Sesar Aira i njegova magija (I deo): Kako je ekscentrični pisac osvojio Južnu Ameriku Argentinac Sesar Aira objavio je više od 100 kratkih romana, svoja dela poklanja, porede ga sa Borhesom, omiljeni je autor Peti Smit i favorit je za Nobela.

Sesar Aira foto: Youtube / La 2

Bilo je to krajem 2002. i Mihael Gaeb samo što je osnovao svoju književnu agenciju. Imao je 29 godina i putovao je iz Berlina, gde i danas živi, u Gvadalaharu, u Meksiko, da bi posetio jedan od najvećih sajmova knjiga u Južnoj Americi. Već prvog jutra smotre, dok je neobavezno obilazio štandove, pažnju su mu privukle korice jedne knjige. Prikazivale su muškarca sa kepijem, u kaputu, kako sedi na obali reke. Čovek se sav zdao u slikanje ulja na platnu usred stena i bujnog bilja. Za leđima mu stoji seljak sa šeširom i posmatra ga.

Gaeb je prepoznao sliku, rad Fransoa Maturin Adalberta, barona od Kursija. Prikazuje Johana Morica Rugendasa, bavarskog umetnika iz 19. veka poznatog po putešestvijima Latinskom Amerikom. Knjigu Un episodio en la vida del pintor viajero (Epizoda iz života putujućeg slikara) potpisao je Sesar Aira, argentinski pisac za kojeg Gaeb nikada pre toga nije čuo.

Iste te večeri u hotelu, pre nego što je otišao na žurku, Gaeb je sa žarom pročitao roman, inače veoma kratak. Priča prati putovanje Rugendasa i njegovog kolege Roberta Krausea od Anda do Buenos Ajresa preko Mendose i argentinskih pampi. Protagonista se poveo idejom istraživača Aleksandra fon Humbolta o navodnoj „fiziognomiji prirode“, idealno celovitom spoju umetnosti i nauke. Ubeđen je da samo u pustim dolinama Južne kupe može da se inspiriše da slika. Tamo doživljava traumatično iskustvo i ostaje izobličen. Navučen na morfijum i sklon halucinacijama, Rugendas biva uvučen u zakazani obračun rančera i domorodačkog plemena.

“To je konvencionalnija knjiga s obzirom na standarde Sesarove književnosti”, rekao mi je Gaeb krajem novembra, kad smo razgovarali preko zuma. Zapravo, tolika nabijenost različitim refleksijama (o umetnosti, putovanjima, umetničkom stvaranju tokom putovanja) i divljanje zapleta delovali bi neumereno za bilo koga osim za Airu, u čijim se malim, nadrealnim knjigama atmosfera, ponekad i žanrovi, menjaju od stranice do stranice. Gaeb je bio očaran. Kontaktirao je sa urednikom knjige koji mu je dao broj telefona autora. Pregovori su završeni brzo i prijateljski i Gaeb je postao Airin agent za sve zemlje osim Argentine.

Pošto je sajam završen, a ugovor potpisan, Gaeb je otputovao u Salapu, u posetu meksičkom piscu Serđu Pitolu, do tada jedinom Gaebovom klijentu iz Južne Amerike. “Sesar je genije, Mihaele!”, rekao mu je Pitol.

Pitol i Aira sreli su se nekoliko godina ranije u Venecueli, takođe na sajmu knjiga, istom onom kojim je inspirisan Airin El congreso de literatura (Književni kongres) iz 1997. godine, danas jedan od najpoznatijih romana argentinskog pisca.

U toj knjizi se prevodilac, a ujedno i ludi izumitelj i neka vrsta Airinog alter ega, zapućuje na sajam knjiga u Venecuelu i pokušava, uz štošta drugo, da nastavi davnašnju ljubavnu priču i da zavlada svetom tako što regrutuje vojsku klonova pisca Karlosa Fuentesa. Greška u procesu kloniranja dovodi do katastrofe sa ogromnim plavim crvima.

Pošto je pozajmio primerke Airinih knjiga od Pitola, Gaeb se odomaćio u airinskom svetu i počeo je da pokušava da ga proda. Za otprilike pola godine uspeo je da proda prava na Epizodu iz života putujućeg slikara na sedam jezika. Međutim, drugim knjigama trebalo je više vremena da se prime. „Shvatio sam da je osnovni problem pri predstavljanju Sesarovog dela taj što urednici uvek pitaju: O čemu govori roman? A nije baš lako odgovoriti na to pitanje kad je reč o Sesaru“, kaže Gaeb.

Gaeb je 2007. rešio da promeni pristup. Napravio je brošuru od 40 strana pod naslovom Kako čitati i objaviti Sesara Airu. Brošura je sadržala prevedene odlomke iz tri piščeva romana, pisanih krajnje različitim stilovima, kao i kraći esej koji je napisao sam Gaeb. “Tad su stvari krenule”, kaže.

***

Danas je Aira preveden na 37 jezika. Pre nekoliko godina, kada je Peti Smit svirala na jednom festivalu kulture u Danskoj, poverio se organizator tog događaja Gaebu, pristala je da nastupi samo zato što je Aira bio tamo. (Tokom koncerta rekla je masi da joj je drago što nastupa u prisustvu jednog od njenih omiljenih pisaca.) Engleski kladioničarski sajt Najser ods je početkom oktobra prošle godine Airu proglasio favoritom za Nobelovu nagradu za književnost, sa blagom prednošću ispred kandidata poput Harukija Murakamija i Salmana Ruždija, koji se relativno redovno pojavljuju na takvim listama.

“Već znam da ću svakog oktobra, sve dok ne umrem, morati da se nosim sa tim”, rekao mi je Aira jednog popodneva sredinom novembra, kada smo se sreli u njegovoj radnoj sobi u Buenos Ajresu. Da to kaže neki drugi pisac, zvučalo bi kao lažno skromno hvalisanje. Ali Aira ne deluje kao jedan od onih ljudi koji cene destabilizujuće događaje. „Ponekad mi je ta kandidatura korisna“, kaže smejući se. „Na primer, sad živimo u luksuznijem stanu, malo iznad mojih mogućnosti. A iznajmljuju mi ga jer vide da sam kandidat za Nobela“.

Stan mu je na samo pet blokova od radnog prostora, koji je, inače, kuća u kojoj je živeo više od 40 godina sa dvoje dece i suprugom, Lilijanom Ponse, pesnikinjom i profesorkom japanske književnosti. Preselili su se jer Ponseova pati od oboljenja koje joj smanjuje pokretljivost, a nova zgrada ima lift. Tog popodneva kada me je ugostio, Aira, koji je napunio 75 ove godine, nosio je kariranu košulju kratkih rukava, farmerke i patike. Selidba je očigledno bila skoro. Atmosfera u radnoj prostoriji i dalje je nalik onoj u kući u kojoj neko stanuje, a u glavnoj spavaćoj sobi, okružen kutijama punim knjiga, stajao je namešten bračni krevet.

Aira ne govori za lokalnu štampu, a intervjui za strane medije su mu obično kratki i rađeni su mejlom, i retko napušta Flores, naselje niže srednje klase, danas najpoznatije kao baza tekstilcima za prodavnice odeće u bogatijim delovima grada.

Na početku karijere Aira je razvio metod nazvan fuga hacia adelante (nešto kao “letenje napred”), odnosno svakodnevno pisanje od po nekoliko sati pri čemu se nikada ne vraća i ne prepravlja napisano sve dok ne stigne do kraja priče. “Sada mnogo više redigujem nego pre”, rekao mi je, ležerno demistifikujući ono što je možda najčešće ponavljana činjenica o tome kako radi. “Mislim da sam postao zahtevniji. U suprotnom pišem gore nego ranije”.

Njegov obiman opus rasut je po desetinama izdavačkih kuća, a većina njih su mali izdavači, što ga čini istovremeno sveprisutnim i neuhvatljivim

Romane je pisao, a ponekad ih i sada tako piše, u obližnjim barovima, kafeima i lokalima sa brzom hranom kao što su Mekdonalds ili Pamper Nik, sada ugašeni lanac. “To je počelo kad su mi deca bila mala”, kaže. „Čim bih uhvatio malo vremena, pobelgao bih i otišao da pišem. Ali posle pandemije su u barovima i kafićima počele gužve. A tu je i problem sa telefonima. Ako dve osobe razgovaraju za susednim stolom, moguće je ignorisati ih. Ali ako je samo jedna osoba koja priča telefonom, to je kao da priča sa vama. Užas!“

U njegovom radnom prostoru, sobi krcatoj knjigama na policama i u gomilama na podu, Aira je insistirao da sednem na stolicu pred njegovim kompjuterom. Njegov glas, treperav i često dubok, povremeno bi zazvučao kao da je na ivici da ga preplave emocije. Nije neuobičajeno za njega da preformuliše odgovore ili da razmišlja naglas, nekako nalik njegovim pripovedačima, zauvek na ivici koja deli trenutak velikog otkrića i sleganje ramenima.

Aira je rođen u Koronel Pringlesu, provincijskom gradiću južno od Buenos Ajresa, 500 kilometara od glavnog grada. „Baš sam mislio o tome kako su moja najranija sećanja na detinjstvo vezana za revoluciju 1955“, rekao mi je, za godinu kada je general Huan Domingo Peron zbačen pučem sa vlasti prvi put.

Koronel Pringles imao je samo jedan bioskop, a televizija se još nije proširila. Ali je selo imalo dve solidno popunjene javne biblioteke. „Još kao tinejdžer sam čitao Džojsa, Prusta i Kafku“, kaže Aira. Njegov napredak takođe je podstican u amaterskim javnim školama, gde časove nisu držali stručni profesori, nego volonteri sa ogromnim zbirkama knjiga. Tu su doktori držali časove filozofije („u to vreme su doktori bili humanisti“), a advokati su predavali istoriju. „Nisam obrazovan onako birokratski gde učitelj zna više. Bilo je to nešto mnogo slobodnije“, priča.

Kad mu je bilo 14 godina, Aira se upoznao sa Arturom Karerom, drugarom koji je, kao i on, postao pisac poznat širom zemlje. Aira se posvetio prozi, Karera poeziji. Prijatelji su nastojali da budu u toku sa književnim svetom nabavljajući časopise štampane u glavnom gradu. U jednoj od tih publikacija, Testigo (Svedok), bio je objavljen nagradni konkurs. Karera je poslao nekoliko pesama, a Aira priču. Obojica su pobedili.

Tada je većina srednjoškolskih mladih nada iz Koronel Priglesa odlazila na studije na univerzitet u Baija Blanki, gradu udaljenom 130 kilometara. “Jedini smer koji nisu imali bila su prava”, rekao je Aira. Roditeljima je rekao da želi diplomu pravnog fakulteta i preselio se u glavni grad. „Hteo sam da dođem ovde zbog umetničkih galerija, bioskopa”, ispričao mi je.

Dve godine je studirao prava na Univerzitetu u Buenos Ajresu, a onda se prebacio na odsek književnosti. Testigo se ugasio pre nego što su uspeli da objave Airinu pobedničku priču. Ali jedan od članova žirija, romanopisac Abelardo Arijas, pisao mu je da mu čestita. Aira i Arijas su započeli prepisku i ubrzo je Aria pokazao Arijasu rukopis. Arijasu se rukopis dopao i prosledio ga je izdavaču Galerni, gde su se saglasili da ga štampaju. “Bila je to Velika stvar, a još veća za tako mladu osobu”, rekao je Aira.

Jednog dana je, šetajući bez cilja gradskim ulicama sa prijateljicom, naišao na poznatu mu zgradu. “Ovde, u ovoj zgradi, urednik hoće da mi objavi roman“, rekao joj je. „Hajdemo gore”. Kada su se popeli, tražio je da razgovara sa nekim zaduženim za njegovu knjigu. A onda je zatražio da mu vrate rukopis: “Više ne želim da ga objavim“. Urednik je ostao zapanjen. Pitao sam Airu zašto se tako poneo. „Eto tako“, rekao je. Slegnuo je ramenima i nasmejao se. „Hteo sam da je impresioniram“. 

Kada se piše po ceo dana bez redigovanja sve dok ne dođete do kraja priče nastaje bezobrazno velika količina knjiga. Niko sa kim sam se sreo u Buenos Ajresu nije se poduhvatio toga da zabeleži koliko je tačno tomova Aira objavio.

César Aira, un catálogo (Sesar Aira, katalog), koji je sastavio pisac i advokat Rikardo Strafake, najpoznatiji je pokušaj da se popiše njegovo delo. U katalogu, objavljenom 2018. godine sa ciljem da pomogne neupućenima, preštampana je po jedna stranica iz svake Airine knjige. Izradu kataloga poručio je njegov izdavač delimično i zato da bi tako bila proslavljena njegova stota knjiga (Aira voli okrugle brojke), ali pre nego što je katalog i dospeo u štampariju Aira je već napisao još dve. U radnoj sobi pokazao mi je policu sa neobjavljenim rukopisima. Prema njemu, tu ima više od 40 naslova.

Strafake je, kad sam sedeo sa njim u bifeu Varela-Varelita u Palermu jednog popodneva krajem novembra, još bio ogorčen na izdavača kataloga koji je, kaže, uneo izmene, a nije mu rekao za to. Na primer, izdavač je prepravio datum izlaska Airine priče “El hornero“ (Zlatokruna senica). “Besan sam”, rekao je. “Pričajte sa (urednikom), boli me uvo“. Požalio se na još jednu malu izmenu: u bibliografskom podatku za jedan od njegovih naslova, na spominjanje Madrida, urednik je dodao „Španija“. U Strafakeovim očima zbog tog detalja sad deluje kao idiot, boludo.

“Zar se pisci ne uzrujavaju zbog najneverovatnijih sitnica?”, rekao je Francisko Garmona, spomenuti urednik, kada sam razgovarao sa njim nekoliko dana kasnije. Sa cigaretom u jednom ruci i čašom soda-vode u drugoj, objasnio je da je prosto uzeo verziju “El Horonera” koju je sam Aira autorizovao umesto one što kruži, piratizovane. Sedimo na sofi u La International Argentina, njegovoj knjižari, odakle vodi i svoju izdavačku kuću, Mansalva. Danas je Mansalva izdavačka kuća koja objavljuje većinu Airinih naslova. “Eno tamo, a evo ovde još, evo još jedne, i ovde”, kaže Garamona dok prebrojava police po knjižari. “Jedna, dve, tri… sedam. Sedam rafova samo za Airu”.

Dekor na neki način odražava šaroliku Garamoninu karijeru, pošto je on, osim što je urednik i vlasnik knjižare, i muzičar, i filmadžija, i pesnik, i nekadašnji vlasnik likovne galerije. Sada je i jedan od dvojice urednika koje mi je Aira predstavio kao „zvanične“. Drugi je Damian Rios, iz izdavačke kuće Blat & Rios.

Čast da budu „zvanični“ urednici mora da izaziva ponos kod Riosa i Garamone, pošto je Aira radio sa nemalim brojem njih. Njegov obiman opus rasut je po desetinama izdavačkih kuća, i većina njih su mali izdavači, što ga čini istovremeno sveprisutnim i neuhvatljivim. U tom kontekstu nije teško razumeti kako je došlo do kontroverzi poput one sa pričom „El hornero“.

Aira mora da je jedan od malobrojnih pisaca na svetu, a možda i jedini, koji proda 25.000 primeraka jednog naslova, a istovremeno objavi druge naslove u manjim tiražima. Nikada nije naplaćivao tantijeme ili avanse od malih izdavača u Argentini. „Takav sam dogovor napravio sa Mihaelom. Ja mu se ne mešam u svetu, on se ne meša u Argentini. U Argentini je sve besplatno“, kaže mi Aira.

Airina danas upadljiva prisustnost u kulturi zasenjuje mucave početke karijere. “Dugi niz godina je ovo bio jedini dokaz da sam pisac”, rekao je pokazujući mi pregršt požutelih stranica papira, slog knjige bez korica. Glas mu je zadrhtao, bacajući me u sumnju nisu li ga, ovaj put, emocije istinski ganule. U rukama mu je bio primerak Moreire, knjige za koju neki smatraju da mu je to prvi objavljeni roman. Atmosferični spoj disonantnih akorda i klavira u pozadini brzo se stišao. „Slušam samo Mortona Feldmana ovih dana“, rekao je Aira kada sam ga upitao za ime kompozitora. Dodao je da je nedavno napravio izuzetak i poslušao „Now and Then“, novu pesmu Bitlsa, objavljenu zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

Nakon što se 1969. popeo u kancelariju izdavačke kuće Galerna i uz onaj napola impulsivni gest zatražio da mu vrate rukopis, prošlo je nekoliko godina pre nego što je Aira dobio priliku da ponovo nešto objavi. Moreira je trebalo da izađe 1975. godine, ali je kasnio. Urednik knjige bio je Orasio Ahaval, vlasnik izdavačke kuće Ahaval Solo. A 1976. godine izveden je još jedan vojni udar u Argentini.

„Orasio je bio politički militantan i morao je da ode“, rekao je Aira. „Sklonio se. Otišao je u Urugvaj“. Primerci Moreire, još bez korica, ostali su zaglavljeni u magacinu. Godinama kasnije se Ahaval vratio u zemlju i završio je korice. Knjiga je zvanično objavljena u decembru 1981, samo par nedelja nakon romana Emma, la cautiva (Ema, zarobljenica), objavljenog za drugu izdavačku kuću u novembru 1981. godine, pa otud i spor oko toga kojim od ta dva naslova je Aira zvanično debitovao.

Strafake, pisac odgovoran za César Aira, un catálogo, priča drugačiju priču. „Moreira je štampan juna 1975. Novca je ponestalo, tako da ga nije bilo dovoljno za štampanje korica jer je istog meseca došlo do finansijske krize i redova u bankama ovde u Argentini“, kaže. Kada sam mu ponovio priču koju mi je Aira ispričao, Strafake je rekao, sa istovremenim prizvukom skepse i naklonosti u glasu: „Da, da… Ali korice nisu zato zakasnile. (Izdavač) nije imao novca da ih plati. (Aira) to dobro zna“.

On zauzima centralnu poziciju, ali na svoju žalost, a ne zato što je to tražio

Aira je prve knjige objavio 1980-ih, ali prema Sandri Kontreras, osnivačici male izdavačke kuće koja je objavljivala Airu tokom 1990-ih i 2000-ih, on sve do romana Los fantasmas (Duhovi) iz poslednje decenije 20. veka nije ubrzao produkciju. U to vreme je, kaže ona, otvorenije govorio o novoj fazi, „početku redovnog objavljivanja svojih romana i romančića“. Aira je bio prvi autor koga su objavili ne samo izdavačka kuća Kontrerasove, nego i Mansalva i Blat&Rios početkom milenijuma.

Mali izdavači poput njih bili su retki 1990-ih. Garamona mi je ispričao da je to počelo da se menja 2001. godine, kada je nakon skoro decenije pariteta jedan argentinski pezos za jedan američki dolar lokalna ekonomija prošla jednu od najgorih recesija u istoriji Latinske Amerike. Uvoz knjiga postao je skup. I tako su vlasnici lokalnih knjižara, nakon što su godinama davali prednost autorima iz Španije, konačno počeli da se zanimaju za argentinsku književnost.

Kada se Gaeb u Gvadalahari 2002. prvi put susreo sa Airinim delom, pisac je već počeo da zauzima paradoksalnu centralnu poziciju na marginama kulture. „On je pisac koji egzistira na različitim planovima, na različitim nivoima“, kaže mi pisac i kritičar Alan Pauls iz svog berlinskog radnog prostora u razgovoru preko zuma. „Sa jedne strane, postao je prilično popularan. Sa druge, ostaje pisac uskog kruga čitalaca, kultni pisac. Mi na njega i dalje gledamo kao na avangardnog pisca, proizvođača krajnje sofisticiranih objekata. On zauzima centralnu poziciju, ali na svoju žalost, a ne zato što je to tražio“.

PIše: Alehandro Čahof
Izvor: The Dial
Preveo sa engleskog: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: