Mračna tajna o životu Alis Manro Šta potresni članak najmlađe ćerke Alis Manro o tome kako ju je očuh seksualno zlostavljao, a majka to prećutkivala i na kraju stala na njegovu stranu, govori o feminizmu u opusu kanadske nobelovke i njenim majčinskim izborima.

Ove nedelje (tekst je izvorno objavljen 10. jula 2024. godine, prim. prev), u potresnoj priči o saučesništvu Alis Manro u seksualnom zlostavljanju njene najmlađe ćerke, saznali smo kako je ona, dobitnica Nobelove nagrade i autorka poznata po svom jedinstvenom gotskom tumačenju ženskih života, zapravo primenjivala svoj feminizam u praksi.
U eseju iz prvog lica, objavljenom u novinama Toronto Star, ćerka Alis Manro, Andrea Skiner, detaljno opisuje višegodišnje seksualno zlostavljanje od strane svog očuha Džeralda Fremlina, koje je počelo kada je imala devet godina. U ranijem eseju, Skiner je napisala: „Seksualno zlostavljanje deteta je silovanje uma, u kojem se otimaju sve sposobnosti isceljenja za mlade.“
Iako je Skiner o zlostavljanju obavestila svog oca Džima Manroa, on je, iz neobjašnjivih razloga, odlučio da to zadrži u tajnosti i da o tome ne obavesti svoju bivšu suprugu. Verovao je da može zaštititi svoju ćerku na daljinu, dok joj je i dalje dozvoljavao da posećuje majku i očuha. Zlostavljanje se nastavilo na različite načine, a Skiner je ostala da se sama nosi s traumom.
Kada je, u svojoj 25. godini, Skiner otkrila ovu strašnu tajnu svojoj majci, Manro je odlučila ne samo da ostane sa svojim mužem već i da ga podrži, čak i nakon što je priznao krivicu i bio osuđen za seksualni napad 2005. godine. Takođe je iskoristila moć svoje slave kako bi stvorila pozitivan narativ o svom mužu i sprečila da tajna ikada dospe do njene publike koja ju je obožavala.
I dok su Fremlinovi postupci lako i brzo osuđeni, nepokolebljiva podrška Manro svom mužu na štetu sopstvene ćerke izazvala je duboko zaprepašćenje kod mnogih koji su čitali i voleli njena dela ili poštovali njen status ikone.

Pisanje o unutrašnjim životima devojaka i žena

Alis Manro, jedina Kanađanka koja je ikada dobila Nobelovu nagradu za književnost, slavi se zbog svog jedinstvenog žanra kanadske, preciznije južnoontarijske gotike, sa intrigirajuće nesavršenim heroinama.
Gotik je ženski žanr, bogat psihološki složenim ženskim likovima, pod snažnim uticajem nekih od najpoznatijih autorki zapadne književnosti: En Redklif, Meri Šeli, sestara Bronte, Dafne di Moria, Alis Manro. Iako ima mnogo definicija, gotik često uključuje erotizovano detinjstvo devojaka, aveti mrtvih majki, domove opterećene porodičnim tragedijama i tajnama, kao i zastrašujuće personifikacije divljih krajolika.
Tokom ženskog pokreta 1970-ih i 1980-ih, američka književna teoretičarka Elen Moers ponovo je proučila ovaj žanr kroz prizmu feminizma drugog talasa. U središtu njene teze bila je ideja da „ženski gotik“ zavisi od suprotstavljenih, ali povezanih emocija majčinstva. Majčinstvo, tvrdila je ona, sadrži i gađenje i radost: ekstatičnu moć stvaranja života, u stalnom sukobu sa strahom od gubitka sopstvenog identiteta.

Nepodnošljiva očekivanja od majčinstva

Majčinstvo je, naravno, bilo jedno od ključnih pitanja feminizma drugog talasa: pravo na kontrolu nad sopstvenim reproduktivnim kapacitetima, potrebe zaposlenih majki, majčinstvo kao neplaćeni rad i, pre svega, kulturna očekivanja da se majčinstvo izražava kroz posvećenu, nesebičnu žrtvu.

Ono majčinsko se na problematičan način ispreplelo sa feminističkom svešću. Filozofkinja Linda Alkov objašnjava kako su kulturne i psihoanalitičke struje feminizma insistirale na jedinstvenosti žena zbog njihove sposobnosti da budu majke. Druge feministkinje su besno odbacivale takav biološki esencijalizam, dok su barem priznavale društvene uslove majčinstva.
Čak i u ovom savremenom dobu feminističke misli, majčinstvo ostaje problematičan faktor kako za socioekonomsku sigurnost, tako i za kulturni identitet žena.
Nepodnošljiv teret idealizovanog majčinstva, međutim, nije ništa u poređenju sa svirepošću majčinske izdaje.

Prekinute porodične veze

Udavši se 1951. godine, sa samo 20 godina, Manro je rekla da joj je pisaća mašina, poklon od prvog muža za rođendan, zapečatila identitet supruge/majke i spisateljice – „dva izbora mog života.“
Do 26. godine, Manro je rodila tri ćerke, od kojih je jedna umrla istog dana kada je rođena. Njena najmlađa ćerka, Andrea, rođena je mnogo kasnije, 1966. godine, koju Manro opisuje i kao početak kraja njenog prvog braka. Godine 1976. Manro se udala za Fremlina, koga je smatrala iskrenom ljubavlju svog života. Te iste godine, Fremlin je seksualno zlostavljao njenu najmlađu ćerku.
Kada je Manro konačno saznala za zlostavljanje 16 godina kasnije, napustila je svog muža. Ali ne da uteši ćerku. Kako Skiner kaže, Manro se osećala poniženom i lično izdanom, i cela porodica je morala da se bavi njenim osećanjima. Fremlin je optužio dete da ga je zavelo i ubedio je Manro da mu se vrati. Usledila je zavera ćutanja. Da bi se zaštitila, Skiner se distancirala od porodice.
Organizacija “The Gatehouse”, koja pruža podršku žrtvama seksualnog zlostavljanja u detinjstvu, kaže da je ovakva porodična reakcija tragično česta. Skiner i njena braća i sestre tražili su savetovanje u ovoj organizaciji kako bi se suočili sa zlostavljanjem koje se dogodilo u njihovoj porodici.
Opravdanje Manro za to što je ostala s Fremlinom do njegove smrti 2013. godine i što je čuvala njegovu tajnu sve do svoje smrti u maju ove godine, proizilazilo je iz njenog iskrivljenog tumačenja feminističke politike majčinstva. Prema jednom pismu koje je Manro napisala, ona je svoju ćerku doživljavala kao seksualnu rivalku, a ne kao žrtvu.
Manro je pisala Skiner: „Rečeno mi je prekasno“, „previše sam ga volela“ i „naša mizogina kultura je kriva ako sam očekivala da će se odreći svojih potreba, žrtvovati se za svoju decu i nadoknaditi propuste muškaraca.“

Naše monstruozno sopstvo

Čak i nakon što je njen muž razotkriven kao zlostavljač, Manro je izabrala „suprugu“, a ne „spisateljicu“, ispred majke. I to je učinila u ime feminizma – izdaja svih njenih književnih „ćerki.“
Sada ostajemo sa rasturenim fragmentima njenog nasleđa, za koje porodica kaže da želi da ga sačuva, ali ne na štetu Skiner. U uvodu pomenutog članka u Toronto Staru stoji: „Žele da svet nastavi da obožava dela Alis Manro. Takođe osećaju potrebu da podele šta je značilo odrastati u njenoj senci i kako je štićenje njenog nasleđa imalo razorne posledice po njenu ćerku.“
Za neke, to može značiti ponovno čitanje dela Manro kroz prizmu njene biografije, ali smatram da je to preterano pojednostavljivanje. Ono nas oslobađa od suočavanja sa uživanjem koje smo nalazili u njenim gotskim pričama o majkama i ćerkama. Ostajemo s verom punom gorljive nade da bismo, suočeni s istim strašnim vestima od naše dece, napravili drugačije, bolje izbore. Ali, Manro je verovala i za sebe da je takva – dok se sve nije dogodilo.
Deo naše kolektivne užasnutosti sa Manro proističe iz naše košmarne verzije nas samih. To je, naravno, deo zadovoljstva gotske proze – prepuštanje izopačenim imaginarnim narativima ukorenjenim u opsesivnoj ljubavi. Samo, ovo nije fikcija. Da parafraziramo Moers, bili smo primorani da stavimo kolektivnu majčinsku anksioznost pred gotsko ogledalo stvarnosti, i užasava nas monstruozno drugo koje čiji odraz nam se vraća.

Tekst: Rebecca Sullivan
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Možete pročitati i intervju sa Alis Manro iz rubrike “The Art of Fiction”, kao i intervju sa ovom autorkom povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost.