Budućnost je ranije, dok sam bila dete, bila nešto sto će se desiti u budućnosti. I bila je nekako jasna i svetla, ličila na ostrvo sa palmom, bila je lična i lepo zaokružena priča koja će se tek desiti.
Međutim, u poslednje vreme primećujem da ne vidim tu palmu, da ne vidim apsolutno ništa! Oslepela sam za budućnost. A onda sam shvatila da je to zbog toga što sam nekako neprimetno i bez fanfara i svemirskih brodova zapravo stigla u budućnost. A što je najgore, budućnost, ta moja budućnost, sve više postaje prošlost, moja prošlost. Dolazimo do zbunjujućih situacija kvantne fizike gde ono što će se desiti sa česticama u prošlosti biva odlučeno tek onda kada se one posmatraju u budućnosti. Do tog trenutka realnost je samo apstrakcija. Tako da više ne vidim jasno ni prošlost. Zbunjuje me kad treba da napišem svoju biografiju ili ono ABOUT. ABOUT what? Ne znam šta sam, niti šta radim, niti se sećam bilo čega, ali izmisliću ako je potrebno… Ili je ovo sada jedan čudni intermeco, izmeđica u izmeđici, slepo crevo, slepa ulica na čijem kraju je zid. Nekad vrlo jasno vidim taj zid zapravo. Nekad mogu da zamislim da ako uspem da se uzverem na taj zid da ću videti opet to svetlucanje bisernog peska na obali sa palmom, ali najčešće je to samo zid. Zid, i na njemu čak ništa ni ne piše. A onda pišem ja, jer kako je rekao Emil Sioran, knjiga je odloženo samoubistvo. Ali nije to čak ni to… Kao što je rekla jedna moja prijateljica, ne osećam se samoubilački, ali sam nekako nevoljna da nastavim. A to je možda zbog tog zida. Lakše je hodati ka plami nego ka zidu, glavom u zid.
I sad pošto je realnost postala čista apstrakcija, vrlo često se javlja prošlost, šta će se desiti sa tom česticom, to jest sa mnom u prošlosti, sada kad se posmatram iz budućnosti koja je postala sadašnjost? Ne znam, posmatram se i vidim se, to su nepomične scene u koje uleću pitanja iz spoljašnjeg sveta kao kroz prozor. I koliko god sam ranije verovala da se sve događa sa nekim razlogom, da je sve povezano, sada duboko verujem da, barem u mom slučaju, ništa nema veze ni sa čim. Neko haotično samodešavanje. Da opet spomenem Emil Siorana, koji kaže da je haos odbacivanje svega naučenog, haos je biti ono što jesi. Prihvatanje haosa je možda prihvatanje sebe.
Američka kniževnica indijskog porekla Tanuja Desai Hidier, koja živi u Londonu i udata je za Francuza, na jednoj književnoj večeri je postavila pitanje šta znači biti Indijka? Šta to znači za nju? Svoje čitanje završila je zaključkom da je za nju dom više pravac kretanja nego što je to mesto. Šta za mene znači to odakle sam? Znači svašta, ali ja sam od svugde, ja sam iz haosa, uključujući tu i mesta gde nikada nisam ni bila, ali sam maštala o njima, uključujući tu i filmove i knjige. Da ne idem u generalizaciju, zato što sam neke traume pokupila na vrlo određenim geografskim koordinatama, ali kako sam ja jedna prilično mračna osoba, mazohista tako reći koji donekle voli svoje traume (i Siorana), zapravo it is complicated, ja se nekad i zauzmem za te koordinate kao na primer na jednoj konferenciji gde je čuveni antropolog govorio kako smo mi Sloveni napustili, odrekli se svojih vampira i kako je vampir sada življi u Holivudu nego kod Slovena. Tu sam ja podigla dva prsta kao u osnovnoj školi i pitala ga lepo: “A kako to mislite, koji Sloveni?” Vampir je srpska reč i evo u selima naših baba i dalje seku pete mrtvima da ne ustanu iz groba ako se povampire, ne brinite se vi za naše vampire, volimo mi njih, tu su, šepaju među nama, volimo mi tu smrt, tu je, čuvamo je. Čovek više nije hteo da priča sa mnom.
(Sanja se smeje dok ovo čita, kaže, pa da, vampir živi u Holivudu, tamo mu ne seku pete, malo samo skrešu zube i kvarcuju… Da se razumemo, ne bih imala ništa protiv da se malo kvarcujem u Holivudu, za promenu)
A mnogi tako neće jednostavno da pričaju sa ne-dovoljno egzotičnim “paćenicima” da tako kažem. Ja sam jedan nedovoljno egzotičan primer “nedovoljno stradalog stradalnika” iz prošlog, ne-kul rata koji se zapravo nije takoreći ni dogodio na našoj teritoriji, osim tog bombardovanja. Nije da se ja identifukujem sa time, nego tako nekad izgleda: “Ah yes I know Serbia, War, Milošević, Bravo Đoković… Please, have some cheese.”
Tako sam na jednoj večeri gde su se okupili bogati dobročinitelji, koji stvarno rade odlične stvarim, uglavnom u Africi i sa izbeglicama iz Sirije, i ja iz nekog razloga (neko me je pozvao zato što sam kreativna), bila uglavnom oko stola sa posluženjem. Svaki put kad bi nekako naleteli na mene i postavili pitanje ko sam i šta sam i ja krenula da objašnjavam, da sam umetnica iz Srbije, primetila bih potpuno odsustvo interesovanja i posle minut razgovor se završavao sa: “Please, come here, have some cheese.” Tako su me tri puta ostavili kod stola za sir (Please have some cheese) te sam tu i ostala, sa još par “kreativaca” sa raznih strana sveta, prisećajući se jedne anegdote sa studija orijentalistike koju nam je profesor Tanasković ispričao. Kad su pitali čuvene orijentaliste iz Nemačke, Rusije, Engleske i Francuske sa početka dvadesetog veka, koji su pripremali veliki samit orijentalista, da li će pozvati arapske stručnjake na taj samit, oni su odgovorili : “Pa da li entimolozi zovu insekte na njihove samite?” Eto, dok stojim pored tog stola za sir u kući koja vredi milione funti i koja pripada fotografkinjama koje su decenijama fotografisale afrička plemena i zidovi su prepuni afričkih suvenira razmišljam kako bi bilo kada bi i pripadnici ovih plemena sa fotografija na zidovima mogli da otputuju negde i da fotografišu na primer ovu čudnu večeru i ovaj sto sa sirom i da se posle vrate u svoje pleme i naprave izložbu.
Ok, Ross Lovegrove je pričao sa mnom, jeste bogat, ali i on je “kreativac” pa je nekako i on završio pored stola sa sirom. Pričali smo veoma lepo, kaže pravi električnu formulu 1, i još kaže voli Beograd i onda mi je ispričao neku suludu priču o njemu i nekom beogradskom taksisti koji ga je toliko zabavio da mu je na kraju dao sav novac koji je kod sebe imao. Taksista se zvao Bambi. Rekla sam mu da hoće to tako u Beogradu da krene po šegi, za sve pare koje imaš i koje nemaš, ko Diznijev crtać iz neke paralelne mračne dimenzije ili kako to lepo piše na jednim beogradskim patikama sa jedne fenomenalne fotografije iz Beograda (autorski rad Sanje Maričić): Dada Supreme.
A meni je dosadno da pričam i o tom beogradskom ludilu i bla bla, ko pokvarena ploča, kao da sam tu priču o svom poreklu naučila napamet i sad opletem svaki put, već znalački stavljajući akcenat na stvari na koje ljudi reaguju ili ja mislim da reaguju. Sedi dole, odličan pet iz lične mitologije. Treba mi druga priča, eventualno i po neka kozmetička operacija… jedan je život.
(Dok ovo pišem i razmišljam o tome kako mi treba nova priča, dopisujem se sa Milanom Milosavljevićem, šta god da radim uglavnom se dopisujem sa Milanom Milosavljevićem: Da li se sećaš one rečenice izgovorene u parlamentu za vreme Slobe… hajde da čujemo i tu dugačku priču sa tužnim krajem? Daaaa! Smejte se, ja i hoću da se vi smejete…Tužna priča o dedi i unuku ahahahahahah)
Čudno je koliko smo svi mi opsednuti jedni drugima, ali smo više opsednuti sami sobom i kako se to drugo odnosi prema nama, u isto vreme fascinirani i u nemogućnosti da zaista prodremo do tog drugog uvek u svojim pričama, u svojoj priči o tom drugom, čak i kad je granica otvorena teško je preći unutrašnje granice… a granice najčešće nisu otvorene.
Nekoliko dana kasnije bio je neki petak, i bila sam umorna, i potpuno neinspirisana bilo čime (takav mi je period) odlučim da odem na veče sa PJ Harvey. Nisam mnogo čitala o događaju, znala sam da neće biti klasična svirka i to je sve. Otišla sam na South Bank, na brzinu, sama, mrzelo me da organizujem ljude, zavalila sam se u stolicu sa mlakim pivom i čekala da počne.
Tri teksta iz poslednje knjige koju je Umberto Eko objavioTrebalo mi je par minuta da shvatim da zapravo provodim petak veče sama u dijaspori, dok mi PJ čita na uvce o Kosovu i u tom trenutku mi stiže poruka od mame, nešto u vezi sa time da li ja plaćam penziju, to je bio jak okidač, na jedvite jade sam se obuzdala da ne umrem od smeha, isprolivala sam ono neukusno pivo svuda po sebi u tom pokušaju obuzdavanja. Umirala sam od smeha iznutra, ali ne zbog PJ Harvey, eto i ona je po toj logici sada malo i sa Kosova, nego zbog sebe i sopstvenih životnih putešestvija i zbog “šta ću ja za penziju”, a malo zbog toga što sam ja objavila čitavu knjigu sa Alice Maddicott o PJ-inom rodnom Somersetu i o sinovima proizvođača sajdera koji su umirali u podmornicama za vreme II svetskog rata, tako da, eto… malo šljiva, malo jabuka.
Budućnost je stigla i ne nosi srebrni kimono, umotala se u bodljikave žice, pluta u gumenim čamcima mediteranskim morem, stoji oko stola za sir u kreativnom razmišljanju kako da spasi svet, budućnost odseca glave, budućnost ne zna šta da misli, budućnost se trudi da misli pozitivno, budućnost nema penziju, budućnost je eksplozivna i opasna po život, budućnost nema nekretnine-iznajmljuje, budućnost je Keruakov “bottomless horror of the world”, budućnost je Avganistan, Sirija, Gaza, svi prošli i sadašnji ratovi, povampirena sećanja, povampireni mrtvi, budućnost je haos koji napreduje, budućnost je Dark Dada Supreme.
