Nobelovac Abdulrazak Gurna: Priče o kolonijalizmu još nisu završene Još postoje ljudi koji poriču ono što se dogodilo ili žele da kolonijalizam vide kao blagotvoran i dobronameran projekat, kaže Abdulrazak Gurna, pričajući o novom romanu Život posle života.

Pisac Abdulrazak Gurna (73) bio je uglavnom nepoznat čitaocima van rodne Tanzanije i Velike Britanije, gde je izbegao pre više od pola veka (njegov roman Raj bio je u užem izboru za Bukerovu i Vitbredovu nagradu) sve dok Nobelov komitet nije prošle godine objavio ime laureata najpoznatijeg priznanja za književnost. Njegovih desetak knjiga od tada se prevode i preštampavaju širom sveta, a nobelovac je upravo objavio i novi roman Afterlives,. (Kod nas je objavljen pod naslovom Život posle života; prevod Olja Petronić, izdavač Čarobna knjiga). Spisateljica i novinarka Džeklin Elns razgovarala je sa Gurnom povodom izlaska novog romana, do sada već prevedenog na 40 jezika, a mi ovde prenosimo njihov razgovor.

***

Abdulrazak Gurna, autor 10 romana, među kojima su Pored mora, Raj i Napuštanje, dobio je Nobelovu nagradu za književnost za “svoje beskompromisno i saosećajno probijanje kroz posledice kolonijalizma i sudbine izbeglica u bezdanu između kultura i kontinenata”. Gurnin novi roman, Život posle života, slika razarajuće posledice nemačke kolonijalne uprave u Istočnoj Africi, a obogaćen je njegovim sveobuhvatnim poznavanjem teme sa kojom se susretao iz prve ruke, kroz svedočanstva svojih prijatelja i rođaka, ali i u dugogodišnjim istraživanjima.

U Životu posle života Gurna priča priče međusobno isprepletanih likova koji tragaju za vezama uprkos načinima na koje im je kolonizacija opustošila, i nastavlja da uništava, predele, živote i budućnost.

Tu je Ilijas, koga su kao dete otele nemačke kolonijalne trupe i naterale ga u rat. Kada se vrati onome što mu je nekada bio dom, saznaje da su mu roditelji otišli, a da je njegova sestra Afija odvedena u drugu porodicu, gde je tuku i prisiljavaju da radi bez naknade. Tu je Hamza, koji se dobrovoljno priključio šuctrupi i otišao u rat, “u košmar”. Hamza je naučio nemački od oficira koji je prema njemu pokazivao blagost uvijenu u surovost kakva je prljala svaku njihovu interakciju. Kada se ti likovi sretnu, svi oni nose ožiljke, i vidljive i nevidljive, iz rata koji im je naneo zla, iako nisu bili na frontu, a čak ne pripadaju ni istoj generaciji.

Sa Gurnom sam preko zuma razgovarala o pisanju, istoriji, balansiranju između nade i bremena nesreće, snazi priče i o tome koliko je Nobelova nagrada važna za njega i njegov rad.

Priča je smeštena u prostor opustošen beskrajnim nasiljem; kolonizacija nanosi zla ljudima, vezama, zemlji, telima, celim gradovima, industriji, budućnosti. Sve deluje veoma isprepletano. Kako ste pristupali pisanju o kolonizaciji i njenim posledicama, posebno u Životu posle života?

U suštini, grupa stranaca iznenada dođe i kaže: “Mi upravljamo ovim mestom. Mi vodimo igru”. To znači da će svako, pre ili kasnije, reći: “E, pa ne radite to”. Oni pre ili kasnije moraju da budu zbačeni ili obuzdani na neki drugi način. Zbog političke strukture u mnogim od tih prostora koja su bila kolonizovana, ne svih, ali u tom delu Afrike svakako, evropski narodi su dolazili sa svojim vojnim trupama i nisu se bavili nacijama. Nisu se bavili državama. Bavili su se grupama ljudi koje su se međusobno nadmetale, pregovarale, saglašavale su se ili se nisu slagale. Dakle, mogli su, na neki način, da se bave jednom po jednom grupom.

U slučaju mesta poput onih u Životu posle života, tog prostora, Nemci su ratovali od 1886. ili 1887, koja god to godina bila, kada su odlučili da zauzmu taj deo sveta, i ratovali su od tada pa sve dok im ta teritorija bukvalno nije oduzeta 1918. Drugim rečima, bilo je to stanje prinude i nasilja i, opšte uzev, nepoželjnosti. Pojava Nemaca u Istočnoj Africi bila je, od samog početka, vojna operacija, invazija. Bila je pomalo nalik na dolazak Španaca u Meksiko, tako nekako. Nije tu bilo razgovora; bilo je to osvajanje. Ne čudi što je cela ta epizoda prosto puna nasilja i besa, s obzirom na to da je Nemačka kakva je tada postojala već bila militarizovana država.

U intervjuu za Gardijan pričali ste o tome kako Britanci nedovoljno znaju o “manje glamuroznim istorijama”, misleći pritom na to da su svesni svoje geografije, ali da jako malo znaju o mestima van nje. Iako sam ja u Americi, dok sam čitala Život posle života, postala sam, priznajem, sasvim svesna toga da ni sama ne znam ništa o prisustvu Nemaca u Istočnoj Africi. Sama knjiga aludira na to da postoje obimne istorijske hronike, ali da mnogi dokumenti i zapisi potiču od kolonizatora, Nemaca. Šta vraćanje u istoriju kroz vaše delo vama lično znači?

Celokupna istorija kolonijalizma, ili bar ono što je dostupno svim čitaocima, ispisana je na Zapadu, što znači da su je pisali pripadnici kolonijalnih sila. Oni kolonizovani jako malo. Ali ja sam odrastao tamo. Odrastao sam uz takve priče rođaka koji su bili uvučeni u to ili kao regruti ili, kasnije, u Drugom svetskom ratu, kao dobrovoljci u kolonijalnim snagama. I to su priče koje su uvek kružile oko nas, neke od njih već kao mitovi: Nemci su bili ovakvi, Britanci onakvi, i tako dalje. Ali to ima veze i sa prevođenjem tih priča.

Za mene one nisu bile nove, ni ljudima u našoj savremenoj Tanzaniji to nije bila nikakva novost. Nije to nešto što se ne zna. O tome se zna sve. U nekim slučajevima, posebno na području južnog dela onoga što je nekada bila Nemačka jugozapadna Afrika, gde je živeo narod Herero, možda se sećate toga iz knjige. Nakon što su poraženi, njihovom vođi je odrubljena glava i odneta je u Nemačku kao trofej. Dakle, tek nedavno je ta glava vraćena na prostor odakle je potekla.

Ta istorija je još živa. Nije to nešto tako daleko da ljudi toga nisu svesni. Muzej samo što je otvoren u tom delu Tanzanije, u Iringi, u znak sećanja na prisustvo Nemaca u tim krajevima. Hoću da kažem da to nije ništa novo. To je nešto čemu se vraćamo jer su detalji vredni toga da se ponovo vide, čak iako znate priču. Jako je dobro znati više. Za druge ljude, u Nemačkoj, Britaniji, Americi, Argentini, to jeste novost.
Rekao bih da je to ono što pisanje čini zanimljivim i vrednim, kad možete da kažete: “Da ti ispričam ovo”. Književnost je zadovoljstvo i preispitivanje određenih ideja i nepravdi, ali je i prenošenje vesti i pričanje o stvarima za koje nismo znali ili smo o njima znali jako malo. To je jedna od zanimljivih stvari pri čitanju o drugim prostorima.

Ova knjiga beleži nasilje kolonizatora iz tog vremena, ali nagoveštava i dugu senku nevolja koje tek predstoje. Šta očekujete da savremeni čitaoci steknu čitanjem ovog štiva?

Reći ću samo da se nadam da će im prijati.

Meni jeste.

Odlično. Želim da uvuče čitaoce, jer se nadam da time svet čini manjim, u nekom smislu. Sećam se da sam pročitao kod Getea, nemačkog pesnika, iz vremena kada se upuštao u svoj projekat svetske književnosti, čitao je roman jednog kineskog pisca i rekao: “Bože, pa oni su isti kao mi!” Bio je, na neki način, iznenađen samom mogućnošću da nisu bili toliko drugačiji. Ne mora to da bude toliko dramatično, ali to je jedna od onih stvari koju dobijate čitanjem o onim stvarima za koje ne znamo. Pomislimo: oni su kao ja, ili tako je i kod mene. Nadam se da te stvari ne deluju tako daleko i strano kao da je to nešto što se dešava na Mesecu, nego da će ljudi pročitati tu povest i pomisliti da sada razumeju nešto o tom dobu, o toj epizodi, o tome kako funkcioniše kolonijalizam, a rekao bih da je to i savremena stvar.

