Šta znači to što je Nobelovu nagradu dobio Abdulrazak Gurna? “Srce od šljunka”, roman koji je ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade Abdulrazak Gurna objavio 2017. govori nam o značaju postkoonijalne, afričke književnosti, kao dela kanona koja mora dobiti svoje mesto paralelno za zapadnim.

Prvi put sam naišao na delo nobelovca Abdulrazaka Gurna kada sam spremao ispite iz postkolonijalne književnosti, 2009. godine, a najviše se sećam načina na koji je njegovo pisanje preseklo moje jetke analitičke reakcije, koje su narasle do monstruoznih razmera. U tom trenutku svoje akademske karijere nisam mogao da prođem kroz stranicu proze a da na njoj ne napravim haos od znakova pitanja i uzvičnika i besmislenih komentara na marginama. Ali utonuo sam u Raj (Paradise), Gurnin istorijski roman o kolonijalnoj istočnoj Africi, objavljen 1994. godine, kao osoba koja je još uvek znala da čita iz zadovoljstva. Moja najjasnija sećanja na knjigu imaju veze sa njenim čulnim bogatstvom, njenim proplamsajima erotike i sanjivom unutrašnjošću protagoniste – mada je podsećanje na mrežu višejezičnih zajednica u romanu, kojima preti nadiruća kolonijalna monokultura, osiguralo da ću imati mnogo toga da zabeležim kada ponovo uzmem olovku u ruke.

U Gurninom karakterističnom stilu, priča je protkana onim što se može prepoznati kao digresija: promišljanjima fotografija, slova i drugih artefakata; čulne uspomene, anegdote, pretpostavke – sve razbacane memoare za ispomoć na koje se oslanjaju oni koji su raseljeni.

 Nekoliko godina kasnije, predavao sam Gurnin šesti roman, Kraj mora (By the sea), na časovima iz postkolonijalne književnosti. Ta knjiga, koja prikazuje iscrpan odnos između dva muškarca iz Zanzibara koji su se ponovo našli u Engleskoj godinama nakon njihovog prvog susreta, savršeno se uklapala u teme istorije, identiteta i sećanja – ali prema mom (doduše nesavršenom) sećanju, predavanje nije prošlo onako kako sam očekivao, iz razloga koji samo mogu knjizi da idu na čast. Kraj mora je dugačak roman koji uvlači u svoj svet i fokusiran je na likove; to je roman koji traži da se doživi umesto da se o njemu raspravlja.

 Kada je Gurna dobio Nobelovu nagradu za književnost prošlog četvrtka, iskoristio sam priliku da propustim rokove za predaju radova i pročitam njegov roman iz 2017. godine, Srce od šljunka (Gravel Heart), koji sam odabrao jer a) ga još nisam pročitao; b) zanimao me je naslov; i c) bio je dostupan na kindleu i nije mi se sviđala ideja da se laktam sa novopoečenim interesentima za Gurnu ne bih li se dokopao nekog preostalog primerka njegovog dela u knjižari “Strand”, na Brodveju. Preporučujem Srce od šljunka kao melanholičan, evokativan i povremeno veoma duhovit način da provedete jesenje popodne, mada mislim da je Nobelov komitet verovatno bio u pravu što je Raj nazvao Gurninim glavnim delom.

 Srce od šljunka počinje tako što odmah privuče pažnju, sa donekle obmanjujućom smelošću: „Moj otac me nije hteo“, najavljuje pripovedač Salim u prvoj rečenici. Razlozi zbog kojih Salim primećuje odsustvo roditeljske ljubavi samo su nagovešteni u narativu koji se kreće unazad i unapred kroz vreme, a čini se da knjiga često odluta daleko od onoga što je navodno njena glavna misterija. Zatim se Salimov otac vraća u poslednjoj trećini knjige kako bi povezao sve niti romana. U Gurninom karakterističnom stilu, priča je protkana onim što se može prepoznati kao digresija: promišljanjima fotografija, slova i drugih artefakata; čulne uspomene, anegdote, pretpostavke – sve razbacane memoare za ispomoć na koje se oslanjaju oni koji su raseljeni. U međuvremenu, priča o Salimovom ocu ispričana je u jednom ubedljivom, hitrom potezu. To je vrsta priče čisto zasnovane na zapletu koju su stvorili ljudi koji su proveli čitav život glancajući odgovor na fundamentalno neodgovoreno pitanje: Zašto se to meni dogodilo?

Budući da verujem u studije književnosti, verujem da za poštovanje dela Abdulrazaka Gurna ili bilo kog pisca moramo imati određeno znanje o tradiciji kojoj pisac pripada – da smo pročitali neke od knjiga koje su izgradile njegov ili njen registar.

 Salim napušta Afriku kao tinejdžer da živi u Engleskoj, gde, suočen sa snažnim porodičnim protivljenjem, odlučuje da studira književnost, i ostaje tamo veći deo romana, nakon čega se vraća kući da se suoči sa ocem, tek nakon što se višegodišnja kontemplacija o njihovom razlazu ispostavi neplodonosna. Pred kraj knjige, nakon što je Salimov otac završio sa objašnjavanjem, Salim ga pita: “Jesi li ikada čitao Meru za meru?” i, kada njegov otac kaže da nikada nije u potpunosti razumeo Šekspira, Salim otpočne sa iscrpnim rezimiranjem zapleta, a poenta je u tome da se njihova porodična tragedija poklapa sa događajima iz Mere za meru, mada je ipak uloga njegovog oca u njihovoj priči toliko mala da nema ekvivalentnog pandana u Šekspirovoj drami.

 Salimov otac se čini, kao što se moglo pretpostaviti, zbunjenim zbog intelektualno-kritičkog odgovora svog sina na njegovo emotivno rasterećenje. „Neću se truditi da to pročitam“, kaže on, „ako nema nekog dela za mene.“ Moglo bi se reći da ova razmena argumenta služi ilustraciji kako neproporcionalna kulturna težina zapadnog književnog kanona potiskuje druge priče, čak i dok pokušava da ih prigrli – ili, možda, koliko otuđujuća potraga za sobom može biti u tradiciji koja ne priznaje vaše iskustvo kao realno. Oba tumačenja sugerišu da je Gurna, kao i mnogi drugi autori koji su odlučili da pišu na engleskom jeziku uprkos tome što im to nije prvi jezik, duboko razmišljao o pitanjima tradicije, uticaja i kanona.

 U eseju iz 2004. godine „Pisanje i mesto“, Gurna primećuje: „Verujem da pisci do pisanja dolaze čitanjem, da je to proces akumulacije i nagomilavanja, odjeka i ponavljanja, da oni tako oblikuju registar koji im omogućava pisanje.” U nastavku on iznosi evoluciju čitanja koja mu je omogućila sopstveni registar: njegov ograničen pristup knjigama, odrastanje u Zanzibaru, književnost pisana na njegovom maternjem jeziku svahiliju, otuđujuće britansko-kolonijalno obrazovanje koje je tamo stekao, izučavanje Kur’ana u njegovoj lokalnoj džamiji; i njegovo samousmereno čitanje na engleskom, nakon što je kao mladi izbeglica pobegao iz Zanzibara u Englesku.

 Budući da verujem u studije književnosti, verujem da za poštovanje dela Abdulrazaka Gurna ili bilo kog pisca moramo imati određeno znanje o tradiciji kojoj pisac pripada – da smo pročitali neke od knjiga koje su izgradile njegov ili njen registar. U suprotnom, kako možemo razumeti šta pisac pokušava da postigne, glasove kojima se obraća, njegove aluzije i intertekstualnosti? Zbog izuzetne kulturne dominacije engleskog jezika, njegovi govornici gotovo uvek imaju pristup bar nekom delu tradicije koja je oblikovala pismo koje je dobilo Nobelovu nagradu. Čak i autori koji ne pišu na engleskom jeziku pročitaće bar nekolicinu klasika na engleskom, makar i u prevodu. Zbog toga je mnogo lakše zaboraviti sve druge izvore uticaja: svahili poeziju, islamske priče, čak i užasne britansko-kolonijalne udžbenike koji su oblikovali generacije pisaca širom sveta.

 Svake godine Nobelov komitet izvlači jednog autora iz ogromnog toka svetske književnosti i, nagrađujući ga, implicitno uzdiže tog pisca iznad svih ostalih, na način koji očigledno dovodi u zabludu. Ima previše pisaca, previše registara, sa previše vitalnih razlika među njima – i nema jedinstvene metrike po kojoj bi se svi autori mogli smisleno uporediti. Ali, preuzimanjem ovlašćenja za konstruisanje svetskog kanona, odbor za dodelu Nobelove nagrade nas poziva da bolje pogledamo naše individualno izgrađene tradicije, čitanje koje je izgradilo naše registre, bez obzira smatramo li se piscima ili ne.

 Mnogo toga naučimo o sebi u trenutku kada se proglasi dobitnik i kada onda uhvatimo sebe kako mislimo “Ah, trebalo je da pobedi X”. I kada smo u “Strandu” i laktamo se sa drugim čitaocima za poslednji primerak Raja (ili naručimo primerak Kraj mora preko Amazona, gde se sada prodaje za devetsto sedamdeset i četiri dolara) možda bismo mogli da iskoristimo priliku i ugrabimo još jednu-dve knjige koje bi možda produbile to koliko cenimo registar u kome Gurna stvara – možda da uzmemo zbirku svahili poezije ili neke putopise, ili Hiljadu i jednu noć, ili roman jednog drugog velikog istočnoafričkog pisca Ngugija va Tionga, ili čak Šekspirovu Meru za meru, koju priznajem, ni ja nisam nikada pročitao.

Pročitajte i tekst o romanu Sve se raspada nigerijskog pisca Činua Ačebea i jezicima afričke knjigežvnosti.

 Piše: Kristen Roupenian
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić