Roberto Bolanjo o književnosti i egzilu

SHARE:

(Roberto Bolanjo je održao ovaj govor 2000. godine na simpozijumu koji je organizovalo Austrijsko društvo za književnost iz Beča.)

Pozvan sam da govorim o egzilu. Pozivnica koju sam dobio je bila na engleskom, a ja ne govorim engleski. Nekada jesam, ili sam mislio da jesam, ili sam makar nekada, tokom moje adolecencije, mislio da engleski čitam podjednako dobro, ili podjednako loše, kao španski. Nažalost, to vreme je prošlo. Ne čitam engleski. Koliko sam shvatio iz pisma, mislim da bi trebalo da govorim o egzilu. Književnosti i egzilu. Ali moguće je da sam u potpunosti pogrešio, što bi, kada malo bolje razmislilm, bila prednost, uzevši u obzir da ne verujem u egzil, naročito kada se ta reč nalazi pored reči „književnost“.

Veliko mi je zadovoljstvo, odmah ću reći, što sam danas ovde s vama u slavnom gradu Beču. Za mene je Beč tesno povezan sa književnošću i sa životima nekih meni veoma bliskih ljugi koji su egzil razumeli u smislu u kojem ga i ja sam ponekad razumem, a što će reći, kao život ili stav prema životu. Meksički pesnik Mario Santjago je 1978, ili 1979, proveo ovde nekoliko dana, na svom putu u Izrael. Pričao je da ga je jednog dana uhapsila policija i proterala. U nalogu za deportaciju pisalo je da ne sme da se vrati u Austriju pre 1984, godine koja je Mariju bila značajna i zanimljiva, a i ja je tako danas doživljavam. Džordž Orvel nije samo još jedan veliki pisac XX veka; prvo i najvažnije on je dobar i hrabar čovek. Tako da je Mariu, te daleke 1978. ili 1979, bilo smešno što je izbačen iz Austrije tek tako, što mu je kazna bila da ne sme da kroči na austrijsko tle narednih šest godina, do datuma romana, datuma koji je za mnoge predstavljalo simbol sramote, i mraka i moralne propasti čovečanstva. I ovde možemo, ostavivši po strani značaj datuma i skrivenu poruku da je sudbina – ili slučajnost, što je još ljuća zver – poslala meksičkog pesnika i kroz njega mene, diskustovati ili se vratiti mogućoj temi egzila ili progonstva: austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova ili austrijska policija ili austrijska tajna služba izdala je nalog za deportaciju i time osudila mog prijatelj Maria Santjaga na limb, na „ničiju zemlju“, što inače bolje zvuči na španskom nego na engleskom, pošto na spanskom tierra de nadie znači upravo to, jalova zemlja, mrtva zemlja, zemlja gde ništa ne živi, dok na engleskom to sugeriše da jednostavno tamo nema ljudi, ali da ima drugih stvorenja, životinja ili insekata, što je čini lepšom, ne mislim odviše lepom, ali neuporedivo lepšom nego u značenju na španskom, iako je verovatno moje razumevanja oba termina pod uticajem mog rastućeg nepoznavanja engleskog i takođe mog rastućeg nepoznavanja španskog jezika (temin tierra de nadie  ne nalazi se u rečniku Španske kraljevske akademije, što ne čudi; ili je to u pitanju ili mi je promakao).

Ali poenta je da je moj meksički prijatelj bio proteran i da se nalazio na ničijoj zemlji. Zamišljam ovakvu scenu: neki austrijski činovnik stavlja pečat koji se ne može ozbrisati u Mariov pasoš, što znači da ne može da kroči na austrijsko tle sve do Orvelovog kobnog datuma, a onda ga stave na voz i pošalju ga van, sa besplatnom kartom na račun austrijske države, u privremeni egzil ili neku vrstu progona od pet godina, na kraju kojeg će moj prijatelj, ako poželi, moći da zatraži vizu i ponovo stupi na ljupke ulice Beča. Da je Mario Santjago bio ljubitelj muzičkog festivala u Salcburgu, najverovatnije bi Austriju napustio sa suzama u očima. Ali Mario nikada nije stigao do Salcburga. Ušao je na voz i nije sišao dok nije stigao u Pariz, i nakon što je u Parizu živeo nekoliko meseci, seo je u avion za Meksiko i kada je kobna ili srećna – zavisi kako gledate na nju – godina 1984 stigla, Mario je još uvek živeo u Meksiku i pisao pesme u Meksiku koje niko nije hteo da objavi, a koje se mogu svrstati u neke od najboljih u meksičkoj poeziji kasnog XX veka, i imao je nezgode, i putovao je, i zaljubljivao se, i imao je decu i imao je dobar ili loš život, život koji je u svakom slučaju bio daleko od centara meksičke moći, a 1998. ga je udario automobil pod nerazjašnjenim okolnostima, automobil koji se nije zaustavio dok je Mario ležao umirući sam na ulici u noći u jednom od predgrađa Meksiko Sitija, grada koji je kroz istoriju na momente bio neka vrsta raja, a danas je neka vrsta pakla, ali ne bilo kakvog pakla – pakla braće Marks, pakla Gi Debora, pakla Sema Pekinpoa – drugim rečima najjedinstvenijeg pakla, i tu je Mario umro, onako kako pesnici umiru, bez svesti i bilo čega po čemu bi mogao da bude identifikovan, što znači da kada je hitna pomoć došla po njegovo slomljeno telo niko nije znao ko je on pa je telo ležalo u mrtvačnici nekoliko dana, porodica nije mogla da dođe po njega, u poslednjem stadijumu razvoja ili otkrića, nekoj vrsti negativne epifanije, mislim na fotografski negativ epifanije, što je takođe priča naših života u Latinskoj Americi. I među mnogim stvarima koje su ostale nerešene, jedna od njih je bila i povratak u Beč, povratak u Austriju, Austriju koja za mene, bez ikakve sumnje, nije Austrija Hajdera, već Austrija mladih koji se protive Hajderu i koja protestuje na ulicama, Austrija Maria Santjaga, meksičkog pesnika proteranog iz Austrije 1978, kome je zabranjeno da se u Austriju vrati pre 1984, što će reći proteranog iz Austrije na ničiju zemlju celog sveta, i koji u svakom slučaju ni najmanje nije mario ni za Austriju, ni za Meksiko, ni za Sjedinjene Države ni za na sreću nepostojeći Sovjetski Savez, ni za Čile, ni za Kinu, između ostalog zbog toga što on nije verovao u države i jedine granice koje je poštovao su bile granice snova, maglovite granice ljubavi i ravnodušnosti, granice hrabrosti i straha, zlatne granice etike.

I sada mislim kako sam rekao sve što sam imao o književnosti i egzilu, ili književnosti i progonstvu, ali u pismu koje sam primio, a koje je bilo dugo i detaljno, naglašeno je da treba da govorim dvadeset minuta, na čemu mi niko od vas neće biti zahvalan i što će za mene biti pravo iskušenje, pogotovo zato što nisam siguran da sam ispravno pročitao to bedno pismo, a i zato što sam oduvek verovao da su najbolji govori kratki. Verujem da su književnosti i egzil dve strane istog novčića, polaganje naših sudbina u ruke slučajnosti. „Ne moram da napustim svoju kuću da bih video svet“, kaže Tao Te Đing, ali čak i kada se kuća ne napusti, egzil i progonstvo se osećaju od samog početka. Kafkin opus, najsjajniji i najstrašnji (takođe i najskromniji) u XX veku, iscrpno to dokazuje. Naravno, Evropom se čuje refren a to je refren onih koji pate u egzilu, muzika komponovana od žalbi i lamentacija i nespoznatljive nostalgije. Može li neko da oseti nostalgiju za zemljom u kojoj je umalo izgubio glavu? Može li se osetiti nostalgija za siromaštvom, netolerancijom, arogancijom, nepravdom? Taj refren, intoniran od strane Latinoamerikanaca, ali i pisaca iz drugih osiromašenih i namučenih regiona, insistira na nostalgiji, povratku u domovinu, a meni je to uvek zvučalo kao laž. Knjige su jedina domovina pravih prisaca, knjige koje mogu počivati na policama ili u pamćenju. Političari mogu i treba da osećaju nostalgiju. Teško je političaru da napreduje u inostranstvu. Radnik ne može da oseća nostalgiju, niti treba: njegove ruke su njegova domovina.

Pa ko onda peva taj grozni refren? Prvi put kada sam ga čuo mislio sam da su u pitanju mazohisti. Ako se nalaziš u zatvoru na Tajlandu a Švajcarac si, prirodno je da ćeš hteti da služiš kaznu u švajcarskom zatvoru. U obrnutom slučaj – drugim rečima, ako si Tajlanđanin koji se nalazi u švajcarskom zatvoru a i dalje želiš da služiš svoju kaznu u tajlandskom zatvoru – to nije prirodno, ukoliko tu perverznu nostalgiju ne diktira usamljenost. Usamljenost je zasigurno sposobna da stvori želje koje nemaju nikakve veze sa zdravim razumom ili realnošću. Ali pričao sam o piscima, ili drugim rečima o sebi, tako da mogu reći da se moja domovina sastoji od mog sina i mojih knjiga. Od skromne kolekcije knjiga koje sam dvaput izgubio, u dva drastična i razorna seljenja, i koju sam pažljivo obnavljao. A u ovom trenutku, kada pričamo o knjigama ne mogu da se ne setim pesme Nikanora Pare, pesme koja može da bude od koristi u diskusiji o književnosti, pogotovo čileanskoj književnosti i egzilu ili progonstvu. Pesma počinje raspravom o četvorici velikih čileanskih pesnika, u potpunosti čileanskoj raspravi koju bilo ko ko nije iz Čilea, drugim rečima 99,99% književnih kritičara na planeti Zemlji, pristojno i pomalo umorno ignoriše. Postoje oni koji tvrde da su četiri velika pesnika Čilea Gabrijela Mistral, Pablo Neruda, Visente Uidobro i Pablo de Roka; drugi tvrde da su to Pablo Neruda, Nikanor Para, Visente Uidobro i Gabrijela Mistral; u suštini, redosled varira u zavisnosti od toga s kime razgovarate, ali uvek imamo četiri stolice i pet pesnika, gde bi logična stvar bila da jednostavno govorimo o pet velikih pesnika Čilea, umesto četiri. Onda dolazi pesma Nikanora Pare, koja ide ovako:

Kao što znate, Alonso de Ersilja bio je španski vojnik, plemenit i odvažan, koji se u kolonijalnim ratovima borio protiv Araukanaca a po povratku u svoju rodnu Kastilju napisao je La Araucana, koji je za nas Čileance fundamentalna proza, a za ljubitelje poezije i istorije predivna knjiga, puna smelosti i velikodušnosti. Ruben Dario, kao što znate, a ako ne znate nije ni važno – tako malo znamo, čak i o sebi samima – bio je tvorac modernizma i jedan od najvažnijih pesnika na španskom jeziku u XX veku, možda i najvažniji, pesnik koji se rodio u Nikaragvi 1876. i umro u Nikaragvi 1916, a koji je u Čile stigao krajem XIX veka, gde je stekao dobre prijatelje i čitao dobre knjige, ali gde je takođe smatran Indijancem ili cabecita negra od strane čileanske vladajuće klase, koja se uvek hvalila time da se stoprocentno sastoji od bele rase. Tako da kada Para kaže da su najbolji čileanski pesnici Ersilja i Dario, koji su obojica proveli neko vreme u Čileu i imali formativna iskustva u Čileu (Alonso de Ersilja u ratu a Dario u okršajima po salonima), a koji je pisao u Čileu i o Čileu i na španskoj lingua franca, on govori istinu, i ne samo da odgovara na već dosadno pitanje o četiri velikana, već takođe pokreće nova pitanja, krči nove staze, dok njegova pesma ili artefakt, kako Para naziva ove njegove kratke tekstove, jeste varijacija ili humoreska Uidobrove pesma koja ide ovako:

Uidobrova pesma je odlična i mnogo mi se sviđa – to je lepršav stih, kao i dobar deo Uidobrove poezije – ali više volim Parinu varijaciju/satiru. Ona kao da je eksplozivna naprava koja je postavljena tu da otvori naše oči i razdrma besmislice nas Čileanca, to je pesma koja se bavi četvrtom dimenzijom, kao što je Uidobro i nameravao, ali četvrtom dimenzijom nacionalne svesti, pa iako na prvi pogled izgleda kao šala, a zapravo i jeste šala, na drugi pogled se otkriva da je deklaracija ljudskih prava. To je pesma koja govori istinu barem za nas radne i pokajničke Čileance, drugim rečima govori da su naša četvorica velikih pesnika Ersilja i Dario, od kojih je prvi umro u svojoj rodnoj Kastilji 1594 nakon što je život proveo kao zakleti putnik (bio je paž Filipa II i putovao je po celoj Evropi a onda se borio u Čileu pod Aldereteom i u Peruu pod Garsijom Urtadom de Mendozom), a drugi je umro 1916. (dve godine nakon Traklove smrti) u svojoj rodnoj Nikaragvi nakon što je praktično ceo život proveo u inostranstvu.

Pošto sam već pomenuo Trakla, dozvolite mi digresiju, zato što mi pada na pamet kako je Trakl, nakon što je napustio studije, otišao da radi kao apotekarski šegrt, sa nežnom ali ne više nevinom 21 godinom takođe je odabrao egzil – a odabrao ga je prirodno – jer je apotekaru odlazak na posao neki oblik egzila, kao što je ovisnost od droge neki oblik egzila, incest drugi, što su stari Grci dobro znali. Dakle, imamo Rubena Daria i imamo Alonsa de Ersilju, koji su četiri velika čileanska pesnika, i imamo prvu stvar kojoj nas Parina pesma uči, a to je da nemamo Daria ili Ersilju, da ne možemo da ih prisvojimo, već samo da ih čitamo, što je dovoljno.

Drugo što nas Parina pesma uči jeste da je nacionalizam jadan i da se urušava pod sopstvenom težinom. Ukoliko vam izraz „urušiti se pod sopstvenom težinom“ nema nikakvog smisla, zamislite statutu od govana koja polako tone u pustinju. I treća stvar kojoj nas uči Parina pesma jeste da su verovatno naša dva najbolja pesnika, čileanska najbolja pesnika, bili Španac i Nikaragvanac koji su plovili ovim južnim zemljama, jedan kao vojnik i osoba sa velikom intelektualnom znatiželjom, drugi kao migrant, siromašni mladić željan slave, a i jedan i drugi bez ikakve želje da ostanu, i jedan i drugi bez želje da postanu veliki čileanski pesnici, jednostavno dvoje ljudi, dva putnika. I sada mislim da je jasno šta podrazumevam pod literaturom i egzilom, ili literaturom i progonstvom.

Izvor: thenation.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Rodrigo Rivera