Nema puno karijera među kreativcima koje su se uzdigle do takvih visina, a istovremeno se događale pod tolikim stresom – finansijskim, profesionalnim, porodičnim, psihoseksualnim – kao kada je u pitanju Edgar Alan Po, i to se vidi u njegovom radu. Razmislite o tipičnoj poovskoj strukturi kratke priče: jedan pripovedač u užasavajućoj situaciji mahnito beleži jezive detalje svojih dilema dok se njegova situacija samo pogoršava. Ovo je bio i odraz Poovog ličnog položaja i neverovatno efikasna strategija za održavanje pažnje čitalaca. Zbog toga nam njegove priče i dalje drže pažnju, skoro 200 godina nakon nastajanja, koliko god na prvi pogled izgledale jednostavne.
Priča o tome zašto ih je Po napisao je takođe zadivljujuća. Da se on pitao, Po bi bio finansijer poput njegovog idola Bajrona, ubacujući pisanje romantične poezije između avantura, i možda, povremeno, skrećući pažnju na neko opskurno akademsko pitanje. Ali njegova stvarnost je bila potpuno drugačija. U stvari, bila je izvesno krcata patnjom. Po je ostao siroče sa tri godine, usvojila ga je bogata porodica — zatim ga je, u kasnim tinejdžerskim godinama, oterala i odrekla ga se. Od tada, Po nikada nije imao novca, dok je njegova voljena žena na kraju dobila tuberkulozu, istu bolest koja je ubila njegove biološke roditelje. Ne mogavši da podnese napor koje je iziskivala njena bolest, on je, po sopstvenom svedočenju, postao „lud, sa dugim intervalima užasne prisebnosti“. Između njegovog strašnog siromaštva i stalnog doživljaja užasa u stvarnom životu, nije čudo što se Po priklonio pisanju komercijalnih horor priča. Tačnije, senzacionalističke kratke proze u “Blekvudu” (Blackwood), za koju su mnoge američke publikacije bile spremne da plate.
“Blekvud” je bio popularan škotski časopis u ranim decenijama XIX veka, uticajan sa obe strane Atlantika, a priče koje je objavljivao, kako je opisano u knjizi Majkla Alena Po i tradicija britanskog časopisa, „obično su bile strukturisane oko protagoniste u nekim čudnim, užasnim ili morbidnim situacijama koje se iskorišćavaju za progresivno postizanje efekta.” Setite se Poove rane priče “Rukopis pronađen u boci”, ili poznijeg dela kao što je „Izdajničko srce“. Svaka sledi osnovni model: Neko vam priča o užasnom iskustvu, i to tako detaljno da skoro kao da se vama dešava. U „Rukopisu pronađenom u boci “, čovek preživi užasnu oluju na moru samo da bi se našao na drugom, još misterioznijem brodu, čiju posadu očigledno čine duhovi. Zatim taj brod biva zahvaćen vrtlogom i tone, a sa njime nestaje i svaka nada. U „Izdajničkom srcu “ pripovedač počini savršeno ubistvo, a ipak poludi od krivice i na kraju prizna zločin, upropastivši svoje besprekorne planove.
Međutim, da se Po slepo koristio “Blekvudovim” modelom, možda ga sada ne bismo čitali. Umesto toga, njegove priče se vraćaju u sebe, a njihova histerija često prerasta u satiru i meta-komentar. U pismu iz 1835, on je prilično samosvesno opisao ova dela kao „smešno uzdignuto do grotesknog: strašno prebojeno u užasno… jedinstveno pretvoreno u čudno i mistično.”
I dok naučnici imaju tendenciju da se fokusiraju na imenice u ovom opisu, opsednuti onim šta je Po možda mislio pod „smešno“ i „groteskno“, ono što meni pada u oči kao spisateljici koja stvara – a možda i vama? – jesu Poove reference na kretanje i razvoj u pričama, isticanje i kolorit, kako tačno prenosi dileme u metafore, radeći na satiri i velikim komentarima. Jer kako pisac savlada i prevaziđe komercijalni žanr, koji bi u naše vreme mogao biti izjednačen sa ljubavnim romanima, fantastičnim epovima, nefikcijom ili ličnim esejima? To je moje goruće pitanje. Možda i tvoje.
U tom smislu, šta ako bismo usvojili neke od Poovih tehnika da privučemo sopstvene čitaoce? Jedan narator. Užasne ili morbidne situacije. Ton koji se kreće od histerije do satire. Mislim, nakon nekoliko covid godina koje smo svi imali, kome od nas nije sve ovo pri ruci?
Srećom, Po nam je ostavio eksplicitna, iako satirična, uputstva za korišćenje njegovog modela. „Kako napisati članak iz ‘Blekvuda’“, prvi put objavljen 1838. godine, jeste šaljivi esej koji je navodno napisala suluda žena koju pompezni profesor uči kako da piše ovakvu vrstu proze. Dakle, kako bi trebalo da izgleda takav članak/priča? Dobar doktor kaže da su koraci dovoljno laki:
– Uvalite se u nepriliku ili nesrećnu situaciju (ili uzmite drogu i beležite svoje utiske).
– Zatim razmotrite svoj ton. Obavezno pišite u stilu „rasuto i sa upadicama“, „sve u vrtlogu“. Kratke rečenice pomažu.
– Unesite metafiziku gde god možete, da svojoj priči date dašak uzvišenosti.
Kako čitati Tomasa Pinčona– Konačno, pokažite da generalno opsežno čitate. Citirajte nekoga ili nešto, po mogućnosti na nekom mrtvom ili germanskom jeziku.
Još jednom, Poov ton je samosvestan, podrugljiv, ambivalentan u vezi sa sopstvenim radom, čak i dok on insistira da “Blekvudova” proza treba da bude „naš model za sve teme“. To je zato što se te stvari prodaju, objašnjava on. Da, počela sam da pišem “on”. Shvatam da biste mogli da tvrdite da mešam Poa i likove u njegovom šaljivom eseju „Kako napisati članak iz ‘Blekvuda’“, ali kunem se da kao da ruši četvrti zid, okreće se i cerekajući se u kameru, savetuje: „Ako vas ikada udave ili obese, potrudite se da zapišete svoja opažanja – moći ćete da zaradite deset gvineja po stranici.”
S obzirom na to koliko je nedavno „industrijski kompleks prvog lica“ dominirao internetom, ni ovaj savet ne izgleda toliko zastareo. Čak mi se čini da daje nadu.
Možda možemo da smislimo kako da naše vreme u pandemiji pretvorimo u burlesku, ili još bolje, da satirizujemo popularne žanrove kad smo već kod toga. (Mislim da nije slučajno što su moje omiljeno štivo o pandemiji bili lični newsletter-i, posebno od spisateljica koje su i majke, poput Kejti Lič (Katie Leitch) i Ivi Ebert (Evie Ebert). Formula je slična: strašne ili barem poluteške situacije. Jedan narator. Šale i eksplicitne i implicitne.)
Dok ovo pišem, moja kuća je u polumraku, napolju se diže oluja kao da želi da pruži neki gotički motiv koji fali, a dole se moje dete budi iz dremke. Kišno veče u zatvorenom prostoru prostire se preda mnom, nudeći dovoljno vremena za brigu o tome da li je ovaj esej dobar ili ne, da li sam rekla ono što sam htela da kažem ili ne — ali nema više vremena za rad na njemu. Jetzt haben wir den Salat. (nem. – I sada, eto nam salate, prim. prev.) Ipak, ako ispadne vulgarno ili pretenciozno, pretpostavljam da uvek mogu da se pretvaram da sam nameravala da tako bude. Ako se ikada nađete u sličnoj situaciji, budite sigurni i zabeležite svoje utiske – oni će vam biti vredni, pa, šta god urednici sada plaćaju.
Pročitajte i tekst o 10 Ničeovih stilističkih pravila za pisanje ili Vonegatovih 8 pravila za dobro pisanje.
Piše: Catherine Baab-Muguira
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Danilo Lučić