Sveže je januarsko jutro, a u atmosferi Istočne sedme ulice oseća se melahnolija. Nešto se u vazduhu promeni kada se Dženifer Igan doveze na svom biciklu. Rumenih obraza, u golubije sivoj fjelreven jakni i ravnim farmerkama koje je njen sin tinejdžer nedavno prerastao, romansijerka pre liči na bezbrižnu studentkinju nego na 59-ogodišnju književnu ikonu pred izlazak njene sedme knjige. Skače sa bicikla i vezuje ga ispred stambene zgrade. “Eno ga”, kaže uz osmeh i pokazuje na prozor na trećem spratu. I izvija se da slika svojim telefonom.
Stojimo u senama stana od četrdesetak kvadrata koji su Iganova i njen dečko (a sada muž) Dejvid Herkovic iznajmljivali za 900 dolara mesečno devedesetih godina, dok je ona još radila kao “lična sekretarica” romansijerki-kontesi (pored ostalih manje glamuroznih poslova za pare), a on počinjao karijeru pozorišnog reditelja postavljajući predstave u obližnjim salama poput Eksperimentalnog klub teatra La Mame i Nade. Par se preselio pre više od dve decenije, prvo u stan nedaleko od stanice Pen, a potom u Bruklin, u Fort Grini, gde su odgajili dvojicu sinova, ali Iganova nikada nije prestala da razmišlja o tom prvom stanu.
Bilo je to mesto gde su pravili žurke za saradnike, znala je tu da bude “tolika gužva da ste jedva mogli da mrdnete”, a tu je napisala i svoju prvu knjigu. U njega je smestila i radnju knjige Vreme je siledžija, odvažni, polifoni roman koji se vrti oko muzičke industrije i za njega je osvojila Pulicerovu nagradu 2011. godine. U njenoj verziji, stan na trećem spratu zgade bez lifta bio je dom Biksu, crnom studentu štreberu koji je predvideo ekspanziju interneta.
On se ponovo pojavljuje u uvrnutom i složenom nastavku ove knjige, u Kući slatkiša, ali sada kao tehnološki bog čiji je izum, zbirka sećanja, slobodan svet izbacio iz ležišta. Biks je gospodar univerzuma, ali sanja o povratku na mesto gde je bio niko i ništa, a vodio je najbolje razgovore u svom životu.
I sama Iganova je prvorazredna pričalica, reči teku iz nje dok idemo ka Ist riveru, još jednom od Biksovih najdražih mesta. Zapanjujuće lepa, kobaltno plavih očiju i telesnom konstitucijom koja podseća na Ketrin Hepbern, opuštenije govori, reklo bi se, o svojim idejama, kao da smo na radionici kreativnog pisanja, nego što zalazi u nešto što je nejasno i lično. Kad dođemo do toga, Iganova baš i ne olakšava posao intervjuerima, iako i sama ima iskustva sa druge strane ovakvih susreta.
Priseća se intervjua koji je jednom vodila sa čuvenom modnom kreatorkom koja nije baš bila raspoložena da otkriva mnogo o svom novom parfemu. “Ali poslali su mi ogromnu kutiju sa parfemima posle toga, pa od tada ne stavljam nijedan drugi, tako da je na kraju i ispalo nešto dobro od svega toga”, smeje se ona.
Upoznala sam se sa Iganovom kada sam je intervjuisala povodom Siledžije. Bili smo u njenom kućnom radnom prostoru koji je gledao na olistalu baštu iza njene zgrade od mrkog peščara gde, kada su topliji meseci, namesti svoju lejziboj naslonjaču na rasklapanje i piše.
Bila sam trudna tada, a ona je, dok mi je pričala o načinu na koji piše, sve vreme hvatala svoju mačku, Kadlz, koja je pokušavala da mi se popne u krilo. (Čekala je sve do danas da mi kaže da ju je brinulo tad da bi mačka mogla da ogrebe njenu trudnu prijateljicu i ozbiljno je povredi.) Pri kraju našeg prvog razgovora, otvoreno je govorila o svojim trudnoćama, pokazujući ka lakoj stolici u ćošku studija: tamo je sedela već u trudovima, pišući u svojoj mudži svesci, odlažući odlazak u bolnicu toliko dugo da je na kraju tamo uletela u poslednjem trenutku i promašila šalter za epidural.
I zato nisam bila šokirana kad mi je rekla da je, kada se zarazila kovidom u martu 2020. godine, pokušavala da ne prekida spisateljsku rutinu i doslovno izgura po nekoliko rukom pisanih stranica dnevno. “Bila sam jako bolesna”, kaže, “ali sam konačno imala vremena da se fokusiram, a nisam htela da to prihvatim olako”.
Thank you for signing SO MANY BOOKS this week @Egangoonsquad! We can't wait for all those signed first editions to get to their bookstores and their lucky readers! #TheCandyHouse 🎉 04.05.22 🎉 https://t.co/50i18KoYDr pic.twitter.com/QEyHWucpZu
— Scribner (@ScribnerBooks) March 18, 2022
Iganova je majstor za slagalice i svoja dela koncipira kao probleme koje treba rešiti. Manje je poznata po vrsti knjige, nego po svojoj osobenoj inteligenciji i ambiciji, a rezultat toga izmiče kategorizacijama. U njenom su opusu neka vrsta priče o duhovima na stoperskoj ruti po Evropi (Nevidljivi cirkus), triler o svetu modela i onlajn identiteta (Pogledaj me), gotička misterija (Tvrđava) i pank i postmoderni mebijusovski strip (Vreme je siledžija). Njen prethodni roman, Napuštajući Menhetn bič, objavljen 2017. godine, bio je eksperiment u drugom smeru: pravolinijski istorijski narativ.
Pišući novi roman, Igranova je pred sebe stavila novu vrstu izazova: da napiše nastavak knjige Vreme je siledžija kakav ni izdaleka ne deluje kao nastavak. “Nema ponovnog okupljanja bio je neko vreme radni naslov”, otkriva dok koračamo pored parka na Tompkins skveru. “Nisam želela da pišem fanovsku knjigu o sopstvenom delu. Htela sam da bude bolja, jer sam shvatila da će, ako ne bude bolja, biti gora”.
Obe knjige pokreću jedinstveni samostalni mehanizmi. U Vreme je siledžija bila je to igra “poveži tačkice” koja je odmotala privatne živote njenih likova, a Kuća slatkiša, raspričanija u osnovnom tonu, opšti je pregled kraja privatnog življenja. Da biste čitali Kuću slatkiša nije obavezno da prethodno pročitate Vreme je siledžija. Ipak, sa lukavo utkanim šiframa u njoj i kroz sećanja likova iz sestrinske knjige, novi roman bogato nagrađuje one koji su to uradili.
“Imala sam neku vrstu spiska tehničkih stvari koje sam želela da isprobam”, kaže Iganova o novoj knjizi u kojoj ima elemenata naučne fantastike, špijunskog romana, pa i književnosti za mlade. Tu je i poglavlje u epistolama koje se čita manje kao niz mejlova a više kao dijagram ljudske manipulacije. U eksperimentu sa nečim što Iganova naziva “invazivnim sveznajućim” pripovedanjem, narator postavlja 11-ogodišnjeg dečaka na meč u Maloj ligi, a onda prati čitaoca do njegovog samrtnog odra u staračkom domu, da bi se potom naglo zaokrenuo i vratio dečaku talentu za bejzbol.
Nešto je jednako neskladno u vezi sa granicom donjeg Menhetna kuda se šetamo, stare perionice veša i pandemijom ispražnjeni izlozi naređani jedni kraj drugih uz gurmanske salone sa sladoledima. Iganovoj to nije razlog za lamentiranje, ona se ne prepušta sentimentalnosti i uživa u prividnom neskladu. Preporučuje atraktivno mesto sa veganskom hranom otvoreno nedavno u njenim nekadašnjem kraju. Ono je na istoj strani ulice gde bi se starije žene iz istočne Evrope u svoje vreme naslanjale na prozore i ćaskale celo popodne, nalakćene na peškire da im od toga ne bi ostajali tragovi na koži. “Živo ih se sećam”, kaže ona. “Fascinantno je to kako dolazak na neko mesto znači istovremeno i bivanje u svim vremenima koje ste proveli na tom mestu. Mesta čuvaju priče”. Odmahuje glavom i nastavlja da hoda dalje.
Dženifer Igan rođena je u Čikagu, a roditelji su joj se razveli kad je imala dve godine. Njena majka, glamurozna trgovkinja umetninama koja je volela šopinge, a i dalje svojoj ćerki šalje polovnu garderobu, preselila se sa porodicom u San Francisko kada je Iganovoj bilo sedam godina, pošto je njen muž, očuh buduće autorke, dobio tamo posao.
Related
Nijedna moja knjiga nije trebalo da bude autobiografska: Razgovor sa Džozefom Helerom (2)Barbara Mandi, istoričarka umetnosti koja je pohađala srednju školu u Lauelu sa Iganovom, seća se dana kada joj je nova devojka iz Prezidio Hajtsa ušetala u sobu u drugoj godini. “Bila je prilično visoka, vitka kao manekenka, sa dugom kosom, u isečenom šortsu”, kaže ona. “Mislim da nije mnogo ljudi nosilo takve šortseve tada”. Njih dve postale su najbolje prijateljice, uživale su u tome što nisu pod nadzorom roditelja, što je tada bilo uobičajeno, i odlazile su u pank klubove i na žurke na plaži. “Bila je neverovatno sklona avanturama”, kaže Mandijeva. “Bila je slobodnog duha i nije imala granica. Ali rekla bih da tada nije bila ni disciplinovana. To će doći tek kasnije”.
Iganova nije oduvek znala da će se baviti pisanjem. Mislila je da će biti arheološkinja i pauzirala je godinu između srednje škole i koledža da bi otišla na arheološka iskopavanja. Pored toga je eksperimentisala sa modelingom, radeći kao manekenka u Kaliforniji i Japanu, pre nego što se upisala na Univerzitet u Pensilvaniji, gde je završila studirajući književnost. U leto nakon brucoške godine poželela je da živi u Njujorku, pa je pokušala da se izdržava kao model. “Nisam imala uspeha u tome”, skromno odmahuje rukom. “Skauti bi pozivali svaku visoku devojku sa izraženijim jagodicama. Sigurna sam da su zvali i tebe”. (Nisu.) Nije dobijala mnogo poslova da bi njima mogla da se izdržava u Njujorku, tako da je njena baka morala da je izbavi i plati joj kiriju poslednjeg meseca.
Kada je došla na raspust sa koledža, Iganova se upoznala sa mladim Stivom Džobsom i sa njim se zabavljala godinu dana. Iako se nerado bavi njihovom vezom, govori o njoj kao o uticaju Džobsa na Kuću slatkiša.”Kao neko veoma sumnjičav prema opasnostima tehnologije”, kaže ona pažljivo birajući reči, “uvek mi je veoma korisna pomisao su te sprave često proizvod krajnje utopijske vizije. Kad tehnologija stigne do konzumenta, izumitelje je lako optužiti za neku vrstu pakosti ili cinizma. Ali kada sam ja bila sa njim, svedočila sam čistoj utopijskoj viziji”.
