O životu i književnosti Selme Lagerlef i Neli Zaks (I deo) Lagerlef i Zaks, prve dve žene dobitnice Nobelove nagradu, osim profesije i karijere, imale su mnogo ličniji odnos; poznata Šveđanka je mladoj nemačkoj Jevrejki bila književni uzor – ali i spasitelj.

Iako su Selma Lagerlef i Neli Zaks bile prve dve žene koje su osvojile Nobelovu nagradu za književnost, malo šta drugo im se poklapa u biografijama. Selma Lagerlef, rođena 1858. godine, bila je trideset tri godine starija od Neli Zaks, rođene 1891. godine. Tokom celog života Selme Lagerlef, ove dve žene živele su u različitim zemljama: Lagerlef u Švedskoj, a Zaks u Nemačkoj. Lagerlef je pisala prozu, Zaks poeziju.

Lagerlef je odrasla u ruralnom okruženju, Zaks u glavnom gradu Berlinu; Lagerlef je bila hrišćanka, Zaks Jevrejka. Čak ih ni Nobelova nagrada nije istinski povezala. Njihove nagrade dodeljene su u razmaku od pedeset sedam godina – Lagerlef ju je dobila za svoje neo-romantične romane 1909. godine, a Zaks za svoju posleratnu poeziju 1966. godine. Ipak, jednog dana, dok je Lagerlef sedela na svojoj terasi u Švedskoj, našla se u prilici da spase život Neli Zaks. Već dugo se smatra zanimljivom činjenicom da je Lagerlef spasila Zaks od deportacije tokom Holokausta, tako što je finansirala emigraciju ove jevrejske književnice u Stokholm. Ipak, priča o Lagerlef i Zaks je više od trivijalne Nobelove anegdote; to je priča o ženi koja je bila uzor i njenoj štićenici, o dve žene koje su u drugoj videle svoje prošlo i buduće ja. Retko ko pominje puni obim njihove predratne prepiske; osobine, detinjstva i književni ukus koje su delile. Duža i trnovitija verzija njihove priče – ona koju uglavnom samo naučnici prenose – prepoznaje Lagerlefovu nedoslednu i zbunjujuću vezu s nacističkom partijom, pa čak i osporava samu ideju da je Lagerlef odgovorna za spas Neli Zaks.

Selma Lagerlef rođena je 1858. godine na ruralnom švedskom imanju zvanom Morbaka. Njena porodica pripadala je višem sloju srednje klase preduzetnika koji su živeli u tom regionu barem od početka XVII veka, kada je došlo do procvata Vermlanda zahvaljujući rudnicima mineralne rude. Njen otac, farmer gospodin, imao je dobru reputaciju zahvaljujući vedrini i harizmi, a njegovi rođendani u avgustu prerasli su u prave festivale za čitav okrug. Mlada Selma obožavala je svog oca i pisala lutkarske predstave i komade za te zabave, koje su se sastojale od povorki, plesova i performansa.

Kao devojčica, Lagerlef se razlikovala od svojih braće i sestara po tome što je ostajala unutra s knjigama dok su oni trčali po porodičnom imanju Morbaka u Vermlandu, regionu zapadne Švedske. Imanje Morbaka i okolina postali su plodno tle za Selminu maštu. Lagerlef je sanjala da postane pesnikinja, ostajući budna do kasno u noć, smišljajući rime za svoje stihove. Kako je opisala u svojoj zbirci priča inspirisanoj autobiografijom Devojka iz močvarnog naselja (The Girl from Marsh Croft), „Šetala je po tihoj farmi oko kuće, ispisujući svaki komadić papira koji bi našla stihovima i prozom, dramama i romansama.”

Te snove je privremeno odložila kako bi pohađala učiteljsku školu u Stokholmu. Jednog dana, vraćajući se s predavanja na učiteljskoj školi, dobila je ideju za lik Jeste, kasnije opisujući događaj kao da se zemlja zatresla. Prvo je pokušala da priču napiše kao poeziju, zatim kao dramu, a na kraju kao prozu. Priče prate protagonistu Jestu koji se menja iz raščinjenog, pijanog sveštenika do ozloglašenog penzionera u Vermlandu. Lagerlef je poslala taj rukopis na konkurs; toliko je sumnjala u njegov kvalitet da je pretpostavila kako su urednici njenu prijavu stavili među one diskvalifikovane kao „nečitljive”. Nekoliko meseci kasnije, dobila je telegram s čestitkama, a zatim je videla vest u stokholmskim novinama. Pobedila je. Godine 1891, kada je Lagerlef imala trideset tri godine, objavljena je Saga o Jesti Berlingu (Gesta Berlings Saga) i otpočela je njena javna karijera kao autorke.

Iste godine kada su švedski čitaoci upoznali Jestu Berlinga, Vilijam i Margareta Zaks upoznali su svoju ćerku Neli. Rođena u decembru 1891. godine, Neli (puno ime Leoni) bila je njihovo prvo i jedino dete.

Odlučni da zaštite svoju devojčicu od izazova svakodnevnog života, ova tročlana porodica se preselila u veliki stan u prizemlju u imućnom berlinskom kvartu Tirgarten. U komšiluku porodice Zaks bile su druge jevrejske porodice koje su težile društvenom usponu, većina njih se već asimilovana u nemačko društvo. Ključna odlika Nelinog života više srednje klase bio je privatni vrt u njenom domu. Njena ljubav prema ovom raju na zemlji kasnije će je povezati s njenom heroinom Selmom Lagerlef i njenom „književnošću zavičaja” (Heimatliteratur): nemačkom literaturom za sve one koji čeznu za domom, bilo da taj dom ima oblik vrta u Berlinu ili farme u Švedskoj. Na svoj petnaesti rođendan, Zaks je dobila primerak Sage o Jesti Berlingu; romantični pejzaži i bajkoviti motivi švedske autorke verovatno su govorili o njenom rastućem osećaju identiteta, koji je uključivao duboku, gotovo mističnu povezanost s prirodom.

Tek u tinejdžerskim godinama, njeno raspoloženje počelo je da biva obeleženo tugom. Tajno je želela da postane književnica, ali su je upisali u školu za domaćice, a potom su je 1905. godine poslali u internat. Definišući događaj njene adolescencije bio je kada se zaljubila. Okolnosti su nejasne, ali se smatra da je njen udvarač bio stariji, razvedeni muškarac nejevrejin, za kog joj roditelji nisu dozvolili da se uda. Zaks je smatrala ovu nesreću jednim od ključnih trauma svog života. U očaju, odbijala je da jede i na kraju je primljena u privatnu kliniku u Grunevaldu, koju je vodio psihijatar i prijatelj porodice Zaks. Ostala je tamo više od dve godine. U strahu da će umreti od anoreksije, njen lekar joj je savetovao da nastavi da piše poeziju, nadajući se da bi to moglo imati isceljujući efekat na Neli.

U vreme kada se Neli Zaks oporavljala od bolesti u klinici, tada pedesetjednogodišnja Selma Lagerlef već je objavila neka od svojih najpoznatijih dela: Sagu o Jesti Berlingu (Gesta Berlings Saga), Jerusalim (Jerusalem) i dečju knjigu pod nazivom Saga o Smireu (The Wonderful Adventures of Nils), u kojoj dečak jaše gusku iznad švedskih pejzaža. Njen neo-romantični glas i spremnost da izrazi idealizam izdvojili su je među švedskim realistima njenog doba. Kada je primila Nobelovu nagradu 10. decembra 1909. godine – na dan koji, ispostavilo se, pada na osamnaesti rođendan Neli Zaks – komitet ju je pohvalio za „plemeniti realizam, bogatstvo imaginacije i duhovni kvalitet stila koji karakterišu njena dela.” U njenim romanima, oni koji postupaju ispravno bivaju nagrađeni, dok se loše ponašanje kažnjava.

Ovo ne znači da treba pojednostaviti igru dobra i zla u delu Selme Lagerlef ili sugerisati da njen tekstualni svet isključuje moralnu složenost. Prvo poglavlje Jerusalima, na primer, prikazuje mladog Šveđanina po imenu Ingmar Ingmarson kako razgovara sa svojim mrtvim ocem. U njihovom zamišljenom razgovoru u raju, Ingmar moli oca da ga vodi kroz najteže iskušenje koje je ikada doživeo. Otkriva se da je Ingmar protiv volje verenice uspostavio vezu s njom i učinio je trudnom. Ona je ubila njihovo novorođenče iz osvete, i bliži se kraj njene trogodišnje zatvorske kazne. Ingmar je uznemiren zbog svojih sledećih koraka. Da li bi trebalo da je oženi, napusti ili dozvoli njenom ocu da je protera u Ameriku?

Moralne dileme poput ove prožimaju sve tekstove Lagerlef. Čak i likovi koji se nalaze u moralno sivom prostoru – najviše Jesta Berling, ali i Ingmar – ipak doživljavaju iskupljenje ili kaznu na odgovarajućim mestima. U Ingmarovom slučaju, on se kaje za svoje postupke, kao i njegova žena, i na iznenađenje i njih i savremenih čitalaca, ostaju srećno u braku u Švedskoj. Varvarizam se ispravlja, a na njegovo mesto dolazi etički univerzum.

U govoru povodom Nobelove nagrade, Lagerlef je podelila svoj unutrašnji dijalog koji je vodila sa pokojnim ocem dok je putovala vozom u Stokholm da primi nagradu – dijalog koji podseća na razgovor njenog lika Ingmara Ingmarsona, barem po formi. U svojoj mašti, Lagerlef putuje u raj da pita oca kako može da se oduži ogromnom uticaju pisaca koji su je naučili „da voli bajke i sage o junacima, zemlju u kojoj živimo i sav naš ljudski život,” onima koji su „formirali i oblikovali naš jezik u dobar instrument kakav jeste.” Njen otac, toliko preplavljen radošću što ona prima Nobelovu nagradu, priznaje da nije u stanju da joj pruži savet. Ona nazdravlja Akademiji uz ovo jednostavno priznanje svoje radosti.

Godinama je Lagerlef gajila nadu da će otkupiti dom iz svog detinjstva u Morbaki, koji je njena porodica bila primorana da proda nakon smrti njenog oca 1888. godine. Iako je kuću u Morbaki ponovo kupila neposredno pre nego što je dobila Nobelovu nagradu, novac od nagrade omogućio joj je da obezbedi čitavo imanje i postane njegov vlasnik. Lagerlef je započela brojne projekte za unapređenje imanja i renovirala kuću, koja je potom sijala „blistavo bela na kraju aleje breza.” Njen simbolični povratak kući, kako je rekla Berendsunu, bio je jedan od najvažnijih događaja u njenom zrelom životu.

Godine 1921. Lagerlef je primila rukopis od mlade žene iz Berlina po imenu Leoni Zaks. Na stranici sa posvetom bio je natpis (preveden s nemačkog od strane Dženi Votson, vanredne profesorke nemačkih i skandinavskih studija na Univerzitetu Marketa): „Ova knjiga donosi topli pozdrav iz Nemačke Selmi Lagerlef za njen rođendan. Napisala ju je mlada Nemica koja velikoj švedskoj autorki odaje počast kao svom svetioniku.” U knjizi pod naslovom Priče i legende (Legunden & Erzählungen), Zaks je preradila bajke iz istoimenog Lagerlefinog dela, dajući svakoj priči svoj poseban pečat. Kako Dženi Votson piše u „Ranoj prozi Zaks: Počast Lagerlefovoj,”

Zaks nije jednostavno prilagodila ili pozajmila motive iz jednog dela Lagerlef; ona je odgovorila na njen romantični stil i materijal… Sve legende i priče Zaks – u manjoj ili većoj meri – odgovaraju, služe kao reakcija na delo u zbirci Lagerlefove, stvarajući tako privatni dijalog između ove dve autorke.

Tamne struje prožimaju prerade legendi Lagerlefove u interpretaciji Zaks. Junakinje koji su mlade i lepe žene u pričama Lagerlef, postaju ružne starice u pričama Zaks; likovi koji moraju činiti dobra dela da bi živeli u knjizi Lagerlef, u pričama Zaks to moraju raditi da bi im bilo dopušteno da umru.

Odgovor Selme Lagerlef na rukopis Neli Zaks obradovao je ovu mladu ženu. Lagerlef, adresirajući razglednicu sa rečju „Schriftstellerin” (nemačka reč za „književnica”), rekla je Zaks da ona sama to ne bi mogla bolje da uradi, šaljivo priznavši njen trud da je oponaša. Tako je započela prepiska koja će se periodično nastavljati tokom narednih petnaest godina.

Kada je Zaks započela svoju prepisku s Lagerlef, već je imala trideset tri godine. Davno je napustila psihijatrijsku ustanovu iz tinejdžerskih dana, ali je i dalje ostavljala utisak krhke osobe; njena prijateljica Gudrun Dehnert, prema Arisu Fioretosu, biografu Neli Zaks, opisala ju je kao „Snežanu”. Nakon prvog kontakta, Zaks je godinama slala nekoliko pesama Lagerlefovoj. Sledeći važan prozni rukopis koji je poslala Lagerlef zvao se Helion (Chelion), inspirisan autobiografskim romanom Lagerlef Detinjstvo u Morbaki (Childhood at Mårbacka), koje joj je ova jednom poklonila. Helion je bio sličan memoarima Lagerlefove o detinjstvu kako po konceptu, tako i po sintaksi. Jednostavan vokabular, kratke rečenice i osnovna gramatička struktura bile su među zajedničkim osobinama, kako navodi Dženi Votson u svom eseju „Rana proza Zaks: Počast za Lagerlef.” Kada joj je Zaks poslala rukopis Heliona u julu 1935, priložila je sledeću belešku:

Često sanjam o tome kako je sve zaista tamo (u Morbaki), a vaše uspomene na detinjstvo u Morbaki pomažu mojoj mašti. Danas sam vam poštom poslala rukopis Helion, priču o detinjstvu. Imala sam veliku želju da bacite vaš blagi pogled na nju i da tako osveštate ovu malu priču, iza koje stoji vaš veliki genij. (prevedeno s nemačkog od strane Dženi Votson)

Na neki način, Helion je predstavljao povratak u vrt detinjstva Neli Zaks – kako zato što su ona i njena majka napustile svoj dom iz detinjstva početkom 30-ih, nakon smrti njenog oca, tako i zato što se politička situacija u Nemačkoj brzo pogoršavala. Dok je Zaks radila na Helionu, nacistički zakoni stupili su na snagu, zabranjujući Jevrejima da objavljuju tekstove u većini novina (što je onemogućilo objavljivanje Heliona) i ograničavajući im mogućnost dobijanja i korišćenja pasoša.

Kako je nemački antisemitizam jačao, život za Neli Zaks postajao je sve nepodnošljiviji. Ona i njena majka bile su prisiljene da napuste svoj i presele se u jednosobni stan. Taj prelazak bio je traumatičan za Neli; njihov stari stan je opljačkan, a kada je pokušala da zahteva odštetu, “arijevski” stanari koji su želeli da budu deportovane su ih ucenjivali. Pretnja deportacijom teško je pogodila njenu majku, dok je Neli onemela, tri dana nije mogla da koristi glas.

Prvi put Zaksova se obratila Lagerlefovoj 26. novembra 1938. godine – nekoliko nedelja nakon Kristalne noći, kada su nemački nacisti preko noći porušili jevrejske sinagoge i prodavnice. Njeno pismo Lagerlefovoj, prevedeno s nemačkog, glasi:

Draga, draga Selma Lagerlef!

Šaljem vam svoje stihove iz Biblije i stavljam ih u vaše srce. Prošlo je skoro dvadeset godina otkako sam vam prvi put pisala i poslala svoju prvu knjigu Priče i legende. Svaki put kada je pozdrav stizao od vas, to je bila gozba za moju dušu. Svaki put kada sam uranjala u vašu blistavo lepu poeziju, moja duša se oporavljala, bez obzira koliko je bila tužna. Ako se nešto može voleti istinski i iskreno – ja vas tako volim. Sada, drhteći, usuđujem se da uputim molbu: Možemo li moja majka i ja da nađemo utočište u vašem najljubaznijem srcu? Bila bih zahvalna svakim vlaknom svog bića za najmanju šansu da živim. Oprostite što vam pišem ovako i što sam prinuđena da svoju sudbinu stavim u vaše ruke. Ljubim ih u suzama.

Uvek vaša, Neli Zaks

Zaks nije dobila odgovor. Razlog za njeno ćutanje ostaje misterija, čak i za proučavaoce. Najčešće objašnjenje je da su starost i loše zdravlje Selme Lagerlef učinili da ne može da se nosi sa svojim obavezama. Prema Dženifer Hojer, vanrednoj profesorki nemačkog jezika na Univerzitetu u Arkanzasu, čije istraživanje se fokusira na Neli Zaks, „Izgleda da niko nema jasan odgovor, i to je definitivno pitanje koje je zbunjivalo mnoge od nas.” Ona dodaje: „Nikada nisam naišla na tumačenje osim da je Lagerlef bila stara i imala zdravstvene probleme.”

Tekst: Stephanie Newman
Izvor: majusculelit.com
Prevod: Danilo Lučić

Drugi deo teksta pročitajte ovde.

Pročitajte i tekst o izboru iz poezije Neli Zaks koji je objavila beogradska IK “Darma”.