Čuvena beogradska knjižara “Danilo Kiš” pred zatvaranjem

SHARE:

Uoči druge privatizacije, beogradska Izdavačka kuća “Prosveta” ostaje bez još jednog prostora. Otvorena mogućnost finansijskog urušavanja kuće koja je nekako uspela da stane na noge.

Čitaoci i pisci u Beogradu ostaju bez još jednog omiljenog književnog kutka u srcu grada, na Terazijama. U godini kada se obeležava osam decenija od rođenja velikog pisca Danila Kiša, knjižara sa njegovim imenom zamandaliće vrata – i to zauvek. A baš uoči druge privatizacije izdavačke kuće “Prosveta” kojoj je, u zakupu, pripadala više od šest decenija.

Gašenje starih dobrih knjižara u prestonici tako se nastavlja, a dva su razloga za odlazak “Kiša” u istoriju. Najpre, zbog toga što je u postupku restitucije velika zgrada na Terazijama 16, u čijem je prizemlju i knjižara, vraćena vlasniku Aleksandru Đorđeviću koji živi u inostranstvu. To je, međutim, moglo da se odloži na određeno vreme, a što to nije učinjeno glavni krivac je bivši vlasnik “Prosvete” Dejan Pantović. Vajni gazda je (uz blagoslov bivšeg višegodišnjeg ministra) za kratko vreme rasprodao sve što se rasprodati moglo, oterao veliki broj zaposlenih, da bi tek posle jednogodišnjeg štrajka svih radnika, i pritiska kulturne javnosti privatizacija poništena. Kuća je zatim dobila status preduzeća u restrukturiranju i našla se na famoznom spisku 24 privatizacije. U beskrupuloznom uništavanju nekada najveće izdavačke kuće narečeni vlasnik je knjižaru “Danilo Kiš” namerno doveo do prosjačkog štapa.

Kladionica
– Nema nikakve šanse da vlasnik zgrade, pod sadašnjim uslovima, ostavi da tu bude knjižara, jer će za banku ili kladionicu dobiti znatno veća sredstva – kaže Smiljan Kruškonjić, knjižar “Danila Kiša”.

– Praktično odmah po preuzimanju “Prosvete” novi vlasnik je od 2009, prestao da plaća kiriju gradu, koja je mesečno iznosila 168.000 dinara. Za zakupninu nije davao ni dinara pune dve godine – kaže za “Novosti” Dragan Milenković, direktor “Prosvete”. – Kada je 2011. “Prosveta” vraćena državi taj dug je astronomski narastao jer je samo mesečna kamata iznosila 165.000 dinara. Kuća to nije mogla da izmiri jer je mesečni dug bio 330.000 dinara. Tako sada ukupan dug za “Kiša” iznosi 23 miliona i 200.000 dinara. Pantović je, dakle, glavni krivac što smo se našli u ovako teškoj situaciji.

Da je bivši “gazda” redovno plaćao ono što mu je zakon nalagao (a moćnici gledali kroz prste!) grad bi imao drugačiji odnos prema “Prosveti”, odnosno knjižari “Danilo Kiš” i verovatno tražio produžetak za iseljenje, što je zakonom bilo moguće.

– Nestankom “Kiša” otvara se mogućnost finansijskog urušavanja “Prosvete”, koja je u poslednje vreme stala na noge i uspevala da izmiri sve troškove prema državi i dobavljačima, odnosno izdavačima. Gašenjem knjižare, koja ima 160 kvadrata, malu galeriju i četvoro zaposlenih, to sigurno više neće moći. Knjižara naime, mesečno donosi od 25 do 30 odsto ukupnog našeg prihoda. Kada se tome doda činjenica da je poslednjih nekoliko meseci promet opao za 30 odsto onda se dobija potpuna slika našeg stanja i to u vreme kada sa zebnjom očekujemo u čije će ruke kuća otići – ističe Milenković. 

Andrićev omiljeni kutak
Ostalo je zabeleženo da je knjižara na Terazijama bila mesto gde se sa najvećom verovatnoćom mogao sresti Ivo Andrić. Nobelovac je u ovu knjižaru svraćao svakodnevno i sa upravnikom Aleksandrom Acom Konstantinovićem voleo da razgovara, pije kafu, iščitava novine. “Prosveta” je u to vreme imala dobru praksu koju je rado podržavao i Konstantinović da ugošćava pisce koji se tu osećao kao kod kuće. Tako su u knjižaru redovno dolazili Brako Ćopić, Dušan Baranin, filozof Branislav Petronijević…

Što se tiče sada već izgubljene knjižare na Terazijama koja bi morala da se iseli za mesec-dva, taj gubitak bi ipak mogao da se nadoknadi. Iz “Prosvete” je odavno predloženo da im se za njihovu (uknjiženu) imovinu od 260 kvadrata, koji koristi pozorište “Boško Buha” dodeli odgovarajući prostor u centru grada, gde bi bila knjižara, takođe sa imenom Danila Kiša. Odgovora, međutim, od nadležnih nema.

Privatizacija je, inače, obavijena velom teško shvatljive tajne. Prodaja je najpre trebalo da se završi ovog proleća, a zatim je iz potpuno nepoznatih razloga rok odložen do kraja godine. Smatrajući da bi se lako moglo dogoditi da kuća ponovo dobije nesavesnog vlasnika, koji će osnovnu delatnost zadržati izvesno vreme, a zatim je ugasiti, Milenković je nadležnima predložio tri rešenja. Najpre, da država ne prodaje svih svojih 70 odsto akcija već 35 i tako uz akcionare ostane manjinski vlasnik. Pritom da se nekretnine (knjižara na Kopaoniku koja vredi 150.000 evra, kao i prostorije od 80 kvadrata u Vojvode Milenka) prodaju i tako izmiri dug prema privatnim licima. Drugo rešenje je da se ujedine “Prosveta” i “Rad” koji je takođe pred prodajom u zajedničko preduzeće koje bi pripalo državi i malim akcionarima. U “Radu” tu ideju svojski podržavaju. Treći predlog, koji je i najmanje verovatan, jeste da se “Prosveta” proglasi kulturnim dobrom.

izvor: novosti.rs