Novi život Valeri Solanas: Vorholova atentatorka u romanu “Fakultet iz snova” Roman Sare Stridsberg "Fakultet iz snova" pruža nam Valeri Solanas onakvu kakvom se ona sama nadala da će biti: i dalje neuspešnu, ali opravdanu, piše Džeremi Lajbarger.

Valeri Solanas foto: Youtube / John Fare

Valeri Solanas dovukli su 3. juna 1968. godine na prijavnicu 13. policijske stanice na Menhetnu nakon što je upucala Endija Vorhola u torzo. Sama se prijavila saobraćajnom policajcu novajliji na Tajms skveru, objašnjavajući da joj je Vorhol “previše kontrolisao život”. Kada su je novinari u stanici upitali zašto je to uradila, Solanasova je bila dvosmislenija. Tvrdila je da imala mnogo razloga, ali nije zalazila u detalje. “Pročitajte moj manifest i on će vam pokazati ko sam”, rekla je.

To je bilo samo delimično tačno. Manifest Društva za uništavanje muškaraca (SCUM), koji je Solanasova objavila godinu ranije o svom trošku i torbarila je sa njim po ulicama Njujorka, ne može da se čita doslovno onako kako je napisan. Delom satira, delom protestni urlik, a delom naučnofantastična sanjarija, to je tekst čija retorička snaga izvire iz ekscesa. Solanasova prevazilazi apsurd i zalazi u neku vrstu fanatičnog idealizma u kom su muškarci strateški istrebljeni, a žene slobodno mogu da “stvore čaroban svet”.

U utopiji kako je zamišlja Solanasova nema više ratova, nema vlada, nema ekonomije; samo žene velikog srca koje “tetošu” jedna drugu. Teško je ne biti uvučen u njenu teatralnost, čak i ako posumnjate da se izmotava, a možda to i ne radi. Manifest SCUM podjednako je zabavan, privlačan i napadan, ne pruža prednost nijednom od ovih raspoloženja.

Danas Manifest SCUM pokazuje sva obeležja svog vremena: pun je slenga, besan je i strastven u zagovaranju društvene i političke revolucije. Ali s kraja šezdesetih je manifest bio svež kontrakulturni projektil. I tada je bio preteran, naravno, ali se obraćao generaciji sitoj licemerja i hijerarhije institucionalne Amerike.

Nekoliko savremenih čitalaca, posebno žena, saglašavalo se sa Solanasovom i kad se šalila i kad nije. Pripadnice radikalnog drugog feminističkog talasa, koje su stale u njenu odbranu, verovatno su joj je poverovale kada je napisala: “Eliminacija svih muškaraca je, stoga, pravedan i dobar čin, čin od velike koristi za žene, kao i čin milosrđa”. Feministkinje bliže mejnstrimu, među kojima i one u Nacionalnoj organizaciji za žene (NOW) Beti Frajden bile su opreznije u favorizovanju Solanasove da ta podrška ne bi bila protumačena kao odobravanje nasilja.

Frajdenova je čak poslala i uspaničeni telegram Ti-Grejs Atkinson, predsednici ogranka NOW-a u Njujorku, koja je prethodno podržavala Solanasovu: “Odmah se okani bilo kakvog povezivanje NOW-a sa Valeri Solanas. Motivi gospođice Solanas (sic!) u slučaju Vorhol sasvim su nebitni za ciljeve NOW-a vezane za punu jednakost žena u istinski jednako partnerstvo sa muškarcima”.

Solanasovu nisu zanimali jednakost polova ili partnerstvo. Ona je htela da raznese celu tu prokletu šaradu, što potvrđuje i čuveni prvi pasus Manifesta SCUM:

Pošto je život u ovom društvu, u najboljem slučaju, sušta dosada i pošto nijedan aspekt društva uopšte nije relevantan za žene, onda građanski orijentisanim, odgovornim ženama željnim uzbuđenja preostaje samo da svrgnu vladu, ukinu sistem novca, uspostave kompetnu automatizaciju i unište muški pol.

Da li je bila ozbiljna? Čak ni Solanasova, na ovaj ili onaj način, nije bila i ostala na tom putu. Manifest SCUM uneo je dubok jaz u feminizam, aktivizam i popularnu kulturu, tako da su pristalice sa svih strana počele da ga zatrpavaju kontradiktornim tumačenjima njene poruke. Kako su godine prolazile tako je počela da isijava njena aura od prljavih pretnji i mučeništva koja se pojačavala dok je ona sve dublje zapadala u sasvim javnu paranoju.

Njeni intervjui bili su puni laži, hvalisanja i samopromocije, kao onda kada je 1977. rekla za Vilidž vojs da joj je ponuđen avans od stotinu miliona dolara za sledeću knjigu. Svako je bio u dilemi da li je ona genije kojeg iskorišćavaju moćni ljudi ili fijuk naoružan pisaćom mašinom i pištoljem. Više od pola veka nakon što je pucnjavom napravila od sebe vest Solanasova i dalje zavodi. A i dalje zbunjuje.

Slično sa nedavnim ponovnim vrednovanjem lika i dela radikalnih feministkinja Andree Dvorkin i Šulamit Fajerstoun, ni Solanasovu nije tako lako smestiti u neku nišu. Jasno je da je patila od mentalnih oboljenja (verovala je da joj je mafija ozvučila matericu) i zlostavljali su je, emotivno i seksualno, muškarci kojima je verovala. “Nasilje” Dvorkinove i Fajerstounove bilo je ideološko; Solanasova je zapravo nastojala da nekoga ubije. Njena zaostavština ne može se izglancati tako učisto kao, recimo, zaostavština Dvorkinove, o kojoj su ove godine pisani hvalospevi u publikacijama koje su je nekada odbijale ili ignorisale.

Sintija Kar je 2003. u Vilidž vojsu zabeležila: “U jednom trenutku je izgledalo najmanje verovatno da će se baš feministički duh Valeri Solanas dići iz groba. Jedna jedina članica Društva za uništavanje muškaraca bila je prosto previše luda i previše loša”.

Solanasova je i dalje luda, ali možda je ovih dana manje loša. Haotičnija je i jadnija od njenih savremenica feministkinja. Čitaoci danas rizikuju da je shvate preozbiljno ili, poput Vorhola, nedovoljno ozbiljno.
Fakultet iz snova, roman Sare Stridsberg najnoviji je prilog u maloj grupi knjiga, filmova i televizijskih emisija inspirisanih pričom Solanasove. Roman je prvobitno objavljen u Švedskoj, domovini Sare Stridsberg, 2006. godine, gde joj je Nordijski savet dodelio prestižnu nagradu za književnost.

Fakultet iz snova foto: Kontrast/Promo

Stridsbergova počinje roman upozorenjem: njena knjiga nije biografija, nego “književna fantazija” koja se ne pridržava činjenica o životu Solanasove. Ne drži se čak ni činjenica vezanih za geografiju ili istoriju. Prava Solanasova rođena je 1936. u Ventor Sitiju, u Nju Džerziju, nedaleko od Atlantik Sitija. Njeni roditelji, Lu, barmen, i Doroti, zubarska pomoćnica, bili su prva generacija Amerikanaca iz porodica iz radničke klase. Solanasova iz Fakulteta iz snova rođena je u Ventoru, u Džordžiji, izmišljenom pustinjskom seocetu gde je nebo “roze kao pilula za spavanje ili stara povraćka”. Živi sa majkom u “pustinjskoj kući bez slika, knjiga, novca ili planova za budućnost”.

Roman odatle manje-više prati hronologiju života Solanasove: studentski dani u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju Univerziteta u Merilendu; žickanje i seksualni rad u Njujorku; pisanje komada Teraj se u dupe (Up Your Ass), za koji je pokušala da privoli Vorhola da ga producira.

Moris Žirodijas, francuski izdavač čija Olimpija pres je objavljivala pametne “prljave priče”, poput Lolite, Kendi i Jarčeve obratnice, kontaktirao je sa Solanasovom 1967. i ponudio joj je da napiše roman. Ubeđena da je prevarena tako da izgubi sva buduća autorska prava, navodno se odlučila da ubije Žirodijasa (nema konsenzusa oko toga da li joj je to bio pravi motiv). Tog dana kad se pojavila pred njegovim apartmanom u Čelzi hotelu on je bio van grada, pa je otišla u Fabriku i upucala je Vorhola.

Solanasovu su nakon toga naizmenično prebacivali iz zatvora u psihijatrijske klinike i nazad, a u godinama nakon što je bila puštena uživala je u nekoj vrsti bizarne slave zahvaljujući novinarima koji su muzli iz nje priče za svoja čudna izdanja. Kasnije je postala beskućnica. Odlutala je bez pravog cilja na zapad. Radila je kao prostitutka u Tenderloinu u San Francisku, upadljiva u haljini od lamea boje srebra, i tamo je umrla u privremenom smeštaju.

Iako se Fakultet iz snova drži kontura života Solanasove, roman nema konvencionalni zaplet. Sličniji je postmodernom kolažu zamišljenih transkripta, intervjua i odlomaka stihova (uglavnom sa albuma Live Through This grupe Hole iz 1994. godine), spojenih sa mitopoetskim evokacijama same Stridsbergove o životu Solanasove. Tu je i metafikcijski sloj, takođe, kao onda kada neposlušna Solanasova prekori autorku i naratorku:

NARATORKA: Tema ovog romana si ti. Divim se tvom radu. Divim se tvojoj hrabrosti. Zanima me kontekst manifesta. Tvoj život. Pokret američkih žena. Šezdesete.
VALERI: Kurvinski materijal. Materijal o tucanju.
NARATORKA: Kontekst…
VALERI: … ne postoji tako nešto kao što je kontekst. Sve mora da bude istrgnuto iz svog okruženja. Referentni okviri uvek mogu da objasne najočiglednije uzročne veze. Kupci, prodavci, mlohave đoke, mlohave pice. U pitanju je fenomen koji se uvek može rastaviti u delove.

Ishod je roman koji prenosi atmosferu i sredinu u kojoj je živela Solanasova, ali ne nužno i njenu suštinu: bol koji je u sebi nosila toliko dugo da je očvrsnuo u veru. Kao i kod Dvorkinove, bol Solanasove često se preobražavao u apokaliptični gnev, iako je umela da bude i nežna, kao onda kada je zapisala: “Uloga žene je da istražuje, otkriva, pronalazi, rešava probleme, zbija šale, stvara muziku – i sve to s ljubavlju”. Ipak, bol nagriza kao kiselina delo Solanasove, što se u Fakultetu iz snova podražava mešanjem bujnih slika i opisa sa prljavim metaforama. Umesto da sučelice pogleda bol Solanasove (“sve mora da bude istrgnuto iz svog okruženja”), Stridsbergova bira neobičan pristup.

Sara Stidsberg

Najraniju traumu na Solanasovoj ostavilo je to što ju je seksualno zlostavljao rođeni otac. U Fakultetu iz snova je taj prvi napad opisan uz maglovit i treperav, sunčevim zracima protkan lirizam iz filmova Terensa Malika:

Zauvek ćeš zapamtiti to magično svetlo, blatnjave vodene stvorove, poj ptica u daljini, plovidbu tromih oblaka. Senke drveća, svetlucavo zelena čežnja, a za čim, to ne znaš, samo zver iz tvog stomaka hoće napolje, i zraci svetla tonu u zelenu tamu.

Pošto se zlostavljanje nastavlja, sama Solanasova preuzima pripovedačja uzda:

Nije to bilo ništa posebno bilo je samo to da me je Luis silovao na ljuljašci na tremu kad bi se Doroti odvezla u grad… Davala sam svoju malu picu besplatno i on je posle uvek jecao i pokušavao da odmrsi čvor od žvakaće gume u mojoj kosi… nije preostalo ništa za čim bi se plakalo osim što je Amerika nastavila da me jebe i što svi očevi žele da jebu svoje ćerke i većina njih to radi i samo manjina se uzdržava i nije jasno zašto je to tako osim što svet uvek čezne za tim da se vrati unazad.

Ovaj glas ovde bliži je književnom stilu prave Solanasove, kao kad, u Manifestu, napiše: “Svaki muškarac, duboko u sebi, zna da je bezvredno govno” ili “Zvati muškarca životinjom znači laskati mu; on je mašina, hodajući vibrator”. U Fabrici iz snova, fiktivna Solanasova neprekidno sipa zajedljive dosetke: “U svakom muškarcu čuči i onaniše malecki klinac sa krajnje sadističkim porivima”; “Sve udate žene su prostitutke”; “Samo prave kurve su prave žene i revolucionarke”.

Pored ovih intervencija u maniru toka svesti, fiktivna Solanasova takođe govori u apstrakcijama, rebusima i mini-tiradama koje deluju kao izvodi iz Manifesta. Ovde razgovara sa psihijatarkom:

DR. RUT KUPER: Sasvim si bolesna, Valeri. To ne znači da nisi veoma darovita, tvrdoglava žena.
VALERI: Nije to bolest. Moje stanje nije zdravstveno stanje. To je pre stanje krajnje jasnosti, sasvim belih hirurških svetala koje osvetljavaju sve reči, stvari, tela i identitete. (…) Svaka devojka u patrijarhatu zna da šizofrenija, paranoja i depresija nisu način da se opiše individualno zdravstveno stanje. To je definitivna dijagnoza strukture društva i oblik vladavine baziran na neprekidnom vređanju mozga polovine populacije, zasnovan na silovanju.

Možda je Solanasova zaista govorila tako varničavo. Ili je možda dijalozima koje je Stridsbergova stilozovala dramatizovano to koliko čudno mora da je Solanasova zvučala drugim odraslima, koliko je zvučala jezivo i divlje. Ona u romanu jedva da ćaska; retko komentariše vreme ili glasine, a i ne ponavlja klišee kao mi ostali. Ona sama sebe opisuje kao nekoga “na granici između ljudskog bića i haosa”. Čak i neobavezan razgovor predstavljen je kao turobna melodrama:

NARATORKA: A zašto si prestala da pišeš?
VALERI: Istorija svih društava do danas bila je istorija tišine. Buntovnica, psihoanalitičarka, eksperimentalna spisateljica, ženski potencijal za otpadnicu. Jezik je naglo postao fizička supstanca čija jedina funkcija je da podvuče moju usamljenost.

Slično stilu kolaža samog Fakulteta iz snova i lik Solanasove reciklira i remiksuje druge tekstove i plagira samu sebe. Drugde u romanu ona, dok se približava zrelim godinama, neprestano citira svoj Manifest, a posebno moto: “Moraš da prođeš kroz mnogo seksa da bi stigla do antiseksa”. Parafrazira tvrdnje koje je izrekla 20 godina ranije. U verziji Stridsbergove, Solanasova (posebno dok leži umirući od upale pluća u hotelu Bristol) postaje jezička soba odjeka. A opet, ostaje šifra. (Vorhol je takođe šifra, iza prikaze “blistavog, svetlucavog pedera” koji se šunja pred belim zidovima Fabrike. Ali, opet, praznina je bila deo tajanstvenosti koju je Vorhol gajio.)

Stridsbergova poništava većinu konvencija romana: zaplet, razvoj likova, motivaciju, otkriće, rasplet. Umesto toga, roman pokreće ego Solanasove i njen oštar, sarkastičan, sanjarski, ranjivi glas. Fakultet iz snova je na kraju jednako tragična književna priča koliko je tragična i ona biografska.

Stridsbergova prikazuje kako su ćudljivo briljantnoj i drskoj spisateljici izmakle, a onda je i ućutkale, njene sopstvene reči. Solanasova posle Manifesta SCUM nije objavila nijednu knjigu, mada su njeni sustanari u hotelu Bristol kasnije izjavili da se iz njene sobe u svako doba dana čulo tipkanje po pisaćoj mašini. “Pisala je”, rekla je majka Solanasove Njujork magazinu 1991. “Smatrala je sebe spisateljicom, a mislim da je i imala dara”.

Stridsbergova nije jedina umetnica koja je pokušala da pozajmi glas Solanasovoj ili da razume ko je ona bila i šta je predstavljala. U filmu Pucala sam na Endija Vorhola (I Shot Andy Warhol, 1996), u režiji Meri Haron, Lili Tejlor igra Solanasovu kao neku vrstu mešavine Fren Libovic i Džoa Pešija: pogrbljena muljatorka koja brzo priča i ne pada na bilo čija sranja.

Skorije je Lena Danam odigrala farsičnu verziju Solanasove u Američkoj horor priči: Kult, u kojoj ona iz sobe na psihijatriji komanduje ekipom žena-ubica. Biografija Brini Fahs iz 2014. godine, Valeri Solanas: Prkosni život žene koja je napisala SCUM (i pucala na Endija Vorhola), pruža čitaocima najpotpuniju sliku, iako i sama autorka u predgovoru priznaje da postoje ograničenja: “Praćenje životnog puta Valeri Solanas, po mnogo čemu slično traganju za nevidljivim vukom u pokretu, vodilo je u mnoge ćorsokake”.

Pucanje u Vorhola jedan je od razloga što se Solanasova upinjala da bude shvaćena ozbiljno. Ono je kao loš performans (spektakularni imprompti), još i pojačan fimom Meri Haron, kao i Američkom horor pričom. (A, zapravo, Solanasova je u suštini igrala samu sebe u Vorholovom filmu Ja, čovek iz 1967. godine). Tu je i kontrast između nje i Vorhola, kao da su jedno drugom negativ: on smrtno ozbiljan, aseksualan, skoro kriogeničan; ona jezičara, prizemna, sa kratkim fitiljem.

Teško se uklapala među blistave supestarove iz Fabrike, onako sa svojom kolporterskom kapom i odećom sa rasprodaja robe na kilo. I, naravno, Solanasovu je pratila reputacija kvir žene sa margine. Bila je siromašna, povremeno beskućnica i mentalno obolela, i to u vreme kada su takvi ljudi često podvrgavani lobotomiji ili su protiv svoje volje stavljani pod katanac u varvarskim azilima.

Sa malobrojnim mogućnostima, Solanasova je stavila svoj život na kocku u potrazi za oslobođenjem. Ako su joj metodi bili burni, ili surovi, ili nasilni, pa takav je bio i svakodnevni svet protiv kog se borila. Pa ipak, kada prikazuju Solanasovu, većina ljudi neizbežno poseže za parodijom i burleskom. Nju je lako ismevati.

Fakultet iz snova radi nešto drugo. Taj roman zalazi u Solanasovu i vraća je odgovarajućem mitskom poreklu. Pozadina pustinje, koja se proteže kroz roman, prazno je platno preko kog Stridsbergova projektuje drevne drame o incestu, izolovanosti i izdaji. Ali pustinja je i metafora za to kako ljudi poput Solanasove dolaze niotkud da bi preoteli istoriju. Nekoliko poglavlja u romanu nose podnaslove koji smeštaju čitaoca u istorijski kontinuum: nuklearne probe Bikina atola, smrt Merilin Monro, ubistva Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija.

Timo se ispunjava namera da Solanasova, a i drugi poput nje, oni društveno i ekonomski obespravljeni, budu postavljeni nasuprot užasnoj centrifugi istorije. To što je Solanasova uradila je trivijalno u poređenju sa događajima te epohe, a ona u Manifestu zamišlja svet u kakvom bi takvi događaji mogli da budu sprečeni. Dosta sa ratovima. Dosta sa vladama. Dosta sa patrijarhatom. Dosta sa muškarcima.

U tom smislu, Fakultet iz snova pruža nam Solanasovu onakvu kakva se ona nadala da će biti: i dalje neuspešna, da, ali opravdana. Nije baš neki spojler ako se kaže da na kraju romana Solanasovoj na samrti duh čita iz Manifesta, kao da je to postala priča za laku noć. Kao i sve velike bajke, sadrži i nauk za citiranje: “smisao života je ljubav”. Solanasovoj ta rečenica mora da je zvučala lepo kada se kaže, iako nije verovala ni u jednu jedinu jebenu reč u njoj.

Piše: Džeremi Lajbarger
Izvor: The Baffler
Preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: