Alis Manro: Svaka priča koja će išta valjati obično će se menjati (III deo) “U pisanju sam oduvek imala puno samopouzdanja, pomešanog sa strahom da je to samopouzdanje potpuno neosnovano. Mislim da je moje samopouzdanje, na neki način, dolazilo iz neznanja.”

Da li vam je Vankuver pružao manje materijala?

Živela sam u predgrađima, prvo u Severnom Vankuveru, zatim u Zapadnom Vankuveru. U Severnom Vankuveru, muškarci su odlazili na posao ujutru i vraćali se uveče, a tokom dana su tu bile samo domaćice i deca. Bilo je mnogo neformalne bliskosti, pa je bilo teško biti sam. Razgovori su se često vrteli oko usisavanja i pranja vunenih stvari, što me je činilo prilično nervoznom. Kada sam imala samo jedno dete, stavljala bih je u kolica i šetala se kilometrima samo da izbegnem okupljanja uz kafu. Ta kultura je bila mnogo uska i gušila me je više od one u kojoj sam odrasla. Toliko toga je bilo zabranjeno – poput ozbiljnog shvatanja bilo čega. Život je bio strogo organizovan nizom dozvoljenih razonoda, dozvoljenih mišljenja i dozvoljenih načina kako biti žena. Jedini izlaz, činilo mi se, bio je flertovanje s tuđim muževima na zabavama; to je bio jedini trenutak kada se moglo osetiti nešto stvarno, jer je jedina veza s muškarcima koja je imala ikakvu stvarnost, po mom mišljenju, bila seksualna. Inače, muškarci obično nisu razgovarali s vama, ili su to činili s visine. Sretala bih univerzitetskog profesora ili nekoga takvog, i ako bih ja znala nešto o temi o kojoj on govori, to se nije smatralo prihvatljivim razgovorom. Ni muškarci ni žene nisu voleli da pričate. Svet koji vam je bio dostupan sastojao se od ženskih razgovora o najboljim dijetama ili pranju vunenih stvari. Bila sam okružena suprugama alpinista. Toliko sam mrzela to okruženje da nikada nisam mogla pisati o njemu. U Zapadnom Vankuveru, međutim, predgrađe je bilo raznovrsnije, nije bilo samo mladih parova, i tamo sam stekla sjajne prijateljice. Pričale smo o knjigama, skandalima i smejale se svemu kao tinejdžerke. To je nešto o čemu bih volela da pišem, ali nisam – o toj subverzivnoj zajednici mladih žena koje su jedna drugu održavale u životu. Međutim, odlazak u Viktoriju i otvaranje knjižare bila je najdivnija stvar koja mi se dogodila. Bilo je sjajno jer su svi čudaci iz grada dolazili u knjižaru i razgovarali s nama.

Kako ste došli na ideju da otvorite knjižaru?

Džim je želeo da napusti “Iton”, veliki tržni centar u gradu. Razgovarali smo o tome kako bi želeo da započne neki posao, i rekla sam: „Vidi, ako bismo imali knjižaru, mogla bih da pomognem.“ Svi su mislili da ćemo propasti, i naravno, gotovo da jesmo. Bili smo veoma siromašni, ali tada su moje dve starije devojčice već išle u školu, pa sam mogla stalno da radim u prodavnici, što sam i činila. To je bio najsrećniji period u mom prvom braku.

Da li ste oduvek osećali da brak neće potrajati?

Bila sam poput viktorijanske ćerke – pritisak da se udam bio je ogroman, i osećala sam da je to nešto što treba obaviti: Hajde da to završim, pa me više neće gnjaviti, a onda ću biti prava osoba i moj život će početi. Mislim da sam se udala kako bih mogla da pišem, da se smirim i posvetim se onome što je zaista važno. Ponekad, kad se osvrnem na te rane godine, pomislim: Ovo je bila bezosećajna mlada žena. Danas sam daleko konvencionalnija nego što sam tada bila.

U pisanju sam oduvek imala puno samopouzdanja, pomešanog sa strahom da je to samopouzdanje potpuno neosnovano.

Da li svaki mladi umetnik, na neki način, mora biti bezosećajan?

Još gore je ako ste žena. Hoću da iznova i iznova zovem svoju decu i pitam: „Jeste li sigurni da ste dobro? Nisam mislila da budem takva…“ Što bi ih, naravno, razbesnelo, jer to implicira da su na neki način oštećena roba. Neki deo mene je bio odsutan za tu decu, i deca to osećaju. Ne da sam ih zanemarivala, ali nisam bila potpuno prisutna. Kada je moja najstarija ćerka imala oko dve godine, dolazila bi do mene dok sam sedela za pisaćom mašinom, a ja bih je odgurivala jednom rukom dok sam kucala drugom. Rekla sam joj to. To je bilo loše jer je napravilo od nje protivnicu onome što mi je bilo najvažnije. Imam osećaj da sam sve radila naopako: bila sam potpuno opsednuta pisanjem dok su deca bila mala i očajnički me trebala. A sada, kada im uopšte nisam potrebna, toliko ih volim. Muvam se po kući i mislim: „Nekada smo imali mnogo više porodičnih večera.“

Osvojili ste nagradu Generalnog guvernera za svoju prvu knjigu, što je otprilike ekvivalent Pulicerovoj nagradi u našoj zemlji. U Sjedinjenim Državama se vrlo retko dešava da prva knjiga osvoji tako veliku nagradu. Kada se to dogodi, karijera pisca često pati posle toga.

Pa, nisam bila mlada, za početak. Ali bilo je teško. Oko godinu nisam mogla ništa da napišem, jer sam stalno mislila da moram da radim na romanu. Nisam osećala opterećenje bestselerom o kojem su svi pričali, kao što je Ejmi Tan (Amy Tan) imala sa svojom prvom knjigom, na primer. Knjiga se veoma loše prodavala, i niko – iako je osvojila nagradu Generalnog guvernera – niko za nju nije čuo. Odete u knjižare i tražite je, a oni je nemaju.

Da li su vam kritike važne? Da li ste nešto naučili iz njih? Da li su vas ikada povredile?

Da i ne, jer zaista ne možete mnogo naučiti iz kritika, ali vas one ipak mogu povrediti. Javlja se osećaj javnog poniženja zbog loše kritike. Iako vam zaista nije stalo, više biste voleli aplauz nego zvižduke dok silazite s bine.

Da li ste kao dete mnogo čitali? Koje delo je imalo uticaj na vas, ako ga je neko imalo uopšte?

Čitanje je zaista bilo moj život sve do tridesete godine. Živela sam u knjigama. Pisci američkog Juga bili su prvi koji su me zaista dotakli, jer su mi pokazali da možete pisati o malim mestima, ruralnim ljudima i životu koji sam dobro poznavala. Ali ono što me je kod južnjačkih pisaca interesovalo, iako toga nisam bila svesna, jeste da su svi južnjački pisci koje sam volela bile žene. Folkner mi se nije baš dopadao. Obožavala sam Judoru Velti, Fleneri O’Konor, Ketrin En Porter, Karson Mekalers. Imala sam neki osećaj da žene mogu pisati o čudnovatom, marginalnom.

To je nešto što ste i sami uvek radili, zar ne?

Da. Počela sam da osećam da je to naša teritorija, dok je glavni tok velikog romana o stvarnom životu bio muška. Ne znam kako sam stekla taj osećaj marginalnosti, nije da su me izgurali tamo. Možda zato što sam odrasla na margini. Znala sam da postoji nešto kod velikih pisaca zbog čega sam se osećala isključeno, ali nisam znala tačno šta je to bilo. Bila sam užasno uznemirena kada sam prvi put čitala D. H. Lorensa. Često su me uznemiravala shvatanja ženske seksuanosti kod pisaca.

Možete li precizirati šta vas je uznemiravalo?

Ovo: kako mogu biti pisac kada sam objekat drugih pisaca?

Kakva su vaša osećanja prema magičnom realizmu?

Obožavala sam Sto godina samoće. Obožavala sam, ali to se ne može imitirati. Izgleda lako, ali nije. Predivno je kada mravi odnose bebu, kada se devica uzdiže na nebo, kada patrijarh umire, a kiša cveća pada. Ali jednako teško, i jednako predivno, jeste roman Vilijama Maksvela Zbogom, vidimo se sutra (So Long, See You Tomorrow), gde je junak pas. On obrađuje temu koja potencijalno može biti banalna i čini je briljantnom.

Neke od vaših novijih priča kao da ukazuju na promenu pravca.

Pre otprilike pet godina, dok sam još radila na pričama za zbirku Prijateljica iz mladosti, želela sam da napišem priču sa alternativnim stvarnostima. Odupirala sam se tome, jer sam se bojala da će to ispasti kao neka vrsta Zone sumraka – znate već, zaista loše stvari. Plašila sam se toga. Ali napisala sam “Zanesenu” (Carried Away) i samo sam nastavila da se igram s tim i napisala taj čudan kraj. Možda to ima veze s godinama. Promenite percepciju o tome šta je moguće, šta se dogodilo – ne samo šta može da se dogodi, već šta se zaista dogodilo. Imam sve te nepovezane stvarnosti u svom životu i vidim ih i u životima drugih ljudi. To je bio jedan od problema – zašto nisam mogla da pišem romane; nikada nisam videla stvari kao povezane na neki skladan način.

Šta je sa vašim samopouzdanjem? Da li se ono promenilo tokom godina?

U pisanju sam oduvek imala puno samopouzdanja, pomešanog sa strahom da je to samopouzdanje potpuno neosnovano. Mislim da je moje samopouzdanje, na neki način, dolazilo iz neznanja. Zato što sam živela izvan glavnih tokova, nisam shvatala da žene ne postaju pisci tako lako kao muškarci, niti ljudi iz nižih slojeva. Ako znate da možete prilično dobro pisati u gradu gde ne poznajete gotovo nikoga ko čita, jasno je da mislite da imate zaista redak dar.

Ne znam kako bih se osećala da neka od mojih ćerki piše o meni. (…) Mora da je to strašno iskustvo – postati lik u romanu sopstvenog deteta.

Uvek ste vešto uspevali da ostanete izvan književnog sveta. Da li je to bilo namerno ili je rezultat okolnosti?

Dugo je to svakako bilo usled okolnosti, ali je kasnije postalo stvar izbora. Mislim da sam ljubazna osoba, ali ne baš društvena. Uglavnom zato što sam žena, domaćica i majka, želela sam da sačuvam što više vremena. To se tumači kao da me je strah od njega. Izgubila bih svoje samopouzdanje. Čula bih previše razgovora koje ne razumem.

Dakle, bilo vam je drago što ste izvan mejnstrima?

Možda upravo to pokušavam da kažem. Verovatno ne bih dobro prošla da je drugačije. Možda bih izgubila samopouzdanje kada bih bila s ljudima koji su razumeli mnogo više nego ja o onome što rade. I koji su o tome mnogo pričali. I koji su imali samopouzdanje koje bi se prihvatalalo kao čvršće utemeljeno od mog. Ali opet, kod pisaca je teško proceniti – ko je zaista siguran u sebe?

Da li je zajednica u kojoj ste odrasli bila zadovoljna vašom karijerom?

Znalo se da su neke moje priče bile objavljene tu i tamo, ali moje pisanje nije bilo fensi. Nije se dobro primilo u mom rodnom gradu. Seks, loš jezik, neshvatljivost… Lokalni list je objavio tekst o meni: „Gorak introspektivni pogled na život…“ i „Iskrivljena ličnost projektovana na…“ Moj otac je već bio mrtav kad su to napisali. Ne bi to uradili dok je tata bio živ, jer su ga svi stvarno voleli. Bio je toliko cenjen i poštovan da su svi ublažavali takve komentare. Ali nakon što je umro, bilo je drugačije.
Ali on je voleo vaša dela?

Da, voleo je moja dela i bio je veoma ponosan na njih. Mnogo je čitao, ali je uvek osećao blagu sramotu zbog toga. A onda je napisao knjigu neposredno pre smrti koja je posthumno objavljena. To je bio roman o pionirskim porodicama u kopnenom jugozapadu, smešten u period neposredno pre njegovog života, koji se završavao kada je on bio dete. Imao je pravi dar za pisanje.

Možete li nam citirati neki pasus?

U jednom poglavlju opisuje kako je izgledala škola za dečaka koji je živeo malo pre njega: „Na drugim zidovima su bile neke izbledele braon geografske karte. Prikazana su zanimljiva mesta poput Mongolije, gde retki stanovnici jašu na malim konjima obučeni u kapute od ovčje kože. Centralna Afrika je bio prazan prostor obeležen samo krokodilima s otvorenim čeljustima i lavovima koji tamnoputog čoveka drže ogromnim stopalima. U samom centru gospodin Stenli je pozdravljao gospodina Livingstonu, obojica su imali polucilindre na glavama.“

Da li ste prepoznali nešto iz svog života u njegovom romanu?

Ne iz svog života, ali sam prepoznala mnogo toga u svom stilu. Ugao posmatranja, što me nije iznenadilo jer sam znala da to delimo.

Da li je vaša majka pročitala nešto od vaših radova pre nego što je umrla?

Mojoj majci se to ne bi dopalo. Ne verujem – zbog seksa i ružnih reči. Da je bila zdrava, morala bih da se ozbiljno posvađam s porodicom i prekinem veze kako bih objavila bilo šta.

Mislite li da biste to uradili?

Mislim da bih, da, jer sam, kao što sam rekla, tada bila bezosećajnija. Tada nisam osećala nežnost prema svojoj majci kao sada. Ne znam kako bih se osećala da neka od mojih ćerki piše o meni. One su sada otprilike u godinama kada bi trebalo da objave prvi roman koji bi ceo bio o detinjstvu. Mora da je to strašno iskustvo – postati lik u romanu sopstvenog deteta. Ljudi nemarno pišu uvredljive stvari u recenzijama, na primer da je moj otac je bio bedni uzgajivač lisica, i tom slično, koje oslikavaju naše siromaštvo. Jedna feministička spisateljica protumačila je priču “Moj otac” (“My father”) iz zbirke Životi devojaka i žena kao doslovno autobiografski prikaz. Predstavila me je kao nekoga ko je potekao iz bednog okruženja jer sam imala „neodgovornog oca“. To je bila profesorka na jednom kanadskom univerzitetu, i bila sam toliko besna da sam pokušala da saznam kako da je tužim. Bila sam van sebe od ljutnje. Nisam znala šta da radim jer sam mislila: „Za mene nije važno, imala sam ceo ovaj uspeh, ali sve što je moj otac imao bilo je to što je bio moj otac.“ Sada je mrtav. Da li će ga pamtiti kao neodgovornog oca zbog onoga što sam ja napisala o njemu? Onda sam shvatila da ona predstavlja mlađu generaciju ljudi koji su odrasli na potpuno drugačijoj ekonomskoj planeti. Oni žive u državi blagostanja – medicinska nega, socijalna pomoć. Nisu svesni razorne moći nečega poput bolesti za jednu porodicu. Nikada nisu prošli kroz stvarne finansijske teškoće. Gledaju siromašnu porodicu i misle da je to neka vrsta izbora. Ne želeti da se poboljšaš znači biti neodgovoran, glup ili nešto slično. Odrasla sam u kući bez toaleta, a za ovu generaciju to je šokantno, zaista bedno. Ali zapravo, nije bilo bedno. Bilo je fascinantno.

nisu samo ideje ono što vam treba, nisu samo tehnika i veština. Postoji neka vrsta uzbuđenja i vere bez kojih ne mogu da radim.

Nismo vas pitali o vašem pisanju. Koliko dana nedeljno zapravo pišete?

Pišem svako jutro, sedam dana u nedelji. Počinjem oko osam sati i završavam oko jedanaest. Ostatak dana radim druge stvari, osim ako ne radim na završnoj verziji nečega što želim da nastavim, tada radim ceo dan uz male pauze.

Da li se strogo pridržavate tog rasporeda, čak i ako treba da idete na venčanje ili neki drugi ugovoreni događaj?

Toliko sam kompulsivna da imam kvotu strana. Ako znam da ću određenog dana biti odsutna, pokušavam unapred da završim te dodatne strane. To je toliko kompulsivno da je strašno. Ali ne zaostajem mnogo, kao da bih mogla nekako da izgubim ritam. To je nešto što ima veze sa starenjem. Ljudi postaju kompulsivni oko ovakvih stvari. Sada sam kompulsivna i u vezi s time koliko svakog dana hodam.

Koliko hodate?

Tri milje svakog dana, tako da, ako znam da je propustim jedan dan, moram to da nadoknadim. Gledala sam kako moj otac prolazi kroz isto. Štitite se time što mislite da, ako imate sve te rituale i rutine, ništa ne može da vas dotakne.

Kada završite priču posle pet meseci rada, pravite li pauzu?

Odmah prelazim na sledeću. To ranije nisam radila kada sam imala decu i više odgovornosti, ali sada me malo plaši ideja da stanem – kao da, ako stanem, mogla bih da stanem zauvek. Imam mnogo ideja koje čekaju. Ali nisu samo ideje ono što vam treba, nisu samo tehnika i veština. Postoji neka vrsta uzbuđenja i vere bez kojih ne mogu da radim. Nekada je to bilo neiscrpno. Sada povremeno osetim šta bi značilo izgubiti to, i ne mogu ni da opišem šta je to. Mislim da je to potpuna živost u vezi s onim što priča jeste. To čak nema mnogo veze s tim da li će priča biti dobra ili ne. Ono što se dešava u starosti može biti presahnjivanje interesovanja tako da ga ne možete predvideti, jer se to dešava ljudima koji su možda imali mnogo interesa i posvećenosti životu. To je nešto kao da živite od obroka do obroka. Kada putujete, vidite mnogo toga na licima sredovečnih ljudi u restoranima, ljudi mojih godina – na kraju srednjeg i početku starog doba. Osećate to, poput puža koji se polako kreće i razgleda znamenitosti. To je osećaj da se sposobnost za reagovanje na stvari na neki način zatvara. Sada osećam da je to moguće. Osećam to kao mogućnost da dobijete artritis, pa vežbate da to sprečite. Sada sam svesnija mogućnosti da bih mogla izgubiti sve ono što je pre ispunjavalo moj život. Možda je istrajavanje u onome što radite upravo ono što treba da radite da se to ne bi dogodilo. Postoje delovi priče u kojima priča omane. Ali ne pričam o tome. Priča može omanuti, ali vera u važnost njenog stvaranja ne sme. Opasnost je što bi ta vera mogla da nestane. To je možda zver koja vreba u ormaru starosti – gubitak osećaja da vredi raditi neke stvari.

To je pitanje, jer se čini da umetnici rade do samog kraja.

Možda jeste tako. Možda morate biti malo oprezniji. To je nešto o čemu pre dvadeset godina nikada ne bih razmišljala kao da bih mogla da ga izgubim – veru, želju. Pretpostavljam da je to kao kada prestanete da se zaljubljujete. Ali s tim možete da se nosite, jer zaljubljivanje nikada nije bilo tako nužno kao nešto poput ovoga. Mislim da zato i dalje radim. Da, ne prestajem ni na jedan dan. To je kao moja svakodnevna šetnja. Moje telo sada gubi tonus za nedelju dana ako ne vežbam. Pažnja mora biti stalno prisutna. Naravno, ne bi bilo strašno ni da prestanete da pišete. Nije strah od prestanka pisanja ono što me plaši. Plaši me gubitak tog uzbuđenja ili šta god to bilo što osećate i što vas tera da pišete. Ponekad se pitam: šta većina ljudi radi kada im potreba da neprestano rade nestane? Čak i penzioneri koji pohađaju kurseve i imaju hobije pokušavaju da popune tu prazninu, a ja osećam užas pri pomisli da bih mogla biti takva i imati takav život. Jedina stvar koja je ikada ispunjavala moj život bilo je pisanje. Tako da nisam naučila kako da vodim raznovrstan život. Jedini drugi život koji mogu da zamislim je akademski život, koji verovatno idealizujem.

To su takođe veoma različiti životi – život posvećen jednom cilju naspram serijskog bavljenja različitim stvarima.

Idete i igrate golf i uživate u tome, pa se onda bavite baštovanstvom, a zatim zovete ljude na večeru. Ali ponekad se zapitam šta ako pisanje prestane? Šta ako se jednostavno ugasi? Onda bih morala da počnem da učim nešto novo. Ne možete preći sa pisanja fikcije na pisanje nefikcije, čini mi se. Pisanje nefikcije je samo po sebi toliko teško da bi bilo kao da učite potpuno novu veštinu, ali možda bih pokušala da to radim. Nekoliko puta sam pokušala da napravim plan za knjigu, za neku vrstu knjige o porodici kakvu svi pišu. Ali nemam nikakav okvir za to, nikakvo središte.

Šta je s esejem “Raditi za život” („Working for a Living“) koji se pojavio u časopisu “The Grand Street Reader”? Taj tekst zvuči memoarski.

Da. Volela bih da napravim zbirku eseja i ubacim i njega.

Pa, Vilijam Maksvel je pisao o svojoj porodici na taj način u knjizi Preci (Ancestors).

Obožavam tu knjigu, da. Pitala sam ga o tome. Imao je puno materijala na koji je mogao da se osloni. Uradio je ono što mora da se uradi – povezao je porodičnu istoriju s nečim većim što se dešavalo u to vreme – u njegovom slučaju, celokupni verski preporod ranih 1800-ih, o čemu nisam znala ništa. Nisam znala da je Amerika bila praktično bezbožnička zemlja, a da su odjednom širom zemlje ljudi počeli da padaju u trans. To je bilo fantastično. Ako nađete nešto takvo, onda imate knjigu. Trebalo bi mi vremena. Stalno mislim da ću uraditi nešto slično, a onda dobijem ideju za još jednu priču, i ta još jedna priča uvek mi izgleda beskrajno važnija, čak iako je samo priča, od drugog rada. Čitala sam taj intervju u The New Yorker-u s Vilijamom Trevorom, kada je rekao nešto kao: „A onda naiđe još jedna mala priča, i to određuje kakav život treba da bude.“

Pitanja: Jeanne McCulloch i Mona Simpson
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde, a drugi ovde.

Pročitajte i intervju sa Alis Manro koji napravljen umesto njenog predavanja povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost 2013. godine.