Tri teksta iz poslednje knjige koju je Umberto Eko objavio Umberto Eko objašnjava šta je bibliofilska stast, kako pomoću Euklidove definicije pravog ugla da shvatimo šta znači nešto definisati i zašto treba razlikovati stav autora od stava njegovog junaka.

Umberto Eko je od 1985. do 2015. objavljivao kratke kolumne u italijanskom nedeljniku Espreso. Ta rubrika se zvala “Minervina svaštara” prema pakovanju šibica marke “Minerva” na kojem su se mogle ispisivati misli, crtice i kratke beleške. Kolumne objavljene između 2000. i 2016. objavljene su u knjizi pod naslovom Pape Satàn Aleppe (izdavač Geopoetika, 2016; prevod: Aleksandar Levi, Mirela Radosavljević i Elizabet Vasiljević), što predstavlja segment uvodnih stihova iz sedmog pevanja Danteovog “Pakla” čije značenje do danas nije odgonetnuto. U ovim kratkim kolumnama Eko se na sebi svojstven enciklopedijski, naučnički a istovremeno duhoviti i provokativni način bavio veoma širokom lepezom tema iz popularne kulture, nauke, književnosti, fenomena svakodnevnog života, filozofije, religije, politike… Prenosimo vam tri teksta iz poglavlja “O knjigama i ostalom”.

Dodirivati knjige

Poslednjih nedelja bio sam u prilici da na dva različita mesta govorim o bibliofiliji, i oba puta u publici je bilo mnogo mladih. Govoriti o svojoj bibliofilskoj strasti nije lako. U razgovoru u onoj odličnoj emisiji na Trećem programu, Farenhajt (koja zaista u mnogome doprinosi širenju ljubavi prema čitanju), rekao sam da je to donekle kao da ste pervertit koji vodi ljubav s kozama. Ako pričaš kako si proveo noć s Naomi Kembel ili s nekom prelepom devojkom iz komšiluka, svi te slušaju sa zanimanjem, zavišću ili poletnim uzbuđenjem. Ako pak pričaš o zadovoljstvima koje si osetio sjedinjujući se s kozom, ljudi zbunjeno pokušavaju da promene temu. Ako neko skuplja slike iz perioda renesanse ili kineski porcelan, onaj ko mu uđe u kuću ushićen je tim čudima. Ako mu, međutim, pokaže neku knjižicu iz 17. veka u formatu veličine dvanaestine štamparskog tabaka (duodecimo), požutelih listova, i kaže da se na prste mogu nabrojati njeni vlasnici, posetilac, najednom obuzet dosadom, gleda da se što pre oprosti.

Bibliofilija je ljubav prema knjigama, ali ne obavezno i prema njihovom sadržaju. Zanimanje za sadržaj zadovolji se i odlaskom u biblioteku, dok bibliofil, premda vodi računa o sadržaju, želi predmet, i to po mogućstvu prvi primerak izašao ispod štamparske prese. To ide dotle da ima bibliofila, što ja ne odobravam ali razumem, koji – kad dođu do nerasečene knjige – ne razrezuju stranice da je ne bi oskrnavili. Za takve bi razdvajanje stranica retke knjige bilo kao za kolekcionare satova razbijanje kućišta da bi se video mehanizam.

obično vlada mišljenje da je bibliofilija strast dostupna samo onima s mnogo novca.

Bibliofil nije onaj ko voli Božanstvenu komediju, to je onaj koji voli određeno izdanje i određen primerak Božanstvene komedije. Želi mogućnost da ga dodiruje, prelistava, prelazi rukom preko poveza. U tom smislu, on „razgovara“ s knjigom kao predmetom, zbog priče koju mu knjiga donosi o svom poreklu, o svojoj povesti, o bezbrojnim rukama kroz koje je prošla. Ponekad knjiga pripoveda o sebi preko tragova palca, beleški na margini, podvlačenja, potpisa na naslovnoj strani, čak i rupa od moljaca, a to pripovedanje je još lepše kada, makar joj bilo i petsto godina, njene sveže i bele stranice zašušte pod prstima.

Ali knjiga kao predmet može da isplete lepu priču i kada je stara svega pedeset godina. Imam knjigu Etjena Žilsona Filozofija u srednjem veku s početka 1950-ih, koja me prati od diplomskog do danas. Papir je tih godina bio katastrofalan, danas se knjiga raspada čim pokušam da okrenem list. Da je ona za mene samo oruđe za rad, mogao bih jednostavno da potražim novo izdanje, koje se može jeftino naći. Ali ja hoću baš taj primerak, koji me svojom krhkom starošću, svojim podvučenim delovima i beleškama, u različitim bojama u zavisnosti od perioda kada sam je ponovo čitao, podseća na sve one godine učenja i stasavanja, kao i one kasnije, i koja je stoga deo mojih uspomena.

O tome treba pričati mladima, jer obično vlada mišljenje da je bibliofilija strast dostupna samo onima s mnogo novca. Naravno, postoje antikvarne knjige koje koštaju stotine miliona (prvo izdanje inkunambula Božanstvene komedije dostiglo je pre nekoliko godina na aukciji cenu od milijarde i po lira), ali ljubav prema knjizi nije samo ljubav prema antikvarnim nego i prema starim knjigama, koje mogu biti recimo prvo izdanje neke knjige savremene poezije – a ima i onih koji tragaju za svim izdanjima Salanijeve „Biblioteke moje dece”. Pre tri godine, na jednoj tezgi našao sam prvo izdanje Papinijevog Goga, doduše ukoričeno, ali s očuvanim originalnim papirnim koricama, za dvadeset hiljada lira. Tačno je da sam pre deset godina u katalogu video prvo izdanje Kampaninih Orfičkih pesama za trinaest miliona lira (vidi se da je mučenik mogao da odštampa vrlo malo primeraka), ali se mogu prikupiti lepe zbirke knjiga dvadesetog veka, ako se povremeno odreknete večere u piceriji. Pretražujući tezge, jedan moj student skupljao je isključivo turističke vodiče iz različitih epoha i u početku sam mislio da je to prilično bizarno, ali je kasnije na osnovu tih knjižica sa izbledelim fotografijama napisao sjajan diplomski rad u kojem je pokazao kako se pogled na neki određeni grad s godinama može promeniti. S druge strane, i neko mlado čeljade s malo para još može da nabasa, između buvljaka na Porta Portense i onog na Sant’Ambrođu u Rimu, na knjige u formatu veličine šesnaestine štamparskog tabaka (sextodecimo) iz 16. ili 17. veka koje koštaju koliko i par dobrih patika i koje, premda nisu retke, mogu da dočaraju jednu epohu.

Sa sakupljanjem knjiga dešava se ono što se dešava sa sakupljanjem poštanskih maraka. Veliki kolekcionari nesumnjivo imaju primerke koji vrede čitavo bogatstvo; ali ja sam kao dete naslepo kupovao od prodavca u trafici kesice sa deset ili dvadeset poštanskih maraka, i provodio sam večeri maštajući o Madagaskaru ili o ostrvima Fidži, na raznobojnim malim pravouganicima, sigurno ne retkim, ali fantastičnim. Eh, kakva nostalgija.

2004.

To je prav ugao

Jedno staro verovanje kaže da se stvari prepoznaju po svojoj definiciji. U nekim slučajevima to je tačno, kao kod hemijskih formula, jer to što zna da je nešto NaCl nesumnjivo pomaže onome ko je iole upućen u hemiju da shvati da je u pitanju jedinjenje hlora i natrijuma, i da pomisli premda definicija to ne kaže eksplicitno da je verovatno reč o soli. Ipak, hemijska definicija nam ne govori sve ono što bi trebalo da znamo o soli (da služi za čuvanje hrane i da joj daje ukus, da podiže pritisak, da se vadi iz mora ili iz solana, pa čak i da je u antici bila skuplja i dragocenija nego danas). Da bismo saznali ono što o soli znamo odnosno ono što na kraju krajeva služi nečemu (preskačući ostale podatke), ne trebaju nam definicije nego ,,priče“. A za nekog ko bi želeo da sazna zaista sve o soli, te priče se onda pretvaraju u fantastične avanturističke romane, s karavanima koji idu putevima soli kroz pustinju, između carstva Malija i mora, ili doživljaje primitivnih iscelitelja koji su vodom i solju ispirali rane… Drugim rečima, naše znanje (ne samo ono mitsko već i naučno) nerazmrsiv je splet priča.

Čak i ona najbitnija „stvar“ koju deca žele da saznaju, odnosno, odakle dolaze deca, može da se objasni samo u vidu priče

Za dete postoje dva načina upoznavanja sveta: jedan se zove učenje pokazivanjem, odnosno kada dete pita šta je to pas a mama mu pokaže psa (inače, čudesno je da kad mu se jednom pokaže baset dete već sledećeg dana ume da prepozna kao psa i hrta – pri čemu će možda preterati u dodavanju ubrajajući u pse čak i prvu ovcu koju vidi, ali svakako neće u oduzimanju, ne prepoznajući bilo kojeg psa kao psa).

Drugi način nije definicija tipa „pas je placentalni sisar, mesojed, fisiped, iz porodice kanida” (zamislimo šta bi dete radilo s tom inače taksonomski ispravnom definicijom), nego nešto poput priče: „Sećaš li se onog dana kada smo bili kod bake u bašti i tamo je bila jedna takva i takva životinja…”

Dete zapravo ne pita šta je pas ili drvo… Obično ih prvo vidi, a onda mu neko objasni da se zovu tako i tako. I tu počinju pitanja. Nije nikakva drama da shvati da su i bukva i hrast drveće, ali prava radoznalost nastupa kad dete hoće da zna zašto su tu, odakle dolaze, kako rastu, čemu služe, zašto im opada lišće. Tada na scenu stupaju priče. Znanje se širi pričama: posadi se seme, onda seme proklija, itd.

Čak i ona najbitnija „stvar“ koju deca žele da saznaju, odnosno, odakle dolaze deca, može da se objasni samo u vidu priče, bilo one o kupusu ili rodi, bilo one o tati koji daje seme mami.

Ja sam od onih koji smatraju da i naučno znanje treba da preuzme formu priča i svojim studentima uvek navodim sjajan primer Čarlsa Sandersa Persa koji u dvadesetak redova, da bi dao definiciju litijuma, opisuje šta u laboratoriji treba uraditi da se dobije litijum. Po meni je to veoma poetičan primer, nikada nisam video kako se dobija litijum i, eto, jednog dana sam prisustvovao tom radosnom događaju, kao da sam u jazbini nekog alhemičara – a to je zapravo bila prava hemija.

Prekjuče mi je na jednoj konferenciji o Aristotelu moj prijatelj Franko Lo Piparo skrenuo pažnju na činjenicu da Euklid, otac geometrije, uopšte ne definiše prav ugao kao ugao od devedeset stepeni. Kad bolje razmislim, to je svakako ispravna definicija ali beskorisna za nekoga ko ili ne zna šta je ugao ili ne zna šta su stepeni i toplo se nadam da nijedna mama ne urniše svoje dete objašnjavajući mu da su pravi uglovi oni koji imaju devedeset stepeni.

Evo šta Euklid zapravo kaže: „Ako prava, koja stoji na drugoj pravoj, obrazuje sa ovom dva susedna jednaka ugla, svaki od njih je prav, a podignuta prava zove se normala na onoj na kojoj stoji.“

Shvatate li sad? Hoćeš da znaš šta je prav ugao? Ja ću ti onda reći kako da ga napraviš, odnosno ispričaću ti priču šta sve treba da uradiš da bi ga napravio. Posle toga ćeš shvatiti. Uostalom, priču o stepenima možeš da naučiš kasnije, u svakom slučaju tek pošto upriličiš onaj čudesni susret dve prave.

Meni se čini je da ovaj način vrlo poučan i vrlo poetičan, i da približava dva univerzuma, univerzum mašte, u kojem se izmišljaju svetovi da bi se stvarale priče, i univerzum stvarnosti, u kojem se stvaraju priče da bismo mogli da shvatimo svet.

(Zašto sam vam sve ovo ispričao? Zato što sam u prvoj Svaštari objavljenoj 1985. godine rekao da ću pisati o svemu što mi se mota po glavi, a ovo mi se danas motalo.)

2005.

Lakovernost i poistovećivanje

Prošle sedmice pričao sam o čitaocima koji imaju problem da u romanu razlikuju stvarnost od fikcije, i skloni su da autoru pripišu strasti ili misli njegovih likova. Kao potvrdu za to, nailazim na Internetu na sajt koji beleži misli raznih autora, i među „,poznatim rečenicama Umberta Eka“ nalazim sledeću: „Italijani su nepouzdani, lažljivi, kukavice, izdajnici, bolje se snalaze s bodežom nego s mačem, s otrovom nego s lekom, ljigavi su kad pregovaraju, dosledni su jedino kao jarbol za sve zastave.“[1] Nije da u tome nema istine, ali reč je o vekovnom opštem mestu koje su širili mahom strani autori, a u mom romanu Praško groblje ovu rečenicu ispisuje gospodin koji je na prethodnim stranicama prilično iscrpno i pomoću najotrcanijih klišea demonstrirao rasističke nagone. Ubuduće ću nastojati da izbegavam da prikazujem banalne likove, inače će mi jednog dana pripisati filozofeme poput ovog -,,mama je samo jedna“.

Upravo čitam poslednji tekst Euđenija Skalfarija u njegovoj kolumni “Duvano staklo” (Vetro soffiato) u nedeljniku Espreso, koji se nadovezuje na moju Svaštaru iz prethodnog broja i otvara novi problem. Skalfari se slaže da postoje ljudi koji ne razlikuju narativnu fikciju od stvarnosti, ali tvrdi (i s pravom tvrdi da ja tvrdim) da narativna fikcija može biti istinitija od same istine, da može da podstakne na poistovećivanje, na percepciju istorijskih fenomena, ili da stvori nove načine osećanja, itd. Naravno da se s tim možemo samo saglasiti.

Frojd je dobro znao da Edip nikada nije postojao, ali je događaj čitao kao ozbiljnu lekciju o podsvesti.

I to nije sve, narativna fikcija dopušta i estetske ishode: čitalac može da zna da Madam Bovari nikada nije postojala, a da ipak uživa u načinu na koji Flober gradi njen lik. I upravo nas ta estetska dimenzija stavlja suprotno od “aletičke” dimenzije (što ima veze s onim pojmom istine koju dele logičari, naučnici, ili sudije koji treba da odluče da li je svedok rekao šta se tačno dogodilo ili nije). Reč je o dve sasvim različite dimenzije, teško nama ako se sudija sažali zato što je okrivljeni s estetske tačke gledišta lepo izneo svoje laži; ja sam se bavio aletičkom dimenzijom, zapravo o tome sam počeo da razmišljam u okviru priče o pogrešnom i laži. Da li je pogrešno reći da losion Vane Marki pospešuje rast kose? Pogrešno je. Da li je pogrešno reći da don Abondio sreće dvojicu asasa? S aletičke tačke gledišta jeste, ali pripovedač ne želi da nam kaže da je ono o čemu nam pripoveda istinito već se pretvara da je istinito i od nas traži da se i mi pretvaramo. Traži, kako je govorio Kolridž, da “voljno suspregnemo svoju nevericu“.

Skalfari navodi Vertera, a mi znamo koliko se romantičnih mladića i šiparica ubilo poistovećujući se s glavnim likom. Možda su verovali da je priča istinita? Ne nužno, isto kao što znamo da Ema Bovari nikada nije postojala pa ipak nas njena sudbina gane do suza. Prepoznajemo fikciju ali se ipak uživljavamo u lik.

U stvari naslućujemo da i pored toga što madam Bovari nikada nije postojala, postojalo je mnogo njoj sličnih žena, a možda smo i sámi pomalo kao ona, i tako smo izvukli lekciju o životu uopšte i o nama samima. Stari Grci verovali su da je ono što se dogodilo Edipu istina i to su iskoristili da razmišljaju o sudbini. Frojd je dobro znao da Edip nikada nije postojao, ali je događaj čitao kao ozbiljnu lekciju o podsvesti.

Šta se, međutim, događa čitaocima o kojima sam ja govorio, onima koji naprosto ne umeju da naprave razliku između fikcije i stvarnosti? Kod njih ne postoje estetske vrednosti, jer su toliko obuzeti ozbiljnim shvatanjem priče da se ne pitaju da li je ispričana dobro ili loše; ne pokušavaju da iz nje izvuku pouku; uopšte se ne poistovećuju s likovima. Jednostavno pokazuju ono što bih definisao kao fikcijski deficit, nisu u stanju da „,voljno suspregnu svoju nevericu“. Budući da je takvih čitalaca mnogo više nego što mislimo, vredelo bi se pozabaviti njima, jer znamo da takvima promiču i sva druga estetska i moralna pitanja.

2011.

Pročitajte i Ekoov tekst o neuhvatljivosti koncepta ružnoće, kao i zašto je on smatrao da su nepročitane knjige dragocenije od pročitanih.

[1] Umberto eko, Praško groblje, Plato, Beograd, 2011, u prevodu Mirele Radosavljević i Aleksandra Levija