Goran Marković: Širi se empatija, ljudi se grle! Marković govori o svom poslednjem romanu, mozaičnom trileru o Karadžićevoj transformacija u doktora Dabića, o svom egzilu u Trstu, ali i o aktuelnim političkim dešavanjima u Srbiji

Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Tito i ja, Variola Vera, Specijalno vaspitanje, Sabirni centar, Falsifikator, Turneja … Po ovim i drugim filmovima poznat je Goran Marković (1946), srpski režiser i scenarista, a takođe i pisac, u Sloveniji poznat po romanima Beogradski trio (preveo Urban Vovk, Mladinska knjiga, 2021) i Doktor D. (preveo Dušan Čater, Beletrina, 2025).

Ovaj drugi – mozaični kriminalni triler zasnovan na Karadžićevoj čuvenoj transformaciji u doktora Dabića, njegovom skrivanju i hapšenju – Goran Marković je nedavno predstavio u Ljubljani … i još pre nastupa u Cankarjevom domu razgledao je s nama sa Balkona Balkana.

*   *   *

Kakav literarni lik je Radovan Karadžić?

Pa on je jako primamljiv lik. Karadžić je osuđeni ratni zločinac, znači negativan po definiciji, ali dok pišeš knjigu sa takvim glavnim junakom, moraš se boriti sa iskušenjem – prodireš u njegovu dušu i može se desiti da ti postane simpatičan.

A moglo bi ovo da se desi?

Moglo bi. Kad pišete, teško je mrzeti junaka. Sećam se, kad sam snimao film Tito i ja, imao sam lik potpunog negativca – vaspitača koji maltretira decu. Glumac koji je trebalo da igra tu ulogu rekao mi je: ‘Pročitao sam scenario, ali ne znam kako da igram taj lik. Da li da povraćam po sebi? Suviše mi je negativan.’ Onda smo seli i razgovarali. Rekli smo: ‘Hajde da napravimo tog vaspitača smešnim! Ostavimo mu sve njegove negativne osobine, ali ga prikažimo kao budalu.’ Zatim smo promenili scenario, sve scene s njim okrenuli na smešno, tako da stalno upada u gluposti koje sam pravi. Tako smo spasili lik. Ostao je negativac, ali je bio smešan i simpatičan. Isto sam se ponašao i prema Radovanu Karadžiću. Imao sam informaciju da je bio običan šarlatan – nikakav ozbiljan psihijatar, a još manje neki vođa …

… i ne baš veliki pesnik?
Ne, uopšte nije bio veliki pesnik. Kad je počeo da se krije, upao je u … ‘kič izdanje’. Postao je smešan.

Postao je ‘stari hipi’, kao što pišete u knjizi?
Da.

Jeste li se ikad sreli s njim?
Ne.

A šta biste ga pitali, da ga sad sretnete?
Bojim se da za njega više nema pitanja.

Ne?!
Možda bih ga pitao ovo: da li je vođa vojske postao po svojoj odluci ili ga je izabrala Udba? Mislim da on nije bio spreman, niti je imao takve ideje, već ga je gurala tajna policija. Milošević je, u stvari, imao kontrolu nad tajnom policijom i stalno je bio u kontaktu s Karadžićem. Razgovori između njih dvojice, koje je presrela CIA, pokazuju da je Karadžić bio običan pijun, da nije imao nikakvu sopstvenu ideju.

Koliko je on danas još bitan?

Ma nije bitan, bio je samo pijun. Ali mene zanima jedna druga stvar. Kada su odlučili da se krije u Beogradu pod drugim identitetom, kad se promenio fizički … i mentalno, u stvari. Zanima me da li je on ikada doživeo pravu transformaciju. Da li je ikada izašao iz lika Radovana Karadžića i stvarno postao doktor Dabić? Na kraju mog romana on tvrdi da je doktor Dabić, da nije nikakav Karadžić. Taj fenomen – da se neko posle toliko godina pretvaranja identifikuje sa likom koji je izmišljen – to mi je bilo najinteresantnije od svega.

Kad na kraju romana agent CIA kroz staklo posmatra Karadžića i događanja u njegovoj ćeliji, zbunjen kaže: „I do not understand anything.“ („Ništa ne razumem.“) Ovo stoji kao poslednja rečenica u vašoj knjizi. Znači, ovo vam je bitno: da međunarodna zajednica ne razume Balkan.

Ne razumeju mnoge stvari na Balkanu. U jednom periodu života, vrlo kratko, bio sam gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Studentima sam prikazao svoj film Variola Vera. Objasnio sam im da ovo nije film o medicinskoj bolesti – ovo je film o bolesti društva! Gledali su me belo, niko ništa nije razumeo. ‘Kako to mislite?! Pa vidimo da u filmu leže bolesnici, imaju crne boginje … Gde je tu društvo?!’ Nisu bili sposobni za indirektno razmišljanje, nisu mogli da shvate metafore, parabole … To Amerikanci ne razumeju, kod njih je sve direktno.

Ali u svojim filmovima bili ste kritični naročito prema glupostima u socijalističkoj Jugoslaviji …

Naravno, obožavao sam da pišem najrazličitije gluposti i ubacujem ih svojim junacima. Na primer, kad dečak u filmu Tito i ja napiše onu pesmu: ‘Volim Tita više od mame i tate …’ To sam sa uživanjem napisao!

Pa bi dečak danas mogao da napiše pesmu o tome kako obožava Vučića?

Naravno! Ne da bi mogao – obavezan bi bio! Ako hoće da mu roditelji ostanu na poslu koji obavljaju, da imaju platu … U mom filmu to dete je bilo naivno, zaslepljeno, verovalo je da je Tito najbolji. Ali ovi danas ne veruju, sve rade licemerno. Današnju pesmu o tome kako obožava Vučića napisao bi otac, a ne dete.

Bili ste kritični prema glupostima u socijalističkoj Jugoslaviji – a šta je bilo ono dobro u Jugoslaviji što bi nam trebalo i danas?

Teško mi je da govorim o tome, jer sam se rodio u Jugoslaviji i odrastao u njoj. Hteo to priznati ili ne, ja sam jugonostalgičar. Sećam se te zemlje po dobru, mada je bilo svega. Ali treba da kažem – u Jugoslaviji smo snimali i veoma kritičke filmove, koji su kritikovali ceo sistem, a pritom nas je finansirala država. Ta država je imala osećaj, znala je da treba to dopustiti ljudima …

Kao neki ventil, da ovo bure baruta ne eksplodira?

Da, tako! A sad se u Srbiji snimaju samo gluposti. U ono vreme imali smo kritičke filmove, koji su doživljavali napade, recimo talas crnog filma – ali nikome nije pala dlaka s glave. Autori su imali teškoća, naravno. Živojin Pavlović je došao ovamo, u Ljubljanu, pa je ovde snimao filmove. Ostao je u istoj zemlji, samo je otišao u drugu republiku, u drugi grad, koji je bio tolerantniji, civilizovaniji … i mogao je da nastavi.

A vi sada u Srbiji ne možete da snimite film po svom romanu Doktor D.

Ne mogu. Već sam dobio novac, ali su mi ga onda oduzeli … Ne samo to, oduzeli su mi nacionalnu penziju, nisu mi dali ono što mi pripada.

Bez objašnjenja?

Samo usmeno: ne može imati nacionalnu penziju neko ko pljuje predsednika. To je rekla tadašnja ministarka kulture.

Jeste li već imali glumca za ulogu doktora D., Radovana Karadžića?

Pa, razmišljao sam o tome … Dosta sam radio sa glumcem Tihomirom Stanićem, koji bi i producirao taj film. Ali znate, on bi morao stvarno da posveti bar pola godine promeni izgleda. Tu kosu i bradu moraš pustiti da izrastu, ne možeš ih lepiti i falsifikovati.

A zanimljivo mi je i ovo: u sledećoj knjizi, koja mi je izašla nakon Doktor D., zove se Zavod, glavni junak je naš prvi psihoanalitičar Hugo Klajn. Bio je poznata ličnost, učio je kod Frojda … Bio je Jevrej, za vreme rata ostao je u Beogradu, a sakrio se po istom metodu kao toliko godina kasnije i Karadžić: pustio je kosu, obukao se kao beskućnik, lutao ulicama noću … Zato mislim da Karadžić ovaj metod nije sam smislio. Pošto je i on bio psihijatar, mora da je znao za ovaj metod. Mislim da je to bio poznat metod za skrivanje, ovakva promena identiteta.

Skočimo u Srbiju danas. U životu doživeli ste više buntova – jesu li ovi studentski protesti sada nešto novo?

Jesu, apsolutno! Bio sam učesnik studentskog bunta 1968. godine i snimio sam dva filma protiv Miloševića: 1997. godine Poludele ljude o ponašanju revoltirane mase, a 1999. godine još film Nevažni junaci o individualnim pobunama. Znači, pitanje pobune sam absolvirao već nekoliko puta. I zapravo sam zagojen filozofijom apsurda Alberta Kamija, njegovim esejom L’Homme révolté (Pobunjeni čovek), to je odredilo moju mladost i kasniji život i rad. I kao student na protestima u Parizu, na Boulevard Saint-Germain, video sam na barikadama Žana Pola Sartra i Simon de Bovoar … Ali ovo što se sada desilo stvarno je novina. Već prethodni režim Slobodana Miloševića, a naročito ovaj sadašnji, radio je na tome da ubije u ljudima empatiju, solidarnost … Stalno su ljude delili i dovodili ih u neprijateljske okolnosti. Kad nije bilo drugog, izmišljali su raznorazne opasnosti, napravili sve da bi ljudima što više sužili svest, izolovali ih, osamili, ne samo politički, već i psihološki. I sad dođu ovi studenti, dolaze na dvorišta seljaka i počnu da se grle sa njima. Bitno je da se nešto promenulo u provinciji, jer to je uporište svih tih mračnih režima. Njihova vojska nisu intelektualci oko filozofskih fakulteta, njihova vojska su zatucani nesretnici po provinciji. A ovi studenti krenuli su u taj milje. Da, širi se empatija, ljudi se grle! To se bukvalno promenilo preko noći. Stvarno ne možemo reći da je Srbija ista zemlja kao pre godinu dana. Još uvek nije došlo do smene vlasti, ali …

 

Čini se da ste optimista.

Jesam, jesam. Vučićev režim je u teškoj agoniji, postavlja se samo pitanje kako će se to završiti – da li će on pasti silom, da li će otići, da li će priznati i tražiti milost … Ne znam.

A postoji li i opasnost da će revolucija da ždere svoju decu?

Naravno, kao uvek. Pogledajte, ’68. jedan od vođa revolucije u Beogradu bio je Ljubiša Ristić, režiser. Posle izvesnog broja godina, kada je sve to propalo, postao je predsednik JUL-a, partije Miloševićeve žene Mire Marković, radikalne, kriminalističke organizacije. Danas nastupa na televiziji sa Vojislavom Šešeljem, ratnim zločincem, i njih dvojica javno pljuju studente koji se bune. To se dešava …

Da li svoje dane još uvek delimično provodite u Trstu?

Delimično, da. Tu sam našao svoj mir. Imam mali stan u kome mogu da radim. Inače, u Trstu znam vrlo malo ljudi, uglavnom neke naše koji već dugo žive tamo. Na žalost, još ne govorim italijanski, tako da se ne mogu družiti sa Italijanima, što mi teško pada. U Trstu uglavnom radim. Ako ne možeš drugo da radiš – onda radiš. Pišem. Trst mi je neka vrsta azila.

Kao što je bio i Džejmsu Džojsu.

Da. Pa i mladom Andriću, koji je radio na konzulatu u Trstu.

Ali Andrić je boravio tamo samo dva, tri meseca, bolestan, zimi, mrzeo je Trst.

Znam, znam. A Dositej Obradović, naš veliki prosvetitelj, dugo je živeo u Trstu. Odatle je krenuo i njegov pokušaj da prosveti naš narod. Trst je multikulturno mesto, tamo su i jako lepa sinagoga, fantastična srpska pravoslavna crkva, slovenački narodni dom … sve moguće konfesije i kulture.

Znači, Trst je nekakva uspešna verzija Jugoslavije?

Ha, pa recimo! Mirno mesto, gde različiti ljudi mogu da mirno žive zajedno. Prijatno je. Tamo živi jako puno ljudi koji razumeju moj jezik. Ribarnica preko puta je Istranka. Konobarica u restoranu je devojka iz Vojvodine. Stalno nailazite na neke ljude koji su … tamo došli kao i ja.

Za kraj: već se dugo opsesivno bavite Golim otokom. Imamo li i danas neki drugačiji Goli otok?

Znate, kad su se zatvorenici vratili sa Golog otoka, ćutali su. Niko nije hteo da govori šta je bilo tamo, šta se dešavalo. Sve vreme sam mislio da je u pitanju trauma. Ne, najzad sam shvatio: ćutali su zbog sramote. Na Golom otoku naterali su ih na tako gnusne stvari, koje su radili jedni drugima, da su se stideli. Zato nisu pričali. Mislim da se i ovi koji su sada na neki način naterani da podržavaju režim u Srbiji stide toga. I jednog dana jako će ćutati. Ali, srećom, postoji nešto što se zove digitalna tehnologija. I pamćenje. Mnogi ljudi zapisuju sve, ko šta radi, i to će ostati zabeleženo.

Pitanja: Andraž Gombač

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Na balkonu Balkana slovenačkog portala AirBeletrina, čiji je medijski partner portal Glif. Projekat ima za cilj podsticanje međukulturnog dijaloga i jačanje saradnje među stvaraocima, institucijama i državama bivše Jugoslavije.

Ostale tekstove nastale u sklopu ovog projekta možete pročitati ovde.