoljstvo. Postoji li sadistički poriv u poigravanju sa gledaocem na taj način?
Je l’ vi to mene optužujete da sam sadista?
Ne, mislim da ste zabavljač, ali može da ima prožimanja sadizma i zabave.
Shvatam, shvatam.
Ne znam šta mislite o tome.
Kada ljudi uživaju u filmu, uvučeni su u njega, reaguju na njega, to volim. To je ono što volim.
A nekada to zadovoljstvo poprimi formu teskobe.
U tome je cela suština saspensa, da.
Mislite li da je bilo drugačijih vrsta priča koje ste hteli da ispričate ili niste uspeli da ih ispričate? Neki žanr kom niste uspeli da priđete?
Znate ga! Vesterni, brajko. Vesterni.
Vampiri jesu vestern…
Eh, na neki način. Hej, koliko vremena vam je još potrebno?
Još deset minuta, je l’ to u redu?
Svakako, svakako.
Nadam se da vam nije dosadno.
Sjajno mi je.
Dakle, zašto onda niste snimili vestern?
Prosto se nikada nije sve namestilo.
Žanr je bio na neki način u opadanju tokom sedamdesetih i osamdesetih.
To je to, umro je. On je bio stub filma, zar ne? Kad sam ja bio dečak, vesterna je bilo svuda. Onda su došli vesterni za odrasle, zreli vesterni, ali je to presušilo.
Jeste zbog vesterna zavoleli snimanje širokih kadrova?
Rekao bih da je to verovatno istina. Nisam siguran dokle sve to dobacuje. Znam da je film koji je uticao na mene da postanem režiser bio Zabranjena planeta, a to je kinemaskopski film. Bila je to spejs-opera na velikom ekranu.
Vi široke kadrove ne koristite nužno za velike, puste pejzaže ili prostranstva. Vi ih koristite u urbanom okruženju, kao i u mnogim malim, intimnim scenama.
Cela ta stvar sa širokom kadrom mi je prosto filmična. Volim da ih komponujem. Meni je teško da komponujem kadrove u srednjem planu.
Znam da volite da radite sa snimateljima koji su fokusirani ili talentovani za svetlo umesto što brinu o kompoziciji.
Najbolji snimatelj sa kojim sam ikada radio je Din Kandi, genije za rasvetu. Svako je drugačiji, teško je reći. Neki snimatelji se fokusiraju na kompletnu sliku. Neki koriste svoj posao za pumpanje svog ega. Neki su tu da služe režiseru, što bi i trebalo da rade. Ja na to gledam kao na komponovanje (muzike). Moj sin, moj unuk i ja komponujemo muziku za novi film Noć veštica. Mi smo tu da služimo režiseru, a ne da mu pričamo šta da radi. Mi smo tu da ostvarimo njegovu viziju, a ne našu.
Morate li ikada da se sputavate da ne posavetujete Dejvida Gordona Grina pri snimanju novih Noći veštica?
Ne. Znam šta je tu moj posao i volim ga.
Ranije ste bili veoma jasni oko nastavaka, intelektualne svojine i toga kako uvek možete da se vratite priči ako postoji prilika da oni zarade još novca. Neki ljudi se skanjeraju oko toga, ali ste vi veoma direktni. Uvek postoji neki nastavak da se snimi. Uvek je tu neki rimejk.
Da, svakako. Ako film zarađuje dovoljno novca, budite sigurni da će ih biti.
Za Kraj Noći veštica priča se da će on definitivno, konačno biti poslednji. Da li bi trebalo da bude?
Morao bih da vidim koliko novca donosi!
Dobar odgovor. Jeste li nekada ranije morali da se ugrizete za jezik kad je reč o nastavcima ili rimejkovima vaših filmova?
Ja prosto ne govorim ništa. Znate, nekada je tako bolje. Sklon sam tome da zapadam u nevolje. Svaki put kad zinem zapadnem u nevolje.
Ljudi bi se, dakle, zakačili za svaku vašu reč. Čak i kada vaši filmovi govore sami za sebe i dalje je mnogo zainteresovanih da čuju šta vi mislite.
Vidite, problem je u tome što nisam u stanju da gledam većinu svojih filmova. Odmah počnem da suviše kritikujem ono što gledam. Kažem sebi: “Što si to uradio? Ja bih to bolje. Hajde”. Znate: “Ovde sam pogrešio, bio sam previše lenj, previše ovo, previše ono”. Kako god, ne želim da sa vama pričam o tome. To su osećanja koja čuvam u sebi. Neću vam reći šta mislim.
Ponekad deluje da ste na ivici da želite da o nečemu pričate i da se suzdržavate. Jeste li ikada slučajno pustili da vam izleti nešto o novom projektu na kom radite?
Pa, ja uvek na neki način na nečemu radim. Nemam šta da najavim.
Kružio je tvit u kom se kaže da ste okončali pauzu u režiranju, što je delovalo malo sumnjivo. Rekao sam: “Naravno, i F. V. Murnau će da prekine svoju pauzu u režiranju”.
Razumem vas. Voleo bih da sam Murnau.
Pratite li nove horor filmove?
Do neke mere, naravno.
Postoji li neki da ste u njemu zaista uživali? Nećete zapasti u nevolju zbog toga što kažete da ste u nečemu uživali.
Mislim da se pojavio jedan sjajan, zove se Pusti pravog da uđe (Let the Right One In). Pomislio sam da je to film koji redefiniše vampirski žanr, i zaista to radi, i divim mu se zbog toga.
Da li vam mlađi filmski stvaraoci traže savet ili pitaju da pogledate njihove radove? Da li ste se našli u ulozi mentora, čak i ako ne želite da ih imenujete?
Ranije sam to više radio. Sad to više ne radim toliko. Mislim, oduzeće mi vreme od košarke!
Ovo bi mogla da bude dobra prilika da se vratimo na početak. Ima li Golden stejt priliku sa ovakvim timom za još jednu titulu?
Naravno. Međutim, godine počinju da ih stižu. Godine nisu naklonjene košarkašima. One im opterećuju noge, zglobove i kolena.
Jeste ikada uspeli da se sretnete sa nekim od svojih omiljenih Voriorsa?
Nisam.
Možda bi trebalo da iskoristite svoje ime i pokušate da dođete do njih. To bi bila sjajna prilika za slikanje.
Možda i hoću. Mislim, ranije mi to nije polazilo za rukom.
Piše: Adam Nejman
Izvor: Newyorker
Preveo: Matija Jovandić