Priroda i cilj fikcije, esej Flaneri O’Konor (II deo) “Što duže gledaš jedan predmet, to više sveta vidiš u njemu, i treba imati na umu da ozbiljan pisac fikcije uvek piše o celom svetu, ma koliko mu konkretna scena bila ograničena.”

Ovaj esej nastao je od delova prevadavanja studentima kreativnog pisanja na univerzitetu u Ajovi koje je Flaneri O’Konor držala tokom 1950-ih. U njemu, ova američka autorka govori o svojim ubeđenjima u pogldu toga čemu služi proza i kako joj treba pristupati, bilo da ste student, pisac ili čitalac. Ona odbacuje stavove po kojima je za stvaranje fikcije potrebno samo savladati tehničke aspekte pisanja, imati u vidu tržište i pojednostavljeno koristiti simbole za puko prenošenje neke ideje ili poruke. Ona, suprotno tome, smatra da je za dobru fikciju potrebno iznositi konkretno iskustvo sa mnoštvom čulnih detalja, jer je fikcija umetnost inkarnacije koja mora uvek funkcionisati na nekoliko nivoa. Prvi deo eseja možete pročitati ovde.

*   *   *

Oblici umetnosti evoluiraju dok ne dostignu svoje krajnje savršenstvo, ili dok se ne zamrznu, ili dok im se ne doda neki novi element pa se stvori novi oblik umetnosti. Ali, bez obzira kakva je bila prošlost fikcije i kakva će joj biti budućnost, sadašnje stanje stvari je takvo da jedno prozno delo mora biti samostalna dramska celina. To znači da svoje značenje mora nositi u sebi. To znači da svaka apstraktno izražena samilost, pobožnost ili moralnost unutar jednog proznog dela predstavlja samo dodatak. To znači da ne možete kompletirati nedovoljno razvijenu dramsku radnju time što ćete joj dodati neko značenje – bilo na kraju, bilo u sredini, bilo na početku.

To znači da kada pišete prozu, govorite kroz likove i radnju, a ne o likovima i radnji. Piščevo moralno osećanje mora se poklapati s njegovim osećanjem za dramsku strukturu. Priča se da je Henri Džejms, kada bi dobio rukopis koji mu se nije dopao, vraćao ga uz komentar: „Odabrali ste dobru temu i tretirate je na jasan način.“ To je obično laskalo osobi koja je dobijala rukopis natrag, ali je to, u stvari, bila najgora stvar koju je Džejms mogao da kaže, jer je on, više od bilo koga, znao da jasan i pravolinijski način retko može da odgovori na složenost dobre teme. Možda nikada neće biti ničeg novog da se kaže, ali uvek postoji novi način da se nešto kaže, a pošto u umetnosti način na koji se nešto kaže postaje deo onoga što je rečeno, svako umetničko delo je jedinstveno i zahteva novu pažnju.

Naravno, uvek je pogrešno reći da nešto ne možete da uradite u fikciji. Možete da uradite bilo šta i da se s time provučete, ali nikad se niko nije provukao sa mnogo toga. Verujem da je za pisanje romana potreban drugačiji tip temperamenta nego za pisanje priča – iako oba zahtevaju osnovni talenat za fikciju. Imam prijateljicu koja piše i jedno i drugo, i kaže da se, kad prekine roman da bi pisala priče, oseća kao da je izašla iz mračne šume i da su je odmah napali vukovi. Roman je raspršeniji oblik i više odgovara onima koji vole da se zadrže na putu; takođe zahteva veću energiju. Za one od nas koji žele da agonija što kraće traje, roman je teret i muka. Ali bez obzira na to koji oblik fikcije pišete, vi pišete priču – a u priči nešto mora da se desi. Percepcija nije priča, i nikakva osećajnost ne može od vas da napravi pripovedača ako jednostavno nemate dara da ispričate priču.

Ali postoji izvesna doza gluposti bez koje pisac fikcije ne može, a to je sposobnost da piljiš, da odmah ne shvatiš poentu. Što duže gledaš jedan predmet, to više sveta vidiš u njemu, i treba imati na umu da ozbiljan pisac fikcije uvek piše o celom svetu, ma koliko mu konkretna scena bila ograničena. Za njega, bomba bačena na Hirošimu utiče na život kraj reke Okoni, i tu ništa ne može da se učini.

