Šta je književni kanon i kada i kako je nastao (I deo) Ideja o uvođenju vrednosne hijerahije među književnim delima i njihovim autorima veoma je stara, a otelotvorenje te ideje postaće ono što nazivamo književni kanon.

Imamo novu definiciju književnosti. Već neko vreme nam se prikradala, ali je možda zvanično stigla 2009. godine, objavljivanjem knjige Grejla Markusa i Vernera Solorsa (Greil Marcus, Werner Sollors) Nova književna istorija Amerike. Pored eseja o Tvenu, Ficdžeraldu, Frostu i Henriju Džejmsu, postoje i radovi o Džeksonu Poloku, Čaku Beriju, telefonu, pušci vinčesterki i Lindi Lovlejs. Izgleda da “knjževno ne znači samo ono što je napisano, već i ono što se izgovori, što se izrazi, što se izmisli, u bilo kom obliku“ – u tom slučaju mape, propovedi, stripovi, crtani filmovi, govori, fotografije, filmovi, ratni spomenici i muzika potpadaju pod književnost. Knjige su i dalje bitne, naravno, ali ne na način na koji su ranije generacije to uzimale zdravo za gotovo. Prema časopisu Njuzvik, 2004. „najuticajnija živa ličnost iz kulture “nije bila ni pisac/spisateljica niti neki istoričar/istoričarka; bio je Bob Dilan. Ne slučajno, u Novoj književnoj istoriji nalazi se više referenci na Dilana nego na Stivena Krejna i Harta Krejna zajedno. Dilan je sebe možda opisao kao „čoveka koji pleva i pleše“, ali Markus i Solors i kritičari poput Kristofera Riksa se učtivo ne slažu. Dilan je, tvrde oni, jedan od najvećih pesnika koje je američka nacija ikada izrodila (zapravo, od 1996. godine dobija nominacije za Nobelovu nagradu za književnost).

Ideja da književnost sadrži mnoštvo nije nova. Tokom većeg dela svoje istorije, lit(t)eratura se odnosila na svako pisanje uz pomoć slova. Sve do XVIII veka, jedini istinski kreativni stvaraoci bili su pesnici, a ono čemu su težili nije bila književnost, već poezija. Pisanje je bilo „književno“ samo ako je dovoljno učenih čitalaca pohvalno govorilo o njemu; ali kako je Tomas Rajmer (Thomas Rymer) primetio 1674. godine, „dugo je Engleska bila bez kritičara, kao što je bila bez vukova“.

Pa kada je započela književnost u modernom smislu? Prema Trevoru Rosu i njegovoj knjizi Stvaranje engleskog književnog kanona, to je bilo 22. februara 1774. Ros teatralno navodi slučaj Donaldsona Beketa koji je raskrstio sa „trajnim autorskim pravima“ i, kako je to primetio jedan savremeni svedok, omogućio je time da „dela Šekspira, Adisona, Poupa, Svifta, Geja i mnogih drugih izvrsnih autora našeg vremena… budu vlasništvo bilo kog lica“. U tom trenutku, tvrdi Ros, „kanon je postao skup dobara koji se mogao koristiti. Od njega je nastala književnost, pre nego poezija“. Ono što Ros i drugi istoričari književnosti pouzdano tvrde je da je književni kanon u velikoj meri bio izum augustanskog razdoblja koji je nastao iz la querelle des Anciens et des Modernes (svađa antičkih i modernih, prim. prev.), gde su se skukobili najnapredniji autori XVII veka sa grčkim i latinskim pesnicima. Budući da je kanon izuzetno superiornih antičkih pisaca – Homer, Vergilije, Ciceron – već postojao, moderni kanon se sporo razvijao. Jedan od načina prevazilaženja ove dileme bilo je stvaranje novih antičkih autora koji bi bili bliži ondašnjem vremenu, što je upravo ono što je Džon Drajden (John Dryden) uradio 1700. godine, kada je preveo Čosera na moderni engleski. Drajden nije samo učinio Čoserovo delo klasičnim, on je pomogao da se kanonizuje sama engleska književnost.

Grčka reč kanon prvobitno je značila „štap za merenje“ ili „pravilo“ i rani hrišćanski teolozi su je koristili da razlikuju prave, ili kanonske, biblijske knjige od apokrifnih. Kanonizacija se, naravno, odnosila i na katoličku praksu proglašavanja svetaca, ali taj izraz nije se primenjivao na svetovne spise sve do 1768. godine, kada je holandski klasičar Dejvid Runken (David Ruhnken) govorio o kanonu drevnih besednika i pesnika.

ako su knjige jednostavno ojačavale kulturne vrednosti pomoću kojih su oblikovane, onda je svaka stara knjiga ili bilo koja nova knjiga bila vredna razmatranja. Književnost sa velikim k bila je samo nametljiva konstrukcija, a kanon je, umesto da bude iskren i koristan, bio nerealan i opresivan.

Upotreba je možda bila nova, ali ideja o književnom kanonu već je bila u vazduhu, o čemu svedoči i predlog Kembridža 1595. godine da univerziteti „preduzmu mere za kanonizaciju [svojih] pisaca, da ne bi svaki odvažniji balader (…) može da prođe pod imenom pesnik“. Sličan osvrt na književnu hijerarhiju pojavio se u delu “Zaštita štampe” Danijela Defoa (1718.) i planu Džozefa Spensa da napiše rečnik britanskih pesnika. Pišući 1730. godine, Spens je predložio da se „poznate oznake za različite veličine zvezda“ mogu koristiti za uspostavljanje rangova kao što su „veliki genije i dobar pisac“, „fini pisac“, „osrednji pesnik“ i „niko ga nikada neće čitati“. Godine 1756, esej Džozefa Vortona o Poupu odredio je „četiri različite klase i stepena“ pesnika, a Spenser, Šekspir i Milton su udobno vodili u toj oblasti. Do 1781. godine, knjiga Životi engleskih pesnika Samjuela Džonsona potvrdili su članove kanona – njih pedeset i dvoje – ali i precizno podešene standarde književnih zasluga kako bi obični čitalac, „neiskvaren književnim predrasudama“, znao šta da traži.

Zapravo, kanon je formirao modernu književnost kao odabir spisa koji bi mogli da se suprotstave grčkim i latinskim tekstovima. Iako isključiv, prvobitno je trebalo da pruži osećaj zajedništva; kritičari su se nadali da će tradicija velikih pisaca pomoći u stvaranju nacionalne književnosti. Šta je apoteoza Šekspira i Miltona ako nije pokušaj da se svetu pokaže da je Engleska, a ne Francuska – naročito ne Francuska – stvorila takve genije? Kanon je blagosiljao ono što je dostojno i implicirao ono što je nedostojno, funkcionišući kao skup zapovesti koje su ljudima štedele vreme i trud prilikom donošenja odluke šta će čitati.

Kanon – kasnije kanon Velikih knjiga – održao se bez ičijeg protivljenja skoro dva veka pre nego što su antinomijske snage zaključile da je dovoljno. Pozivam se, naravno, na onu mešavinu politički orijentisanih profesora i teorijom zadovoljnih revizionista iz 1970-ih i 1980-ih – feministkinja, etnicista, marksista, semiotičara, dekonstrukcionista, novo-istoričara i kulturnih materijalista – koji su svi našli izuzetke od kanona, izuzeli od kanona, ne slažući se nužno u vezi sa mnogo čime drugim. U osnovi, postmodernisti su bili protiv – pa, esencijalizma. Iako su knjige nastajale u privatnosti, one su oslikavale ideološki sastav kulture domaćina; a kritika koja im je davala legitimitet služila je samo da opravda prevladavajući društveni poredak. Implikacija ne može biti jasnija: ako su knjige jednostavno ojačavale kulturne vrednosti pomoću kojih su oblikovane, onda je svaka stara knjiga ili bilo koja nova knjiga bila vredna razmatranja. Književnost sa velikim k bila je samo nametljiva konstrukcija, a kanon je, umesto da bude iskren i koristan, bio nerealan i opresivan.

Tradicionalisti su, naravno, bili zaprepašćeni. Kanon je, tvrdili su, predstavljao najbolje što se mislilo i govorilo, a njegov sadržaj bio je izraz ljudskog stanja: radosti u ljubavi, tuge zbog smrti, bolnih dužnosti, ratne strahote i spoznaje duše i samoga sebe. Neki kanonski pisci su to preneli s jezičkim poletom, drugi kroz osetljivo i nijansirano prikazivanje iskustva; a njihove knjige bile su deo neprestanog razgovora, čija promenljiva suma nije bila ništa manje do istorije ideja. Zezati se s kanonom značilo je zezati se sa samom civilizacijom.

Ali bilo bi uskovido, kao i preterano, tvrditi da je samo trgovina pokretala književno preduzetnišvo. Samo zato što su antologije ili književni serijali uticali na kompoziciju pesama i romana to ne znači da su pisci odbacivali estetska razmatranja.

Iako je lepo misliti da velike knjige nastaju zato što su veliki pisci naterani da pišu tačno ono što žele da napišu, formiranje kanona je, u stvari, rezultat želje srednje klase da vidi svoje vrednosti reflektovane u umetnost. Kao takav, kanon je bio vezan za napredak pismenosti, rastuću trgovinu knjigama, sve veću privlačnost romana, širenje kafića i klubova, porast magazina i časopisa, stvaranje privatnih biblioteka, popularnost serijala knjiga i trodelnih romana i, na kraju, konačno preuzimanje literature od strane institucija visokog obrazovanja.

Svi su ovi trendovi dovoljno dokumentovani skupom naučnih dela nastalih iz kanonskih ratova sedamdesetih i osamdesetih; i malo koji će kritičar danas ignorisasti kulturno saučesništvo svojstveno formiranju kanona. Razmotrite, na primer, neku poznatu pesničku antologiju. Kao što Barbara Benedikt objašnjava u knjizi Stvaranje modernog čitaoca (Making the Modern Reader), prve antologije sastavljene su manje iz estetskog ubeđenja,  a više iz želje štampara i prodavaca knjiga da promovišu knjige čija autorska prava poseduju. I pošto su pesnici želeli da se njihova dela nađu u antologijama, počeli su da pišu kraće pesme kako bi povećali svoje šanse da budu uključeni u njih.

Do početka XIX veka, prema Tomasu Bonelu, autoru knjige Najozloglašeniji zanat, uniformisane zbirke pesama ili „kompletna dela“ pisaca bila su uobičajena izdavačka delatnost; i zato što su knjige izgledale i bile pravljene toliko dobro – Aldinino izdanje britanskih pesnika (1830–52) imalo je mermerne table sa pozlatom na prednjim koricama i rikni – činilo se da svaki ukrasni tom viče „književnost“. Ali bilo bi uskovido, kao i preterano, tvrditi da je samo trgovina pokretala književno preduzetnišvo. Samo zato što su antologije ili književni serijali uticali na kompoziciju pesama i romana to ne znači da su pisci odbacivali estetska razmatranja. Formiranje kanona je nastavilo da se oslanja na kredibilni, ako ne i monolitni konsenzus između informisanijih čitalaca.

Vremenom su kanon, koji je nekada pripadao stručnim časopisima i književnim magazinima, pripojile više obrazovne ustanove, koje su stvarale eminentne profesore engleskog jezika i uporedne književnosti, a kasnije regrutovale poznate pesnike i pisce da budu čuvari poretka. Godine 1909. Čarls V. Eliot, predsednik Harvarda, tvrdio je da bi svako mogao da stekne zdravo liberalno umetničko obrazovanje ako bi jednostavno provodio petnaest minuta dnevno čitaju knjige iz “police od pola metra” (Five-foot shelf bilo je ime edicije objavljene 1919.  koja se sastojala od dela klasične književnosti, beseda i istorijskih dokumenata koje je uredio Čarls Eliot, prim. prev.). Na polici se, kako se ispostavilo, nalazila tačno pedeset jedna knjiga, koju su “P. F. Kolier i sin” objavili kao Harvard klasik i prodali oko 350.000 kompleta. Uprkos Eliotovim pretpostavkama, ova edicija je bila pre izdavački, nego edukativni poduhvat. Tek zalaganjem Džona Erskina sa Univerziteta Kolumbije i Roberta Mejnarda Hačinsa sa Univerziteta Čikago, dvadesetih godina XX veka, spisak neophodnih dela iz književnosti i filozofije koji je postao kanon izjednačio se sa nastavnim planom.

Piše: Artur Kristal
Izvor: harpers.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: