10 Ničeovih stilističkih pravila za pisanje

Fridrih Niče je između 8. i 24. avgusta 1882. u dopisivanju sa spisateljicom, intelektualkom i psihoanalitičarkom Lu Andreas-Salome formulisao svojih 10 stilističkih pravila. Ona je bila prva žena psihoanalitičar, razvila je korespondenciju sa Frojdom o ljudskoj prirodi i bila je proglašena za “muzu evropskih mislilaca i umetnika fin-de-siècle-a”.

Očaran dvadeset jednogodišnjom Andreas-Salome, Niče nije samo želeo da ona bude njegov intelektualni protégé, već i njegova supruga, pa ju je navodno zaprosio već tokom njihovog drugog susreta, te iste godine. Iako je ona odbila njegove romantične predloge, a potom je i njihovo prijateljstvo bilo prekinuto, ona je do kraja života gajila poštovanje prema njegovom radu i intelektu. Više od dve decenije kasnije, ona je uključila ovih 10 pravila stila u svoju veliku studiju o ličnosti, filozofiji i psihi velikog nemačkog filozofa, koju je jednostavno nazvala “Niče”.

Tu je lista ovih 10 pravila stila navedena u poglavlju pod imenom “Ka učenju stila”:

1. Od najveće važnosti je život: stil mora da bude živ.
2. Stil mora da bude prilagođen određenoj osobi sa kojom želite da komunicirate. (Zakon međusobnog odnosa.)
3. Najpre, mora se precizno odrediti “šta želim da saopštim i predstavim”, pre nego što se počne sa pisanjem. Pisanje mora da bude mimikrija.
4. Pošto pisac nema na raspolaganju mnoga govornička sredstva, on generalno mora da ima model koji je veoma ekspresivan u predstavljanju potrebe, inače će pisana kopija će biti mnogo bleđa.
5. Bogatstvo života se otkriva kroz bogatstvo gestova. Mora se naučiti da se oseća sve – dužina i usporavanje rečenice, interpunkcije, izbor reči, pauze, sekvence argumenata – kao gestovi.
6. Budite pažljivi sa tačkama! Samo oni koji mogu dugo da drže dah dok govore imaju pravo na tačku. Kod većine ljudi, tačka je stvar afektacije.
7. Stil treba da potvrdi da neko veruje u neku ideju; ne samo da je promišlja, već i da je oseća.
8. Što je apstraktnija istina koju neko želi da poduči, to se više moraju najpre dozvati čula.
9. Strategija dobrog pisca proze se sastoji u odabiru sredstava kojima će se, što je više moguće, približiti poeziji, ali nikada neće preći u nju.
10. Lišiti čitaoca najobjektivnijih zamerki nije ni naročito dobar manir, ni naročito pametno. Dobar je manir i pametno je ostaviti čitaoca da sam izrekne ultimativnu kvintesenciju naše mudrosti.

Ove zapovesti su očigledno veoma aforistične. Zapravo, i Niče i Andreas-Salome su bili veliki ljubitelji aforizama. Ispod ove liste, Andreas-Salome je iznela nekolike refleksije povodom Ničeovog stila, a u svetlu njegovih aforističkih sklonosti:

Ispitati razloge i uslove Ničeovog stila znači mnogo više nego samo istraživati formu kroz koju su njegove ideje iskazane; pre svega, to znači da smo u stanju da slušamo njegova unutrašnja ispitivanja. Njegov stil je nastao na osnovu velike volje, entuzijazma, samopožrtvovanja i obilne upotrebe velikog umetničkog talenta (…) i pokušaja da se do znanja dođe kroz individualno nivelisanje, refleksije pobuđenosti duše u previranju. Kao zlatan prsten, svaki aforizam čvrsto zaokružuje misao i emociju. Niče je stvorio, takoreći, nov stil u filozofskom pismu, koji je do tada bio formulisan samo akademskim tonom ili tonom plahovite poezije: on je stvorio personalizovan stil; Niče nije samo usavršio jezik, već je i prevazišao njegove nepodesnosti. Ono što je bilo nemo, sada je postiglo veliku zvučnost.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: brainpickings.org