Još postoje ljudi koji poriču ono što se dogodilo ili žele da kolonijalizam vide kao sasvim blagotvoran ili dobronameran projekat. Ili žele da veruju u mit o civilizovanju pre nego da poveruju da je to samodovoljna pohlepa i nasilje. I, takođe, saučestvuju. Šta se to nas tiče što se to dogodilo? Snosimo li mi ikakvu odgovornost za to? Jasno, Nemačka da. Britanci se mnogo više opiru tome, ali nemačka država prihvatila je tu ideju i isplaćuje milione odštete jugozapadnoj Africi, sada Namibiji, za narod Herero. To ne popravlja živote, naravno, ali je to simbolički gest da kažu da prihvataju odgovornost za ono što su uradili.
To je savremena dimenzija svega toga, da se kaže da to nisu samo stvari koje su se dogodile; to su stvari koje i dalje moraju da se uzmu u obzir kad je reč o tome kako ljudi shvataju sebe, svoju prošlost i odgovornost prema drugima.

Dok sam razmišljala o ovoj knjizi, nedeljama nakon što sam je pročitala, na pameti mi je bio sjaj ljubavi među likovima i određeno osećanje nade, uprkos činjenici da je to razorna slika posledica kolonizacije. Gde je za vas balans između naše sposobnosti da volimo i bremena nesreća?

Nesreće ne možemo izbeći, nažalost, pre ili kasnije. Možda srećni ljudi ili ljudi u mirnim, srećnim državama i društvima mogu, ali i iz vaše bogate, prosperitetne zemlji svakog dana slušamo priče o masovnim ubistvima i drugim nesrećama. Nesreće koje čine države su drugačije, naravno. Nesreću, bar u tom periodu, u toj epizodi, nije moguće do kraja izbeći.

Čini mi se da smo mi, ljudska bića, sposobni da ponešto posle te nesreće obnovimo. Vidite to po tome kako žrtve rata i nasilja uspevaju da ponovo izgrade svoje živote. Vidite to po načinu na koji ljudi kao pojedinci dožive psihičke patnje, pa uspevaju da zacele rane. Ja se tome divim i pisao sam o tome u više svojih knjiga. Primer za to su, pretpostavljam, Hamza i Afija, dvoje ljudi koji su prošli kroz traumatična iskustva, a u stanju su da obnove nešto posle tih nesreća. Oni su to u stanju da urade zahvaljujući ljubavi i plemenitosti. To je tako. Uprkos nasilju i surovosti, još ima sposobnosti da se nešto izvuče iz toga, nekako, i nastavi sa nečim što omogućava da se život nastavi.

Priče igraju jako veliku ulogu u životima mnogih od tih likova; one su tu da bi nekako podelili uživanje na tremu, podršku, ponekad im omoguće i eskapizam, a doprinose i širem kolektivnom narativu. Šta mislite vi, kao neko ko je napisao toliko knjiga, u čemu je snaga priče?

Ako čitate nešto što vas zanima, onda je ono što vas zanima stepen uključenosti u umove i živote ljudi, dileme sa kojima se suočavaju i kako ih razrešavaju, takve stvari.

Različiti su načini na koje su priče suštinski važne za ljudsko društvo, bilo da ih čitamo u knjigama, pričamo jedni drugima ili ih gledamo na televiziji. Sve su to priče.

Jedan aspekt priče je to kako mi sami živimo, prosto zato što je to način na koji mislimo. Mi promišljamo i pričamo živote sami sebi. A drugi je da su priče način da izrazimo pogled na svet, posebno u kulturi pripovedanja, što znači onoj koja nije do kraja pod dominacijom televizije, recimo. Ili onoj koja nije pod potpunom dominacijom slike. Ljudi pričaju jedni sa drugima. Ljudi sede zajedno, pred svojim kućama ili u kućama. U tom smislu, na to mislim kada kažem izražavanje pogleda na svet. Ljudi vide svet onako kako pričaju priče, tako razumevaju šta se događa oko njih. Oni ne čitaju novine, možda to sada rade češće, ali u ono vreme, o kom pišem u Životu posle života, nisu čitali vesti. Oni su jedni drugima pričali o tome i poredili su priče.

Priče to rade, izražavaju pogled na svet. One su veoma važne. Mi usvajamo taj pogled na svet, delimo ga i kristališemo, stvaramo zajednički izvor, što je način da pokažemo solidarnost. Priče čine kulturu, čine društvo. A pored toga su i zabavne. Važne su i kao način prenošenja književnosti; mislim na to da, ako nemate biblioteke ili su ljudi nepismeni, kao što verovatno nisu svuda bili u to vreme o kom pišem, onda su ono što zovemo književnošću, poezijom, pripovestima, kao i zadovoljstvo koje iz toga dobijamo, bili usmeni, to su tada radili pripovedači. Različiti su načini na koje su priče suštinski važne za ljudsko društvo, bilo da ih čitamo u knjigama, pričamo jedni drugima ili ih gledamo na televiziji. Sve su to priče.

Šta ste vi posebno naučili pričajuči priču o Životu posle života?

Što se mene tiče, naučio sam da uživam u pisanju, i dalje.

Uvek je dobro to osetiti.

Da, dobro je. Bilo je zadovoljstvo pisati, delimično i zato što sam se upravo povukao iz akademskog života, tako da je ovo bio prvi put da sam zapravo mogao da ne radim ništa drugo osim da pišem ako to želim. Mogao sam da radim na miru, bez žurbe.

Druga je stvar što sam morao da mnogo čitam. Zbog posla sam znao prilično mnogo o ovoj temi, ali sam bio u prilici da čitam fokusirano i rezultat je bio to što sam saznao mnoge stvari koje do tada nisam znao. Na primer, o bolestima i načinima lečenja koji su doneti i primenjeni. Evropska medicina još je bila nešto novo i čudnovato. Bila je, na neki način, čudnovata jer je u to doba bilo dosta napretka u medicini. U neku ruku, ako razmišljate o koristi od kolonijalizma – slučajne, a ne namerne – onda je ona u tome: donošenje i predstavljanje otkrića u medicini. Teorija o bakterijama, na primer, prepoznavanje različitih oblika epidemija poput kolere.

Saznao sam mnogo više o procesu nemačke kolonizacije, a najzanimljivije je što sam pronašao priču kojim se knjiga završava. Neki ljudi su mi rekli da im je ne otkrivam, tako da neću, ali to je manje-više istinita priča. Bilo je zanimljivo otkrivati druge priče bivših vojnika ili ljudi koji su postali zatočenici u Nemačkoj u periodu nacizma. Bilo je dobro pisati tu knjigu i veoma zanimljivo istraživati za nju.

Kad ste spomenuli slučajnu korist, palo mi je napamet da je bilo dosta potencijala za povezivanje i zajednička iskustva kroz Hamzino učenje nemačkog. Sa druge strane, u drugačijim okolnostima, učenje jezika deluje kao da može da pruži lep prostor za stvaranje zajednice u kojoj se prožima više kultura. Ali, umesto toga, to što Hamza zna nemački nekad je na njegovu štetu.

Zamisao mi je bila da u tome što oficir uči Hamzu nemački, prihvata ga i ostavlja ga sa primerkom Šilera ima neke vrste nežnosti. Neki čitaoci pitali su se da li on tu ima nekog seksualnog interesa, ali nije važno da li ga ima ili ne. Mislim da sam ja tu pokušao da pokažem da su čak i predstavnici tako nasilne ideologije poput kolonijalizma, čak i predstavnici toga, u sebi podeljeni. Oni su u stanju da prepoznaju ljudskost u onima koje tretiraju na takav način. Tu podeljenost nije moguće priznati, jer priznati je znači reći: vidim da je ova osoba čovek kao i ja, ali ću ipak da budem užasan prema njemu. A to je teško i pomisliti, a kamoli reći. Otud su ti plemeniti činovi prerušeni u nešto drugo, tako da ne izgledaju kao slabost. Oni ne izgledaju kao priznavanje krivice ili uključivanje u nedostojan poduhvat. To je takođe i pokušaj da se iskristališe oficirova veza sa Hamzom. On ne može baš da kaže da se brine o njemu onoliko koliko može, ali istovremeno to radi.

Ne mogu a da ne postavim poslednje pitanje: kako je to dobiti Nobelovu nagradu?

Zaista divno, naravno. Za svakog pisca to znači planetarno priznanje, što znači da svi, bilo da su pasionirani čitaoci ili nisu, znaju za to. Iz nekog razloga, verovatno zbog toga ko su raniji laureati, ona uživa ogromno poštovanje. Niko ne kaže: “O, kakva je sve to gomila gluposti”. Svi su svesni njenog značaja. U tom smislu, sjajno je. Veoma sam počastvovan i ponosan što sam dodat na listu sa imenima mnogih pisaca kojima se divim.

Druga briljantna stvar u vezi sa nagradom je to što ljudi žele da objavljuju knjige na njihovim jezicima. Objavljuju se nova izdanja, na mnogo različitih jezika, na mestima za koja nikada nisam ni pomislio da bi iko hteo da pročita neku od mojih knjiga, ali one stižu tamo. To je predivno. A čitaoci, svi ti ljudi, žele da pričaju, poput vas, o delu. Knjige kruže, nalaze nove čitaoce, vraćaju se, doštampavaju. Šta za jednog pisca može da bude bolje od toga?

Piše; Džeklin Elns
Izvor: Electric Lit
Preveo: Matija Jovandić

Pročitajte i:
Šta znači to što je Nobelovu nagradu dobio Abdulrazak Gurna?