David Albahari: Za mene je književnost i dalje veliko igralište

SHARE:

david albahari

U svom novom romanu “Životinjsko carstvo” dotaći ćete se šezdesetosmaških previranja u SFRJ, kada su i studenti, koji su tražili promene u okvirima komunističkog uređenja, kao  i pripadnici hipi pokreta, koji su se potpuno apstrahovali iz političke situacije, na neki način platili danak svojoj naivnosti. Čini se su danas mladi mnogo manje naivni, pa ipak, ovakvi masovni društveno-politički pokretu izostaju?

Nisam siguran da su mladi (kod nas) danas manje naivni, ali je izvesno da se među njima oseća više beznađa. Njima se ništa ne nudi, ali se zato stalno od njih traži da ojačaju svoj nacionalni identitet. S druge strane, mladi u svetu su opsednuti tzv. društvenim mrežama koje, sasvim apsurdno, podržavaju izdvojenost a svet svode na što bržu razmenu često sasvim nevažnih informacija. Ovde se lako može reći da ono što govorim predstavlja obično uopštavanje, ali život jeste jedno veliko uopštavanje u kojem svako treba da traga za prepoznatljivo svojim identitetom, a ne za nekim koji postoji u bezbrojnim identičnim kopijama.

Danas nije česta pojava da poznati, etablirani pisci učestvuju na manjim, alternativnim književnim događanjima,kojima je podrška uvek dobrodošla. Mislim na Vaša učešća na “Pesničenju” (treba pomenuti da su se i Radmila Lazić i Slobodan Tišma uvek odazivali ovim pozivima). Kakvo je vaše iskustvo u interakciji sa mlađom publikom iautorima?

Osećam se dobro sa čitaocima svih generacija, kao što volim da čitam dela atora svih generacija. Ne uče samo mlađi od starijih, nego i stariji od mlađih. „Pesničenja“ predstavjlaju dobar primer za to i pokazala su da je publici i čitaocima  najvažnije da je pesma (ili priča) koju slušaju dobra a da je manje važno da li je ona delo poznatog autora ili pisca početnika. Inače, u pravu ste kada kažete da većina poznatih pisaca nije zainteresovana za alternativna zbivanja. Ne znam zašto je tako, ali izgleda da je to povezano sa odbojnošću prema „neozbiljnim igrarijama“, ali neka to oni sami objasne. Za mene je književnost i dalje jedno veliko igralište i spreman sam uvek da naučim neku novu igru.

Govoreći o radu na delu „Knjiga o muzici“, koje ste napisali sa Žarkom Radakovićem, preporučili ste to pisanje „u četiri ruke“. Gde leži avantura u takvom stvaralačkom pristupu? Je l’ u pitanju pluralitet ideja, dobra tehnička vežba ili nešto treće?

Sve to i još neke stvari. Najveći izazov za mene je to što nikada ne mogu da predvidim kojim putem će me povesti drugi autor. Čudan je taj osećaj – istovremeno je privlačan i  odbojan. Zamislite da podižete kuću koju sa druge strane uporedo podiže drugi zidar. Ni on ni vi ne znate konačnu viziju kuće koju svako od vas nosi u svojoj svesti, jer sve što napravite u jednom trenutku može malo kasnije da postane nešto sasvim drugo, u zavisnostiod toga kako je sve to onaj drugi zidar upotrebio u svom delu kuće. Tako dolazite u pomalo apsurdnu situaciju da se sve vreme zapravo više razmišljate o tome kako bi segment koji pišete napisao drugi autor, jer ćete ga tako navesti da nastavi pisanje onako kako vama odgovara. Možda je malo zapetljano, jer u toj neizvesnosti, u toj nesigurnosti iščekivanja nastavka teksta, morate da pronađete svoju sigurnost.Odnosno, kako bi to rekao neki stari mudrac: da bi umeo da budeš onaj koji jesi moraš  prvo da naučiš da budeš onaj koji nisi.

Borislav Pekić je govorio nešto slično kao i Vi – inostranstvo je (njemu London, vama Kalgari) uvek služilo za pisanje, a Srbija za druženje i kafanu. Kanada važi za organizovanu, sređenu, funkcionalnu i mirnu zemlju; kako je to imigrantsko iskustvo i promena društveno-političkog okruženja uticalo na Vaše stvaralaštvo i viziju rodnog Zemuna, čestog motiva vaše proze?

To iskustvo je uticalo na mnoge aspekte mog pisanja, ali jedna stvar je ostala netaknuta – upravo ta moja vizija Zemuna koju pominjete. (Uzgred, Zemun nije moj rodni grad; moja porodica se doselila u Zemun kada sam ja imao šest godina.) To je i dalje graničan grad, čarobne vratnice između raznih vidljivih i nevidljivih svetova: Istoka i Zapada, vode i kopna, sna i jave…

Dobitnik ste najprestižnijih domaćih književnih nagrada (NIN-ova, Andrićeva, Vitalova nagrada, nagrade „Svetislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“, Narodne Biblioteke Srbije i grada Beograda), kao i nekih internacionalnih. Vrednost i identitet nagrada se vremenom menjaju, uslovljene kvalitetom književne produkcije, ili tu ipak postoje neke nepromenljive konstante?

Nagrade su utvrđeni rituali u kojima svako igra svoju ulogu. Ako ste već prihvatili da igrate ulogu pisca, onda morate da budete spremni da igrate ulogu nagrađenog pisca.Nagrade često znače mnogo više izdavačima i knjižarima, ali svakako koriste i piscima. One su ipak podrška u samotnom spisateljskom radu koji je pisac odabrao za sebe.

U svom romanu “Ćerka” iz 2010. napisali ste na jednom mestu “Naš život nije ništa bolji od života onih jadnih malih glodara koji po vasceli dan trče u krug u svom metalnom točku, misleći da napreduju, a zapravo stoje u mestu.” U čemu je pogrešio moderan čovek, pa je do toga došlo, ili je tako bilo oduvek?

Ne znam odgovor na to pitanje – verovatno ga nikada neću doznati – ali se nadam da ću napisati još nekoliko priča i romana u pokušaju da doprem do njega.

Reklo bi se da ste naklonost jednog (nezanemarljivog) dela čitalačke publike stekli uspehom sa kraćim književnim formama. Poslednja dobitnica Nobelove nagrade Alis Manro se takođe ostvarila u žanru kratke priče. Jesu li onda na mestu sve one žalopojke o nesrazmernoj dominaciji romana kao književnog žanra?

Mislite li da je jedna Nobelova nagrada za pisanje kratkih priča dovoljna za sve one silne Nobelove nagrade koje su dobili razni romanopisci?

Da li je Vaše jevrejsko poreklo na određen način uticalo na identitetsko formiranje vaše proze i je li ponudilo nešto tematsko-motivskom korpusu Vaših knjiga?

Pitanje identiteta je pitanje koje neprekidno postavljam sebi – ono je sasvim sigurno presudno uticalo na izbor mojih tema i motiva. Nesigurnost koju osetim kada se suočim sa tim pitanjem preneo sam i na svoje likove. Otuda su, verujem, moji pripovedači gotovo uvek tvorci nepouzdanih svedočenja.

Od vaše prve knjige „Porodično vreme“ iz 1973. do danas objavili ste 13 zbirki pripovedaka, 14 romana, nekoliko knjiga eseja i antologija… Da li je posle svih tih godina teže naći tematiku, motivaciju i inspiraciju, ili su Vaše metode pisanja postale efektnije usled višedecenijskog spisateljskog iskustva?

Verujem da ima i jednog i drugog u onome što (i kako) pišem. Ali sve dok u meni bez prekida  govori glas koji me podstiče da zapisujem njegove reči, ja ću i dalje pisati. Doduše, poslednjih godina postajem sve sigurniji u odgovor na pitanje koji od nas dvojice će prvi zaćutati…

Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović krajem februara najavila je legalizaciju marihuane, ali u medicinske svrhe. Oni kojima je poznat vaš društveni angažman znaju da se vi za potpunu legalizaciju borite još od osamdesetih. Da li tzv. laki opijati mogu da budu stimulativni za kreativni proces?

Nikakvi opijati, ni najlakši ni najteži, ne mogu da pretvore u nešto drugo osobu koja ih koristi. Nema čarobne biljke ili pilule koja će  netalentovanoj osobi dati talenat. One mogu da budu stimulativne za kreativan proces ali ne kod nekreativnih osoba.. Haksli, Jinger, Mišo i Ginzberg bi postali veliki pisci i da nisu probali sve ono što jesu probali…