Česlav Miloš o poeziji koja se suprotstavlja mračnom i nepromenjivom poretku sveta Govor koji je Česlav Miloš održao prilikom dodele prestižne međunarodne nagrade Nojštad spada u one tekstovi koji pružaju nadu da nemoguće ne mora obavezno biti i neostvarljivo

Godine  1978. međunarodnu književnu nagradu Nojštad koju dodeljuje Univerzitet Oklahoma dobio je Česlav MIloš. Za nju ga je predložio Josif Brodski, a ovo je govor koji je on održao prilikom uručenja ove nagrade, koja se naziva “američkim Nobelom” i sastoji se od 50.000 dolara, plakete i orlovog pera izlivenog u srebru.

Jedno od osnovnih svojstava poezije je njena sposobnost da afirmiše stvari od ovoga sveta. I s tugom mislim na negaciju koja je tako snažno obeležila poeziju mog veka i moju sopstvenu. Kada je naše istorijsko i pojedinačno postojanje ispunjeno užasom i patnjom, mi imamo tendenciju da svet vidimo kao splet mračnih, ravnodušnih sila. Pa ipak, ljudska veličina i dobrota i vrlina uvek su se uplitali u život koji sam živeo, i moja dela imaju određenu vrednost u smislu da nisu lišena osećanja zahvalnosti.

Logično, nije trebalo da tokom trideset godina izgnanstva održavam svoj identitet pesnika vernog maternjem jeziku. Objašnjavam to misterioznim uticajem zemlje u kojoj sam rođen, Litvanije, i grada u kojem sam išao u školu i na univerzitet, Vilna. Moji srednjoškolski profesori bili su prisutni u mojoj poeziji, bilo poimence, bilo kao nevidljivi gosti. Najverovatnije ne bih postao pesnik bez onoga što su mi oni pružili. Naročito su me oblikovali sedam godina latinskog jezika i vežbe prevođenja  poezije na latinskom jeziku koje smo imali na časovima. Ako se imena tih učitelja zaborave, makar ću ja ostati njihov zahvalni učenik.

Dugi niz godina razmišljam o tim zonama tišine koje prekrivaju mnoge događaje, dela i imena našeg doba. Citiraću sebe: „Povezao bih, da sam znao kako, sve što jedno sećanje može sakupiti u slavu ljudi“. Da sam znao kako je zapravo ¾ pisanja pohvale borba protiv glavne struje moderne književnosti. Ali sada, u poslednjoj četvrtini XX veka, osvrćući se na vreme rata i političkog terora, mislim manje na zločine i podlost, a sve više i više na ljudsku sposobnosti za najčistiju ljubav i žrtve. Ukoliko bi trebalo da poživim još dugo, tražio bih način kako da izrazim svoje ponizno poštovanje prema tolikim anonimnim junacima i junakinjama.

Književna nagrada Nojštad spada, po mom mišljenju, u one stvari koje ne bi trebalo da postoje, jer su protiv mračnog i nepromenljivog poretka sveta. Normalno, trebalo bi je davati filmskim zvezdama ili barem autorima bestselera. U mom slučaju, nagrada ide pesniku koji se može čitati samo u prevodu i čije se pesme ne mogu dobro prevesti zbog mnogih kulturno-jezičkih aluzija u samoj njihovoj strukturi. Nadgrada je pripala autoru koji je, mereno standardima tržišta, večiti promašaj i čita ga samo mali deo javnosti. Odluka o osnivanju ovakve nagrade čini mi se mudrom, ne govorim to samo zato što sam je ja dobio, već zato što favorizuje sve one koji se u životnoj igri klade na ono neverovatno.

Napori Ivara Ivaska (estonski pesnik, glavni i odgovorni urednik časopisa “Svetska književnost danas” i osnivač Nojštad književne nagrade, prim. prev.) primer su ljudske volje koja se zalaže za suprotno od normalnog i uobičajenog. Nema razloga za opstanak takvog časopisa kao što je “Svetska književnost danas” (World Literature Today) i nema razloga da Univerzitet Oklahoma privlači toliku pažnju književnih zajednica širom sveta, kao što jeste slučaj, zbog te periodike i međunarodne nagrade. Ipak, poredak sveta mora da upiše ovu činjenicu kao jednu od svojih komponenti.

Norman, Oklahoma
7. april 1978.

(Pročitajte i govor Roberta Bolanja o književnosti i egzilu koji je održao u Beču 2000. godine.)

Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

 

 

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *