Predavanje Olge Tokarčuk u Švedskoj akademiji povodom Nobelove nagrade (I deo)

Svaki laureat i laureatkinja bilo koje Nobelove nagrade u obavezi su da najdalje u roku od šest meseci od dodele nagrade održe predavanje u Švedskoj akademiji. Dobitnica ove nagrade za 2018. godinu poljska spisateljica Olgra Tokarčuk svoje predavanje pod nazivom “Nežni narator” održala je početkom decembra. U njemu je razmatrala krizu savremenih narativnih formi koje koristimo da opišemo svet, zatim vrednost i značaj parabole u procesu stvaranja karakterističnog književno-umetničkog kvaliteta, kao i problem međuljudske otuđenosti.

1.

Prvi fotografija koju sam svesno doživela bila je slika moje majke pre nego što me je rodila. Nažalost, to je crno-bela fotografija, što znači da su mnogi detalji izgubljeni, samo pretvoreni u sive oblike. Svetlo je meko, kišovito je, verovatno prolećno, defitivno ona vrsta svetla koje se uliva kroz prozor, stvarajući u sobi jedva primetni sjaj. Moja mama sedi pored našeg starog radija, onog što ima zeleno oko i dva brojčanika – jedan za jačinu zvuka, drugi za traženje stanica. Ovaj radio je kasnije postao moj veliki kompanjon iz detinjstva; od njega sam saznala za postojanje kosmosa. Okretanjem dugmeta od abonosa pokretali su se delikatni pipci antene, i u njen domet su dolazile najrazličitije stanice – Varšava, London, Luksemburg i Pariz. Ponekad, međutim, zvuk bi se izgubio, kao da su negde između Praga i Njujorka, ili Moskve i Madrida, pipci antene naleteli na crne rupe. Kad god bi se to dogodilo, žmarci bi mi se spustili niz kičmu. Ja sam verovala da mi se kroz ovaj radio obraćaju razni solarni sistemi i galaksije, pucketanjem i cvrkutanjem, šaljući mi važne informacije, a ja eto ne mogu da ih dešifrujem.

Kad god bih kao mala devojčica pogledala tu sliku, bila sam sigurna da me moja mama traži okretanjem brojčanika na našem radiju. Poput osetljivog radara, ona je prodirala u beskonačne oblasti kosmosa, pokušavajući da otkrije kada ću stići, i otkuda. Njena frizura i garderoba (veliki čamac izrez) ukazivali su, naime, da je fotografija uslikana ranih šezdesetih. Pogleda odlutalog nekud van okvira, blago pogrbljena žena gleda u nešto što nije vidljivo osobi koja će kasnije posmatrati fotografiju. Kao dete sam mislila da je ona zapravo zagledana u vreme. U stvari, na fotografiji se ništa ne događa – to je fotografija stanja, ne procesa. Žena je tužna, naizgled odlutalih misli – naizgled izgubljena.

Kasnije kada bih je pitala za tu tugu – što sam učinila u više nego jednoj prilici, dobijajući uvek isti odgovor – moja majka bi rekla da je tužna zato što se još nisam rodila, a ipak sam joj već tada nedostajala.

„Kako mogu da ti nedostajem kad me još nema?“, pitala bih.

Znala sam da ti nedostaje neko koga izgubiš, ta čežnja je efekat potekao od gubitka.

„Ali to funkcioniše i u suprotnom slučaju“, odgovorila bi. „Kada ti osoba nedostaje, znači da je tamo negde.“

Ovaj kratak razgovor, negde na selu u zapadnoj Poljskoj kasnih šezdesetih, između moje majke i mene, njenog malog deteta, zauvek mi je ostao u sećanju i dao mi je zalihu snage koja će mi potrajati tokom celog života. Jer je uzdigla moje postojanje van uobičajene materijalnosti sveta, van slučajnosti, van uzroka i posledice i zakona verovatnoće. Smestila je moje postojanje van vremena, u divnu blizinu večnosti. U mojoj dečijoj pameti, shvatila sam da predstavljam mnogo više nego što sam mogla ikada pre da zamislim. I da čak i kada kažem „Ja sam izgubljena“, ipak to otpočinjem rečima „Ja sam“ – najvažnijim i najneobičnijim na svetu.

I tako mi je mlada žena koja nikada nije bila religiozna – moja majka – pružila ono što se nekada nazivalo dušom, snabdevši me time najvećim nežnim naratorom na svetu.

2.

Svet je tkanina koju svakodnevno tkamo na velikom razboju informacija, diskusija, filmova, knjiga, tračeva, malih anegdota. Delokrug ovih razboja je danas enorman – zahvaljujući internetu svako može da učestvuje u procesu, preuzimajući odgovornost ili ne, sa ljubavlju ili sa mržnjom, u dobru i u zlu. Kako se ova priča menja, tako se menja i svet. U ovom smislu, svet je sačinjen od reči.

Kako razmišljamo o svetu i – što je možda važnije – kako ga, dakle, opisujemo od ogromnog je značaja. Stvar koja se dogodila, a nije ispričana prestaje da postoji i nestaje. Ovo je dobro poznata činjenica svakom istoričaru, ali takođe (možda i iznad svega) i raznoraznim političarima i tiranima. Onaj koji poseduje i tka priču je glavni.

Danas naš problem počiva – reklo bi se – u činjenici da mi nemamo spremne narative ne samo za budućnost, već i za čvrstu sadašnjost, za ultra-rapidne transformacije današnjeg sveta. Nedostaje nam jezik, nedostaju nam tačke gledišta, metafore, mitovi i nove bajke. Pa ipak, možemo posvedočiti čestim pokušajima da se iskoriste zapušteni, anahroni narativi koji budućnost ne mogu uklopiti u imaginaciju budućnosti, bez sumnje u pretpostavku da je nešto staro bolje nego ništa novo, ili pokušavajući na ovaj način da se izbore sa ograničenjima naših sopstvenih vidika. Rečju, nedostaju nam novi načini da ispričamo priču o svetu.

Mi živimo u stvarnosti polifoničnih narativa iz prvog lica, i sa svih strana nas sačekuje polifona buka. Ono što podrazumevam pod prvim licem jeste takva vrsta priče koja usko orbitira oko sopstva pripovedača, koji manje ili više direktno piše samo o sebi ili kroz sebe. Utvrdili smo da ovakva individualizirana tačka gledišta, ovaj glas iz sopstva, jeste najprirodniji, ljudski i pošten, čak i ako time odustaje od šire perspektive. Tako osmišljeno pripovedanje iz prvog lica predstavlja tkanje potpuno jedinstvene šare, jedine takve vrste; to znači posedovati individualnu autonomiju, biti svestan sebe i svoje sudbine. Međutim, to podrazumeva stvaranje suprotnosti između sebe i sveta, a ta suprotnost ponekad izaziva otuđenost.

Mislim da je pripovedanje iz prvog lica veoma karakteristično za zavremenu optiku, u kojoj individualno vrši ulogu subjektivnog centra sveta. Zapadna civilizacija je u velikoj meri zasnovana i uslovljena tim otkrićem sopstva, što predstavlja jednu od naših najvažnijih mera stvarnosti. Tu je čovek glavni glumac, a njegov sud – iako je tek jedan od mnogih – uvek se uzima za ozbiljno. Priče istkane u prvom licu spadaju u najveća otkrića ljudske civilizacije; čitaju se s poštovanjem, uživaju puno poverenje. Ova vrsta priča, kada vidimo svet očima nekog sopstva koje nije nalik nijednom drugom, stvara specijalnu povezanost sa naratorom, koji traži od slušaoca da se postavi u njegovu jedinstvenu poziciju.

