Iz Njujorka nema direktnih letova do Klintona u Ontariju, kanadskog gradića sa tri hiljade stanovnika, gde Alis Manro provodi većinu godine. (Ovaj intervju je prvi put objavljen 1994. godine, prim. prev.) Poleteli smo sa aerodroma La Gvardija rano jednog junskog jutra, iznajmili auto u Torontu i vozili se tri sata po putevima koji su postajali sve uži i sve ruralniji. Predveče smo stigli do kuće u kojoj Manro živi sa svojim drugim suprugom Džerijem Fremlinom. Kuća ima veliko dvorište i neobičnu cvetnu baštu, a, kako je objasnila, to je kuća u kojoj je Fremlin rođen. U kuhinji je Manro pripremala jednostavan obrok sa mirišljavim lokalnim začinima. U trpezariji su police sa knjigama nanizane od poda do plafona; sa strane pisaća mašina počiva na malom stolu. Tu Manro radi.
Posle nekog vremena, Manro nas je odvela u Godrič, veći grad i sedište okruga, gde nas je smestila u hotel Bedford na trgu preko puta suda. Hotel je u zgradi iz XIX veka s udobnim sobama (po dva kreveta i bez klime), kakve bi, čini se, mogle da posluže bibliotekaru ili učiteljici na granici u nekoj od priča Alis Manro. Tokom naredna tri dana vodili smo razgovore u njenoj kući, ali nikada uz uključen diktafon. Intervju smo vodili u našoj maloj sobi u hotelu, jer je Manro želela da “posao drži van kuće”. I Manro i njen suprug odrasli su u krugu od dvadesetak kilometara od mesta gde sada žive; znali su istoriju gotovo svake zgrade pored koje smo prošli, koju smo pohvalili ili u kojoj smo jeli. Pitali smo ima li ikakve književne zajednice u okolini. Iako u Godriču postoji biblioteka, rekli su nam da je najbliža dobra knjižara u Stratfordu, udaljenom tridesetak kilometara. Kada smo pitali ima li drugih lokalnih pisaca, odvezla nas je do trošne kuće ispred koje je čovek go do pojasa sedeo na poslednjem stepeniku, nagnut nad pisaću mašinu, okružen mačkama. „Tu je svaki dan“, rekla je. „Kiša ili sunce. Ne poznajem ga, ali umirem od radoznalosti da saznam šta radi.“
Poslednjeg jutra u Kanadi, opremljeni uputstvima, krenuli smo ka kući u kojoj je Alis Manro odrasla. Njen otac je sagradio kuću i tu uzgajao kune. Posle nekoliko pogrešnih skretanja pronašli smo je: lepa kuća od cigle na kraju seoskog puta, okrenuta ka polju gde je, činilo se privremeno, stajao parkiran avion. S te tačke bilo je lako zamisliti glamur neba, pilota koji odvodi seosku ženu, kao u priči „Beli otpad“ (“White dump”), ili mladog akrobatu pilota koji sleće na ovakvo polje u priči „Kako sam upoznala svog muža“ (“How I met my husband”).
Poput kuće i pejzaža Ontarija, koji podseća na američki Srednji zapad, Manro nije nametljiva. Ljubazna je, s tihim smislom za humor. Autor je sedam zbirki priča, uključujući Otvorene tajne (Open Secrets) koje tek treba da budu objavljene, i jednog romana, Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women). Dobitnica je nagrade generalnog guvernera (najprestižnije književne nagrade u Kanadi) i redovno se pojavljuje u antologiji Najbolje američke priče (Ričard Ford je u izdanju koje je uređivao uključio dve priče Alis Manro) i “Nagrađene priče: O. Henri nagrade”. Takođe, redovno objavljuje u časopisu Njujorker. Uprkos tim značajnim postignućima, Manro o pisanju i dalje govori s dubokim poštovanjem i nesigurnošću koje se često čuju kod početnika. Nema ničega od razmetljivosti ili samouverenosti slavnog pisca, i lako je zaboraviti da ona to jeste. Kada govori o svom radu, čini to tako da ono što radi ne zvuči baš naročito lako, ali je moguće, kao da bi svako to mogao da napravi, samo sa dovoljno rada. Kada smo odlazili, osetili smo taj zarazni osećaj mogućnosti. Deluje jednostavno – ali njeno pisanje ima savršenu jednostavnost koja zahteva godine rada i mnogo verzija da bi se usavršila. Kao što je Sintija Ozik rekla: „Ona je naš Čehov i nadživeće većinu svojih savremenika.“
* * *
Jutros smo posetili kuću u kojoj ste odrasli: da li ste ceo svoj život proveli tamo?
Da. Kada je moj otac umro, još uvek je živeo u toj kući na imanju, koja je bila farma lisica i kuna. Međutim, mnogo se promenila. Sada je to salon lepote koji se zove “Totalno uživanje”. Mislim da je salon u zadnjem delu kuće, a kuhinju su potpuno srušili.
Da li ste od tada ulazili unutra?
Nisam, ali sam razmišljala da ih, ako uđem, zamolim da vidim dnevnu sobu. Tamo je kamin koji je moj otac napravio, i volela bih da ga vidim. Nekad pomislim da bih mogla da uđem i tražim manikir.
Primetili smo avion na polju preko puta puta i setili se vaših priča „Beli otpad“ i „Kako sam upoznala svog muža“.
Da, to je jedno vreme bio aerodrom. Čoveku koji je posedovao tu farmu hobi je bilo letenje i imao je mali avion. Nikada nije voleo poljoprivredu, pa je to napustio i postao instruktor letenja. Još je živ. Odličnog je zdravlja i jedan je od najlepših muškaraca koje sam ikada upoznala. Prestao je da radi kao instruktor letenja kada je imao sedamdeset pet godina. Možda tri meseca posle penzionisanja otišao je na putovanje i dobio neku čudnu bolest koju možete dobiti od slepih miševa u pećinama.
Priče iz vaše prve zbirke, Ples srećnih senki (Dance of the happy shades), jako odražavaju taj kraj, svet vašeg detinjstva. U kom periodu svog života ste pisali te priče?
Pisanje tih priča trajalo je petnaest godina. „Dan leptira“ (“The day of the butterfly”) je najstarija priča. Verovatno sam je napisala kada sam imala dvadeset jednu godinu. Dobro se sećam pisanja priče „Hvala za vožnju“ (“Thanks for the ride”), jer je moje prvo dete ležalo u kolevci pored mene. Tada sam imala dvadeset dve godine. Najkasnije priče napisala sam u svojim tridesetim godinama. „Ples srećnih senki“ je jedna od njih; „Mir Utrehta“ (“The peace of Utrecht”) je druga. „Slike“ (“Images”) je poslednja. „Kauboj braće Voker“ (“Walker Brothers Cowboy”) takođe je napisan posle moje tridesete. Dakle, postoji veliki vremenski raspon.
Kako vam sada deluju? Da li ih ponovo čitate?
Postoji jedna rana priča u toj zbirci, „Svetlucave kuće“ (“The Shining houses”), koju sam morala da čitam u Harborfrontu u Torontu pre dve ili tri godine za poseban događaj kojim se obeležavala istorija časopisa Tamarack Review. Pošto je inicijalno objavljena u jednom od ranih brojeva tog časopisa, morala sam da je pročitam, i bilo je veoma teško. Mislim da sam tu priču napisala kada sam imala dvadeset dve godine. Neprestano sam je uređivala dok sam je čitala, primećujući sve trikove koje sam tada koristila, a koji sada deluju veoma zastarelo. Pokušavala sam brzo da je popravim, dok su mi oči bežale na sledeći pasus tokom čitanja, jer je nisam unapred pročitala. Nikada ništa ne pročitam unapred. Kada čitam neku ranu priču, vidim stvari koje sada ne bih uradila, stvari koje su ljudi radili pedesetih godina.
Da li ikada prepravljate priču nakon što je objavljena? Navodno je Prust, pre nego što je umro, prepravljao prve tomove U potrazi za izgubljenim vremenom.
Da, a Henri Džejms je prepravljao jasne i razumljive stvari da bi postale nejasne i teške. Zapravo, to sam nedavno uradila. Priča „Zaneseni“ (“Carried Away”) uvrštena je u Najbolje američke priče 1991. Ponovo sam je pročitala u toj antologiji, jer sam htela da vidim kakva je, i našla sam jedan pasus koji mi je delovao zaista loše. Bio je to veoma važan mali pasus, možda dve rečenice. Jednostavno sam uzela olovku i prepravila ga na margini knjige da bih mogla da se na njega pozovem kada budem objavila priču u knjizi. Često sam pravila izmene u toj fazi koje su se pokazale kao greške, jer više nisam bila u ritmu priče. Vidim deo teksta koji ne funkcioniše onoliko koliko bi trebalo, i na kraju ga malo „pojačam“. Ali kada konačno ponovo pročitam priču, taj deo deluje pomalo upadljivo. Dakle, nisam baš sigurna što se toga tiče. Možda je odgovor da treba prestati s tom praksom. Trebalo bi da dođe trenutak kada kažete, kao što biste rekli za dete, ovo više nije moje.
Pisala sam očajnički tokom svake trudnoće jer sam mislila da nikada neću moći da pišem nakon nje.
Pomenuli ste da ne pokazujete svoje radove u nastajanju prijateljima.
Ne, nikome ne pokazujem ništa dok je još u procesu nastanka.
Koliko se oslanjate na svoje urednike?
Njujorker je zaista bilo moje prvo iskustvo sa ozbiljnim uređivanjem. Pre toga sam uglavnom imala samo lekturu uz nekoliko sugestija – ništa značajno. Mora da postoji dogovor između urednika i mene o tome šta može da se radi s tekstom. Na primer, urednik koji misli da se u pričama Vilijama Maksvela (William Maxwell) ništa ne dešava ne bi mi bio od koristi. Takođe, potrebno mi je veoma oštro oko za ono čime možda samo zavaravam samu sebe. Čip Mekgraf (Chip McGrath) iz Njujorkera bio je moj prvi urednik i bio je izvanredan. Bila sam zapanjena što je neko mogao tako duboko da razume šta želim da postignem. Ponekad nismo mnogo menjali, ali ponekad mi je davao dosta smernica. Jednu priču, „Sezona ćurki“(“The Turkey Season”), koju je već kupio, potpuno sam prepravila. Mislila sam da će jednostavno prihvatiti novu verziju, ali nije. Rekao je: „Pa, ima stvari u novoj verziji koje mi se više dopadaju, a ima i stvari u staroj verziji koje su mi bolje. Zašto ne bismo pogledali to?“ Nikada nije rekao nešto poput: „Tako ćemo uraditi.“ Tako smo spojili delove obe verzije i mislim da smo na taj način dobili bolju priču.
Kako ste to uradili? Telefonom ili poštom? Da li ikada odete u Njujorker i tamo se dogovarate oko izmena?
Poštom. Imamo veoma plodnu telefonsku komunikaciju, ali smo se uživo sreli samo nekoliko puta.
Kada ste prvi put objavili u Njujorkeru?
„Kraljevske batine“ (“Royal Beatings”) bila je moja prva priča, objavljena 1977. godine. Ali sve svoje rane priče slala sam Njujorkeru pedesetih godina, pa sam duže vreme prestala i slala ih samo časopisima u Kanadi. Njujorker mi je slao ljubazne poruke – olovkom pisane, neformalne poruke. Nikada ih nisu potpisivali. Nisu bile previše ohrabrujuće. Još uvek se sećam jedne: „Rukopis je veoma lep, ali tema je pomalo isuviše poznata.“ I bila je. Bila je to ljubavna priča između dvoje starijih ljudi – starije usedelice koja, kada je zaprosi stariji farmer, zna da joj je to poslednja prilika. Imala sam mnogo starijih usedelica u svojim pričama. Priča se zvala „Dan kada su cvetali asteri“ (“The day the Asters bloomed”). Bila je zaista grozna. I nisam je napisala sa sedamnaest godina; imala sam dvadeset pet. Pitam se zašto sam pisala o starijim usedelicama. Nisam poznavala nijednu.
A udali ste se mladi. Nije kao da ste očekivali da ćete postati starija usedelica.
Mislim da sam duboko u sebi znala da sam starija usedelica.
Da li ste uvek pisali?
Od sedmog ili osmog razreda otprilike.
Da li ste već bili ozbiljan pisac kada ste otišli na fakultet?
Da. Nisam imala šanse da budem bilo šta drugo jer nisam imala novca. Znala sam da ću na univerzitetu biti samo dve godine, jer su stipendije koje su tada postojale trajale samo dve godine. To je bio mali odmor u mom životu, divno vreme. Kod kuće sam, dok sam bila tinejdžerka, bila zadužena za kućne poslove, tako da je univerzitet bio jedino vreme u mom životu kada nisam morala da radim po kući.
Da li ste se udali odmah nakon dve godine?
Udala sam se odmah posle druge godine. Imala sam dvadeset godina. Otišli smo u Vankuver. To je bila velika stvar u vezi s venčanjem – ta ogromna avantura, selidba. Da odemo što dalje, a da ostanemo u zemlji. Imali smo tek dvadeset i dvadeset dve godine. Odmah smo započeli vrlo tipičan srednjoklasni život. Razmišljali smo o tome da kupimo kuću i imamo dete, i brzo smo to i uradili. Prvo dete sam rodila sa dvadeset jednom.
I sve vreme ste pisali?
Pisala sam očajnički tokom svake trudnoće jer sam mislila da nikada neću moći da pišem nakon nje. Svaka trudnoća me je terala da uradim nešto veliko pre nego što se dete rodi. Zapravo, nikada nisam uspela da uradim ništa veliko.
Šta čitaju oni koji pišu: Monika HercegMaterijal o mojoj majci je moj glavni materijal u životu, i on mi se uvek najlakše javlja. Ako se samo opustim, on će isplivati.
U priči „Hvala za vožnju“ pišete iz perspektive prilično bezosećajnog gradskog mladića koji pokupi siromašnu devojku iz malog mesta, s kojom provede noć i biva naizmenično njom privučen i zgrožen njenim sirotinjskim životom. Zapanjujuće je da je ta priča nastala u periodu kada je vaš život bio tako stabilan i konvencionalan.
Jedan prijatelj mog muža došao je da nas poseti tog leta kada sam bila trudna sa svojom najstarijom ćerkom. Ostao je kod nas mesec dana. Radio je za Nacionalni filmski odbor i snimao je film tamo u blizini. Pričao nam je mnogo toga – razgovarali smo kao što ljudi razgovaraju, pričajući anegdote iz života. Ispričao je priču o tome kako je bio u jednom malom mestu na obali Džordžijskog zaliva i izašao s lokalnom devojkom. To je bio susret mladića iz srednje klase s nečim što je meni bilo prilično poznato, ali njemu nije. Tako sam se odmah snažno poistovetila s tom devojkom, njenom porodicom i njenom situacijom, i mislim da sam priču napisala ubrzo nakon toga, jer me beba gledala iz kolevke.
Koliko ste imali godina kada je izašla vaša prva knjiga?
Imala sam oko trideset šest. Godinama sam pisala te priče, a onda mi je urednik iz izdavačke kuće Raierson Press, kanadske izdavačke kuće koju je kasnije preuzeo McGraw-Hill, pisao i pitao da li imam dovoljno priča za knjigu. U početku je planirao da me uvrsti u knjigu zajedno sa još dva ili tri pisca. Taj plan je propao, ali je imao gomilu mojih priča. Zatim je dao otkaz, ali me je preporučio drugom uredniku, koji mi je rekao: „Ako biste mogli da napišete još tri priče, imali bismo knjigu.“ Tako sam napisala „Slike“, „Kauboja braće Voker“ i „Razglednicu“ tokom poslednje godine pre nego što je knjiga objavljena.
Da li ste te priče objavljivali u časopisima?
Većina njih je objavljena u časopisu Tamarack Review. Bio je to lep mali časopis, veoma hrabar. Urednik je govorio da je jedini urednik u Kanadi koji zna sve svoje čitaoce po imenu.
Da li ste ikada imali određeno vreme za pisanje?
Kada su deca bila mala, moje vreme za pisanje bilo je čim bi ona otišla u školu. Tih godina sam mnogo radila. Moj muž i ja smo imali knjižaru, i čak i kada sam radila tamo, ostajala sam kod kuće do podneva. Trebalo je da završavam kućne poslove, ali sam i pisala. Kasnije, kada nisam svakodnevno radila u knjižari, pisala bih dok se svi ne vrate na ručak, a zatim posle njihovog odlaska, verovatno do pola tri, pa bih brzo popila kafu i počela da sređujem stvari po kući, pokušavajući da ih završim pre kasnog popodneva.
Šta ste radili pre nego što su devojčice bile dovoljno velike da idu u školu?
Pisala sam dok su spavale popodne.
Pisali ste dok su spavale?
Da, od jedan do tri popodne. Pisala sam puno toga što nije valjalo, ali sam bila prilično produktivna. U godini kada sam pisala svoju drugu knjigu, Životi devojaka i žena, bila je izuzetno produktivna. Imala sam četvoro dece, jer je jedna od prijateljica moje devojčice živela s nama, i radila sam u knjižari dva dana nedeljno. Radila bih možda do jedan ujutru, a zatim ustajala u šest. Sećam se da sam pomišljala: „Znaš, možda ću umreti, ovo je strašno, imaću srčani udar.“ Imala sam tek trideset devet godina, ali sam to mislila; onda sam pomislila: „Pa, čak i ako umrem, imam već toliko napisanih stranica. Videće kako se završavaju.“ Bila je to neka vrsta očajničke, očajničke trke. Sada nemam tu vrstu energije.
Kako je izgledao proces pisanja Života devojaka i žena?
Sećam se dana kada sam počela da je pišem. Bilo je to u januaru, nedelja. Otišla sam u knjižaru, koja nedeljom nije radila, i zaključala se unutra. Moj muž je rekao da će spremiti večeru, tako da sam imala popodne. Sećam se da sam gledala svu tu veliku literaturu oko sebe i mislila: „Budalo! Šta radiš ovde?“ Ali onda sam otišla u kancelariju i počela da pišem poglavlje pod nazivom „Princeza Ida“, koje govori o mojoj majci. Materijal o mojoj majci je moj glavni materijal u životu, i on mi se uvek najlakše javlja. Ako se samo opustim, on će isplivati. Tako da, kada sam to počela da pišem, krenulo je. Zatim sam napravila veliku grešku. Pokušala sam da napišem regularan roman, jedan običan roman o detinjstvu i adolescenciji. Oko marta sam shvatila da to ne funkcioniše. Nije mi delovalo ispravno i mislila sam da ću morati da odustanem od njega. Bila sam veoma depresivna. Onda sam shvatila da moram da ga rastavim i prebacim u formu priča. Tada sam mogla da izađem na kraj s njim. Tada sam naučila da nikada neću napisati pravi roman, jer nisam mogla da razmišljam na taj način.
Često, kod otprilike tri četvrtine stvari na kojima radim, prilično rano dođem do tačke kada mislim da ću odustati od te priče.
Prosjakinjina služavka je, takođe, neka vrsta romana jer su priče povezane.
Ne želim previše da nagađam, ali često sam želela da napišem još jednu zbirku priča. U mojoj novoj knjizi, Otvorene tajne, postoje likovi koji se ponovo javljuju. Bea Daud iz priče „Vandali“ (“Vandals”) spominje se kao mala devojčica u priči „Zaneseni“, koja je prva priča koju sam napisala za zbirku. Bili Daud je bibliotekarkin sin. Svi se oni pominju u priči „Svemirski brodovi su sleteli“ (“Spaceships have landed”). Ali ne smem dozvoliti da mi sam taj plan odnese prevagu nad pričama. Ako krenem da oblikujem jednu priču tako da se uklapa s drugom, verovatno radim nešto pogrešno, koristim silu za nju koja nije potrebna. Tako da ne znam da li ću ikada ponovo napisati takvu zbirku, iako volim tu ideju. Ketrin Mensfild je u jednom od svojih pisama rekla nešto kao: „Oh, nadam se da ću napisati roman, nadam se da neću umreti ostavivši za sobom samo ove deliće.“ Veoma je teško distancirati se od tog utiska delića, ako sve što ostavljate iza sebe jesu rasute priče. Sigurno ćete pomisliti na Čehova i sve to, ali ipak.
A Čehov je uvek želeo da napiše roman. Hteo je da ga nazove „Priče iz života mojih prijatelja.“
Znam. I razumem taj osećaj da biste mogli to da postignete, da sve spojite u jednu celinu.
Kada počnete da pišete priču, da li već znate o čemu će priča biti? Da li je već isplanirana?
Ne sasvim. Svaka priča koja će išta valjati obično će se menjati. Trenutno počinjem jednu priču „na slepo.“ Radim na njoj svako jutro i prilično je utegnuta. Ne sviđa mi se baš, ali mislim da ću u nekom trenutku ipak uspeti da prodrem u nju. Obično sam prilično upoznata s pričom pre nego što počnem da je pišem. Kada nisam imala redovno vreme za pisanje, priče bi se razvijale u mojoj glavi toliko dugo da sam, kada bih počela da ih pišem, već bila duboko u njima. Sada taj rad obavljam pišući u sveske.
Koristite sveske?
Imam gomile svezaka sa tim mojim strašno trapavim pisanjem, gde samo zapisujem bilo šta. Često se pitam, kada pogledam te prve skice, da li je to uopšte imalo smisla. Ja sam sušta suprotnost piscu s darom brzine, znate, onome iz kojeg jednostavno teče. Uopšte ne shvatam odmah ono što pokušavam da uradim. Često skrenem na pogrešan put i moram da se vratim.
Kako shvatate da ste na pogrešnom putu?
Može se desiti da jednog dana pišem i pomislim da sam uradila odličan posao; napisala sam više strana nego obično. Onda se probudim sledećeg jutra i shvatim da ne želim više da radim na tome. Kada osećam snažnu odbojnost da se tome vratim, kada bih morala da se prisilim da nastavim, obično znam da nešto ozbiljno nije u redu. Često, kod otprilike tri četvrtine stvari na kojima radim, prilično rano dođem do tačke kada mislim da ću odustati od te priče. Prođem kroz dan ili dva teške depresije i mrzovoljnosti. I onda pomislim na nešto drugo što bih mogla da pišem. To je pomalo kao ljubavna veza: izlazite iz razočaranja i tuge tako što izađete s nekim novim, koga zapravo uopšte ne volite, ali to još niste primetili. Onda će mi iznenada sinuti nešto u vezi sa pričom koju sam ostavila; shvatiću kako da je napišem. Ali čini mi se da je to moguće tek nakon što kažem: „Ne, ovo neće uspeti, zaboravi na to.“
Možete li to uvek da uradite?
Ponekad ne mogu, i provedem ceo dan u veoma lošem raspoloženju. To je jedini trenutak kada sam zaista razdražljiva. Ako Džeri razgovara sa mnom ili stalno ulazi i izlazi iz sobe ili pravi buku, budem nervozna i besna. A ako peva ili radi nešto slično, to je strašno. Pokušavam nešto da smislim, ali samo nalećem na zidove; ne mogu da se probijem. Obično to traje neko vreme pre nego što odustanem. Ceo proces može da traje do nedelju dana – tokom tog vremena pokušavam da razmislim o tome, da ga povratim, zatim da odustanem i počnem da razmišljam o nečemu drugom, i onda mi se obično neočekivano vrati dok sam u prodavnici ili dok se vozim. Pomislim: „Oh, pa moram to napisati iz perspektive tog i tog lika, moram izbaciti tog lika, i, naravno, ti ljudi nisu u braku,“ ili nešto slično. Velika promena, koja je obično radikalna promena.
Pitanja: Jeanne McCulloch i Mona Simpson
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo ovog intervjua možete pročitati ovde, a treći ovde.
Pročitajte i intervju sa Alis Manro koji napravljen umesto njenog predavanja povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost 2013. godine.