U mirnom dobu pre Kovida, odleteo sam do jednog malog grada u Nemačkoj da gledam operu o ljubavi između dva filozofa. Ljubav nije bila nimalo platonska. Hana Arent je imala osamnaest godina, bez oca, devica. Martin Hajdeger je bio na sredinih svojih tridesetih, oženjen, sa dva sina, glavni u svom polju. U savremenom smislu, veza je bila klasičan #metoo scenario, iskorišćavanje poverenja i dužnosti.
U stvarnom životu, Arent je bila u zabludi, a Hajdeger je povlačio granicu između života i uma. Studentima je govorio: „Aristotel se rodio, radio i umro, a sada da pređemo na njegove ideje.“ Opera Ele Milh-Šerif, „Banalnost ljubavi“, delimično je prikazala njegov stav o tome da je jedno pojedično ljudsko biće kao takvo neinteresantno. No i u ovom slučaju, kao i u brojnim drugim, ideje se oblikuju od strane i te kako ljudskih mana života koji ih i smišljaju – te dve strane su neodvojive. Došlo je vreme da se Arent, glavna filozofkinja totalitarizma, ponovo preispita u svetlu njenog formativnog filozofskog uticaja, briljantnog kameleona koji će se pretvoriti u intelektualnog apologetu nacizma.
Svakako, „banalnost“ je imenica zbog koje je Arent postala ozloglašena. Njeni sporo pisani izveštaji za Njujorker sa suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu početkom šezdesetih zvali su se „Banalnost zla“. Ajhman je bio glavni sveštenik Hitlerovog Holokausta, zvaničnik koji je poslao milione muškaraca, žena i dece u kampove smrti. Za Arent, koja ga je posmatrala očima izbeglice iz Hitlerove Nemačke, on je bio samo dosadni birokrata, niko, „ni perverzan ni sadista… zastrašujuće normalan“. Po zakonu i logici, osećala je, nije bio vredan zatvaranja, suđenja ili pogubljenja.
Njena pozicija je razbesnela moralne filozofe, izlažući je linču gomile u vremenu pre interneta. Arent nije ustuknula niti porekla svoj stav. „Bol“, rekla je svojoj odanoj prijateljici Meri Makarti, „samo je drugi način da se bude živ.“ U knjizi Hana Arent, koja je deo serijala „Kritički životi“, Samanta Rouz Hil premešta Arent na mesto feminističke heroine, „zahtevne, koja se ne izvinjava zbog svojih stavova i ubeđena je u njih“, odveć spremne da se izbori sa muškom dominacijom u disciplini koju će sama odbaciti: sredinom svoje američke karijere, počela je da se izjašnjava kao politički pisac radije nego kao filozofkinja.
„Uvek je, naravno, lepo biti hvaljen“, govorila bi Arent, ali je“ mnogo lepše biti shvaćen.“ Gospodin Hil, asistent direktor Hana Arent Centra za politiku i humanistiku na Bard koledžu, tvrdi da je Arentino delo „sada postalo deo našeg nasleđa, nešto u šta se možemo uputiti da bi nam pomoglo u istraživanju razumevanja.“ Ne slažu se svi sa ovakvom procenom.
Nakon što su se rukovali, Arent je stupila na teren napadajući Berlina zbog njegovog navodnog odsustva posvećenosti cionističkom cilju. Berlin, dugogodišnji prijatelj Haima Vajcmana, otpisao ju je kao „fanatičnu“.
Čak i sa ovom vremenskom distancom – Arent je umrla 1975 – čela se i dalje mršte od besa koji je rasplamsala. Inovativna studija Kei Hirute, koja ispituje njen odnos sa otmenim britanskim filozofom Isaijom Berlinom, opisuje njihov prvi susret u Njujorku 1941. kao mržnju na prvi pogled. Od tada je postalo samo još gore. Priupitan 1958. godine od strane londonskog izdavača Fabera & Fabera da li da izdaju Arentinu knjigu Ljudsko stanje, Berlin je odgovorio na način koji bi se mogao opisati kao „klasično uništenje“: „Ne bih preporučio nijednom izdavaču da kupi prava za ovu knjigu. Imam dve primedbe na nju: neće se prodavati i nije dobra.“
Ovo je bilo samo zagrevanje. Uništivši sadržaj knjige, Berlin se na kraju svog prikaza vraća na razmatranje značenja „dobra“. Nastavlja: „Govoreći o moralnoj vrlini, dr Arent kaže da je ’hrišćanski zahtev da se bude dobar apsurdan’. Da li je jednako ’apsurdno’ zahtevati da knjiga bude dobra? Nadajmo se da misli da jeste. Onda joj neće smetati da joj se kaže da njena knjiga nije dobra.“ U dugom, zabavnom nizu pisama u kojima se odbijaju autori, ovo je „spuštanje“ nad svim „spuštanjima“.
Kako Hiruta, istraživač saradnik na Oksfordu, pokazuje u knjizi Hana Arent i Isaija Berlin: Sloboda, Politika i Čovečanstvo, ovaj do sada neistražen odnos između ova dva giganta je fascinantan ne samo zbog svoje tinjajuće gorčine, već i zato što su, kao par, jednako slični koliko i antipodi jedno drugom. Oboje su odrasli u jevrejskim porodicama pored Baltičkog mora, Arent u pruskom Kenigsbergu (današnji ruski Kalinjingrad), a Berlin u letonskoj Rigi. Arentini roditelji su bili nezainteresovani za religiju, dok je Berlin bio svestan ljubavičkih[1] rabina u svom poreklu. Arentina mladost je nasilno prekinuta smrću oca od posledica sifilisa i izbijanjem Prvog svetskog rata, što je dovelo do toga da se preseli u grad Berlin. Isaija Berlin je svedočio boljševičkoj revoluciji kroz svoj prozor u Sankt Peterburgu i bio je srećan kad su ga poslali u privatnu školu u Londonu.
Arent je studirala na univerzitetima u Marburgu i Hajdelbergu i govorila samo nemački, mučeći se da nauči engleski nakon što je proterana. Berlin, kome je maternji jezik bio ruski, govorio je tečno letonski, nemački, jidiš, hebrejski, francuski, engleski i italijanski. Zabavljala ga je neozbiljnost i napisao je naučne eseje o Verdijevim operama dok je služio kao član odbora Kraljevske opere u Kovent Gardenu (London). Arent se nije zanimala nikakvim trivijalnim poduhvatima, nikakvim „ćaskanjem“. Berlin je bio profesor na Oksfordu, a ona je predavala u Novoj Školi (The New School; privatni istraživački univerzitet u Njujorku – prim.prev) i bila profesorka na Nortvesternu i Vasaru, iako nikada nije dobila zvanje redovne profesorke. U gotovo svakom pogledu, bili su stvoreni za, i protiv, jedno drugog.
Hiruta vešto kontekstualizuje njihov prvi susret 1941: Arent je bila izbeglica bez dinara, na stipendiji Američke cionističke organizacije, živeći u dve iznajmljene sobe sa svojim nezaposlenim suprugom i nesamostalnom majkom. Berlin je bio akreditovani predstavnik Čerčilove vlade, poslat u Vašington i Njujork da prikupi informacije i utiče na politiku. Nakon što su se rukovali, Arent je stupila na teren napadajući Berlina zbog njegovog navodnog odsustva posvećenosti cionističkom cilju. Berlin, dugogodišnji prijatelj Haima Vajcmana[2], otpisao ju je kao „fanatičnu“.
Među Arentinim izjavama koje su izazvale najviše uvreda bila je njena tvrdnja da, bez lokalne pomoći jevrejskih velikodostojnika, Ajhman nikada ne bi mogao da ubije tolike milione.
Osam godina kasnije, kada su Arentina dela već postala naširoko čitana a ona je završavala Izvore totalitarizma, harvardski istoričar Artur Šlezinger Džunior je doveo zajedno sa Berlinom na konferenciju na Harvardu. To je bila katastrofalna greška u planiranju. Ona je „bila suviše svečana, kobna, „tevtonski“ i hegelijanski nastrojena za njega“, zaključio je Šlezinger, koji će kasnije poslati čestitke Berlinu jer je naveo Arent u Tajmsovom Literari Saplementu[3] kao jednu od najprecenjenijih pisaca tog veka. Berlin je, s druge strane, bio zgrožen kada je saznao da je Arent zauzela stav protiv novoosnovane jevrejske države: „Napala je Izrael“.
I ovde bi se ovaj pogrešan spoj završio, neračunajući kritike u akademskim zbornicima, da nije bilo suđenja Ajhmanu. Pronađen od strane izraelske tajne službe (uz pomoć Zapadne Nemačke) u Buenos Ajresu, Ajhman je kidnapovan, doveden avionom u Izrael i optužen za genocid. Arent, koja je provela noći u ćeliji Gestapoa 1933. i jedva izvukla svoju majku iz Nemačke, bila je podstaknuta onim što je videla kao svoju „poslednju priliku da vidi glavnog nacistu uživo (in flesh)“.
Osmomesečnom suđenju je prisustvovala ne duže od nedelju dana u aprilu 1961, odbacujući većinu onoga što je videla kao „jeftino pozorište“ i dovodeći u pitanje nužnost i legalnost procesa. „Cela stvar je toliko prokleto banalna i neopisivo niska i odbojna“, rekla je svom suprugu pri povratku kući. Njeni izveštaji pojavili su se u Njujorku, nakon dve godine sazrevanja, u februaru i martu 1963, a nedugo zatim i kao knjiga. Reakcija je bila eksplozivna. Diskusija koju su organizovali Irving Hau i Lajonel Abel u hotelu na Menhentnu pretvorila se u ono što je Meri Makarti opisala kao pogrom, a pesnik Robert Louel povezao sa „kamenovanjem prognanog člana porodice“.
Mišel Fuko i društvene mrežeMeđu Arentinim izjavama koje su izazvale najviše uvreda bila je njena tvrdnja da, bez lokalne pomoći jevrejskih velikodostojnika, Ajhman nikada ne bi mogao da ubije tolike milione. To je bila labava teza koja je ignorisala Ajhmanovu potpunu kontrolu nad ovim ljudima i onim zavisnim od njih. Arent je, tipično, ostala pri svakoj svojoj reči. Deset godina kasnije, rekla je: „Pogodila me je ispoljena praznina u [Ajhmanu] koja je učinila nemogućim da se isprati neosporno zlo njegovih dela na bilo kojem dubljem nivou korena ili motiva. Dela su bila monstruozna, ali njihov počinitelj – barem ovaj efektivan na samom suđenju – bio je prilično običan, jedno opšte mesto, ni demonski ni monstruozan.“
Pored mnogo čega drugog, ono čemu svedočimo ovde jeste Arentina izvanredna sposobnost da ujedini muškarce u mržnji prema njoj.
U osnovi ovakvog pogleda, verujem da se pak nalazi nešto drugo: Hajdegerov gvozdeni zid koji razdvaja život i um. Godine 1946, kako Hil navodi, Arent je odletela u Nemačku da se vidi sa svojim učiteljem, koji joj je, tražeći u tom trenutku međunarodni oprost zbog toga što se 1933. bio pridružio nacističkoj partiji i služio kao rektor Univerziteta u Frajburgu, ponudio da ostavi svoju ženu i da se oženi njom. Hana ga je odbila, ali je ostala pod njegovim uticajem, nesposobna da prizna da je njen briljantni zlostavljač nekada spevavao Hitleru pohvale i bacao svoje istaknute kolege nacističkim vukovima. Nikada nije prestala da bude omađijana njime, i objavila je pohvalu povodom njegovog osamdesetog rođendana. Hajdegerova nemoralnost zamaglila je njeno mišljenje i kritički zakrivila njenu moć prosuđivanja tokom suđenja Ajhmanu.
Kada je bes prema Hani izbio svuda, Berlin se povukao od kritikovanja i privatno izrazio određene simpatije prema njenom rezonovanju. Takođe je, međutim, ohrabrio magazin Encaunter (Encounter magazine) da objavi brutalnu raspravu između Arent i Geršoma Šolema, sledbenika jevrejskog misticizma, koji je optužio da joj nedostaje ljubavi prema sopstvenom narodu. Arent je odgovorila da ona nikada ne bi mogla da voli bilo koji narod, već samo svoje prijatelje. Berlin se naposletku složio sa Šolemom da ona nema srca i da je njen pristup suđenju Ajhmanu obeležen jednim „podrugljivim i malicioznim tonom“.
Pored mnogo čega drugog, ono čemu svedočimo ovde jeste Arentina izvanredna sposobnost da ujedini muškarce u mržnji prema njoj. U njihovim nedavno prevedenim pismima (objavljenim kod Politi Presa), Šolem i filozof frankfurtovac Teodor Adorno postigli su savršenu harmoniju u svom zajedničkom odbacivanju Arent, koja je napisala zanimljiv esej o njihovom zajedničkom prijatelju Valteru Benjaminu i zahtevala da bude priznata kao autoritet u polju istraživanja njegovog rada. „U slučaju Hane Arent… nepopustljiv sam“, vikao je Adorno, „ne samo zbog svog prezira prema ovoj dami, na koju gledam kao na neku staru pralju, već iznad svega zato što znam kako bi se Benjamin osećao povodom nje.“
U svetu filozofije, Arent je autsajder kog treba držati ispod po svaku cenu i poželjno izvan njihovog kruga, dok Berlin, Adorno i njihovi ortaci pijuckaju svoja pića za visokim stolom i spuštaju svaku ženu koja pretenduje na njihovu čaršiju. Njihova dopisivanja su na pojedinim mestima bila zagušena ginofobijom.
Na kraju svega, Arent će najviše ostati upamćena po toj užasnoj reči „banalnost“, menjajući njeno značenje za sva vremena, tako da se dovodi u vezu sa zlom. Berlin je, s druge strane, ostavio iza sebe dugotrajna dela, od svoje temeljne biografije Karla Marksa do Četiri ogleda o slobodi. Njegova parabola o ježu i lisici još uvek istrajava kao intelektualna igra tokom večernjih žurki. „Lisica zna mnoge stvari, ali jež zna jednu veliku stvar“, rekao bi izazovno. Oštra kakva je bila, Arent je možda znala jednu veliku stvar: da sloboda pojedinca mora nadilaziti ideologiju, čak i kada se radi o pojedincu kojem se ne može oprostiti. Berlin, čija se lojalnost prema cionizmu, Engleskoj i operi nalazi van svake sumnje, bio je spreman da povodom Ajhmanovog slučaja dopusti da cilj opravda sredstva. Posle svega, lisica ne mora uvek da ispadne najbolja u ovoj priči.
Piše: Norman Lebreht
Izvor: wsj.com
Prevod: Andrea Jovanović
Pročitajte i esej Hane Arent “Sloboda da se bude slobodan”.
[1] Habad Ljubavič je najpoznatija i najveća hasidska sekta ortodoksnog judaizma, nastala u drugoj polovini XVIII veka u Litvaniji. – Prim.prev.
[2] Istaknuti jevrejski političar, predsednik Svetske cionističke organizacije, koji će osam godina nakon ovog Haninog i Isaijiinog susreta (1949) postati prvi predsednik države Izrael. – Prim.prev.
[3] Times Literary Supplement – londonski nedeljnik nastao kao dodatak Sandej Tajmsu. – Prim.prev.