Ne možemo preceniti ono što je pripovedanje u prvom licu učinilo za književnost i generalno za ljudsku civilizaciju – ono je potpuno prepravilo priču o svetu, tako da on više nije samo mesto gde deluju heroji i božanstva na koje ne možemo uticati, već je pre mesto za ljude poput nas, sa našim individualnim povestima. Lako je identifikovati se sa ljudima koji su nalik nama, što između naratora priče i čitaoca ili slušaoca stvara nove varijante emotivnog razumevanja baziranog na empatiji. A ovo, po svojoj prirodi, zbližava i ukljanja granice; lako je izgubiti se u romanu o granicama između naratorovog sopstva i čitaočevog sopstva, i takozvani „apsorpcioni roman“ zapravo računa na to zamagljivanje čitaočevih granica putem empatije, što ga na određeno vreme čini naratorom. Time književnost postaje polje razmene iskustva, agora na kojoj svako može ispričati svoju sudbinu, ili dati glas svom alter-egu. Stoga je to demokratičan prostor – svako može da priča, svako može da se izbori za svoj glas. Nikada u ljudskoj istoriji nije bilo toliko pisaca i pripovedača. Treba samo da bacimo pogled na statistike da bismo videli da je to istina.

Kada god odem na neki sajam knjiga, vidim da koliko je objavljenih knjiga na svetu danas ima veze upravo sa ovim – autorsko sopstvo. Instinkt za izražavanjem je možda snažan kao bilo koji drugi instinkt koji štiti naše živote – i najcelovitije se manifestuje u umetnosti. Želimo da budemo primećeni, želimo da se osećamo izuzetno. Narativi kao što su „Ispričaću vam moju priču“, ili „Ispričaću vam priču o mojoj porodici“, ili jednostavno „Ispričaću vam gde sam bio“ predstavljaju najpopularniji književni žanr danas. Ovo je široko rasprostranjeni fenomen i zbog toga što danas imamo univerzalni pristup pisanju, a mnogi ljudi stiču sposobnost, nekada rezervisanu samo za pojedince, izražavanja rečima i pričama. Paradoksalno, međutim, ova situacija nalikuje horu sastavljenom samo od solista, od glasova koji se bore za pažnju, koji putuju sličnim rutama, daveći se međusobno. Znamo sve o njima, možemo se s njima identifikovati i doživeti njihove živote kao da su naši. Pa ipak, upadljivo često čitalačko iskustvo bude nekompletno i razočaravajuće, pošto se ispostavi da isticanje autorskog „sopstva“ teško može da garantuje univerzalnost. Ono što nam promiče je – reklo bi se – dimenzija priče koja počiva u paraboli. Jer junak parabole je sa jedne strane on sam, osoba koja živi u određenim istorijskim i geografskim okolnostima, ali istovremeno on je neko ko nadilazi te čvrste partikularnosti, postajući tako običan, svakodnevni čovek. Kada čitalac prati nečiju priču opisanu u romanu, on se identifikuje sa sudbinom junaka i gleda na njihovu situaciju kao je njegova, dok u paraboli mora u potpunosti odustati od svojih osobenosti i postati čovek svakodnevice. U ovoj zahtevnoj psihološkoj operaciji, parabola univerzalizuje naše iskustvo, iznalazeći time zajednički denominator za različite sudbine. To što smo u velikoj meri izgubili parabolu iz vida je svedočanstvo o našoj trenutnoj bespomoćnosti.

Da se ne bismo možda utopili u mnoštvu naslova i prezimena, počeli smo da razdvajamo levijatansko telo književnosti na žanrove, koje tretiramo kao mnoge kategorije sporta, gde su pisci specijalno trenirani igrači.

Opšta komercijalizacija književnog tržišta dovela je do raslojavanja – sada postoje sajmovi i festivali ovog i onog tipa literature, potpuno zasebni, stvarajući čitalačku klijentelu koja se zakopa samo u kriminalističke romane, ili fentezi ili naučnu fantastiku. Primetna karakteristika ove situacije jeste da ono što je trebalo samo da pomogne knjižarima i bibliotekarima u organizaciji polica sa ogromnom količinom objavljenih knjiga, i čitaocima da se orijentišu u širokoj ponudi, postalo je umesto toga apstraktna kategorija u koju ne samo što se smeštaju postojeći radovi, nego i pisci počinju da pišu u skladu sa njima. Sve više žanrovska dela počinju da liče na kolače koji se prave tako da uvek daju slične ukuse, njihova predvidivost se smatra vrlinom, njihova banalnost postignućem. Čitalac zna šta da očekuje i dobija upravo ono što je tražio.

Intuitivno sam se uvek protivila takvom poretku, pošto vodi ograničavanju autorske slobode, nespremnosti na eksperimentisanje i prekoračenja koji su opšte uzev esencijalni kvalitet stvaranja. On u potpunosti izopštava iz kreativnog procesa svaku ekscentričnost bez koje bi svet umetnosti bio izgubljen. Dobra knjiga ne bi trebalo da ističe svoju generičku pripadnost. Podela na žanrove je rezultat komercijalizacije književnosti u celini, i posledica tretiranja knjige kao proizvoda sa svom filozofijom brendinga i targetiranja i drugih, sličnih izuma savremenog kapitalizma.

Danas nam veliko zadovoljstvo pruža pojava potpuno novog načina pripovedanja priče o svetu kojom nas snabdevaju serije, čiji je skriveni zadatak da nas dovedu u stanje transa. Naravno da je ovakav oblik pripovedanja postojao odavno u mitovima i Homerovim zapisima, a Herkul, Ahil i Odisej su bez sumnje prvi junaci serija. Ali nikada ranije ovaj model nije bio toliko rasprostranjen, niti vršio tako moćan uticaj na kolektivnu imaginaciju. Prve dve decenije XXI veka su bez sumnje pripale serijama. Njihov uticaj na oblike pripovedanja priča o svetu (i odatle na način na koji razumemo te priče, takođe) revolucionaran je.

U današnjoj varijanti, serije nisu samo produbile naše sudelovanje u narativu na nivou temporalnosti, stvarajući različite vrste tempa, ogranaka i vrsta, već uvode i nove poretke. Pošto im je u mnogim slučajevima zadatak da što duže privlače gledaočevu pažnju – narativne niti serije se umnožavaju, preplićući se na najneverovatniji način, u tolikoj meri da se, kad se izgube, čak vraćaju na staru narativnu tehniku, nekoć kompromitovanu klasičnom Deus ex machina operom.

Pisanje novih epizoda često podrazumeva potpuno, ad hoc prepravljanje psihologije junaka, ne bi li što više odgovarali razvoju zapleta. Junak koji je na početku nežan i povučen završava kao osvetoljubiv i nasilan, sporedni glumac postaje protagonista, dok glavni junak, sa kojim smo se već povezali, postane nebitan ili potpuno nestane, što je zaprepašćujuće.

Mogućnost stvaranja naredne sezone dovodi do potrebe za otvorenim krajevima u kojima nema mogućnosti da dođe do te misteriozne stvari zvane katarza – katarza, ranije poznata kao interna transformacija, ispunjenost i satisfakcija od participacije u radnji priče. Takva zakomplikovanost – konstantno odlaganje nagrade u vidu katarze – tamo gde treba da bude mesto konkluzije  čini gledaoca ovisnim, hipnotizira ga. Fabula interrupta, davno izmišljena, dobro poznata još od Šeherezadinih priča, smelo se vratila u serijama, menjajući našu subjektivnost i stvarajući bizarne psihološke efekte, jer nas odvaja od naših života i hipnotiše poput stimulansa. Istovremeno, serije se upisuju u nov, razvučen i poremećen ritam sveta, u njegovu haotičnu komunikaciju, nestabilnost i fluidnost. Ovaj oblik pripovedanja je onaj koji danas ponajviše traži nove formule. U tom smislu, iza serija stoji ozbiljan rad na narativima budućnosti, na preoblikovanju priča tako da odgovaraju našoj novoj stvarnosti.

Povrh svega, živimo u previše kontradiktornom svetu, svetu uzajamno isključujućih činjenica, koje se jedna protiv druge bore i rukama i nogama.

Naši preci su verovali da će pristup znanju doneti ljudima ne samo sreću, blagostanje, zdravlje i bogatstvo, već da će stvoriti i društvo jednakosti i pravednosti. Ono što je svetu falilo, po njihovom shvatanju, bila je sveprisutnost mudrost koja bi prirodno ponikla iz informacija.

