“Pisanje je borba”: Kako su sarađivali Toni Morison i Muhamed Ali Dok su rokovi i veliki mečevi prolazili, Toni Morison je kao urednica telegramima jurila Muhameda Alija i koautora Ričarda Darama i molila ih za prve ruke poglavlja.

Urednici ponekad samo žele neki znak da su im pisci još uvek tu negde. Rok za predaju rukopisa možda je prošao pre nekoliko meseci, ili čak godina, i oni ne očekuju završen rukopis, možda čak ni stranice u radu, ali bi im značio barem kratki mig kao odgovor na mejlove poslate u prazno.

Ove godine obeležava se 50. godišnjica od izlaska autobiografije Muhameda Alija Najveći: moja priča[1], a reklo bi se da je ona, pre nešto više od pet decenija, bila vrhunac uredničkih frustracija koje je doživljavala Toni Morison sredinom 1972. sa svojim slavnim autorom i njegovim koautorom Ričardom Daramom. Morisonova je ispalila niz kratkih, odsečnik telegrama. Jedan je jednostavno glasio: JESI LI DOBRO STOP TONI MORISON. Prethodio mu je nešto duži telegram: MOLIM TE JAVI SE OKO DATUMA PREDAJE SITUACIJA NIJE DOBRA, koji je Morisonova poslala na dve adrese, u Nju Džersiju i Čikagu, jer nije bila sigurna gde će naći Darama, pošto se ovaj negde zavukao sa Alijem tokom priprema za predstojeću borbu.  

Rukopis Alijeve biografije, nastajale u koautorstvu sa Ričardom Daramom, u septembru 1972. je kasnio već dve godine. Toni Morison je tada već pet godina bila urednica u izdavačkoj kući Rendom haus, a sačuvane uredničke beleške pokazuju da je ovaj projekat doneo dodatne izazove u odnosu na uobičajene književne rukopise. U rad na rukopisu povremeno su se uključivali čak i glavni urednik Rendom hausa Džim Silberman, kao i predsednik kompanije Bob Bernstin. Silberman je septembra 1972. sastavio pismo Herbertu Muhamedu, sinu lidera Nacije islama Elijaha Muhameda, Alijevom menadžeru i čoveku koji je pomogao da se utanači ugovor o knjizi, tražeći njegovu pomoć, uz tvrdnju da su „stvari izmakle kontroli“. (U konačnoj verziji pisma je tu rečenicu ublažio i zamenio je formulacijom: projekat je “dospeo do tačke fijaska”).

Silbermanu je odgovorio glavom i bradom Ali, sportista koji je znao da sportske novinare pojede žive (skoro ceo prvi tekst  A. Dž. Liblinga u Njujorkeru bio je posvećen Alijevom jampskom proricanju pobede nad Flojdom Patersonom, ispraćenom sve bržim ritmom trbušnjaka). Ali je Silbermanu napisao: “Onog dana kad ste potpisali sa mnom… moj sledeći ozbiljan sastanak trebalo je da bude u saveznom zatvoru i osetio sam tada potrebu da se osvrnem na svoj život i da o njemu pričam. Ali iznenada su me pustili ponovo u ring. To je kao da ste potpisali ugovor sa Isusom Hristom da napiše Njegovu knjigu pre Poslednje večere, a onda, gle čuda, Isus sazna da ga ipak neće razapeti. Uradio bi isto što sam i ja. Ne bi imao vremena da priča o svom pređašnjem životu, jedva bi dočekao da izađe u svet, da dovede neke svoje učenike u red i pokaže svetu ko je najveći pre nego što se Rimljani predomisle”.

Pre nego što je potpisao ugovor sa Rendom hausom Aliju je bila oduzeta bokserska licenca i suočavao se sa mogućom kaznom od pet godina zatvora zbog odbijanja da se odazove na poziv za regrutaciju u Vijetnamski rat. Ali je, kako piše nestrpljivim urednicima, pomilovan. (Bob Vudvord i Skot Armstrong pričaju neverovatnu priču o mladom službeniku uverenom u Alijev status prigovarača savesti i pažljivom čitanju Poruke crnom čoveku Elijaha Muhameda u sitne sate koje je navelo ključnog sudiju da se predomisli a Vrhovni sud da ukine presudu.) Ali je, dok mu bokserska licenca konačno nije obnovljena, već bio izgubio tri i po najvažnije godine karijere. Grozničavo se bacio na povratničku turneju, Ričard Daram ga je svuda pratio i putovali su (kako Silberman skrušeno beleži na jednom od dokumenata u vezi sa piščevim putnim troškovima) u Irsku, Japan, Indoneziju i delove Severne i Južne Amerike.

Ričard Daram, koji je u projekat pisanja knjige ušao sa mesta urednika lista Muhamed spiks, nedeljnika Nacije islama, imao je (ne)zavidan posao s kojim se suočavaju mnogi pisci iz senke slavnih ličnosti: da dočara nešto od neponovljivog Alija, a da istovremeno ispuni očekivanja i Nacije islama i velike izdavačke kuće. Daram se suočio i sa izazovom da planiranu knjigu memoara pretvori u priču o povratku koji se još dešavao. Njegova karijera već je bila prošla kroz neočekivane preokrete, od rada u Federalnom programu za pisce do vođenja kulturnih programa za Junajted pekinghaus vorkers, sindikat radnika u industriji mesa.

Daramovo pisanje za radio i televiziju – za koje je bio slabo plaćen i neprekidno je morao da otvara nove mogućnosti – objedinjavalo je projekte povezane njegovom željom da pravi javne programe o crnačkoj kulturi i porodičnom životu. Daram je kreator serije Bird of the Iron Feather, prve sapunice sa potpuno crnačkom glumačkom postavom koja se prikazivala na čikaškoj stanici WTTW i mreži National Education Television, a takođe je pisao scenarije za Destination Freedom, radio-emisiju koja se nedeljom ujutru bavila biografijama istaknutih crnačkih ličnosti poput Krispusa Ataksa, Denmarka Vesija i Frederika Daglasa. (Predložena epizoda o Nejtu Tarneru bila je zabranjena, a emisija je, nakon Daramovog odlaska, dobila antikomunistički pravac.)

„Niko neće platiti da gleda dva druga“

Daramovo iskustvo u pisanju radio programa posebno dolazi do izražaja u knjizi koju su on i Ali zajedno napisali. Daram je pratio Alija s diktafonom, gurajući mikrofon između njega i Džoa Frejzera dok su se vozili od Filadelfije do Njujorka. (Ali je rekao Frejzeru da piše autobiografiju i da misli da bi trebalo da se i on nađe u njoj, pa je razgovor bio unapred dogovoren – ali se čini da Daramova odluka da u knjigu uvrsti svih dvadeset strana tog dijaloga ipak nije bila planirana.)

Njih dvojica sa lakoćom su razmenjivali verbalne udarce u skučenom prostoru Frejzerovog kadilaka, prelazeći s teme na temu, od toga kako izbeći gojenje u pauzama između sezona („ALI: Pa jedi nezaslađeni grejpfrut, čoveče. / FREJZER: Nezaslađeni? / ALI: Da. Uzmi jedno pet, šest komada u kutiji. Drži ih ohlađene. Nosiš trenerku? / FREJZER: Moram “) do toga kako se Frejzer oseća povodom Alijevog levog direkta; Ali izgovara pesmu i plan za pobedu nad Frejzerom u pet rundi, a Frejzer mu nudi svoju boksersku licencu ako to znači da bi konačno mogli da se bore. Taj razgovor je ubačen u biografiju kao dijalog u formi scenarija:

ALI: Ali reci iskreno, sad, čoveče. Da se boriš protiv mene, zar te ne bi bilo strah?
FREJZER: Ne, čoveče. Bog mi je svedok.
ALI: Stvarno te ne bi bilo strah?
FREJZER: Nema šanse!
ALI: Mislim, moj brzi levi direkt i to kako igram oko tebe?
FREJZER: Neeee! Prišao bih ti. Svi pričaju kako si brz kad se povlačiš. Ali videćeš koliko sam ja brz kad krenem napred.

Poglavlje nazvano “Dinosaurusi i stari drugari” završava se dolaskom u Njujork, kada se Frejzer zaustavlja da pusti saputnike par blokova pre sale za treninge. Kaže Aliju: “Misliće da smo drugari. To bi bilo loše za ulazak na borilište”. I Ali je saglasan:  “Da. Niko neće da plati da gleda dva drugara”. (Na promotivnoj žurci Rendom hausa za knjigu Frejzer se pojavio da bi potpisao primerke Najvećeg.)

Morisonova je svoj odnos sa Daramom kasnije opisala kao “veoma, veoma srdačan i veoma profesionalan”. Poštovala je to što je Daremov zadatak bio da sredi stil pripovedanja jednog od najcitiranijih ljudi na planeti, a da se pritom osigura da će Nacija islama makar prećutno da odobri stranice. Međutim, stalna kašnjenja stavila su Morisonovu pod veliki pritisak. Dok su rokovi i veliki mečevi prolazili, ona je telegramima jurila njih dvojicu i molila za nacrte poglavlja. U prepisci s autorima, Morisonova koristi ceo spektar stilskih registara – profesionalna je, konkretna, duhovita i srdačna. Ipak, u maju 1974, nakon što joj je kurir dostavio svega 38 mršavih stranica bez ikakve poruke, Morisonova piše pismo u kojem iznosi svoju „duboku bol i stid” zbog cele situacije.

Urednički posao je u suštini kolaborativan, ali istovremeno i usamljenički, a često i emocionalno iscrpljujuć. U prepisci i internim beleškama, Morisonova brani i podstiče svoje autore, zvuči kao književni oslonac i komercijalni savetnik, sve vreme se prilagođavajući i velikim i krhkim egoima, i onima koji ne odgovaraju na pisma i onima sa kojima je u stalnom kontaktu.

Ugled i poštovanje koje uživaju legendarni urednici izuzetak su u odnosu na opštije pravilo da je njihova uloga nejasna. Sve češće prepoznavana i kao književnica, Morisonova je u tom periodu balansirala između institucionalnog posla uvođenja sve većeg broja crnačkih pisaca u glavne tokove izdavaštva i pružanja često veoma preciznih stilskih, konceptualnih i praktičnih saveta konkretnim autorima. Kao reakciju na zakasneli, razočaravajući rukopis, Morisonova otvoreno piše Daramu: “Samo je moja uporna i iskrena borba održala ovaj ugovor u životu… Ali prezir prema tom zalaganju koji si pokazao u onom scenariju od četvrtka toliko me je povredio i bacio u melanholiju da sam pomislila da ću se ugušiti ako ti ne kažem kako se osećam”.

Upravo usamljenost je, mislio je Daram, ono što ga je spojilo sa Alijem. “On je sam”, rekao je Daram jednom novinaru, “A isto je i sa piscem, niko ne može da vam pomogne dok to radite. Bokser je sasvim sam u ringu, a pisac je sasvim sam za pisaćom mašinom”. Ali to nije izrazio tako direktno, ali kada su iz Rendom hausa predložili da mu nađu bržeg pisca-saradnika, on je bio izričit u tome da Daram ostaje, pa im piše: “Moj menadžer [Herbert Muhamed] mi pomaže, naravno, ali ovo je moja priča i sve što smo do sada prešli je tako samo zato što Dik zna to onako kako ja to znam”. Knjiga mora da bude završena, zaključuje Ali, “onako kako ja hoću da bude urađena”, a Daram je saradnik kojem veruje: “Pričam onako kako stvarno jeste, a Dik zna na šta mislim”. Na pitanje šta misli o tome da knjiga bude završena, Ali je odgovorio još sažetije: “Pisanje je borba”.

Upućeni u tajnu

Četiri godine nakon početka celog projekta Silbermanu i Rendom hausu bio je potreban rukopis pre nego što Ali izazove šampiona u teškoj kategoriji Džordža Formana (a onda, kasnije, knjiga im je bila apsolutno neophodna pre Alijevog revanša sa Džoom Frejzerom). Ti rokovi su probijeni. “Tutnjava u džungli” i “Triler u Manili” završili su u rukopisu umesto da budu povod za reklamiranje knjige. Osim toga, knjiga je trebalo da se pojavi u vreme kada su izlazile i knjige čuvenih pisaca Normana Majlera, Džordža Plimptona i Vilfrida Šida.

Morisonova je predvidela ova poređenja, kao i sumnjičavosti oko Alijevog udela u pisanju knjige. (Biograf Tomas Hauzer insistirao je da se reč “autobiografija” stavlja pod navodnike i tvrdio je da Ali verovatno nikada nije ni pročitao ceo rukopis.) Ali za Morisonovu nikada nije bio sporan Alijev kreativni doprinos.

Dopalo joj se ubacivanje dugih delova neposrednog dijaloga, iako je mislila da bi knjizi dobro došlo više “tkanja”, ili “nekih pasaža u kojima se samo Ali priseća”, čime bi se popunile narativne praznine. Stil bi, napisala je Morisonova u jednoj od prvih beleški, mogao da bude pogođen ako bi mogao da oslika neuhvatljivo svojstvo Alijevog načina samopromocije, u kom “ima privatnosti koja je tako javna”, a taj kontrast bio bi dodatno pojačan “Alijevim potpunim samopouzdanjem u izlaganju pred drugima”.

Štaviše, ako bi Alijeva intimna javnost (ili javna intimnost) bila uspešno pretočena u knjigu, ona bi mogla da postigne ono u čemu su podbacili pisci novog žurnalizma, sputani samoljubljem i egom koji su im pumpali časopisi na vrhuncu svog uticaja na kulturu. (Majler, Plimpton i Hanter S. Tompson okupili su se u Kinšasi da izveštavaju o meču sa Formanom, pri čemu su se Tompson i Plimpton, navodno, prvi put sreli u avionu.

Tompson se stondirao i uopšte nije ni stigao na meč; a jedan recenzent jako psihologizovane knjige Borba napisao je tada da “Avaj, Majler o Aliju… otkriva mnogo više o Majleru nego što bi iko hteo da zna”). Najveći bi, mislila je Morisonova, mogao umesto toga da pruži ono što Libling, Šid, Majler ili Plimpton ne mogu, a to je: “Odsustvo pisca. Znate da ona ima veličinu i realističnost Normana Majlera, ali ne i njegovu nesposobnost da izdvoji samo ono što je važno”. Umesto toga, nadala se Morisonova, knjiga bi mogla da postavi “čitaoca u onu izvrsnu poziciju da prisluškuje”, tako da “pisanje knjige postaje još jedan događaj, knjiga skoro da postaje zaseban lik… (a) mi smo, kao čitaoci, upućeni u tajnu”.

Razmišljajući još o tome da li bi neki od delova koji liče na dijalog trebalo prepričati, Morisonova je zaključila da momenti u kojima Ali govori o pisanju knjige moraju da ostanu u knjizi. Neprekidno citiranje Alija moguće je preneti jedino kroz proces, a ne kroz izglačani narativ. Dejvid Remnik primetio je dve decenije kasnije da je Ali bio medijska ličnost za sva vremena, poput političara ili komičara, i da je čak i svoje najekstremnije načine samoprezentacije sasvim držao pod kontrolom.

Ali se ne pretvara da je pisac; on Piše Knjigu

Morisonova je Alijevim medijskim personama videla potencijal da se u žanr autobiografije ubrizga novi vid izrazito crnačkog kreativnog samoostvarivanja. “Pokušavam da kažem to da bi bilo fantastično zadržati ‘knjigu’ kao element knjige”, napisala je Morisonova, jer to “postavlja čitaoca u ravnopravan položaj sa procesom pisanja knjige i znaš da knjiga nije neko tuđe, strano telo. Ovde, znam, mislim na crne ljude, i to koliko bi se njima to dopalo. Ali se ne pretvara da je pisac; on Piše Knjigu”.

Pisanje knjige ujedno je i manje počast, a više učešće. To je “osobeno crnačka stvar”, razmišljala je Morisonova, “sastavljanje knjige, proces stvaranja knjige, kao što afrički umetnici učestvuju u onome što prave, džez muzičari ne samo što odsviraju zvuke ili muziku, oni učestvuju u tome, publika učestvuje u tome”. Ne može cela knjiga da bude sastavljena od toga, zaključuje ona; trebalo bi da u njoj ima i nekih tradicionalnije “tkanih” narativa da povežu delove, „ali zaista mi se dopada ovaj kvalitet učestvovanja, ova ideja ‘žive’ knjige”.

Kad knjige treba da se rode

Uprkos mukotrpnom procesu natezanja oko knjige Najveći do njenog objavljivanja, Morisonova je nekoliko godina kasnije, 1978, pisala Daremu i Aliju s predlogom za novu saradnju. Ugovor o dve knjige obuhvatao bi nastavak, zajedno sa albumom fotografija, poezije i odlomaka iz pisama, nesumnjivo potekao otud što je Toni Morison u međuvremenu postigla uspeh u uređivanju žanrovski neodredivih, istorijskih mozaika poput Crne knjige (1974) i Železnice (1976).

Telegrami sa prekorima očigledno su bili oprošteni, jer joj je Daram odgovorio: „Tvoj instinkt da prepoznaš kada knjige treba da se rode je zapanjujući. Oko Alija je bilo tiho kao pod drvetom pune dve godine, ali nakon tvog poziva, pojavile su se tri izdavačke kuće s ponudama”. Daram spominje i da nikada nije prestao da snima razgovore s Alijem, tako da deo materijala već ima spreman. Njegova vizija nastavka podrazumeva „da ima prizvuk tragedije; ovo su poslednji dani Najvećeg, propast i pad, ali veličanstvenost ostaje…”

Njihove planove osujetio je izlazak slične knjige Ali! Ali! Reči Muhameda Alija, objavljene za kuću Harkort Brejs, navodno bez Alijevog znanja i saradnje. Ali pre nego što su ti planovi definitivno obustavljeni, Morisonova odgovara Daramu. U pismu se bavi detaljima ugovora – avansom i time da li bi se Ali pojavljivao na promocijama – ali završava sa „još jednom stvari – samo jednim pitanjem”. Šta ako bi Daramova vizija nastavka mogla da se obrne naglavačke, da doživi transformaciju sličnu onoj kakvu je Najveći doživeo – od retrospektive do povratka, od elegije do nedovršene priče?

U poslednjoj fascikli arhivske prepiske je pismo Morisonove Daramu: „Pitam se da li tvoje viđenje knjige (Poslednji dani Najvećeg, pad, propast) nije možda previše pesimistično. Mislim, umesto da se usredsrediš na kraj jedne ere, mogao bi da se usredsrediš na početak druge: Ali Čovek, nasuprot Aliju Borcu. Šta ti misliš?”

Piše: Melina Mo
Izvor: Lithab
Preveo: Matija Jovandić

[1] Prevod Alijeve autobiografije The Greatest: My Own Story objavilo je već godinu kasnije u tadašnjoj Jugoslaviji  zagrebačko Znanje pod naslovom Ja, najveći: autobiografija (prim. prev)

Možda vas zanimaju i tekstovi o tome kako su se upoznali Muhamed Ali i Endi Vorhol , šta je govorila Toni Morison o rasnoj lepoti i mržnji ili odakle uopšte početi sa čitanjem njenog opusa.