Lana Bastašić (32), rodom iz Zagreba, devojka sa plavim uvojcima, napisala je knjigu (Uhvati zeca, Kontrast izdavaštvo, 2018) koja je mnogo više nego roman užeg izbora u konkurenciji NIN-ovog žirija za 2018. godinu. Na vreme je to prepoznao Danilo Lučić, urednik izdavačke kuće „Kontrast izdavaštvo“, a ubrzo će, koliko da se noć zameni danom, i ostali poklonici književnosti. Razloga je svakako previše, ali svaki dnevnokritički tekst na određenom formatu mora stati, prenoseći tek ono što je impresija i opšte osećanje koje se čitanjem stiče. Kritika će se ovoga puta zaustaviti na generalnom planu Lanine priče, krojeći oko njenog sveta ono što je misao i emocija, a iz svega toga proizlaziće ideja bez koje bi i najbolje konstruisana priča bila tek narativno naklapanje bez smisla.
Počnimo ispočetka, baš kako veli naratorka Sara, i zapitajmo se o čemu Lana piše. Nesumnjivo, reč je o identitetu, ali kakvom? Da li je on kao one istrošene figure u muzeju AVNOJ-a, na čijim temenima neobuzdana Lejla lepi žvakaće gume? U smislu dekora, u obliku maske kojima se pokrivaju lica faraona, da zabašure doba iluzije i vere? Bosna je istrošena kroz mnoge narative, i rat je došao kao pismeni zadatak za mnoge doučene i priučene pisce. U fatamorgani nekakve viševerske sloge i zajednice, Banja Luka je usidrena kao grad prošlosti u kojem se kroz sadašnjost živi samo da bi se iskorišćavale uspomene. U Laninom romanu postoji partitura kada se Sara krije u žbunju, krišom posmatrajući svoju onemoćalu majku kako gnevno kritikuje odsustvo poretka. A malo pre toga pripovedačica će odvojiti home od rodne Bosne – home je Dablin, muž i biljka, dok je Bosna bukagija koja otežava život. Identitet bi u tom smeru mogao da bude negativno određen – kaljavi i neograđen zabran iz kojeg se prvom prilikom mora pobeći.
Ali više od svega identitet je prijateljstvo, pa je možda ta činjenica mnoge navela da Lanu, u trenutku, uporede sa italijanskom književnicom Elenom Ferante koja u četiri toma tematizuje isto ono što će Bastašić opisivati. Lana će po svemu sudeći teško postati toliko čitana kao Elena (pitanje jezika nije samo problem unutrašnje prirode romana, već i spoljašnja komunikaciona spona kojom se Sloveni pokušavaju izvući iz balkanskog rikošeta), ali je u pravu Jasmina Vrbavac, književna kritičarka, kada kaže da je Lanin roman „prvi roman u našoj književnosti o ženskom prijateljstvu u svojoj nimalo romantičnoj verziji.“ Pritom, ova knjiga je tonalno iznijansirana od početka do kraja, pletući emociju koja se u istoj distanci može osetiti i na početku i na kraju. Zapanjujuće je kako autorka gradi dve suprotnosti: dok je jedna bežala iz zemlje, druga je ostajala u njoj, da bez dodatne volje ostane na osrednjom kursu života. Prva se izborila da bi pobegla, druga odustala da bi o(p)stala. Jezik je, biće, osnovno formativno svojstvo koje strukturu drži pod kontrolom. U tekstu nema suvišnih metafora, aluzija, inverzija, referenci, autocitatnosti, iako ponekad možemo naslutiti kuda nas to autorka vodi. Pogled nam je, tehnikom refleksije, pomeren, i da bismo razumeli fabulu moramo uz tekuću radnju pratiti ujednačene i dobro koordinisane retrospekcije koje objašnjavaju raznovrsne monološke odlomke. Oni po svojoj prirodi dužni su sagovornika i problem uvek biva rešen kada Sara prestane da govori o sebi, i počne romansirati o Lejli koju posle dvadeset godina odsustva opet mora trpeti. To čini samo zarad onog detinjstva koje je davno nestalo, u kome su kopane rupe za mrtve zečeve i ispisivane molbe za nestalu braću. Zemlja u koju ni Luis Kerol ne bi slao svoju Alisu, ukoliko to nije potrebno.
Priču o jednom snažnom prijateljstvu koje nije građeno na android aplikacijama i mrežnim instalacijama upotpunili su snažni karakteri. Sara je pesnikinja, autorka jedne zbirke poezije koja duže vreme živi u Irskoj, sa svojim dečkom Majklom s kim ima fino uređen život, bez potrebe da se preterano dovija kroz život. S druge strane sveta, iz eha sećanja, javlja se Lejlin glas, koji upoznajemo isključivo preko Sare. U tekstu ne možemo do kraja suditi o Lejlinom liku (koja u detinjstvu, zarad nacije, menja ime u Lela), premda se on ispisuje preko Sare, ali očito je da je ona koja govori u nemilosrdnom stisku one o kojoj se govori. Njoj duguje detinjstvo, adolescenciju, prva velika životna iskustva, pa čak i motiv da vozi do Beča koji će na trijumfalan način zatvoriti sve ono što je nekad bila.
Impresivno je kako se Lana koristi čistom emocijom, bez patetike, u odsustvu sugestivnosti, hrabro, energično, bez siljenja i dodatnog i naknadnog objašnjavanja, da bi dokazala da je žensko prijateljstvo jedna sveta stvar. Rečenica je u toj meri stilski obrađena da izgleda kao da je svaki znak interpukcije u stvari zatvarao po jedno osećanje. Vibrirali su i izmenjivali se i mržnja, i seta, i strah, i obožavanje, i sreća, i tuga, i iščekivanje, ali zavisnost od drugoga određivalo je sudbine, sve do prekretnice u vidu ostrva.
Related
Da li je roman XX veka žanr za sebe?Pored Stivensonovog Ostrva sa blagom kao direktne reference i Ugrešićkine Lisice kao indirektne, postavlja se pitanje koliki je značaj Alise u zemlji čuda za nastanak ove knjige. Verovatno velik, ako se uzme u obzir da je pripovedačica baš nešto kao Alisa, zalutala i izgubljena na prostoru koji je sve manje realan, a sve više fantastičan. Ali, ja bih ukazao na jednu drugu vizuelnu predstavu, a to je Direrov Mladi zec. Akvarel iz 1502. godine, neverovatno detaljan i razgranat, ponudio je u Sarinoj glavi mogućnost razrešenja drame. A to je, zbilja, bilo pravo pitanje na pravom mestu: da li je Sarino detinjstvo bilo samo „odraz stvarnog prozora, ili je i on bio izmišljen?“ Jer kad se Sara seti da je zapravo ona ukrala tog zeca koji je godinama bio Lejlino ljubimče, i sa njom ga pre vremena u dvorištu pokopala, shvatiće da je „prostor bio u njemu, u tom zecu (…) zauvijek.“ I razumeće da se detinjstvo, ono što ju je takvom načinilo, ne može nikad u celosti izbrisati, jer će vrlo verovatno i nju povući zajedno sa sobom – u one predele podsvesti u kojima nikad ne sija sveća koja najavljuje nadu da ćemo i mi osvanuti sa novim jutrom.
Tekst: Ivan Đurđević