Alis Manro: Svaka priča koja će išta valjati obično će se menjati (II deo) "Kada živite u malom gradu, čujete više priča, o najrazličitijim ljudima. U gradu uglavnom čujete priče o ljudima sličnim sebi."

To čini da priča bude funkcionalna?

Ne znam čak ni da li to čini priču boljom. Ono što radi jeste da mi omogućava da nastavim da pišem. To je ono što mislim kada kažem da nemam taj preplavljujući osećaj koji dođe i diktira mi šta da radim. Uvek mi je izuzetno teško da shvatim o čemu želim da pišem. I to jedva uspevam.

Da li često menjate perspektivu ili ton?

Oh, da, ponekad sam nesigurna pa prelazim iz prvog lica u treće, iznova i iznova. To je jedan od mojih najvećih problema. Često koristim prvo lice kako bih ušla u priču, a onda shvatim da to iz nekog razloga ne funkcioniše. U tim trenucima sam prilično podložna sugestijama drugih. Moj agent nije voleo prvo lice u „Albanskoj devici“ (“The Albanian virgin”), pa sam ga, budući da ni sama nisam bila sasvim sigurna, promenila. Ali sam se kasnije vratila na prvo lice.

Koliko svesno, na tematskom nivou, razumete to što radite?

Pa, nije baš svesno. Vidim na koje načine priča može da pođe pogrešnim putem. Negativne stvari uvek lakše uočim nego pozitivne. Neke priče ne funkcionišu tako dobro kao druge, a nekima je sam koncept lakši.

Lakši?

Meni deluje lakši. Ne osećam neku veliku obavezu prema njima. Čitam autobiografiju Mirijel Spark. Ona misli, budući da je hrišćanka, katolkinja, da je Bog jedini pravi autor. I smatra da ne treba da preuzimamo taj autoritet, da ne treba da pišemo prozu o smislu života, koja pokušava da shvati ono što samo Bog može da shvati. Zato ona piše zabavne priče. Mislim da to hoće da kaže. Ponekad i ja pišem priče koje želim da budu zabavne.

Možete li dati neki primer?

Pa, mislim da „Hotel Džek Randa“ (“Jack Rand Hotel”), koji mi se prilično sviđa, funkcioniše na nivou zabave. Tako sam ga i zamislila. Ipak, priča poput „Prijateljica iz moje mladosti“ (“Friend of my youth”) ne funkcioniše kao zabava. Ona deluje na nekom dubljem nivou.

Da li se jednako mučite oko tih priča koje smatrate „zabavnim“ kao i oko svojih glavnih tema?

Da, to je tačno.

Da li postoje priče koje vam uopšte nisu pravile probleme pri pisanju?

Zapravo, „Prijateljicu iz moje mladosti“ napisala sam veoma brzo. Iz anegdote. Postoji jedan mladić kojeg poznajem, radi u biblioteci u Goderihu i istražuje stvari za mene. Jedne večeri bio je kod nas i počeo da priča o komšijama njegove porodice, ljudima sa susedne farme. Pripadali su religiji koja im je zabranjivala da igraju karte, pa su igrali krokinol, što je društvena igra na tabli. Pričao mi je o njima, a ja sam ga zapitkivala o toj porodici, njihovoj religiji, kakvi su ljudi bili. Opisao ih je i ispričao mi o bračnom skandalu: mladić iz njihove crkve verio se za stariju ćerku, a onda, gle čuda, mlađa sestra ostane trudna, pa se brak morao promeniti. Svi su nastavili da žive zajedno u istoj kući. Priča o popravljanju kuće, krečenju pola kuće, sve je to istina. Par je okrečio svoj deo, a starija sestra nije – pola kuće je ostalo neokrečeno.

Nikada nemam problem sa pronalaženjem materijala. Čekam da se pojavi, i on se uvek pojavi.

Da li je stvarno postojala medicinska sestra?

Ne, medicinsku sestru sam izmislila, ali sam dobila ime. Imali smo dobrotvornu akciju u pozorištu u Blajtu, desetak milja odavde. Svi su dali nešto na aukciju kako bi prikupili novac, a neko je predložio da bih mogla ponuditi da ime osobe koja najviše plati bude iskorišćeno za lik u mojoj sledećoj priči. Žena iz Toronta platila je četiri stotine dolara da postane lik. Njeno ime je bilo Odri Atkinson. Iznenada sam pomislila: To je medicinska sestra! Nikad se nisam čula s njom. Nadam se da joj nije smetalo.

Kako je ta priča nastala?

Kad sam počela da pišem priču, bili smo na jednom od naših putovanja iz Ontarija u Britansku Kolumbiju; svake jeseni se odvezemo tamo, a svakog proleća se vratimo. Dakle, nisam pisala, ali sam noću u motelima razmišljala o toj porodici. Onda se cela priča o mojoj majci oblikovala oko toga, a onda i ja, pričajući priču o mojoj majci, i videla sam o čemu je reč. Rekla bih da je ta priča nastala lako. Nisam imala nikakvih poteškoća. Već sam mnogo puta pisala o liku moje majke i o svojim osećanjima prema njoj, nije mi bilo teško da pronađem te elemente.

Imate nekoliko majki u svojim delima. Ta konkretna majka pojavljuje se i u drugim pričama, a deluje veoma stvarno. Ali isto tako i Flo, Ružina maćeha iz „Prosjakinjine služavke“.

Ali Flo nije bila stvarna osoba. Ona je bila vrlo nalik ljudima koje sam poznavala, ali je jedna od onih složenih ličnosti o kojima pisci govore. Mislim da je Flo bila moćna zato što sam tu priču napisala kada sam se upravo vratila ovde nakon što sam bila odsutna dvadeset tri godine. Cela ovdašnja kultura udarila me je kao grom. Svet iz mog detinjstva, koji sam koristila u pisanju, činio mi se kao zaleđeni svet sećanja kada sam se vratila i suočila se sa stvarnošću. Flo je bila oličenje te stvarnosti, daleko grublje nego što sam je pamtila.

Očigledno mnogo putujete, ali vaša dela su u osnovi prožeta ruralnim senzibilitetom. Da li priče koje ovde čujete mnogo više utiču na vas, ili ste koristili jednako mnogo materijala iz svog života dok ste živeli u gradovima?

Kada živite u malom gradu, čujete više priča, o najrazličitijim ljudima. U gradu uglavnom čujete priče o ljudima sličnim sebi. Ako ste žena, često dobijate mnogo od svojih prijateljica. Priču „Drugačije“ (“Differently”) dobila sam iz svog života u Viktoriji, kao i veći deo „Bele deponije“ (“White dump”). Priču „Pristaje“ (“Fits”) inspirisao je stvaran i strašan incident koji se dogodio ovde – ubistvo-samoubistvo para u šezdesetim godinama. U gradu bih o tome samo čitala u novinama; ne bih pokupila sve niti te priče.

postoji velika razlika između dečačkog života u gradu i devojačkog života na farmi.

Da li vam je lakše da izmišljate stvari ili pravite složene likove?

Sada pišem manje lično nego što sam ranije, iz jednog jednostavnog i očiglednog razloga. Detinjstvo se s vremenom iscrpi, osim ako niste poput Vilijama Maksvela, pa uvek uspevate da iznova pronalazite divne nove slojeve u njemu. Dubok, ličan materijal iz druge polovine života su vaša deca. O roditeljima možete pisati kada ih više nema, ali vaša deca će biti tu i dalje, a vi ćete želeti da vas posete u staračkom domu. Možda je mudro preći na priče koje su više zasnovane na posmatranju.

Za razliku od vaših porodičnih priča, mnoge vaše priče mogu se nazvati istorijskim. Da li ikada ciljano tražite takav materijal, ili čekate da vam se sam pojavi?

Nikada nemam problem sa pronalaženjem materijala. Čekam da se pojavi, i on se uvek pojavi. Problem je u tome što sam preplavljena materijalom koji moram obraditi. Za istorijske priče sam morala da istražim mnogo činjenica. Godinama sam znala da želim da napišem priču o jednoj viktorijanskoj spisateljici, jednoj od autorki iz ovog kraja. Ali nisam mogla da pronađem stihove kakve sam želela; svi su bili toliko loši da su bili smešni. Htela sam da budu malo bolji od toga. Pa sam ih napisala sama. Dok sam radila na toj priči, pregledala sam mnoge stare novine, stvari koje moj muž čuva – on radi istorijska istraživanja o okrugu Huron, našem delu Ontarija. On je penzionisani geograf. Iz novinskih isečaka dobila sam snažne slike grada koji zovem Vali. Kada su mi bile potrebne specifične informacije, ponekad bih tražila od bibliotekara da mi pomogne, recimo da pronađe informacije o starim automobilima ili prezbiterijanskoj crkvi iz 1850-ih. On je sjajan. Voli to da radi.

postoji velika razlika između dečačkog života u gradu i devojačkog života na farmi.

A šta je sa tim tetkama, divnim tetkama koje se pojavljuju?

Moja prababa i moja baka bile su veoma važne u našim životima. Na kraju krajeva, moja porodica je živela na toj farmi lisica i kuna koja je propadala, odmah iza najneuglednijeg dela grada, a one su živele u pravom gradu, u lepoj kući, održavajući civilizaciju. Uvek je postojala napetost između njihove kuće i naše, ali to mi je bilo veoma značajno. Obožavala sam to kad sam bila devojčica. Kasnije, kao adolescentkinja, osećala sam se pomalo opterećeno time. Do tada moja majka nije više bila glavna ženska figura u mom životu, iako je bila izuzetno važna osoba; nije više bila ta koja postavlja standarde. Tako su te starije žene preuzele tu ulogu, iako nisu postavljale standarde koji bi me uopšte zanimali, postojala je stalna napetost koja mi je bila važna.

Znači, niste se stvarno preselili u grad, kao što majka i ćerka čine u „Životima devojaka i žena“?

Jesmo, ali samo jednu zimu. Moja majka je odlučila da želi da iznajmi kuću u gradu na jednu zimu, i tako je i učinila. Organizovala je svečani ručak za žene, pokušavala da se uklopi u društvo, koje je za nju bilo potpuno neprobojno. Nije uspela. Prosto nije bilo razumevanja. Sećam se povratka u seosku kuću u kojoj su u za to vreme živeli samo muškarci, moj otac i brat – više se nije mogao videti patern na linoleumu. Kao da je blato preplavilo kuću.

Da li postoji neka priča koja se vama sviđa, a drugima ne? Na primer, da li postoji neka priča koju vaš muž ne voli?

Meni se jako dopada „Mesec u klizalištu na Orandž stritu“ (“The moon in the Orange Street Skating Rink”), ali Geriju se ta priča nije svidela. Zasnovana je na anegdotama koje mi je pričao o svom detinjstvu, pa je, mislim, očekivao da će ispasti sasvim drugačije. Pošto sam mislila da će mu se svideti, nisam imala nikakve sumnje. A onda je rekao: Pa, nije ti baš jedna od najboljih. To je bio jedini put da smo imali problem oko nečega što sam napisala. Od tada je veoma pažljiv i ne čita ništa dok ne odem negde, a onda, ako mu se svidi, pomene mi, a možda i uopšte ne pomene. Mislim da je to način kako treba da funkcioniše brak.

Džeri je odavde, manje od dvadeset milja od mesta gde ste odrasli. Da li su njegove anegdote i sećanja korisniji za vas nego Džiova, vašeg prvog muža?

Ne, Džim je bio iz okoline Toronta. Ali dolazio je iz sasvim drugačijeg okruženja. Živeo je u svojevrsnom prigradskom mestu više srednje klase gde su većina muškaraca radila u Torontu i bili profesionalci. Čiver je pisao o mestima poput tog u okolini Njujorka. Nikada pre nisam poznavala ljude iz te klase, pa mi je njihov način razmišljanja bio izuzetno zanimljiv, ali nije bio anegdotalan. Mislim da sam dugo bila previše neprijateljski nastrojena da bih to cenila; tada sam bila više levo orijentisana. S druge strane, stvari koje mi Džeri priča predstavljaju proširenje svega što pamtim iz detinjstva – mada postoji velika razlika između dečačkog života u gradu i devojačkog života na farmi. Najvažniji deo Džerijevog života verovatno je bio između sedme i četrnaeste godine, kada su dečaci u bandama lutali gradom. Nisu bili delikventi ili slično, ali su radili manje-više šta su hteli, kao neka vrsta subkulture u okviru grada. Devojčice nisu bile deo toga, mislim da nikada nisu. Mi smo uvek bile u malim grupama prijateljica, nismo imale tu slobodu. Tako da mi je sve to bilo veoma zanimljivo.

Koliko dugo ste živeli van ovog regiona?

Udala sam se krajem 1951. godine, preselila u Vankuver i ostala tamo do 1963, a onda smo se preselili u Viktoriju, gde smo otvorili našu knjižaru „Munro’s“. Vratila sam se, mislim, leta 1973. Tako da sam u Viktoriji živela samo deset godina. Bila sam u braku dvadeset godina.

Da li ste se vratili na istok zbog Džerija, ili zbog posla?

Zbog posla. A takođe i zato što sam deset godina živela sa svojim prvim mužem u Viktoriji. Brak se raspadao godinu ili dve. To je mali grad. Imate krug prijatelja koji se svi međusobno poznaju, i čini mi se da je, kada brak počne da se raspada, veoma teško ostati u istom okruženju. Mislila sam da bi to bilo bolje za oboje, a on nije mogao da ode, jer je imao knjižaru. Dobila sam ponudu za posao predavača kreativnog pisanja na Univerzitetu Jork u blizini Toronta. Ali nisam dugo izdržala na tom poslu. Mrzela sam ga, i iako nisam imala novca, dala sam otkaz.

Zato što vam se nije dopalo da predajete književnost?

Ne! Bilo je grozno. To je bilo 1973. Jork je bio jedan od radikalnijih kanadskih univerziteta, a moj razred je bio sastavljen isključivo od muškaraca, osim jedne devojke koja skoro da nije ni imala priliku da govori. Radili su ono što je tada bilo u modi, što je podrazumevalo da budu i neshvatljivi i banalni; činili su mi se netolerantni prema svemu drugom. Bilo mi je korisno da naučim kako da im uzvratim i da izrazim neke ideje o pisanju koje ranije nisam razradila, ali nisam znala kako da im priđem, kako da ne budem njihov protivnik. Možda bih to sada znala. Ali tada mi se činilo da to nema nikakve veze sa pisanjem – više kao dobra priprema za televiziju ili nešto slično, da vam bude lako da koristite klišee. Trebalo je da budem u stanju da to promenim, ali nisam mogla. Imala sam jednu studentkinju koja nije bila u mom razredu, koja mi je donela priču. Sećam se da su mi suze krenule na oči, jer je priča bila tako dobra, zato što već dugo nisam videla dobar studentski rad. Pitala me je kako može da pređe u moj razred. Rekla sam: „Nemoj! Ne približavaj se mom razredu, samo nastavi da mi donosiš radove.“ I postala je spisateljica. Jedina koja je to postala.

Da li se u Kanadi otvorilo mnogo škola za kreativno pisanje kao u Sjedinjenim Državama?

Možda ne u toj meri. Nemamo ovde ništa slično Ajovi. Ali neki naprave karijere predavanjem na katedrama za pisanje. Jedno vreme mi je bilo žao tih ljudi, jer nisu bili objavljivani. Činjenica da su zarađivali tri puta više novca nego što bih ja ikada videla nije mi baš dopirala do svesti.

Nikada nisam donosila odluke imajući na umu pisanje. A opet, nikada nisam mislila da ću odustati od njega.

Čini se da je velika većina vaših priča smeštena u Ontarijo. Da li biste sada izabrali da živite ovde, ili je to bilo usled okolnosti?

Sada kada sam ovde, izabrala bih da ostanem. To je bila kuća Džerijeve majke, i on je živeo tamo da bi se brinuo o njoj. Moj otac i maćeha takođe su živeli u tom kraju; osećali smo da ćemo jedan ograničen period biti ispomoć tim starim ljudima, a zatim ćemo nastaviti dalje. Naravno, iz raznih razloga to se nije dogodilo; oni su odavno umrli, a mi smo i dalje ovde. Jedan od razloga zašto sada ostajemo jeste to što je krajolik veoma važan oboma. To je velika stvar koju delimo. Zahvaljujući Džeriju, cenim ga na sasvim drugačiji način. Ne bih mogla posedovati nijedan drugi krajolik, zemlju, jezero ili grad na ovakav način. To sada shvatam, i zato nikada neću otići.

Kako ste upoznali Džerija?

Poznavala sam Džerija dok smo bili zajedno na univerzitetu. On je bio apsolvent, a ja brucoškinja. Bio je veteran iz II svetskog rata, što je značilo da je između nas sedam godina razlike. Opasno sam se zacopala u njega kada sam imala osamnaest godina, ali on me uopšte nije primećivao. Primećivao je druge ljude. To je bio mali univerzitet, tako da ste na neki način znali svakoga i ko su i šta su. On je bio deo male grupe ljudi za koje se činilo – mislim da smo ih tada zvali boemima, kada se još koristio taj izraz; pisali su poeziju za književni časopis, bili su „opasni“, opijali su se i slično. Mislila sam da je povezan s časopisom, i kada sam napisala svoju prvu priču, deo mog plana bio je da mu odnesem svoj rukopis. Onda bismo započeli razgovor, on bi se zaljubio u mene, i sve bi krenulo odatle. Odnela sam mu priču, a on je rekao: „Džon Kerns je urednik, on je dole niz hodnik.“ To je bio jedini razgovor koji smo imali.

To je bio vaš jedini razgovor tokom svih godina na fakultetu?

Da. Ali nakon što sam objavila priču, on je napustio univerzitet. Radila sam kao konobarica između prve i druge godine studija, kada sam dobila pismo od Džerija. To je zaista bilo divno pismo, potpuno posvećeno priči. To mi je prvo pismo obožavatelja. Ali nije bilo o meni, nije pominjalo moju lepotu niti to da bi bilo lepo da se sretnemo ili bilo šta slično. Bilo je jednostavno književna pohvala. Tako da sam ga cenila manje nego što bih možda da je bilo od nekog drugog, jer sam se nadala da će značiti više. Ali bilo je lepo pismo. Kasnije, kada sam se vratila u London i dobila posao na „Western“-u, čuo me je na radiju. Dala sam intervju. Mora da sam pomenula gde živim i ostavila utisak da više nisam u braku, jer je onda došao da me vidi.

I to je bilo dvadesetak godina kasnije?

Sigurno. Više od dvadeset godina kasnije, a u međuvremenu se nismo videli. Uopšte nije izgledao onako kako sam ga zamišljala. Samo me je pozvao i rekao: „Ovde Džeri Fremlin. U Klintonu sam i pitao sam se da li bismo mogli nekad da odemo na ručak.“ Znala sam da mu je dom u Klintonu i mislila sam da je verovatno došao da poseti roditelje. Mislim da sam do tada već čula da radi u Otavi, neko mi je to rekao. I mislila sam da su mu supruga i deca ostali u Otavi, a on je došao da poseti roditelje i mislio je da bi bilo lepo da ruča sa starom poznanicom. Tako sam zamišljala sve dok nije došao i rekao mi da živi u Klintonu i da nema ni suprugu ni decu. Otišli smo u klub fakulteta i popili po tri martini koktela za ručak. Mislim da smo bili nervozni. Ali vrlo brzo smo se jako dobro upoznali. Mislim da smo do kraja popodneva već razgovarali o zajedničkom životu. Sve je bilo vrlo brzo. Završila sam taj semestar na „Western“-u i onda došla u Klinton, gde smo počeli da živimo zajedno u kući u koju se on vratio da bi se brinuo o svojoj majci.

Niste doneli odluku da se vratite ovamo zbog pisanja?

Nikada nisam donosila odluke imajući na umu pisanje. A opet, nikada nisam mislila da ću odustati od njega. Pretpostavljam da zato što nisam shvatala da uslovi za pisanje mogu biti bolji od bilo kojih drugih. Jedine stvari koje su me ikada sprečile da pišem bili su poslovi – kada su me javno odredili kao spisateljicu i dali kancelariju za rad.

To podseća na vašu ranu priču „Kancelarija“ (“Office”): žena koja iznajmi kancelariju da bi pisala, ali je toliko ometa gazda da na kraju mora da se iseli.

To je napisano zahvaljujući stvarnom iskustvu. Zaista sam dobila kancelariju, i nisam tamo uspela ništa da napišem – osim te priče. Gazda me je stalno uznemiravao, ali čak i kada je prestao, nisam mogla da radim. To mi se dešavalo svaki put kada bih imala postavku za pisanje, kancelariju. Kada sam radila kao pisac-rezident na Univerzitetu Kvinslend u Australiji, imala sam kancelariju tamo, u Odeljenju za engleski jezik, zaista luksuznu, lepu kancelariju. Niko nije čuo za mene, tako da niko nije dolazio da me vidi. Niko tamo ionako nije pokušavao da postane pisac. Bilo je kao na Floridi; stalno su hodali u bikinijima. Tako da sam imala sve vreme ovog sveta, sedela u toj kancelariji i samo razmišljala. Nisam mogla da uhvatim ništa; želela sam, ali to me je paralisalo.

Pitanja: Jeanne McCulloch i Mona Simpson
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde, a treći ovde.

Pročitajte i intervju sa Alis Manro koji napravljen umesto njenog predavanja povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost 2013. godine.