Ljudi se uvek žale da savremeni romanopisac ne gaji nikakvu nadu i da je slika sveta koju prikazuje nesnosna. Jedini odgovor na to je: ljudi bez nade ne pišu romane. Pisanje romana je užasno iskustvo, tokom kojeg često kosa opada, a zubi propadaju. Uvek me nerviraju ljudi koji impliciraju da je pisanje fikcije beg od stvarnosti. To je zapravo uranjanje u stvarnost i veoma je šokantno za ceo sistem. Ako romanopisca ne održava nada u novac, onda ga mora održavati nada u spasenje, inače neće preživeti to iskušenje.

Konrad je rekao da mu je cilj kao piscu fikcije bio da iskaže najvišu moguću pravdu u vidljivom univerzumu.

Ljudi bez nade ne samo da ne pišu romane, što je važnije, oni ih i ne čitaju. Ne zadržavaju se dugo ni na čemu jer im nedostaje hrabrosti. Put do očajanja vodi kroz odbijanje svakog oblika iskustva, a roman je, naravno, način da se stekne neko iskustvo. Gospođa koja je čitala samo knjige uz koje će umno napredovati išla je sigurnim putem, i beznadežnim. Nikada neće znati da li joj je um zaista napredovao, ali ako kojim slučajem pročita veliki roman, znaće vrlo dobro da joj se nešto dogodilo.

Mnogi ljudi misle da se u savremenoj fikciji ništa ne dešava, i da je to upravo stil, da se piše priča u kojoj se ništa ne dešava. Zapravo, mislim da se u modernoj fikciji događa više nego ikada ranije, samo s manje buke na površini. Dobar primer za to je priča “Letnja prašina” (“Summer dust”) Kerolajn Gordon, iz zbirke Šuma juga (Forest of the south), knjige koja zaslužuje proučavanje.

“Letnja prašina” je podeljena u četiri kratka odeljka koji se u početku ne čine međusobno povezani i kojima nedostaje neka narativna veza. Čitati tu priču je isprva kao stajati na metar od impresionističke slike, a onda se postepeno udaljavati dok se ne izoštri fokus. Kad stanete na pravu daljinu, iznenada uviđate da je stvoren jedan svet, svet u pokretu, i da je ispričana kompletna priča, kroz jedno čudesno uzdržano pripovedanje. Ona je ispričana više time šta se događa oko same priče, nego direktnim dodirom sa samom pričom.

Možete reći da to zahteva toliko inteligentnog i sofisticiranog čitaoca da ne vredi ni pisati takvu priču, ali ja sam više sklona da verujem da upravo lažna sofisticiranost sprečava ljude da razumeju ovakvu priču, nego išta drugo. Bez da bude iole naturalistična, priča poput “Letnje prašine” u formi je zapravo bliža stvarnom životu nego priča koja prati narativnu sekvencu događaja.

Tip uma koji može da razume dobru fikciju nije nužno i obrazovan um – ali je uvek ona vrsta uma koja je spremna da mu se osećaj za misteriju produbi kroz kontakt sa stvarnošću, a osećaj za stvarnost produbi kroz kontakt sa misterijom. Fikcija treba da bude i promišljena i neobična. U velikom delu popularne kritike postoji ideja da se sva fikcija mora baviti prosečnim čovekom, i da mora prikazivati prosečan, običan, svakodnevni život, da svaki pisac fikcije mora da stvori ono što se nekada zvalo „isečak iz života“. Ali kad bi nam naš život u tom smislu bio zadovoljavajuć, ne bi bilo potrebe da stvaramo književnost.

Konrad je rekao da mu je cilj kao piscu fikcije bio da iskaže najvišu moguću pravdu u vidljivom univerzumu. To zvuči veoma uzvišeno, ali je zapravo veoma skromno. To znači da se u svakom trenutku potčinjavao ograničenjima koja nameće stvarnost, ali stvarnost za njega nije bila samo ono što je vidljivo. Zanimalo ga je da predoči pravdu vidljivom svetu, jer je on ukazivao na jedan nevidljivi, i svoje je namere kao romanopisac objasnio na sledeći način:

…a ako je umetnikova savest čista, njegov odgovor onima koji, u svoj punoći mudrosti koja traži trenutnu korist, žele da budu podučeni, utešeni, zabavljeni; koji žele da budu odmah unapređeni, ohrabreni, uplašeni, šokirani ili očarani, mora da glasi ovako: Moj zadatak, koji pokušavam da ispunim snagom pisane reči, jeste da vas nateram da čujete, da vas nateram da osetite, pre svega, da vas nateram da vidite. To i ništa više, i to je sve. Ako uspem, u tome ćete naći, prema svojim zaslugama, ohrabrenje, utehu, strah, šarm, sve što tražite, i možda, takođe, onaj tračak istine za kojim ste zaboravili da tragate.

Možda ste iz svega što govorim stekli utisak da je razlog zbog kog pišem taj da želim da nateram čitaoca da vidi ono što ja vidim, i da je pisanje fikcije prvenstveno misionarska delatnost. Dozvolite mi da to razjasnim.

Umetnik koristi razum da bi u svemu što vidi pronašao rezonantan odgovor. Za njega, biti razuman znači pronaći, u predmetu, u situaciji, u nizu događaja, duh koji ih čini onim što jesu.

Prošlog proleća govorila sam ovde, i jedna devojka me pitala: „Gospođice O’Konor, zašto pišete?“ i ja sam rekla: „Zato što sam dobra u tome“, i odmah sam osetila poprilično neodobravanje u vazduhu. Osetila sam da većina prisutnih to ne smatra uzvišenim odgovorom; ali to je bio jedini odgovor koji sam mogla da dam. Nije me pitala zašto pišem na način na koji pišem, već zašto uopšte pišem – a na to pitanje postoji samo jedan legitiman odgovor.

Niko nema opravdanje da piše fikciju za javnu upotrebu ako u to nije pozvan prisustvom dara. Fikcija po svojoj prirodi nije dobra ni za šta osim ako nije dobra sama po sebi.

Dar bilo koje vrste predstavlja veliku odgovornost. On je sam po sebi misterija, nešto što je darovano bez zasluge i bez razloga, nešto čija će prava svrha verovatno zauvek biti skrivena od nas. Uglavnom, umetnik mora da prođe kroz određena lišavanja kako bi mogao da koristi svoj dar s integritetom.

Umetnost je vrlina praktičnog uma, a svaka vrlina zahteva određeni asketizam i vrlo odlučno napuštanje škrtog dela ega. Pisac mora da sudi o sebi tuđim okom i tuđom strogošću. Prorok u njemu mora da vidi čudaka. Nema umetnosti koja je uronjena u sopstvo, naprotiv, u umetnosti se sopstvo zaboravlja kako bi moglo da se odgovori na zahteve onoga što je viđeno i onoga što se stvara.

Mislim da je najčešće upravo neki oblik uobraženosti ono što uništava slobodno korišćenje dara. To može biti ponos reformatora ili teoretičara, a može biti i ona prostodušna samozaljubljenost koja svoju iskrenost uzima kao merilo istine. Ako ste čitali one vrlo glasne pisce iz San Franciska, možda ste stekli utisak da je prvi korak ka umetnosti oslobađanje od stega razuma, i da je sve što vam padne na pamet veoma vredno. Tuđa neobuzdana osećanja smatraju se vrednim slušanja, jer su neobuzdana i jer su osećanja.

Sveti Toma je umetnost nazvao „stvaranjem razuma“. To je veoma hladna i veoma lepa definicija, i ako danas nije popularna, to je zato što je razum kod nas izgubio tlo pod nogama. Kao što su milost i priroda razdvojene, tako su razdvojene i mašta i razum, a to uvek znači kraj umetnosti. Umetnik koristi razum da bi u svemu što vidi pronašao rezonantan odgovor. Za njega, biti razuman znači pronaći, u predmetu, u situaciji, u nizu događaja, duh koji ih čini onim što jesu. To nije lako ni jednostavno. To znači zadirati u vanvremensko, a to se može samo silinom nepodeljenog poštovanja prema istini.

Verujem da je posao učitelja u velikoj meri negativan – da se u osnovi svodi na to da kaže: „Ovo ne funkcioniše zato što…“ ili „Ovo funkcioniše zato što…“

Iz svega ovoga proizlazi da ne postoji tehnika koja se može otkriti i primeniti kako bi se omogućilo da neko počne da piše. Ako pohađate školu u kojoj postoje časovi pisanja, ti časovi ne bi trebalo da vas uče kako da pišete, već da vas nauče granicama i mogućnostima reči i poštovanju koje im pripada. Jedna stvar uvek prati pisca, bez obzira koliko dugo piše ili koliko je dobar, a to je neprekidni proces učenja kako se piše. Onog trenutka kada pisac „nauči da piše“, kada zna šta će pronaći i otkrije način da kaže ono što je oduvek znao – ili, još gore, način da ne kaže ništa – gotov je. Ako pisac išta vredi, ono što stvara dolazi iz jednog mnogo šireg prostora nego što to njegova svesna misao može obuhvatiti, i to što stvara uvek će više iznenaditi njega nego što može iznenaditi čitaoca.

Ne znam šta je gore – imati lošeg učitelja ili nemati učitelja uopšte.

U svakom slučaju, verujem da posao učitelja treba da bude uglavnom negativan. On ne može da vam usadi dar, ali ako ga prepozna, može da pokuša da ga spreči da krene u očigledno pogrešnom pravcu. Možemo naučiti kako ne treba pisati, ali ta disciplina se ne odnosi isključivo na samo pisanje, već na čitav intelektualni život. Um oslobođen lažnih emocija, lažne sentimentalnosti i egocentričnosti ima barem neke prepreke uklonjene sa svog puta. Ako ne mislite jeftino, u vašem pisanju barem neće biti te osobine jeftinoće, čak i ako ne umete da pišete dobro. Učitelj može da pokuša da odstrani ono što je očigledno loše, a to bi trebalo da bude i cilj celokupnog obrazovanja. Bilo koja disciplina može da pomogne vašem pisanju: logika, matematika, teologija, a naravno i naročito crtanje. Sve što vam pomaže da vidite, sve što vas primorava da gledate. Pisac nikada ne treba da se stidi piljenja. Ne postoji ništa što ne zaslužuje njegovu pažnju.

Danas se često čuju žalopojke o tome kako su se pisci povukli na koledže i univerzitete, gde žive pristojno, umesto da izlaze i iz prve ruke dobijaju informacije o životu. Istina je da svako ko je preživeo svoje detinjstvo ima dovoljno informacija o životu da mu potraju do smrti. Ako ne umete da stvorite nešto iz malo iskustva, verovatno nećete umeti ni iz mnogo. Posao pisca je da kontemplira iskustvo, a ne da se utopi u njemu. Gde god da idem, pitaju me da li mislim da univerziteti guše pisce. Moje mišljenje je da ih ne guše dovoljno. Mnogi bestseleri mogli su biti sprečeni jednim dobrim učiteljem. Sama ideja da postaneš pisac privlači veliki broj lenjih ljudi bez ambicije – onih koji su samo natovareni pesničkim osećanjima ili pogođeni senzibilitetom.

Granvil Hiks je, u jednoj nedavnoj recenziji romana Džejmsa Džounsa, citirao ovog autora koji je rekao: „Bio sam stacioniran u bazi Hikam na Havajima kada sam naišao na dela Tomasa Vulfa, i njegov porodični život mi se učinio toliko sličnim mom, njegova osećanja prema sebi toliko slična mojima, da sam shvatio da sam bio pisac čitav život, a da to nisam znao niti sam išta napisao.“ Hiks zatim dodaje da je Vulf naneo mnogo štete ovakvim primerima, ali da je Džouns posebno užasan slučaj.

Na svakom kursu pisanja nađu se ljudi kojima pisanje ništa ne znači, jer misle da su već pisci na osnovu nekog iskustva koje su imali. Činjenica je da, ako ti ljudi, bilo po svojoj prirodi ili obuci, nauče da pišu dovoljno loše, mogu da zarade mnogo novca, i na neki način, šteta je uskratiti im tu priliku. Ali, osim ako koledž nije zanatska škola, on i dalje ima odgovornost prema istini i ja verujem da te ljude treba ugušiti, i to što brže, to bolje.

Ako pretpostavimo da oni koji ostanu imaju makar neki stepen talenta, pitanje je šta se za njih može učiniti na kursu pisanja. Verujem da je posao učitelja u velikoj meri negativan – da se u osnovi svodi na to da kaže: „Ovo ne funkcioniše zato što…“ ili „Ovo funkcioniše zato što…“ To „zato što“ je veoma važno. Učitelj može da vam pomogne da razumete prirodu svog izražajnog sredstva i da vas usmeri u čitanju. Ne verujem u kurseve gde studenti međusobno kritikuju rukopise. Takva kritika se obično sastoji od jednakih delova neznanja, laskanja i zlobe. To je situacija u kojoj slepac vodi slepce – i ona može biti opasna. I učitelj koji pokušava da vam nametne svoj način pisanja može biti opasan. Srećom, većina učitelja koje sam upoznala bila je previše lenja za tako nešto. U svakom slučaju, treba se čuvati onih koji deluju preterano energično.

U poslednjih dvadeset godina koledži toliko forsiraju kreativno pisanje da se bezmalo stiče utisak da svaki idiot s trunkom talenta može izaći sa kursa sposoban da napiše korektnu priču. U stvari, toliko ljudi danas zna da napiše korektnu priču da je kratka priča kao forma u opasnosti da umre od same te korektnosti. Želimo korektnost, ali sama po sebi ona je pogubna. Ono što je potrebno jeste vizija koja ide uz tu korektnost – a to nećete dobiti na kursu pisanja.

Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst povodom 100 godina od rođenja Flaneri O’Konor, kao i tekst Harolda Bluma “Uvod u čitanje proze Flaneri O’Konor”.