Prekobrojna: Slušajte pesnikinje, one znaju sve!

[dropcaps round=”no”]M[/dropcaps]oram o ovome da pišem. Plivam u poeziji skoro pedeset pesnikinja koje pišu na ex Yu jezicima. Tako je dobro, da ne žalim ovde da ostanem, neću nikada da izađem iz ovih pesama, iz voda jugoslovenskih jezika ili tog jednog, neka lepo i od sreće potonem u njihovim rečima.

Naime, trenutno (zajedno sa Vitom Trebovac) pripremam antologiju pesnikinja inspirisanu imigracijom, u najširem smislu. Učestvuju pesnikinje koje žive negde napolju ili su i dalje na ovim prostorima. Do mnogih nismo došle, poneka se nije odazvala, ali ove koje su tu biće predstavljene sa po tri pesme, i kratkim informacijama vezanim za mesta na kojima žive. U uvodu te knjige pripremićemo tekst o njihovim poezijama, i samoj akciji bega, selidbe, kretanju koje se dešava na raznim razinama života, i nije uvek u nogama, itd.

No, ovde samo hoću, iz zanosa, da predložim da ne odustajete od poezije. Ima je onoliko koliko ima ljudi. Onoliko koliko ima pesnikinja. Poezija je u široj javnosti prokazana kao dosadna jer je zatvorena, i to je često istina, ali ova kolumna nije mesto za taj razgovor. Ovde se javljam direktno iz čitanja, a to je jedna od svetskih destinacija.

Poezije ovih pesnikinja su svakako potpuno različite, dolaze iz različitih delova planete, govore sa različitih klasnih, seksualnih i ekonomskih pozicija, kao jedna velika drama svevidećih spisateljica. Jer, ovako koncentrisano sagledane, jasno je da pesnikinje prodiru u najsitnije uglove akcije, osećaja, praktičnosti i prostora, i imam utisak da su sve „pokrile“. Oči pesnikinja su svuda. „Kad se pobroje smrtovnice, devojke će da postanu ptice“, peva Ivančica Đerić, i još piše, „kuda će cura kad postane ptica“… Pesnikinje pamte sve, istovremeno živeći sada, spremne za buduća pamćenja. Neverovatan zadatak. Morate ih čitati kako bi razumeli o čemu pričam. Podsetiće vas na život koji živite, ili neki život koji mislite da ne postoji. Neke od njih prvi put ispisuju istorije izmišljenih žena, muškaraca ili svojih porodica. Najčešće govoreći o onome o čemu se ne govori, od čega se beži.

U tom smislu postoji kolektivni poriv, iako se mnoge od pesnikinja formalno uopšte ne bi pozvale na feminističku ideju solidarnosti i smatrale bi je ispraznom, traženje novog jezika karakteristično je za ove poezije jer postojeći jezici većini pesnikinja uopšte nisu dovoljni. Zato one često cepaju i spajaju reči i rečenice na neočekivanim mestima, pozivaju na borbu u kući, na ulici, pevaju sa prirodom, i pevaju unutrašnjoj borbi težoj od svake naoružane borbe, kao što znamo. I kako bi opisale sva ta iskustva prelaska granica sveta, i sopstvenih dnevnih granica? Kako bi to uradile sa ovim datim jezikom komercijalne marginalizacije poezije, jezikom borbe za vidljivost unutar vladajućeg sistema ponude, potražnje i prodaje na koji utiču mediji, imidž pesnikinje/pesnika, nagrade, dometi izdavačkih kuća koje poeziju uopšte objavljuju, jezikom takmičenja, jezikom podele na akademsku i nezavisnu scenu, i sl. Ova realnost stvara jezike taštine, i teško je poezijama da se tome odupru jer poezije nisu mimo sveta. U tome je njihova poenta. Ipak, u poezijama ovih, skoro pedeset, pesnikinja, retko sam čula taštinu, i to me je zadivilo. To je traženje novih jezika. Predale su se potrazi. O čemu god da pišu, a pišu o svemu, rade to čvrstom rukom, ništa ne očekujući zauzvrat. Tako poezija ostaje u svakom prikrajku, ona non stop tinja, bili mi toga svesni ili ne. Na taj način posmatrano, ne verujem u njenu generalnu marginalizaciju koja se često pominje, to me totalno ne zanima.

Zaslepljena poezijama, poludela, pijana njihovim sokovima, u jednu pesmu sam poređala delove pesama različitih pesnikinja, lako, onako kako su mi došle pod prste. Neke od njih to možda neće voleti, ali ovo je samo jedna kolumna koja bi već sutra mogla biti drugačije organizovana. Ne naročito planirano, dakle, među ovim delovima su stihovi: Dubravke Đurić- Beograd, Adise Bašić – Sarajevo, Merime Dizdarević-Malme, Anite Pajević- Mostar, Ane Seferović- London, Asje Bakić- Zagreb, Bjanke Alajbegović-Sarajevo, Anje Marković- Beograd, Čarne Popović – Srbija/Malta, Danice Pavlović- Beograd, Dragane Mladenović – Pančevo, Ivane Maksić, Borjane Gaković – Berlin, Nine Živančević – Pariz, Ivane Sarić-Lozana, Ivančice Đerić- Kanada, Katalin Ladik-Budimpešta, Ljilje Ilić- Beograd, Maje Solar-Novi Sad, Ivana Percl + Snežana Žabić – Zagreb+Čikago, Svetlane Rakočević-London, Ane Ristović-Beograd, Jasmine Tešanović-Torino/Ostin, Jadranka Matić Zupančić-Novo Mesto.

.

Domaćih letova više nema

još jedan rat se vodio

krišom od nas

Niko me nije obavestio

da brda plaču

da je grančica prostora

istrunula na vetru

.

a sasvim je svejedno gdje živiš

a hlepiš živjeti u stepi

.

neko mi reče da šta ja imam tu da im se rugam

ja kažem da šta te švabe i skandinavci imaju kupovati nautičke natikače

koje će imati priliku da pronosaju

maks dvije sedmice godišnje

i bog zna koliko su ih platili

i kakva je to više tolika predostrožnost

šta će im pobogu biti

.

napunite bubnjiće

onamo gdje ćemo pričaju kao zveckanje žlice o žlicu na vjetru

u zemlju je ušao najlon, a

nešto neidentificirano umiješalo se među nas

.

svi svoje države shvataju ozbiljno

dok on izgovara

dijaspora

 

ona zamišlja veliku,

pulsirajuću pečurku

.

u egzilu

.

samo još ovo da ti kažem

.

pazili smo da nam umesto proleća

na granama ne procvetaju

slapovi belih miševa

.

i onda se naravno budim iz sna

izbezumljenog pogleda

praznih šaka

isfrustrirana

.

zrnca nara

Prskaju

San njene priče

U snu

 

Tonemo

Tonemo

Tonemo

.

nisam hodala s vama/kraj vas

rukavi mi nisu bili mokri/ruke blatnjave

ni dete u krilu/ni vlažno ćebe

poda mnom/celu noć

.

drugu je eksplozija otkinula glavu

Pobegao si, more je gorelo

Gorivo je isteklo, rakija se prolivala

.

pa se pitam kako bi izgledala ta sahrana

Familija plače

Ekipa iz Berlina razuzdano pije

Ekipa iz Bosne neće imat para da dođe

A

Baš bih voljela

Da se svi ti ljudi

U svim svojim različitim tugama

Bar tad jednom sretnu

.

jail break

.

ne ispuštam ponoć iz ruku Beograd 2017

Poštena nalazačica sebe Vraća se kući

.

starija tetka ulazi u sobu

Sa pladnjem grožđa i maslina

A mlađa me uzima za ruku i vodi:

Na rivu, da vidim kuću kapetana Marka

Pola ugnezdenu u čistom tirkizu

Njene moćne zidove i piratski zaliv,

Pre no što je on otkrio Kinu, pre no što

Je Kina postalo tržište za uvoz/izvoz

Plastike i silikona

.

i usuđujem se da napišem ovu grehotu,

ja sam žena koja je uspjela u životu,

budale ne sluša,

što želi pokuša,

svakakve gluposti i nemogućnosti sniva

ja sam žena

živa

.

golemi crni sulundari

urliču u meni

 gde si? Ovde vlada mrak i užas.

Ako je ovo istorija, neću te dodirnuti,

kad stignem, nemoj me dočekati

.

ako me voliš ne kupuj mi debele knjige

.

neposlušnost se često nepravedno zamjenjuje sa zločestoćom. to je tendenciozna i namjerno pogrešna zabuna. neposlušnost je samoodrživa kategorija. ženski neposluh je smrt patrijarhata

.

ti

ljudi

nije to baš

šta ja znam

nije baš prijatno

ima ih mnogo

remete nam mi/r/

i ja ga pitam

A kako je vaša ćerka u Kanadi

.

otac je jednog dana skinuo

epolete majora

prestao da brine o sebi

i okrenuo leđa svetu

.

posle je bio stan tako mali kao zrno geršle

sa velikom plavom pilates-loptom u sredini

i pincetom u rukama       pinceta je najstrpljivija prijateljica

pa opet kuća i predgrađe

zidovi crni od vlage

prozor na kojem se nikad ne zalepi sunce

.

osuđeni jedno na drugo

gramatičke revolucije preživljavamo ćutke:

ja radost ponovo nađene dvojine

on, strah od crnog imperfekta

.

na mom pustom vrelom pjedestalu

bosonoga drhtim

u svojoj izolovanoj multi oazi

post nacionalnoj, post post

pre svih postova,  kunem se

stojim na tankim štiklama sa muštiklom u jednoj

a prosekom u drugoj ruci,

i sve proživljavam, ja žena iz Torina

I sećam se, Nefertiti

jer imam tri hiljada godina

jer sve smo mi donne Nefertiti. 

(objavljivanje knjige podržava Rekonstrukcija ženski fond)