Jan Amos Komenski, veliki pedagog iz XVII veka, skovao je termin “pansofizam”, pod kojim je podrazumevao ideju o potencijalnom sveznalaštvu, univerzalnom znanju koje bi u sebi sadržalo sve moguće spoznaje. To je bio, iznad svega, san o tome da informacije mogu biti dostupne svakome. Zar činjenice o svetu ne bi mogle da pretvore nepismenog seljaka u refleksivnu individuu svesnu sebe i sveta?

Zar znanje koje bi bilo nadohvat ruke ne podrazumeva da bi ljudi postali razumni, da bi do napretka u svojim životima dolazili staloženo i mudro? Kada se prvi put pojavio internet, izgledalo je kao da će se ovako nešto najzad u potpunosti realizovati. Wikipedia, kojoj se ja divim i podržavam je, Komenskom bi možda izgledala, kao i drugim filozofskim istomišljenicima, poput ostvarenja humanističkog sna – sada možemo stvarati i primati enormne količine informacija koje se neprestano obrađuju i ažuriraju, a demokratski su dostupne u praktično bilo kom kutku Zemlje.

Ostvarenje sna je često razočaravajuće. Ispostavilo se da nismo sposobnoi da se nosimo sa enormnim količinama informacija, koje, umesto da ujedinjuju, uopštavaju i oslobađaju – diferenciraju, razdvajaju i ograđuju u male lične mehure, stvarajući mnoštvo priča koje su nekompatibilne jedna sa drugom, ili su čak otvoreno neprijateljske jedna prema drugoj, uzajamno se antagonizujući.

Dalje, internet, potpuno i nepromišljeno izložen marketingu i okrenut monopolistima, kontroliše ogromne količine podataka koji se uopšte ne koriste pansofički, za širu dostupnost informacija, već upravo suprotno, služe iznad svega programiranju korisnika, kao što smo naučili iz afere Cambridge Analytica. Umesto da čujemo harmoniju sveta, mi smo začuli kakofoniju zvukova, nesnosnu statiku u kojoj pokušavamo očajnički da čujemo neku tišu melodiju, čak i najslabiji ritam. Onaj Šekspirov citat se nikada nigde nije tako dobro uklopio kao u ovu kakofoničnost nove realnosti: sve češće i češće, internet je priča koju idiot priča, puna buke i besa.

Istraživanja političkih mislilaca su nažalost takođe u suprotnosti sa pretpostavkama Jana Amosa Komenskog, koje su bile utemeljene na ubeđenju da što su informacije univerzalno dostupnije, to će političari više terati sebe da budu razumni i donose promišljene odluke. Ispostaviće se da ta tema uopšte nije toliko jednostavna. Informacijama je teško odoleti, a njihova kompleksnost i dvosmislenost nam stvaraju razne vrste odbrambenih mehanizama – od poricanja do potiskivanja, čak i do bekstva u proste principe simplifikovanog, ideološkog, partijskog razmišljanja. Kategorija lažnih vesti izazvala je nova pitanja u vezi s tim šta je zapravo fikcija. Iznova i iznova obmanjivani, dezinformisani i zavedeni, čitaoci su polako počeli da stiču specifičnu neurotičnu idiosinkraziju. Reakcija na to iscrpljivanje fikcijom mogla je dovesti do enormnog uspeha dokumentarizma, koji u ovom velikom informacionom haosu vrišti nad našim glavama: “Reći ću vam istinu i ništa osim istine” i “Moja priča je bazirana na činjenicama!”

Fikcija je izgubila poverenje čitalaca pošto je laganje postalo opasno oružje za masovno uništenje, iako je ono i dalje primitivno oruđe. Često me sumnjičavo pitaju: “Da li je ovo što pišeš stvarno istina?” I svaki put osetim kako to pitanje nagoveštava kraj književnosti.

Ovo pitanje, nevino iz perspektive čitaoca, piscima zvuči apokaliptično. Šta treba da odgovorim? Kako da objasnim ontološki status Hansa Kastropa, Ane Karenjine i Vinija Pua?

Smatram ovakvu čitalačku znatiželju civilizacijskom regresijom. To je veliko pogoršanje naših multidimenzionalnih (konkretno istorijskih, ali takođe i simboličkih, mitoloških) sposobnosti da učestvujemo u tom lancu događaja zvanim naš život. Život sačinjavaju događaji, ali samo onda kada smo sposobni da ih interpretiramo, da ih razumemo i dodelimo im značenje oni se mogu transformisati u iskustvo. Događaji su činjenice, ali iskustvo je nešto neizrecivo drugačije. Iskustvo, a ne događaji, naš su životni materijal. Iskustvo je činjenica koja je rastumačena i smeštena u naše sećanje. Ona se takođe odnosi i na određeni temelj u našim umovima, na duboku strukturu označitelja kojima možemo razmotati naše živote i ispitati ih detaljno i pažljivo. Verujem da mitovi imaju funkciju te strukture. Svi znaju da se mitovi nisu nikada odigrali, ali se uvek odvijaju. Oni se sada odvijaju ne samo kroz avanture drevnih heroja, već takođe pronalaze svoj put u sveprisutne i najpopularnije priče savremenih filmova, igrica i literature. Životi stanovnika planine Olimp pretočeni su u “Dinastiju”, a herojskim delima junaka bavi se Lara Kroft.

U ovoj gorljivoj podeli na istinu i neistinu, priče o našem iskustvu koje književnost stvara imaju svoju sopstvenu dimenziju.

Nikad me nije nešto naročito zanimala stroga podela između fikcije i nefikcije, ukoliko takvu distinkciju ne uzimamo kao deklarativnu i diskrecionu. U moru najrazličitijih definicija fikcije, ona koju najviše volim je i najstarija, a potiče od Aristotela. Fikcija je uvek neka vrsta istine.

Takođe verujem i u distinkciju između istinite priče i zapleta koju je dao pisac i esejista E. M. Foster. On je rekao da kada kažemo “Kralj je umro, a zatim je umrla i kraljica” to je priča. Ali kada kažemo “Kralj je umro a zatim je od tuge umrla i kraljica” to je zaplet. Svaka fikcionalizacija podrazumeva i prelazak sa pitanja “Šta se sledeće desilo?” na pokušaj razumevanja zasnovan na našem ljudskom iskustvu: “Zašto se to desilo baš na taj način?”

Književnost počinje tim “zašto”, čak i ako iznova i iznova odgovaramo običnim “Ne znam”.

Time književnost postavlja pitanja na koja ne možemo odgovoriti uz pomoć Wikipedije, pošto ona prevazilazi informacije i događaje, referišući direktno na naše postojanje.

Ali, da li je moguće da roman i književnost generalno pred našim očima postaju nešto zapravo potpuno marginalno u poređenju sa drugim oblicima pripovedanja. Da će se pod pritiskom slika i novih formi direktnog prenošenja iskustva – filmom, fotografijom, virtuelnom realnošću – konstituisati održive alternative tradicionalnom čitanju. Čitanje je veoma komplikovan psihološki i perceptivni proces. Pojednostavljeno: najpre se najneuhvatljiviji sadržaj konceptualizuje i verbalizuje, transformišući se u znakove i simbole, a onda se jezikom “dekodira” u iskustvo. To zahteva određenu intelektualnu kompetenciju. A iznad svega zahteva pažnju i fokusiranost, sve ređe osobine u današnjem dekoncentrišućem svetu.

Čovečanstvo je prevalilo dugačak put po pitanju načina komuniciranja i deljenja ličnog iskustva, od usmenog prenošenja, koje se oslanja na živu reč i ljudsko pamćenje, preko Gutenbergove revolucije, kada su priče počele naširoko da se razmenjuju pisanjem, čime su postale nepromenjive i kodifikovane, kao i sposobne da se reprodukuju bez izmena.

Glavno postignuće ove promene bilo je to što smo mogli da poistovetimo mišljenje sa jezikom, sa pisanjem. Danas se suočavamo sa revolucijom sličnog obima, kada se iskustvo može direktno prenositi bez korišćenja štampane reči.

Više nema potrebe voditi putnički dnevnik kada jednostavno možete fotografisati i slati te slike putem društvenih mreža po celom svetu, svima odjednom. Više nema potrebe pisati pisma, pošto je lakše telefonirati. Zašto pisati debele romane, kada se umesto toga možete baviti televizijskim serijama? Umesto da izađete u grad sa prijateljima, bolje vam je da igrate igricu. Tražiti nečiju autobiografiju? Nema poente, pošto pratim živote slavnih na Instagramu i znam sve o njima.

Danas slika čak i nije najveći protivnik tekstu, kao što smo mislili u XX veku, zabrinuti zbog uticaja televizije i filma. Umesto toga, u pitanju je potpuno drugačija dimenzija sveta – koja utiče direktno na naša čula.

3.

Nije mi želja da skiciram sveobuhvatnost ideje o krizi u pričanju priča o svetu. Ali često me muči osećanje da u tom svetu nešto nedostaje – da kada ga doživljavamo kroz staklene ekrane, ili aplikacije, nekako postaje nestvarno, daleko, dvodimenzionalno, i neobično neopisivo, iako je neverovatno lako doći do bilo koje informacije. Ovih dana zabrinjavajuće reči “neko”, “nešto”, “negde”, “nekad” deluju riskantnije od veoma konkretnih, konačnih ideja izgovorenih sa potpunom sigurnošću – kao što su “zemlja je ravna”, “vakcinacija ubija”, “klimatske promene su besmislica”, ili “demokratija nigde na svetu nije ugrožena”. “Negde” se ljudi dave pokušavajući da pređu more. “Negde” se, “neko” vreme, odvija “neka vrsta” rata. U poplavi informacija pojedinačne poruke gube svoje konture, rasipaju se u sećanju, postaju nerealne i nestaju.

Izlivi gluposti, okrutnosti, govora mržnje i slike nasilja očajnički se protivstavljaju raznim “dobrim vestima”, ali to nema mogućnost da ublaži bolni utisak, koji mi je teško da verbalizujem, da nešto nije u redu sa svetom. U današnje vreme, ovo osećanje, nekada rezervisano samo za neurotične pesnike, izgleda kao epidemija manjka jasnoće, oblik anksioznosti koja nas zapljuskuje sa svih strana.

Književnost je jedna od nekolicine oblasti koja pokušava da nas približi čvrstim činjenicama o svetu, jer je po samoj svojoj prirodi uvek psihološka, budući da se fokusira na unutrašnje rezonovanje i motive junaka, otkriva njihovo inače nedostupno iskustvo drugoj osobi, ili jednostavno provocira čitaoca da psihološki interpretira njihovo ponašanje. Samo književnost je sposobna da nas odvede duboko u život drugog bića, da razumemo njegove rezone, delimo njegova osećanja i iskusimo njegovu sudbinu.

Priča uvek kruži oko smisla. Čak i ako ga ne izražava direktno, čak i ako namerno odbija da traga za smislom, i fokusira se na formu, na eksperiment, i kada izvodi formalnu pobunu, tražeći nova izražajna sredstva. Čak i dok čitamo najbihevioralističku, najskromniju priču, ne možemo da se ne zapitamo “Zašto se ovo događa?”, “Šta to znači?”, “Koja je poenta?”, “Kuda ovo vodi?” Sasvim je verovatno da se naš um razvijao ka shvatanju priče kao procesa davanja značenja milionima nadražaja koji nas okružuju, i da čak i dok spavamo nastavljamo neumorno da osmišljavamo njihove narative. Dakle, priča je način organizovanja beskonačnih količina informacija u vremenu, uspostavljajući tako vezu sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, obelodanjujući njeno ponavljanje i podelu na kategorije uzroka i posledica. Razum i emocije podjednako učestvuju u tome. Nije ni čudo što je jedno od prvih otkrića do kojih je došla priča bila Sudbina, koja osim toga što se ljudima uvek ukazuje kao nešto zastrašujuće i nehumano, zapravo je uvela red i postojanost u svakodnevnu realnost.

(Drugi deo teksta možete pročitati ovde.)

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić (sa engleskog)
Foto: You Tube

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *