Džoan Didion: Beli album (II deo)

SHARE:

Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka. Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.

U godinama o kojima govorim živela sam u velikoj kući u delu Holivuda koji je nekada bio na ceni, a sada je, kako ga je jedan moj poznanik opisao, „bezosećajno ubistven kraj grada“. Ta kuća na Aveniji Frenklin bila je iznajmljena, i farba se ljuštila i spolja i iznutra, i slavine su se kvarile, i okviri prozora su se raspadali, i teren za tenis nije bio otkriven još od 1933, ali bilo je mnogo soba i bile su sa visokim plafonima i, tokom tih pet godina koliko sam živela tamo, čak je i zlokobna inercija komšiluka naginjala tome da sugeriše da bi trebalo da živim u toj kući zauvek.

U stvari, ne bih mogla, jer su vlasnici čekali samo da se zoniranje promeni, pa da poruše kuću i izgrade visoku zgradu sa stanovima i, što se toga tiče, upravo je to iščekivanje predstojećeg, iako ne trenutnog, uništenja pozajmilo komšiluku njegovu jedinstvenu narav. Kuća preko puta bila je građena za jednu od sestara Talmadž[1], bila je japanski konzulat 1941. a sada su je, iako sa daskama zakucanim na prozore i vrata, zauzeli brojni međusobno nepovezani odrasli koji su, izgleda, činili neku vrstu grupe za terapije. Kuća do nje bila je u vlasništvu Sajnanona[2]. Sećam se da sam gledala kuću iza ćoška sa postavljenim znakom da se iznajmljuje: ta kuća nekad je bila kanadski konzulat, imala je 28 velikih soba i dva ormara za krzno sa sistemom za hlađenje, i mogla je da se iznajmi, u duhu celog kraja, samo „mesec za mesec“, nenameštena. Pošto je sklonost da se iznajmi nenameštena 28-sobna kuća na mesec-dva izrazito specifična, kraj su naseljavali mahom rokenrol bendovi, grupe za terapije, veoma stare žene koje su negovateljice u prljavim uniformama gurale u kolicima niz ulicu, i moj suprug, moja ćerka i ja.

P:I šta se još dogodilo, ako išta…
O: Rekao je da je mislio da bih mogao da budem zvezda, poput, znate, mladog Berta Lankastera, znate, tako nešto.
P: Da li je pominjao neko određeno ime?
O: Da, gospodine.
P: Čije ime je pominjao?
O: Pominjao je mnoga imena. Rekao je Bert Lankaster. Rekao je Klint Istvud. Rekao je Fes Parker. Pominjao je mnoga imena…
P: Da li ste razgovarali nakon što ste jeli?
O: Dok smo jeli, nakon što smo jeli. Gospodin Navaro nam je proricao sudbinu iz nekih karata i gatao nam u dlan.
P: Da li vam je rekao da ćete imati mnogo sreće ili nesreće ili šta se dogodilo?
O: Nije on baš bio vešt u gledanju u dlan.

Evo odlomaka iz svedočenja Pola Roberta Fergusona i Tomasa Skota Fergusona, braće od 22, odnosno 17 godina, tokom sudskog procesa protiv njih za ubistvo Ramona Navara, godina 69, u njegovoj kući u Lorel kanjonu, ne baš predaleko od moje kuće u Holivudu, u noći 30. oktobra 1968. Pratila sam ovo suđenje baš pomno, isecajući izveštaje iz novina, a potom i pozamivši transkript od jednog od zastupnika odbrane. Mlađi od braće, Tomi Skot Ferguson, čija je devojka posvedočila da je prestala da bude zaljubljena u njega „oko dve nedelje nakon Velike porote“, rekao je da nije bio svestan karijere g. Navara kao glumca u nemim filmovima sve dok mu nije pokazana, u nekom trenutku tokom noći ubistva, fotografija njegovog domaćina kao Bena Hura. Stariji brat, Pol Ferguson, koji je počeo da radi na karnevalima sa 12 godina, a opisujući sebe sa 22 kao nekoga ko je imao „brz i dobar život“, dao je pred porotom, na njen zahtev, svoju definiciju muvatora: „Muvator je neko ko ume da priča – ne samo muškarcima, nego i ženama, takođe. Ko ume da kuva. Ume da pravi društvo. Da pere auto. Mnoge stvari čine muvatora. Ima tako mnogo usamljenih ljudi u ovom gradu, čoveče“. Tokom procesa, obojica braće optužila su onog drugog za ubistvo. Obojica su osuđena. Čitala sam transkript nekoliko puta, pokušavajući da sliku prenesem u neku žižu koja mi nije sugerisala da živim, kao što je u mom psihijatrijskom izveštaju formulisano, „u svetu ljudi pokretanih čudnim, konfliktnim, nedovoljno shvaćenim i, iznad svega, nepoštenim motivima“. Nikada nisam upoznala braću Ferguson.

Upoznala sam jednu od vodećih ličnosti u drugom suđenju u okrugu Los Anđelesa tokom tih godina: Lindu Kasejbijan, zvezdu svedoka tužilaštva u onome što je opšte poznato kao Proces protiv Mensona. Jednom sam pitala Lindu šta misli o očiglednom sledu slučajnosti koji ju je prvo doveo pred Spen Muvi Ranč, a onda i do Instituta „Sibil Brend“ sa optužbom, kasnije odbačenom, za ubistvo Šeron Tejt Polanski, Ebigejl Folger, Džeja Sebringa, Vojteka Frikovskog, Stivena Parenta i Rozmeri i Lena LaBjanke. „Sve je trebalo nečemu da me nauči“, rekla je Linda. Linda nije verovala u to da postoji slučaj van obrasca. Linda se rukovodila nečim što sam kasnije prepoznala kao teoriju kockica, a to sam, tokom godina o kojima govorim, radila i ja.

Raspoloženje tih godina će možda biti jasnije ako kažem da tokom njih nisam mogla da posetim svoju taštu, a da ne odvratim pogled sa uramljenih stihova, „kućnog blagoslova“, koji su visili u hodniku njene kuće u Vest Hartfordu, Konektikat.

Bože, blagoslovi kutke ove kuće,
i na dovratku blagoslov budi –
I blagoslovi srce i blagoslovi sto
I blagoslovi svako za odmor mesto –
I blagoslovi kristalno okno prozora što
Zvezdani sjaj pušta u dom
I blagoslovi sva vrata što širom se otvore
Strancu kao rodu svom. 

Taj stih izazivao je u meni efekat fizičke jeze, tako se uporno činio kao „ironični“ detalj na koji bi se reporteri nakačili tog jutra kada su tela nađena. U mom kraju u Kaliforniji nismo blagoslovili vrata koja se otvaraju širom strancima kao rodu svom. Pol i Tomi Skot Ferguson bili su stranci na vratima Ramona Navara, gore u Lorel kanjonu. Čarls Menson bio je stranac na vratima Rozmeri i Lena LaBjanke, tamo u Los Felizu. Neki stranci pokucali su na vrata i izmislili razlog da uđu: poziv, recimo, Trostrukom A[3], za kola koja nisu ubeležena. Drugi su samo otvorili vrata i ušli, a ja bih ih mimoišla u hodniku. Sećam se da sam pitala jednog takvog stranca šta hoće. Gledali smo jedno u drugo neko vreme, činilo se dugo, a onda je on video mog muža kako silazi niz stepenice. „Čiken dilajt“, rekao je najzad, ali niti smo mi naručili „čiken dilajt“, niti ga je on nosio. Zapisala sam broj tablica s njegovog kombija. Sad mi se čini da sam tokom tih godina uvek zapisivala brojeve tablica kombija, kombija koji kruže po kvartu, kombija parkiranih preko puta, kombija koji mile na raskrsnici. Ostavljala sam te brojeve na vitrini, gde je policija mogla da ih nađe kada dođe sudnji čas.

U to da će sudnji čas doći nisam nikada sumnjala, bar ne u nepristupačnim mestima svesti gde je izgledalo da sve češće i češće prebivam. Tako mnogo susreta tih godina bilo je lišeno svake logike, ne računajući ona iz snoviđenja. U veliku kuću u Aveniji Frenklin mnogi ljudi su, činilo se, dolazili i odlazili bez ikakve veze sa onim što sam ja radila. Znala sam gde stoje čaršavi i peškiri, ali nisam uvek znala ko je spavao u svakom od kreveta. Imala sam ključeve, ali ne i ključ. Sećam se da sam uzela 25 miligrama „kompazina“ jedne Uskršnje nedelje i da sam spremala veliki, zahtevan ručak za brojne ljude, od kojih su mnogi bili tu i dalje u ponedeljak. Sećam se kako šetam bosa celog dana po pohabanom patosu te kuće i sećam se „Do You Wanna Dance“ i „Visions of Johanna“ i pesme pod nazivom „Midnight Confessions“. Sećam se kako mi bebisterka  govori da je videla smrt u mojoj auri. Sećam se kako ćaskam sa njom o tome zašto bi to moglo biti tako, plaćam joj, otvaram sve francuske prozore i odlazim da spavam u dnevnoj sobi.

Bilo je teško iznenaditi me tih godina. Bilo je teško čak i skrenuti mi pažnju. Bila sam uronjena u svoju intelektualizaciju, svoje opsesivno-kompulsivne navike, svoju projekciju, svoje mehanizme odbrane, svoju somatizaciju i u transkript sa suđenja Fergusonovima. Muzičar kojeg sam upoznala par godina ranije pozvao me je iz „Ramada Ina“ u Taskalusi da mi kaže kako da se spasem kroz sajentologiju. Srela sam ga jednom u životu, popričala sa njim možda pola sata o smeđem pirinču i top-listama i sad mi on priča iz Alabame o E-metrima i kako mogu da postanem Čista. Pozvao me je stranac iz Montreala koji je izgleda hteo da me angažuje za neku akciju sa narkoticima. „Je l’ možemo da pričamo preko ove telefonske linije“, pitao je nekoliko puta. „Veliki Brat ne sluša?“

Rekla sam da sumnjam, iako sve više nisam.

„Pošto je to o čemu govorimo, u osnovi, primena zen filozofije na novac i biznis, kapiraš? I ako kažem da ćemo da finansiramo podzemlje, i ako pomenem veliki novac, znaš o čemu govorim, jer ti znaš šta se dešava dole, je l’ da?“

Možda on i nije govorio o narkoticima. Možda je govorio o ostvarivanju profita na puškama M-1. Prestala sam da tražim logiku pri takvim pozivima. Jedna s kojom sam išla u školu u Sakramentu i poslednji put je videla 1952. pojavila se u mojoj kući u Holivudu 1968. u odeći privatnog detektiva iz Vest Kovine, jedne od tek nekoliko privatnih detektivki sa licencom u državi Kaliforniji. „Zovu nas Dikles Trejsice“, rekla je, neobavezno, ali ipak definitivno otvarajući poštu sa stočića u hodniku. „Imam dosta prijatelja u policiji“, rekla je potom, „možda bi htela da ih upoznaš“. Razmenile smo obećanja da ćemo ostati u kontaktu, ali je nikad nisam srela ponovo: ne baš atipičan susret tog doba. Šezdesete su se završile pre nego što mi je sinulo da je ta poseta mogla da bude nešto drugo do potpuno druželjubiva.

[1] Sestre Norma (1894-1957), Konstans (1898-1973) i Natali (1896-1969) Talmadž, glumice, zvezde ere nemog filma (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve)
[2] Organizacija Sajnanon, na početku program za odvikavanje od droga po „principu samopomoći“, tokom šezdesetih alternativna zajednica, a sedamdesetih Sajnanonska crkva
[3] AAA – Američka automobilska asocijacija

Preveo: Matija Jovandić