.@AppleBooks is featuring @Egangoonsquad and #TheCandyHouse (https://t.co/xhv5U8zElA) for Women’s History Month! 🙋♀️ You can view it via iphone or ipad here: https://t.co/ulYfZjzI2f pic.twitter.com/wOhXBdjcZx
— Scribner (@ScribnerBooks) March 8, 2022
Posle koledža je provela dve godine na master studijama književnosti na Univerzitetu Kembridž, a potom se preselila u Njujork, u traganju za ispunjenjem novog sna. Njen prijatelj, urednik, poverio joj je novinarski zadatak: priča “Džejms je devojčica” za naslovnu stranu Njujork tajms magazina iz 1996. o šesnaestogodišnjoj manekenki Džejms King. Praćena slikama Nen Goldin, priča je bila delom seciranje mašinerije modelinga devedesetih godina prošlog veka, a delom elegija zbog izgubljenog detinjstva ove devojčice. Iganova kaže da joj je taj zadatak bio način da se uključi u svet koji je pokušavala da istraži zarad nečega što će postati njen drugi roman, Pogledaj me. “Kada sam zvala modne agente i predstavljala se kao romansijerka, niko nije hteo da priča sa mnom”, kaže. Kada je pokušala ponovo i rekla da pišem za Tajms, agenti su počeli da se javljaju.
Devojci koja je bila tema taj tekst je promenio život. “Sećam se da sam izlazila iz stana kada se pojavila priča i ljudi su me zaustavljali na ulici”, kaže Kingova, koja se danas predstavlja kao Džejmi. “Bila je to drugačija vrsta slave. Ljudi su me znali – mislim, zaista su me upoznali”. Kingova kaže da ju je ta priča potakla da ostavi za sobom “putujući cirkus” sveta manekenstva sa 18 godina i postane glumica i sineastkinja. “Dženi je krajnje temeljna i sposobna je da jezikom prodre do istine”.
Iganova i sada povremeno piše priče za magazine, ali ispada da je najopuštenija kada se okuplja sa kolegama vršnjacima u svojoj književnoj grupi, sekstetu #BadArtFriend – sa nekima od njih sastaje se još od ranih devedesetih, a njihove višesatne zum sesije nedeljom smatra “najbližom vezom s crkvom”. Njima je čak i posvetila novu knjigu. Članovi kažu da je ona neumoran korektor i bistrooka šampionka. “Dženi je najprolifičnija od svih nas”, kaže Melisa Maksvel, dramska spisateljica koja trenutno piše roman.
Iganova na to dodaje da nosi još mnogo knjiga u sebi. S obzirom na njenu nesputanu maštu i nesklonost pisanju o sebi, teško da će objaviti neko prepričavanje svoje lične traume ili roman à clef. (“Većina romansijera piše kvaziautobiografske knjige”, kaže pisac i njen dugogodišnji prijatelj Endrju Solomon, “ali ona ume bolje od toga”.) “Ona je briljantni um koji stvari vidi dalekosežnije od naše stvarnosti”, navodi dobitnica Nacionalne književne nagrade Suzan Čoj, njena prijateljica i komšinica. “Dženinu duboku viziju prati njena toplina, tako da nikada ne osećate da čitate misaoni eksperiment”.
“Kad pišem o ljudima koje znam kao da sam mrtva”, kaže Iganova, gledajući u Ist river. Srebrna površina vode deluje mirno i nedokučivo, ali vetar počinje da je talasa. Iganova gleda u telefon i vidi da su joj se sinovi, sada kod kuće pošto im je na koledžu zimski raspust, probudili. Jedan od njih poslao joj je poruku koja ju je nasmejala, a poslužila je i kao podsetnik na to da je prošlo nekoliko sati i da ima svakodnevni život kom treba da se vrati. Čeka je više mejlova nego što bi želela, a planira i da večeras isproba novi pribor za pravljenje sosova za roštilj koji su joj sinovi poklonili za Božić. “Da li da odemo do kafića da se malo zagrejemo”, pita. Dobro joj ide, pa bi htela da popričamo još malo.
Tekst: Lorin Mečling
Izvor: The Vogue
Prevod: M. Jovandić
Pročitajte još:
Vreme je siledžija – Dženifer Igan
Dženifer Igan: DeLilo je pokazao da fikcija još može da uradi šta god poželi