Sesar Aira i njegova magija (2): Erudita sa pankerskim stavom Sesar Aira se od zemljaka Borhesa razlikuje pre svega po intenzitetu i smeru naracije, a i opušteniji je sa pop kulturom i žanrovskom književnošću, piše Alehandro Čakof.

(Prvi deo teksta može se pročitati ovde.)

Danas nije lako nabaviti Moreiru – na sajtu Merkado libre Argentina sredinom decembra primerak se mogao naći po ceni od 1.200 dolara. Na koricama koje su godinama stajale nedovršene prikazana je ogromna sumorna figura kako jaše žutog konja. Ispod slike je upadljivo ispisana prva rečenica: “Un día, de madrugada, por las lomas inmóviles del Pensamiento bajaba montado en potro amarillo un horrible gaucho” (“Jednog dana, u zoru, strašni gaučo jahao je niz nepomična brda Pensamijenta na žutom ždrebetu”).

Rečenica donosi dah nekakve mešavine kakvu skriva roman. Zazivajući Huana Moreiru, junaka folklora iz argentinskih pampi lakog na potezanju noža, knjiga pripoveda gaučovsku predstavu, prožetu filozofskim aluzijama i oniričkim prizorima.

U Moreiri se već može prepoznati razigrani i frenetično pitoreskni stil po kakvom će Aira kasnije postati poznat. Ali izgleda da se airinska mašina tek zahuktavala: još tu ima opterećujuće samosvesti, teskobnog metafikcijskog namigivanja, čega nema u knjigama koje će uslediti. U tim kasnijim delima njegova proza je izazovna i bistra. Evo početka romana El Mago (Mađioničar), objavljenog skoro tačno 20 godina posle Moreire:

U martu ove godine argentinski mađioničar Hans Čans (pravo ime mu je Pedro Marija Gregorini) učestvovao je u konvenciji iluzionista u Panami; događaj, baš kao što je navedeno u pozivnici i na promotivnom letku, bio je regionalni skup prestižnih profesionalaca, priprema za veliki svetski kongres dogodine, koji se održava svake desete godine, a ovaj put će biti upriličen u Hongkongu. Prethodni je bio u Čikagu, a on nije otišao. Sad je planirao ne samo da učestvuje, nego i da se etablira kao Najbolji Mađioničar Sveta. Ta ideja niti je bila luda, niti megalomanska. Zasnovana je na nečemu jednako razumnom koliko i neobičnom: Hans Čens bio je istinski mađioničar[1].

Aira ozbiljno shvata svoju premisu o mađioničarima, izvodeći iz takve dileme priču podjednako komičnu i, kroz ispitivanje složenih relacija bitka i privida, nabijenu filozofijom. Hans Čans ima dara da postane iluzionista, ali ne i poziv. Previše je lenj i razmažen da bi se posvetio toj profesiji. Narator navodi: „Možda je, paradoksalno, njegova prednost igrala protiv njega i osudila ga na osrednjost“. Pošto nema strpljenja za teatar magije, Čans samog sebe ograničava na to da izvlači maramice iz vinskih čaša i slično.

Ne bi bilo nefer čitati El mago kao alegoriju o karijeri samog Aire, o nekome ko ima dara za pisanje, ali mu se najdublje ukorenjene konvencije ovog poziva čine besmislenim. Baš kao i Hans Čans, pisac je svestan svog dara.

Aira је prijatan i kurtoazan, ali daleko od toga da je skroman. (Skromnost, bila ona lažna ili ne, još je jedna od konvencija ove profesije.) Za rukopis koji je tražio da mu vrate iz Galerne  1969. kaže: „Bio je bolji od svega što je tada objavljivano“.

Nikada se nije ustručavao da odapne strelice na druge pisce. Kad smo razgovarali, prezrivo je govorio o Robertu Bolanju, uz reči da je pročitao jedan jedini roman čileanskog pisca i da mu je bio „užasan“. Aira je rekao i da je veliki argentinski romanopisac Huan Hoze Saer nekada bio srdačan prema njemu, dok je bio mladi početnik, ali da je kasnije, kada je Aira počeo da privlači više pažnje, postao zavidan. Aira je 1981. godine, malo pre nego što je Moreira najzad bio objavljen, napisao esej pod naslovom „Novela argentina: nada más que una idea” (Argentinski roman: samo ideja i ništa drugo), kojim uokviruje opšti napad na književnost tog vremena. Esej počinje:

Argentinski roman trenutno je, bez sumnje, zakržljala i zlosrećna vrsta. Opšte uzev, bedni romaneskni proizvod definisan je lošom, grubom i oportunom upotrebom dostupne mitsko-socijalne građe. Drugim rečima, njegov smisao diktira način života društva u datom istorijskom trenutku. Ali književno transponovanje stvarnosti zahteva posedovanje krajnje precizne strasti: one za književnošću. Već letimična, provizorna anketa, a kamoli iscrpna, među argentinskim romanopiscima otkriva da nisu pažljivi čitaoci i pokazuje potpuno odsustvo te strasti, zajedno sa njenom nuspojavom, talentom.

Aira, koji do tada nije ni objavio roman, žustro i nemilosrdno zabada skalpel u niz autora (među kojima su Luiza Valensuela, Karlos Arsidiasono, Ramon Plaze), većinu danas manje ili više zaboravljenih imena. Međutim, esej se pamti i sada zbog Airinog napada na Rikarda Pilju, koji mu je, sve do smrti 2007. godine, bio neka vrsta javnog rivala, bar kad je reč o različitim književnim formama, čemu su obojica skloni.

Airine napade sa početka karijere Pauls povezuje s piševom ambicijom da rekonfiguriše argentinski roman. “On kada se pojavi u književnom okruženju savršeno dobro poznaje pisce sa kojima mora da se pokači”, kaže Pauls. Prema Paulsu, Aira je ustalasao paradigmu progresivne argentinske književnosti, levičarske književnosti, veoma muževne i politički nastrojene. “Nešto što književna škola nije mogla da podnese, na primer, bilo je određeno poigravanje sa frivolnim, banalnim, veštačkim”, navodi Pauls.

Airin stil se jako rano iskristalisao. Čak i ako Moreira nije na nivou njegovih narednih knjiga, ne postoji jasan osećaj napredovanja na njegovoj putanji. Možda baš zato niko od njegovih čitalaca sa kojima sam razgovarao i ne može da izdvoji omiljeno delo. Svi oni izbegavali su to pitanje, kao da rizikuju da će pasti na ispitu. 

***

Aira mi je ispričao da će uskoro završiti dve novelice. Kaže da namerava da jednu da Riousu, a drugu Garamoni. „I sad se premišljam, pošto je jedna ispala bolja od druge, maštovitija, kome nju da dam?“, rekao je smejući se.

Odbija teoretisanja o njegovoj odluci da knjige daje besplatno ili da većinu objavi za male izdavače. „Način na koji ih objavljuje deo je njegove poetike, njegov otpor redakcijskom kapitalizmu, njegov pankerski stav”, kaže Gaeb.

Kontrerasova tu hiperprodukciju knjižica za male izdavače doživljava kao estetski čin. „Nešto poput: dovoljno je da priča bude zamišljena da bi postalo neophodno da bude objavljena. Tu je i fascinacija knjigom kao jedinstvenim objektom“, misli ona.

Pauls iza te njegove odluke vidi avangardni način razmišljanja. „Ako ovakva vrsta književnosti kakvu pišem nikada neće imati stotine hiljada čitalaca, šta će se dogoditi ako preplavim tržište knjigama?“, objašnjava.

Kada sam pitao Airu da li mu neko danas uređuje danas, prvo mi je odgovorio da „niko ništa ne rediguje“. Potom je priznao da Rios ponekad ostavi poneku napomenu. Rios je popravio priču, ali mu je teško da definiše pravu prirodu svojih komentara i ističe da se ničim nisu odnosili na strukturu. Kontrerasova navodi da ona svojevremeno nije radila ništa drugo osim što bi ispravila poneku slovnu grešku.

Garamona se nasmejao na pomisao da autor sam uređuje ili prepravlja tekstove. “On neprestano piše, još od vremena kad je bio tinejdžer, i toliko je ovladao formom i sadržajem da na kraju nema mnogo šta da se uradi. Jednostavno je uzmete, uradite dobre, lepo dizajnirane korice i ispravite dve, tri slovne greške“, kaže.

***

Los hombrecitos con sobretodo (Čovečuljci u kaputima) naslov je romana koji je Aira definisao kao onaj maštovitiji od dva koja je nedavno završio. “Dešava se to da ovde, u kraju, dva bloka odavde, gde je smeštena vatrogasna stanica, ljudi iskaču po noći ”, priča mi. “U ponoć iskaču iz plafona. Iznenada se pojave ti mali ljudi, stvarno sićušni, i svi nose kapute. Idem noću da ih gledam”.

Tamo gde Borhesa u priči zainteresuje nešto iz izgubljenog persijskog rukopisa iz 19. veka, Aira u romanu to možda nađe iza Mekdonaldsove terase u Floresu u nečemu u šta se udubio neki bubuljičavi tinejdžer

Priča sve to kao da počinje bajku, a paralela koja mi nije dala mira od kad smo se prvi put sreli sada je dospela u fokus. Dubok, treperav glas u rasponu od ironije do zanosa; smisao za humor; erudicija; život u mračnoj kući u kraju u kom je živeo decenijama i odakle je stvarao kosmopolitske, kompaktne priče pune metafikcijskih slojeva – sve to podsetilo me je na Horhea Luisa Borhesa.

Kad Argentincima kažete da vam neki veliki lokalni pisac liči na Borhesa ili da je bio pod njegovim uticajem, mora da im zvučite krajnje lenjo. Ali oba pisca su počeli svoje kratke, gusto pisane knjige književnim anegdotama ili uspomenama ispisanim krhkom prozom. Kod obojice se u delima pojavljuju esejističke digresije. Obojica se neprestano okreću ekfrazi kao književnoj tehnici. Tu su i metafikcionalne i metaknjiževne igre, reference na druga dela.

Glavna razlika verovatno je u intenzitetu i smeru naracije, kao i to što je Aira opušteniji sa pop kulturom i žanrovskom književnošću. Tamo gde Borhesa u priči zainteresuje nešto iz izgubljenog persijskog rukopisa iz 19. veka, Aira u romanu to možda nađe iza Mekdonaldsove terase u Floresu u nečemu u šta se udubio neki bubuljičavi tinejdžer.

Borhes skoro da je bio detinjast u svojoj potpunoj čitalačkoj posvećenosti, udaljen od vreve svakodnevice. Niko od ljudi koje sam intervjuisao nije imao da kaže ništa značajno o Airinom privatnom životu. „On voli da pije kafu i priča o književnosti“, rekao je Rios. Gaebu se nekad čini da se Aira bolje slaže sa decom. (Zapravo, osoba o kojoj je Aira govorio sa najviše žara, iako kratko, bio je Arturito, njegov unuk jedinac.)

Strafake, njegov prijatelj već više od 20 godina, kaže da mu je lakše da kaže o čemu Aira neće da govori. “Navikli smo da ne pričamo o politici jer sam ja trockista, a Sesar nije”, kaže.

Te nedelje održan je drugi krug predsedničkih izbora. Nekoliko dana kasnije je peronistu Serđa Masu, člana tadašnje koalicione vlade stranaka levog centra, porazio ekstremni desničar Havijer Milei. “Milei je gori od Bolsonara”, rekao je Aira i to je bio njegov jedini komentar o politici.

***

Dok sam šetao sa Airom po Floresu primetio sam nekoliko izrazito kurtoaznih osmeha i pogleda ispod oka. Bila je to uznemirujuća vrsta pažnje, kao da je u vazduhu bilo nekog očekivanja, očekivanja neke magije à la Hans Čans.

Tog dana smo, pre nego što smo otišli do kafea, prošli smo kroz Muzej Floresa. Prethodno je Airu iziritirao paket jednog od njegovih stranih izdavača: kutija sa primercima njegovog romana u prevodu na holandski. “Stalno mi šalju ovo”, požalio se kao da je slanje knjiga autoru neki gaf. Aira se prema knjigama odnosi pažljivo poput kolekcionara. Istog tog popodneva bio je opčinjen izdanjem knjige francuskog pisca Rejmona Rusela, a pokazao mi je i purpurnu kutiju veličine paklice cigareta: malecko specijalno izdanje El ilustre mago (Slavni mađioničar), još jednog njegovog romana, koje je izradila Nacionalna biblioteka. Ali, iz nekog razloga, hteo je da se otarasi kutije sa izdanjem na holandskom.

Muzej Floresa radi upravo ono što mu ime sugeriše: izlaže razne vrste memorabilija – stare kalkulatore i radija, slike, isečke iz novina, politički propagandni materijal – povezane na neki način sa slavnim stanovnicima tog kraja. Definicija slavni prilično je široka, od Perona, koji je tu živeo sa prvom suprugom, do dve sestričine direktora muzeja, devojčice koje su napravile dečju biblioteku tokom pandemije, pa su se pojavile na naslovnoj strani novina Clarín. Aira tu deluje odomaćeno. Njegovo ime ispisano je na jednoj od stepenica stepeništa ka ulaznim vratima. Na stepenici iznad je ime velikog pisca Roberta Arlta; na onoj ispod – reklama za agenciju za nekretnine.

Aira je ostavio kutiju kod zaposlenog i nastavio sa mnom kroz muzej. U jednom trenutku zaustavio se kraj uramljenog pisma koje je napisao papa Franja, još jedan nekadašnji stanovnik tog kraja. „Vidite kako je lep papin rukopis“, pita me sa smeškom. „To se više ne uči u školama“. Krenuli smo u drugu prostoriju, gde je vitrina sa Airinim knjigama. Kada smo otvorili vrata, zatekli smo grupu žena kako sedi oko velikog stola. Predavanje je bilo u toku. Prijatno su se smeškale, usmeravajući pažnju na pisca. Samo je instruktorka kursa izgledala mlađe od 65.

“Kako se zove onaj mali avion što leti blizu zemlje”, pitala je jedna od dama.
“Mali šta?”, uzvratio je Aira.
“Mali avion”, ponovila je dama, pomalo nestrpljivo, spuštajući otvoreni dlan prema zemlji. “Onaj što leti blizu zemlje”.

Neko vreme su svi zurili u Airu, očekujući odgovor. “Neočekivano pitanje”, neumesno se našalila instruktorka.

Aira je slegnuo ramenima i otišli smo da vidimo njegovu vitrinu u uglu.

(kraj)

PIše; Alehandro Čakof
Izvor: The Dial
Preveo s engleskog: Matija Jovandić

[1] Tekst i primere iz Airinih dela je sa španskog na engleski prevela Džesika Sekveira