David Albahari, jedan od naših najznačajnijih pisaca, preminuo je 30. jula 2023. u Beogradu u svojoj 76. godini. Tim povodom prenosimo ovde njegov razgovor sa kolegom piscem i prijateljem Mihajlom Pantićem, u kojem Albahari priča o svojim počecima, uticajima, odnosu prema jeziku i pisanju, književnim formama, (porodičnoj) istoriji, rokenrolu i književnosti, tradiciji i postmodernizmu, “stvarnosnoj prozi” i stvarnosti kakva ga je okruživala. Razgovor je prvobitno štampan u Sarajevskim sveskama (2003), a duža verzija objavljena je dve godine kasnije u tematskom broju časopisa Gradac, kao i na piščevom sajtu, odakle ga prenosimo uz Pantićevu saglasnost.
***
Pantić: Zemun je grad na desnoj obali Dunava, nekoliko kilometara uzvodno od Kalemegdana i ušća Save, star stotinama godina, najpre izgrađen na brdu u čijoj su lesnoj utrobi dunavski ribari kopali svoje prve nastambe – “zemunice” (otuda ime mesta). Nakon potpisivanja Beogradskog mira (1739) na Dunavu je definitivno uspostavljena granica između Otomanskog carstva i Austrougarske imperije, pa je Zemun, kao multietnička sredina (Srbi, Nemci, Hrvati, Jevreji…) postao važan pogranični grad, sa postajama državne administracije (karantin, carina, lučka kapetanija).
U drugoj polovini 20. veka Zemun gubi na svom geostrateškom značaju i sa širenjem Beograda postaje jedna od beogradskih opština. Kao pisac koji se bavi istorijom Novog Beograda znam da je taj grad izgrađen na zemljištu koje je nekada pripadalo zemunskom ataru. Pa i pored toga što je sada u potpunosti utopljen u velegrad nastajao spajanjem i povezivanjem više manjih mesta i gradova, Zemun i dalje čuva svoju istorijsku patinu. Kada, recimo, šetate uskim ulicama oko Kule, između starih, ne naročito dobro održavanih kuća, može vam se učiniti da ste se odjednom obreli u 18. ili 19. veku.
U Zemunu je odrastao i decenijama živeo, pre nego što je, početkom 90-ih godina XX veka otišao u Kanadu, moj prijatelj, pisac, prevodilac, esejista, urednik David Albahari, jedno od najznačajnijih pripovedačkih imena savremene srpske književnosti. Pitam ga kako je prostor u kojem je odrastao uticao na njegovo pripovedanje, pitam ga može li se setiti prvih trenutaka kada je osetio kako se realni prostor grada pretače u njegove priče…
Albahari: U Zemun sam došao iz Ćuprije, godine 1954. Tek što sam krenuo u prvi razred osnovne škole – preselili smo se negde sredinom jeseni. Ćuprija je za mene ostala rajsko mesto u kojem se desilo moje rano detinjstvo: moja prva ljubav, moj prvi pas, moje prve noćne more, moja prva pročitana knjiga – sve se to tamo odigralo. Naspram Ćuprije, Zemun mi se ukazao poput kakvog bajkovitog velegrada, bez obzira što je tada bio kudikamo manji i znatno udaljeniji od Beograda (tada je Zemun još bio grad za sebe, a ne beogradsko predgrađe). Autobusi, trolejbusi, velelepna zgrada Doma Ratnog vazduhoplovstva, i Dunav, nabrekao i veličanstven, naspram kojeg je Morava delovala pitomo. Izašao sam iz raja i stupio sam u svet…
Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir. Otac nam je, sestri i meni, kupovao svako novo izdanje najboljih dečjih biblioteka, kao što je sarajevska “Lastavica”, a kuća je bila puna predratnih izdanja dečjih knjiga u edicijama “Zlatna knjiga” i “Kadok”. Bili smo pretplaćeni na dečji časopis Zmaj, i redovno sam slao svoje “rane radove” na njihove konkurse. I dan-danas imam negde uramljene diplome, kao i knjige Branka Ćopića i Mire Alečković, koje sam tada dobio. Na knjige sam bio posebno ponosan jer su bile potpisane.
Ali pravo kretanje ka pisanju počelo je tokom mojih gimnazijskih dana, kada su i moji književni horizonti počeli da se šire. Tada je počela i moja opčinjenost Vilijemom Foknerom, opčinjenost koja je potrajala dugi niz godina (i koja se ponajviše vidi u mojim pričama u “Nepažljivom proroku”, drugom delu Porodičnog vremena). Uzgred, kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram biologiju, ali nisam bio primljen, pa sam u naknadnom roku upisao engleski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi, i ta slučajnost je zapečatila moju sudbinu.
Tada sam već ozbiljno pisao, ali ne toliko priče koliko pesme. Nosio sam dugu kosu i osećao se kao buntovnik. Bio je to kraj 60-ih. Ništa nisam znao o tome kako funkcioniše književni svet, ali desilo se da je moj otac poznavao nekoga ko je nešto znao o tome, i tako sam jednog dana otišao u redakciju Mladosti sa svežnjem priča i pesama.
Tada je knjizevni urednik Mladosti bio Milan Vlajčić, i on je prvi objavio nešto od moje proze. (Ne znam da li dobro pamtim, ali posle njega je došao Milisav Savić i on je onda objavio još neke od mojih priča.) Sledeći, i verovatno najvažniji period za mene, dolazi posle toga, a to je vreme mog intenzivnog druženja sa Rašom Livadom. Raša – koga sam znao od ranih dečačkih dana jer smo stanovali u komšiluku – tada je već bio izuzetno cenjen i viđen kao nova zvezda na srpskom pesničkom nebu.
Pantić: Da li se sećaš trenutka kada si napisao svoj prvi književni rad? Kada si, i kako, uopšte počeo da pišeš? Možeš li da odrediš, sada po stepenu važnosti, one životne okolnosti i one elemente koji su uticali na to da postaneš pisac, i to pisac kakav jesi? Ti si najistrajniji zagovornik poetike sažetosti u srpskoj književnosti. Sebe i dalje, uprkos prelasku na roman, smatraš pre svega piscem kratkih priča. Zašto, danas, sažetost, i zašto kratka priča?
Albahari: Ako ubrajamo i dečje pokušaje, onda sam svoju prvu pesmu napisao još u prvom ili drugom razredu osnovne škole. Pesma je bila o Bambiju, ali – avaj! – nisam je sačuvao. S obzirom da sam još od detinjstva bio proždrljiv čitalac, neprekidno sam nastojao da pišem: pesme, pričice, avanturističke romane… Tokom studija sam razmišljao o sebi kao o pesniku (nesrećno zaljubljenom, onome koga niko ne shvata, itd.), a krajem 60-ih objavio sam prve “ozbiljno” napisane pesme i priče. Da nisam toliko čitao, verovatno ne bih nikada pisao. Tako mi se bar sada čini. Jednostavno sam želeo da uradim ono što su radili i moji omiljeni pisci, da stvorim svet od reči koji će biti podjednako stvaran kao svet oko nas, a možda, ko zna, čak i stvarniji.
Sažetost je jedan od malobrojnih načina da sačuvam jezik od trošenja, a kratka priča je doista znak našeg vremena
A elementi koji su uticali? Kao što sam rekao, čitanje predstavlja glavni uticaj, onaj koji je ostao do današnjih dana. I dan-danas, kada pročitam knjigu koja me ponese, želim odmah da pišem. Opet napominjem da sam živeo u porodici u kojoj se knjiga veoma poštovala, i u kojoj je posle iskaza „Tako piše u ovoj ili onoj knjizi” prestajala svaka rasprava. Knjiga je, dakle, bila vrhovni autoritet, a moji roditelji spremni da učine sve da budemo u što većoj meri okruženi knjigama.
Tome bih morao da pridodam osećaj usamljenosti i izdvojenosti koji ne mogu i ne želim sam da tumačim – ali koji je zapravo bio glavni pokretač i vodio me prema samoći pisanja teksta. Kasnije su sledili svesni izbori, i odabrao sam da pišem prozu koja je najviše, po mom dubokom uverenju, korespondirala sa vremenom u kojem sam živeo.
Sažetost je jedan od malobrojnih načina da sačuvam jezik od trošenja, a kratka priča je doista znak našeg vremena. Uvek sam govorio da sve može da se napiše u kratkoj priči, a ako nešto ne može da se napiše u kratkoj priči – onda ne mora ni da se ispisuje u romanu. Ili, da pokušam to da kažem na drukčiji način: roman se čita zbog potvrde uvida u strukturu sveta, a kratka priča se čita da bi se spoznali bar obrisi te strukture. Kratka priča je prosvetljenje; roman je obrazovanje. Ukratko, zagovaram sažetost, ali ne zbog toga da bih napadao rasplinutost. Neophodno je i jedno i drugo. Dakle, prvo blesak uvida, potom ravnomerna svetlost dugotrajnog razumevanja.
Pantić: Kada sam bio dečak, a to upravo pada u kasne šezdesete i rane sedamdesete, doba tvoje pune individuacije, sećam se da je čuveni novinar Politike Zira Adamović piscima i drugim umetnicima, u okviru neke velike i duge ankete, postavljao jedno jedino pitanje: Ko je na vas presudno uticao, i zašto? Čitao sam te odgovore, ne razumevajući ih najbolje. Mislim da danas znam da je na to pitanje, u stvari, nemoguće odgovoriti, jer čovek koji odgovara mora sebe da izmisli kroz proces racionalizacije onoga što inače dolazi vrlo spontano, kao disanje. Kako bi ti odgovorio na to pitanje?
Albahari: Četiri stvari sa samog početka 70-ih vidim kao presudne. Prva je prijateljstvo sa Rašom Livadom, jedno od onih druženja u kojima se svet – literature i opšte zbilje – neprekidno rastvarao. Zajedno smo prevodili, konsultovali se o onome što smo pisali, provodili sate i sate u uzbudljivim razgovorima o književnosti i umetnosti, ali najvažnije od svega bilo je to što smo u tom druženju obojica postali posvećenici forme, i to je, verujem, ostalo kao glavna odlika i Livadine poezije i moje proze.
Druga stvar je upoznavanje Petra Vujičića, ulazak u onaj njegov magični stančić u Ulici Laze Pačua, u koji se – kao u kakav borhesovski Alef – ulivao ceo književni kosmos. Pjotr, kako su ga svi zvali, dao mi je pravi savet kada je pročitao moje prve priče (u kojima sam se svojski trudio da izmislim što neobičnije stvari i ljude) – rekao mi je da treba da pišem o onome što doista znam: o svojoj porodici i njihovim životima. Tada sam sasvim drugim okom ugledao i svoju porodicu, i sebe, i grad u kojem sam živeo, i tada sam shvatio kako se od stvarnosti sveta pravi foknerovska Joknapatofa. Zemun je tog časa postao pozornica za moje pripovedanje, u stvari: ne toliko pozornica, koliko još jedan član porodice, ravnopravni učesnik u književnoj igri.
A ta književna igra je tih godina postajala sve ozbiljnija za mene, pogotovo od časa kada je Aleksandar Tišma objavio moju prvu priču u Letopisu Matice srpske. Saradnja sa Tišmom, koja je vodila do objavljivanja moje prve knjige priča i, nekoliko godina kasnije, mog prvog fragmentarnog romana – predstavlja treću tačku oslonca u tim godinama. Njegovi odmereni podsticaji i kritičke sugestije bili su ona dragocena podrška koja je mladom piscu potrebna da bi uobličio prvu fazu stvaranja svog proznog izraza.
U tome je dodatnu ulogu, ništa manje važnu, odigralo moje bavljenje filmom – što je četvrta stvar koja je početkom 70-ih presudno uticala na uobličavanje mog književnog pogleda na svet. Sticajem okolnosti, u to vreme proveo sam skoro dve godine u filmskoj ekipi Puriše Đorđevića (koji je tada snimao televizijsku seriju Od svakog koga sam volela), radeći razne administrativne i filmske poslove. Sagledavanje procesa nastanka filma iz neposredne blizine, a posebno boravci u montaži, doprineli su mom osećanju da je prozni svet sačinjen iz fragmenata, te da krajnji efekat proze proističe iz međuigre tih elemenata.
Rad u Purišinoj ekipi pokazao mi je da umetničko delo nastaje u procesu razgradnje, da umetničko delo nije u pukom preslikavanju stvarnosti, već da stvarnost treba prvo razgraditi na više elemenata ili fragmenata, pa potom, u njihovom potpuno novom rasporedu (dakle, posle montažnog procesa), stvoriti delo koje ne pretenduje da jeste stvarnost, već je zapravo poigravanje sa elementima stvarnosti. Delo, reklo mi je to iskustvo, nije u autoru, već u onome koji delo čita ili posmatra, odnosno, tačnije rečeno, jednom stvoreno, delo ima bezbroj oblika i svaki od njih je podjednako valjan.
To je, međutim, značilo da ono što je “moje delo” ne može da bude ničije, te da samo ja mogu da pročitam ono što sam napisao onako kako sam to želeo da napišem. Svako drugi čita svoju priču, priču koja – iako na neki način moja – zapravo nema nikakve veze sa mnom. Mi ne čitamo ono što neko drugi želi da pročitamo, već čitamo ono što mi sami želimo da pročitamo. I tako sam počeo da pišem za sebe, i evo, to i dalje činim.
Pantić: Ti nisi pisac doslovnog preslikavanja sveta. Sećam se, kada sam prvi put čitao tvoje priče, a to je bilo vreme dominacije stvarnosne proze, sredimom 70-ih godina XX veka, te priče su distonirale u odnosu na dominantni stilski tok tekuće književnosti, verovatno i stoga što su bile pisane iz ovladanog urbanog iskustva, za razliku od većine stvarnosnih pisaca u čijim delima dominira perspektiva “osvajača grada”, dakle onih koji dolaze u grad da bi tu dovršili svoj identitet, potvrdili mu važnost i bili društveno prepoznati, pa pripovedaju iskustvo tog dolaska, slikajući uglavnom periferiju i autsajdere.
U prvim knjigama bavio si se sasvim drugim temama, temama porodice. To nisi činio dosledno autobiografski, dakle, mogućom rekonstrukcijom stvarno postojećih likova i priča koje su se stvarno dogodile, ali se u osnovi ta faza tvog rada može videti kao naročito transponovanje porodičnih tema. Tvoji roditelji imali su sudbine vredne priča i romana.
Albahari: Pišući o porodici, modeliranoj na elementima moje stvarne porodice, zapravo sam otkrivao pravu istoriju mojih roditelja i predaka. Pamtim, iz detinjstva, nekoliko porodičnih praznina, gotovo tajni, u čijoj senci sam rastao. Pre svega, gotovo potpuno odsustvo rodbine sa očeve strane – svi su imali razne babe i dede, stričeve i strine, i ostalu bližu i dalju rodbinu – a ja nisam imao nikoga. Mali broj preostalih rođaka živeo je negde daleko, u Izraelu ili preko okeana.
Zatim je tu bio porodični album moje majke, prepun slika dece i neke rodbine, ali to nismo bili ni moja sestra, ni ja, a ni muškarac koji se najčešće pojavljivao na tim fotografijama nije bio moj otac. Te porodične tajne nisu, u stvari, bile nikakve tajne, jer su otac i majka živeli u potpunom međusobnom poštovanju svojih uspomena i života vođenih pre Drugog svetskog rata.
Moj otac, sefardski Jevrejin, rođen je u Smederevu. živeo je na Dorćolu, studirao medicinu u Zagrebu, zaposlio se kao doktor u Nišu, gde ga je zatekao rat. Zarobljen je kao vojni lekar i odveden u logor, u kojem je proveo četiri godine. U Nišu su mu ostali žena i dvoje dece; i oni, i gotovo celokupna njegova rodbina, ubijeni su tokom 1941-42, dok su Nemci čistili Srbiju od Jevreja. Za to vreme, moja majka – koja je rođena u Bosni, a pre rata živela u Zagrebu, u braku sa jednim aškenaskim Jevrejinom – skrivala se sa dva sina po srpskim selima. Njenog muža su u Beogradu, gde su pobegli pred ustašama i nacistima, streljali Nemci.
Deca i ona su uspeli da prežive rat, a onda su joj, posle oslobođenja, kada je krenula vozom za Beograd, oba sina poginula u železničkoj nesreći. Posle toga, u Beogradu, srela se sa mojim ocem (koji tada nije bio moj otac) i odlučili su da nastave zajedno, da istraju uprkos tragediji i uspomenama, ali u potpunom poštovanju i tragedije i uspomena.
S vremenom se taj svet, ti paralelni svetovi i ti senasti likovi, otvarao preda mnom, nudio se kao priča, ali me i uvlačio u sebe kao deo priče. Pisao sam iznutra, pokušavajući da izađem napolje, a kada bih stigao napolje, žurio sam ponovo unutra, gde je – u sigurnosti priče – sve nudilo utehu i spokoj.
Pantić: Tvoja književna generacija (pisci rođeni od 1945. do 1950.) ušla je svet književnosti neposredno posle 1968. godine, kada postepeno slabi (mada se ne ukida) pritisak ideološkog konteksta. Za razliku od tvojih vršnjaka, pokazuješ nedvosmislen ignorantski stav prema pitanjima politike, smatrajući da je pitanje političkog angažmana pisca (koje tada iznova postavlja evropska filozofska misao, na primer, Sartr i Adorno) u suštinskoj suprotnosti sa estetskom dimenzijom pisanja fikcionalne književnosti.
Uopšte uzev, vrlo je zanimljiva sudbina srpskih pisaca i intelektualaca koji su u javni život ušli oko 1968. Većina njih su kasnije postali politički veoma angažovani, isprva bliski vladajućoj idelogiji, a kasnije i politički konformisti, svesni da se od tog konformizma može sasvim lagodno živeti, nezavisno od toga da li pripadate vlasti ili opoziciji. Neki od njih učestvovali su, kao glasnogovornici, u buđenju talasa političkog ludila u Srbiji 90-ih godina, a neki su od samog početka prema tome zauzeli jasnu kritičku distancu. Tebe je, skoro dve decenije, zanimalo isključivo pisanje i prevođenje, politička iskustava 1968. kao da su ostala po strani…
Albahari: Teško je sada, u ovim godinama, reći šta mladog čoveka navodi da se zainteresuje za politiku ili da se njoj suprotstavi. Pretpostavljam da je na mene, s jedne strane, uticala porodična atmosfera – iako moji roditelji nisu bili članovi partije, u kući se nikada nije otvoreno ili bučno govorilo protiv sistema. Porodične tragedije mojih roditelja nisu imale nikakve veze sa sistemom – bile su posledica ludila nemačkog nacionalsocijalizma, a ne jugoslovenskog komunizma – tako da se u njima nije mogao naći povod za nezadovoljstvo. Čulo bi se, s vremena na vreme: “bilo je bolje pre rata”, ali tada mi to nije ništa značilo, a i kasnije sam, posle našeg rata, shvatio da se tako kaže za svaki rat: uvek ono što je minulo deluje lepše od onoga što jeste.
S druge strane, kada sam u sebi počeo da osećam izvesnu meru buntovnosti, ponajviše pod uticajem rok-kulture 60-ih godina, ona se nije u meni uobličila kao želja i poziv da menjam svet, već kao želja da menjam sebe, svoju svest. I ta želja je, pod kasnijim uticajem čitanja knjiga iz istočnjačke tradicije, pogotovo zen-budizma, potisnula sve ostalo. I danas verujem da dobar svet mogu da naprave samo dobri ljudi, što bar delimično objašnjava zašto svet i dalje nije dobar – nema u njemu dovoljno dobrih ljudi, pogotovo među onima koji se predstavljaju kao njegovi lideri.
Ipak, često pomislim da li bi se za mene stvari drugačije odigrale da nije bilo moje duge kose. Naime, kao jedan od boljih studenata na grupi za engleski jezik i književnost, na Višoj pedagoškoj školi, pozvan sam da se priključim partiji. Dobio sam poziv za jedan sastanak i poslušno sam se odazvao, ali kada sam došao – a to je bilo, sasvim prikladno, ako me pamćenje dobro služi, u nekoj učinionici u prizemlju, u hodniku osvetljenim nekim slabasnim svetlom, tako da je sve imalo izvesnu tajanstvenu i zavereničku dimenziju – na vratima me je zaustavio jedan kršan momak. “Gde si pošao, druže?” – pita on. Kažem mu da sam kandidovan za partiju. “Idi se prvo ošišaj” – kaže on – “pa onda dođi”. Okrenuo sam se i nikada se nisam vratio.
Partiji je verovatno bilo svejedno, ali moji pramenovi, koji su mi tada padali na ramena, bili su isuviše dragoceni da bih ih žrtvovao za bilo koga ili bilo šta. I tako se desilo da mi je godina 1968, kada sam bio student, protekla potpuno nezanimljivo. Posle ću razumeti neke stvari, ali tada je već bilo kasno.
Pantić: (Auto)biografija je, vrlo često, polazna tačka tvojih knjiga. Kao da se svet imaginacije formira tako što krene od nečeg konkretnog, da bi se kasnije, u jeziku, sve više od njega udaljavao, prema nekom dubljem, neotkrivenom i neizrečenom smislu.
Elementi biografije prepoznaju se u nizu tvojih knjiga (u Porodičnom vremenu, Cinku, Opisu smrti i Mamcu), ukratko, u tvom pripovedanju se, ako pokušamo da ga generalizujemo onoliko koliko je to dozvoljeno da bismo došli do uvida u njihovu poetičku osnovu, oseća stalna, nekad sasvim otvorena, nekada tek latentna napetost, čak bih rekao kreativno produktivna raspetost između života i literature, da upotrebim tu Kišovu sintagmu.
Sada me zanima nešto što jeste u vezi sa tvojom porodičnom pričom, ali ima i dublje kulturne implikacije. Jevrejski pisci, mislim na pisce jevrejskog porekla koji su pisali na srpskom jeziku kao svom prvom, osnovnom i najčešće jedinom jeziku, dali su vrlo značajan doprinos srpskoj književnosti, unoseći u srpsku kulturu duh vrlo posebne tradicije i amalgamirajući je sa drugim tipovima tradicija koje ta kultura, kao kultura procesa permanentnih ukrštaja, poznaje.
Kako gledaš na svoje jevrejstvo, na različitost i određenu, smem li reći, sudbinsku obeleženost poreklom. Kao da si do jevrejstva, jevrejstva kao identiteta, dolazio postepeno, od dečačke i mladićke nedovršene individuacije, preko uzimanja tog pitanja za jednu od tvojih najvažnijih književnih tema, do, najzad, nekih sasvim zvaničnih, oficijelnih preduzeća, recimo, nekoliko godina bio se predsednik Saveza Jevrejskih opština Jugoslavije…
Albahari: Da, kada pogledam unazad, vidim da postoji određena postepenost u mom prihvatanju i razumevanju jevrejstva. U prvoj fazi (nazovimo je tako), tokom ranih dečjih godina, odrastao sam u tesnoj vezi sa jevrejskom zajednicom – roditelji su nas vodili na razne priredbe, leti sam odlazio u jevrejska letovališta na Jadranskom moru, prisustvovao sam tradicionalnim obeležavanjima mnogih jevrejskih praznika.
Vrhunac te prve faze bilo je putovanje moje porodice u Izrael, u leto 1961. Koje je to mitsko putovanje bilo za mene! Počelo je one večeri kada je moja majka ušila nekoliko desetina dolara u ručku putne torbe, što je valjda bio jedini način da ponesemo nešto više novca sa sobom.
Related
Nenadan uvid u pravo lice stvarnosti – sažete priče Davida AlbaharijaPrvo smo išli vozom za Atinu, gde smo proveli tri dana i gde sam prvi put otišao na Akropolj, a onda je usledilo trodnevno putovanje brodom, uz pristajanje na Rodosu i Kipru, pa dva meseca u Izraelu, obilazak cele zemlje i poseta Jerusalimu, koji je tada još bio podeljen grad. Sada su ljudi oguglali na putovanja, ali tada je to bilo, u doslovnom smislu, za priču, i pamtim kako sam, na zahtev jedne nastavnice, ostalim učenicima iz mog razreda tokom nekoliko časova prepričavao ceo tok tog putovanja.
Onda je, negde u vreme poznih tinejdžerskih godina, to interesovanje splasnulo, svakako zbog toga (shvatam to sada) što sam bio opsednut izgrađivanjem nekih drugih identiteta – pitanjima tela i seksa, prvim stvaralačkim dilemama, sumnjama u obrazovanje.
Početkom 70-ih, kada sam već video sebe kao pisca i prevodioca, ponovo sam poželeo da se angažujem u radu jevrejske zajednice, i ona je u narednih dvadesetak godina postala moj drugi dom. Pretpostavljam da sam tada osećao da je moj identitet definitivno određen, što za nekoga ko potiče iz mešovite porodice nikada nije lako. Dodatnu teškoću u tome činio je i blagi stav mojih roditelja, koji su podsticali naše, sestrino i moje, osećanje jevrejstva, ali nikada nisu poricali postojanje druge strane u našem nasleđu, onu srpsku liniju koju je donela naša majka.
Ovde, možda, nije na odmet dati jedno malo “tehničko” razjašnjenje: s obzirom da je moja majka prešla na jevrejsku veru, moja sestra i ja smo – formalno gledano – bili Jevreji u skladu sa religijskim propisima; međutim, biološki i genetski gledano, bili smo ipak mešanci. Ja sam odrastao uz priče iz jevrejske tradicije, ali i uz slušanje narodnih pesama i priča o Milošu Obiliću i Tanasku Rajiću, koji su po svojim postupcima bili sasvim bliski tragičnim herojima iz jevrejske istorije. Drugim rečima, moglo bi se reći da sam se početkom 70-ih konačno odlučio, da sam znao šta sam i ko sam, te da sam bio spreman to da budem bez obzira na posledice.
Ukratko, rad u jevrejskoj zajednici – prvo na polju kulturnih aktivnosti, a onda i na mnogim drugim poljima – vodio je do mog sve većeg angažovanja, koje je kulminiralo prihvatanjem pozicije predsednika Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. To je trebalo da bude neka vrsta počasnog angažmana, ali se, s obzirom da se to desilo na samom početku 90-ih, pretvorilo u danonoćni rad na zbrinjavanju jevrejskih izbeglica i pružanju pomoći ostalim članovima zajednice, koji su, kao i sav ostali svet, sunovratno tonuli u bedu i oskudicu.
Ne sumnjam sada da je moje prianjanje uz jevrejstvo bilo podstaknuto i samim pisanjem, odnosno, kada sam poslušao Pjotrov savet i počeo da pišem priče o porodici, brzo sam uvideo da je za tako nešto potrebno mnogo dublje zaroniti u sebe i svoju porodicu nego što sam to ranije činio, da je potrebno doista postati deo istorije porodice da bi o toj istoriji moglo da se piše. Pisanje je tako uobličavalo moj identitet, a taj ponovo nađeni identitet zauzvrat je uobličavao moje pisanje.
Pantić: Jevrejstvo je u tebi, očigledno, razvilo osećanje posebnosti i delimične (pre bih rekao nevidljive nego vidljive) razlike u odnosu na okolinu kojoj si po svemu drugom pripadao, mislim pre svega na postajnje i delovanje jevrejskog kulturnog arhetipa koji se povremeno ispoljava u tvojim pričama i romanima. Dakle, nije samo reč o upražnjavanju određenih običaja, koji potvrđuju posebnost i razliku, nego o spečifičnoj, dubinskoj percepciji sveta, o posebnom uglu gledanja na svet koji te okružuje. šta, u tom smislu, za tebe jevrejstvo znači u supstancijalnom vidu, čak nezavisno od činjenice koliko ono, nekim spoljašnjim znakovima, postoji ili ne postoji u svakidašnjem životu.
Albahari: Nisam siguran da mogu precizno da ti odgovorim na ovo pitanje, ponajviše zbog toga što volim da pomislim da je život – ili bar moj život – ipak neka vrsta neprekidnog traganja. Drugim rečima, identitet (ako o tome govorimo) ne osećam kao datost već kao mogućnost izbora, iako me istorija upozorava da nam u kritičnim trenucima identitet zapravo određuju drugi, a ne mi.
Jevrejin je prevashodno izgnanik, a i umetnik je po prirodi stvari izgnanik, i možda je taj znak jednakosti koji se može povući između njih ono sto me privlači i jednom i drugom.
Pantić: Gledano izvan političkog konteksta, onoliko koliko je to uopšte moguće, predstavnici generacije koja je 1968. godine i posle nje ušla u književni život (određujući se pozitivno ili negativno prema pojmu intelektualnog angažmana i saobražavajući prirodi svoga osnovnog stava za ili protiv i tip svog javnog delovanja) počela je da se interesuje i da zagovara ili institucionalni ili antiinstitucionalni model kulturnog ponašanja. Hod kroz institucije, da upotrebim tu sintagmu Timotija Lirija ili, sa druge strane, subverzivan odnos prema institucijama, snažno su polarizovali humanistički svet, koji je ušao u vrlo ozbiljnu krizu.
Neki teoretičari smatraju taj trenutak početkom postmodernizma. Uglavnom, jedni su optuživali druge da su pristali na kompromis iz krajnje pragmatičnih pobuda, drugi su optuživali prve za anarhiju. Umetnost, a u sklopu toga i književnost, počela je da apsorbuje snažne uticaje alternative i neoficijelnih i institucionalno neetabliranih oblika mišljenja, obnovljeno je iskustvo avangarde, iznova je poništena striktna hijerarhija umetničkih formi, nasuprot Sartru negirana je jasna društvena funkcija umetnosti, izuzimajući njenu subverzivnost, njenu potrebu da se razlikuje od zadatog poretka, na jedan način na Zapadu, na drugi na Istoku.
Zen-budizam i druge istočnjačke filozofije, ali i religije i revolucionarne ideologije (uključujući i maoizam i kubansku priču) izvršile su snažan uticaj na evropsku umetničku praksu. Najzad, pojavio se rokenrol, ne samo kao muzika, nego, rekao bih, kao životni stav koji u čoveku oslobađa ono što mu zapadna civilizacijska dresura neprestano zatomnjuje: pravo na čistu emociju, na razmenu nemanipulisane egzistencijalne energije, na nepristajanje. Ti si jedan od prvih srpskih pisaca koji je usvojo i ta iskustva; ona su se u transponovanom vidu pojavila u tvojim prozama. Pre ne znam koliko godina zajedno smo uredili omnibus-zbirku tekstova Uhvati ritam u kojem pisci iz tadašnje Jugoslavije govore o svom viđenju odnosa rokenrola i književnosti…
Albahari: Danas verujem da sam se odlučio za ispitivanje raznih alternativnih iskustava da bih izbegao bilo kakav otvoren politički angažman. U stvarnom životu, naravno, odluke se ne donose na takav način, i u nešto se može uroniti bez ikakve namere ili predznanja. Bilo kako bilo, ulazio sam u svet rokenrola, hipi ideologije, istočnjačkih učenja i alternativnih stanja svesti sa radoznalošću i spremnošću da se menjam. Drugim rečima, ulazio sam u sve to u potrazi, zapravo, da izrazim određeno protivljenje porodičnom i društvenom establišmentu, odnosno građanskom i tzv. socijalističkom sistemu vrednosti.
Počelo je interesovanjem za rokenrol, negde još početkom 60-ih, u vreme proboja novog britanskog zvuka (Bitlsi, Stonsi, Enimalsi i ostali), zatim nastavilo da se razvija tokom te decenije uz priklanjanje idejama hipijevske “cvetne moći” (flower power), a onda se prenelo u moje bavljenje pisanjem i ulaženjem u beogradske krugove mladih umetnika koji su u raznim medijima stvarali pod sličnim uticajima. Biti alternativan je, u stvari, značilo prekidati sa tradicijom, odnosno obrazovati novu tradiciju mešanjem najraznovrsnijih tradicija, uspostavljanjem veza između naizgled nemirljivih kultura. Možda to i nije tačno, ali tako sam ja sve to shvatao i tu negde, u toj mešavini, formirao svoju spisateljsku poetiku.
Kada sada razmišljam o tome, čudno mi je da se između puštanja duge kose 1966. godine (kada je svako osećao potrebu da mi na ulici vikne: „Takve kao što si ti mi smo ubijali za vreme rata!”) i, recimo, priča na kojima sada radim, može povući neka nit, ali ona ipak postoji. Taj tada dugokosi mladić je, zahvaljujući tome, naučio da uvažava razlike, da bude istrajan u svojim uverenjima, da ne bude nepoverljiv prema novom, te da odgovore na pitanja koja ga saleću prvo potraži u sebi, pa tek onda u drugima.
Pantić: Ti si počeo kao pesnik. Neke od svojih pesama kasnije si inkorporirao u sjajnu priču “Izabrane pesme Eugena Rajnera”, ali si, prema sopstvenom priznanju, od poezije relativno brzo digao ruke, možda bi bilo dobro da pokušaš da objasniš zašto. Žanr u kojem si najpre ostvaren kao pisac jeste kratka priča i to vrlo posebnog tipa, netipična za mahom anegdotsku tradiciju te književne vrste u srpskoj književnosti.
Kako si do nje došao? Mislim da je naše književno (a kasnije i ono životno) druženje počelo upravo prepoznavanjem zajedničkih afiniteta prema kratkoj priči. Ako ti mene pitaš, rekao bih da ne znam kako sam došao do kratke priče: neki put mi se čini da književna forma sama izabere pisca; on je otkriva zahvaljujući spletu vrlo složenih ili, možda, vrlo jednostavnih okolnosti.
Kratka priča koju si ti pisao i koja je imala jasan otklon od dominirajuće mimetičke koncepcije srpske knjizevnosti 70-ih godina (tvoja kratka priča najčešće nije realistički strukturiran opis nekog događaja, već se zasniva na slici, na opisu stanja, na reči kao takvoj) uspostavila te kao pisca vrlo zainteresovanog za sva pitanja sažetog pripovedanja. Za one koji ne pamte ta vremena hoću da kažem da je početkom 80-ih godina, zahvaljući tvom uredničkom radu u listu Književna reč, tada svakako najznačajnijem srpskom i jugoslovenskom književnom listu, debitovala cela jedna generacija pisaca, najpre nazvana “mlada srpska proza”, potom “srpski postmodernisti”, koja se veoma mnogo na svojim počecima zanimala za kratku priču.
Andrićeva nagrada (1982) verifikovala je vrednost tvog rada na koji se isprva gledalo onako kao što se i inače gleda na svaku novinu u književnosti, u mešavini podozrenja i ravnodušnosti. Početkom 80-ih uređivali smo prozu u Književnoj reči i potom smo nastavili da zajedno promovišemo žanr kratke priče, ne samo u listu u kojem smo godinu-dve dana radili skupa, nego i preko tematskih brojeva časopisa, zatim učešćem u mnogobrojnim žirijama konkursa za najbolju najkraću priču (najpoznatiji je bio Ozonov konkurs Darka Kocjana sa Radio Beograda), i, najzad, uređivanjem godišnjaka najboljih YU-priča (napravili smo ukupno dva, potom je došao raspad zemlje i rat)…
Albahari: Tačno je, počeo sam prvo da pišem pesme, kao što čini većina ljudi kada počne da se u većoj meri zanima za reči i jezik. U to vreme, kao što sam već pomenuo, počinjalo je i moje intenzivno druženje sa Rašom Livadom, i ja sam uvideo da ću, ukoliko nastavim da pišem pesme, u najboljem slučaju postati njegova imitacija. Tako sam polako počeo da se približavam priči i pripovedanju, premda i danas često pomislim (a ako se ne varam, i ti si mi to u nekoliko navrata rekao) da se iza privida moje proze doista krije čista pesnička strast. Bilo kako bilo, kada sam jednom uplovio u porodične teme, počelo je i moje posvećivanje formi i traganju za što svedenijim proznim jezikom.
Ne bih sada umeo u potpunosti da reprodukujem taj proces, jer je na njega uticalo pripovedačko umeće mnogih pisaca, ali među piscima (i njihovim poetikama) koji su na mene u prvi mah uticali nalazili su se Fokner, Apdajk i Šulc. Potom sam “otkrio” generaciju američkih tzv. metaprozaista (Bartelmi, Kuver, Bart i drugi) i moj pripovedački svet više nije mogao da ostane isti. Fragment, montažni postupak, razigranost, samoironičnost, parodiranje stila, sve je to postalo i deo mog pogleda na kratku priču.
Bilo je tu raznih trenutaka uvida i razumevanja, ali posebno pamtim trenutak kada sam, čitajući Klanicu 5 Kurta Vonegata, došao do opisa scene u kojoj logoraši masovno pate od proliva nakon što su se preždrali neke hrane – tako nešto, potpuna tačnost u ovom trenutku nije važna. Važno je ono mesto u kojem pisac kaže (parafraziram): “A onaj vojnik koji je upravo imao osećaj da iz sebe izbacuje i svoj mozak, to sam bio ja, to je bio pisac ove priče.” Bio sam šokiran, jer mi je ta rečenica – ta posprdna igrarija sa svojim autorstvom – zazvučala gotovo bogohulno u našoj književnoj atmosferi u kojoj je pisac stalno prikazivan kao neko ko je iznad svih ostalih, kao vrhovni sudija za moralna i intelektualna pitanja našeg vremena.
Posle te rečenice, sve se iz osnova promenilo, a kada sam jednom počeo da razgrađujem formu kratke priče, ništa me više nije moglo zaustaviti. U isto vreme raslo je i moje interesovanje za sažete oblike pripovedanja, a tu je na mene posebno uticao jedan američki pesnik, Vilijem Stenli Mervin (njegove stihove prevodio sam sa Rašom Livadom) koji je pisao i sažete priče. Tih godina je počelo i moje druženje sa Koljom Mićevićem, koje je kulminiralo sredinom 70-ih, kada sam otišao na odsluženje vojnog roka u njegov grad, u Banjaluku. Njegovu strast prema jeziku i opsednutost idejom jezičkog (i prevodilačkog) savršenstva vidim sada kao poslednje kockice u onome što je na kraju formiralo osnovu moje pripovedačke poetike.
Pantić: Možda tu negde treba tražiti korene nesporazuma koji su se sporadično javljali oko tvoje proze, znatno više na početku nego danas, kada su pisci 80-ih i 90-ih godina počeli savim prirodno da apsorbuju iskustva čitanja savremenih stranih pisaca. Do tada je u srpskoj književnosti bilo legitimno priznavati uticaje ili uzore mahom iz dublje i starije tradicije, svejedno da li domaće ili strane, dok je na uspostavljanje poetičkih analogija sa savremenom svetskom umetničkom scenom, podjednako onom književnom i onom subkulturnom, alternativnom, gledano sa podozrenjem (mislim pre svega na pojavu postmodernizma u srpskoj kulturi), odnosno kao na modu koja nema mnogo dodirnih tačaka sa domaćom tradicijom. Posle se ispostavilo sasvim suprotno.
Zanimaju me, u datom slučaju, dva momenta koja bi mogla nešto značiti u pitanjima tvoje poetike. često smo razgovarali o srpskoj knjizevnosti, čini mi se da nikada nisi izdvojio nekog srpskog pisca iz tradicije kao eventualnog poetičkog preteču ili srodnika po nečemu, a kada je, pak, reč o savremenosti, u jednom tekstu si Danila Kiša nazvao učiteljem. Za razliku od većine naših kolega, svejedno kojeg uzrasta, spreman si, međutim, da govoriš i o najmlađim piscima, koji su, zauzvrat, u fazi konstituisanja sopstvenih poetika skloni da govore o starijim piscima, ali uglavnom radikalno negativno, čak i u formi ekscesa – izgleda da nijedna književna inicijacija ne može bez oceubistva. Ti, koliko znam, na početku nikoga nisi “ubio”, mada si imao nedvosmisleno jasan otklon prema “stvarnosnoj prozi”, to jest, prema čistom mimetizmu i verizmu. Otkuda to, i kako?
Albahari: Stanje u srpskoj književnosti krajem 60-ih i početkom 70-ih jeste bilo takvo kako ga ti opisuješ, ali voleo bih da naglasim da – uprkos svim razlikama – nikada nisam imao probleme sa objavljivanjem. Uostalom, ni tzv. “stvarnosna proza” (kao ni kasniji postmoderni pisci) nije bila monolitna pripovedačka škola, iako se tada videla kao jedan veliki talas koji je nosio sve pred sobom. I u toj prozi bilo je tradicionalista i inovatora (pre svih Miroslav Josić Višnjić), što se kasnije pokazalo u njihovom razvoju.
Nevezano od toga, u njihovoj prozi smetalo mi je okretanje previše uskom, lokalnom jeziku, i usredsređivanje na seoski ili malovaroški milje koji je meni bio dalek.
Kiš je već tada bio na sasvim drugoj strani, i sasvim je prirodno što su njegove knjige – govorim o Bašti, pepelu, Ranim jadima i Peščaniku, objavljenim u tom periodu – uticale na mene, kako svojom stilsko-formalnom raznolikošću, tako i otvorenim pozivanjem na književne uzore i prethodnike (prvi roman je, naravno, vodio ka Šulcu, dok je Pesčanik usmeravao prema piscima tzv. francuskog novog talasa). A kada je reč o starijim srpskim piscima, tačno je da nikoga nisam osećao kao srodnika, za šta, uzgred, krivim školski sistem i obaveznu lektiru koja me je doista udaljila od niza pisaca. Osim toga, najveći među njima zasnivali su svoje delo na predanom traganju po daljoj istoriji, a istorija je tada bila tema koja me ni najmanje nije zanimala.
Nikoga, međutim, nisam književno “ubio” iz prostog razloga što nemam (ili bar do sada nisam osetio) takav nagon u svom biću. Svet je dovoljno veliko mesto za sve nas, književnost takođe, i ako ja mogu da pišem ono što želim, zašto to ne bi mogli i drugi da rade?
Pantić: Kratka priča, onako kako je pišeš ti i drugi savremeni srpski i svetski pisci, predstavlja relativno mlad književni žanr koji, istini za volju, ima svoje poreklo u najdubljoj književnoj tradiciji. šta je, po tvom mišljenju, sve uticalo na temeljni preobražaj kratke priče, sve do njene današnje forme? Čini mi se ponekad da je kratka priča popularna više kod samih pisaca, nego kod šire čitalačke publike. Zašto?
I još ovo. U tvojim knjigama vrlo su česte misli i komentari o samom procesu pisanja, a naročito o osnovnom sredstvu kojim se pisac služi – o jeziku. Sam jezik je, u stvari, tvoja osnovna tema… Ali, od tvoga odlaska u Kanadu toj osnovnoj temi pridodate su i teme tragične istorije, kao, na primer, u romanu Mamac.
Albahari: Kratka priča je i u prvoj polovini 20. veka igrala značajnu ulogu, a počela je da je gubi u vreme kada je modernizam postao opsednut romanesknom formom. U 60-im godinama kratka priča je doživela novi procvat jer je najbrže mogla da reaguje na zahteve novog doba, to jest na pojavu masovnih medija, uticaj rok-kulture, pojavu muzičkog spota, potragu za novim pripovednim formama. Kasnije je roman našao načine da sve to unese u sebe, obnovi se i ponovo potisne kratku priču na marginu. Kratka priča je u izvesnom smislu probni poligon za duže prozne forme, te stoga verujem da će tekući početak novog veka biti obeležen novim prodorom kratkih i sažetih formi.
Možda tvoja tvrdnja o većoj popularnosti kratke priče kod samih pisaca nego u čitalačkoj publici nije sasvim tačna. Naime, čitalačka publika veoma dobro zna ko su vrsni pripovedači i ne bi se moglo reći da ne čita njihove priče. Međutim, iz nekog razloga, koji još nisam uspeo potpuno da shvatim, izdavači su spremni da ulože mnogo više para u romane nego u kratke priče. Pogotovo se to sada oseća na velikim književnim tržištima gde se bestseleri i njihovi pisci nameću publici kao prava književnost. Uveren sam, uprkos tome, da bi svaka knjiga priča mogla da postane svetski bestseler kada bi u njeno reklamiranje bila uložena sredstva u istom iznosu kao pri reklamiranju novih romana Džona Grišama ili Stivena Kinga.
Tome treba pridodati i stav koji se sreće u mnogim književnostima, to jest, da je pisanje kratkih priča priprema za pisanje romana, što bi značilo da kratke priče pišu nezreli autori (poput Čehova i Borhesa, valjda), a da su romanopisci svi redom umni i sazreli autori. Bojim se da se takvi stavovi neće uskoro izmeniti, ali meni kao piscu kratkih priča to uopšte ne smeta. Bolje je biti subverzivno popularan nego biti populistički popularan.
A to drugo? Osnovu za svoje pripovetke nalazim u sumnji u mogućnost pripovedanja ili, još bolje, u sumnji da jezik izražava našu pravu stvarnost, da govori jedinu istinu. Ako odatle napravim još jedan korak, onda stižem do apsurda da upotrebljavam jezik da bih izrazio sumnju u upotrebu jezika. Nema, naravno, drugog načina. Jezik je konvencija na koju smo svi osuđeni, ali koju – ma koliko bili njom nezadovoljni – moramo da prihvatimo.
Moj novi životni prostor još više podstiče moju sumnju u jezik, ali, donekle paradoksalno, i moje verovanje u jezik, pogotovo što je jezik kojim pišem sada okružen sasvim drugim jezikom. S druge strane, udaljenost od naših prostora navela me je da se tom prostoru približim upravo u onoj ravni koju najmanje volim: u ravni istorije. Međutim, taj boravak me je podstakao da najviše razmišljam o mogućnostima i nemogućnostima prelaska iz jedne kulture u drugu, iz jezika u jezik, iz osećaja pripadnosti u osećaj izgnanstva.
Mamac je nastao kao rezultat razmišljanja o temama koje sam naveo u prethodnom odgovoru. Nastao je takođe kao izraz moje želje da napokon, posle romana Cink u kojem sam govorio o ocu, napišem knjigu u kojoj ću govoriti o majci. Otuda Mamac mora, između ostalog, da se čita kao odraz Cinka u ogledalu pripovedanja. Nisam siguran da mogu da je čitam kao čitalac – za takvo iskustvo mora da prođe malo više vremena, odnosno moram da zaboravim veći deo samog teksta i stvaralačkog napora uloženog u njegovo nastajanje. Tada ću tek doista znati kakvu sam knjigu napisao.
(drugi deo razgovora objavićemo sutra)