Mario Vargas Ljosa postao je nobelovac pre više od deset godina, a Švedska akademija dala je obrazloženje da je to nagrada “za njegovu kartografiju struktura moći i njegove prodorne slike individualnog otpora, revolta i poraza.” Kao i svaki nobelovac, početkom decembra pozvan je da održi predavanje u Švedskoj akademiji, koje je on održao na španskom jeziku.
Naučio sam da čitam sa pet godina na časovima brata Justinijana na Akademiji De la Salje u Kočabambi, Bolivija. To je najvažnija stvar koja mi se ikad dogodila. Skoro sedamdeset godina kasnije dobro se sećam kako je magija pretvaranja reči iz knjiga u slike obogatila moj život, probivši vremenske i prostorne barijere i dozvolivši mi da putujem sa kapetanom Nemom dvadeset hiljada milja pod morem, da se borim sa d’Artanjanom, Atosom, Portosom i Aramisom protiv spletki koje su pretile kraljici za vreme tajnovitog kardinala Rišeljea. Ili posrćem kroz kanalizaciju Pariza, preobražen u Žan Valžana koji na svojim leđima nosi Marijusovo nepokretno telo.
Čitanje je pretvorilo snove u život, a život u snove i postavilo je univerzum književnosti nadohvat ruke dečaku koji sam nekada bio. Majka mi je rekla da je prvo što sam napisao bio nastavak priča koje sam čitao, jer bi me rastužili njihovi završeci, pa sam želeo da im promenim kraj. I možda sam život potrošio radeći ovo, a ne sluteći: produžavao vremenski, kako sam rastao, sazrevao i stario, priče koje su moje detinjstvo ispunjavale egzaltacijom i avanturama.
Voleo bih da je ovde moja majka, žena koja je ganuta do suza čitala pesme Amada Nerva i Pabla Nerude, i deda Pedra, velikog nosa i blistave ćelave glave, koji je slavio moje stihove, i ujaka Luča koji je tako energično urgirao da se i dušom i telom bacim na pisanje, iako je književnost, u to vreme i na tom mestu, pružala tako rđave nadoknade svojim poklonicima. Tokom svog života pored sebe sam imao takve ljude, ljude koji su me voleli i hrabrili i zarazili me svojom verom kada bi mi se javila sumnja. Zahvaljujući njima, a svakako i svojoj tvrdoglavosti i trunki sreće, uspeo sam da posvetim većinu svog vremena strasti, poroku, čudu pisanja, stvarajući paralelni život gde možemo da se sklonimo pred nedaćama, koji čini izvanredno prirodnim i prirodno izvanrednim, koji rastura haos, ulepšava ružnoću, upija trenutak i pretvara smrt u prolazni spektakl.
Pisanje priča nije bilo lako. Kada bi se pretvarale u reči, ti projekti bi venuli na papiru i ideje i slike bi propali. Kako ih oživeti? Srećom, tu su bili majstori, učitelji od kojih se može učiti i primeri koje treba slediti. Flober me je naučio da je talenat nepopustljiva disciplina i dugačko strpljenje. Fokner me je naučio da forma – pisanje i struktura – uzdiže ili osiromašuje teme. Martorel, Servantes, Dikens, Balzak, Tolstoj, Konrad, Tomas Man, naučili su me da su opseg i ambicija u romanu važni koliko i stilska spretnost i narativna strategija. Sartr me je naučio da su reči dela, da roman, drama ili esej, koji se bave sadašnjim trenutkom i poboljšavanjem opcija, mogu promeniti tok istorije. Kami i Orvel su me naučili da je književnost lišena morala nehumana, a Maljro da su herojstvo i ep mogući i u sadašnjosti, kao i u doba Argonauta, Odiseje i Ilijade.
Ako bih u ovom izlaganju pomenuo sve pisce kojima dugujem nešto, ili mnogo toga, njihove senke bi nas gurnule u tamu. Oni su nebrojeni. Pored otkrivanja tajni zanata za pripovedanje, oni su me obavezali da istražujem dubine čovečanstva bez dna, divim se njegovim herojskim delima i užasavam se njegovim divljaštvom. Oni su bili moji najobavezniji prijatelji, oni koji su vitalizovali moj poziv i u čijim sam knjigama otkrio da ima nade i u najlošijim situacijama, da je život vredan truda samo zato što bez njega ne bismo mogli čitati ili zamišljati priče.
Ne bismo smeli da dozvolimo da nas zastraše oni koji žele da nam otmu slobodu koju smo stekli tokom dugog civilizacijskog toka
Povremeno sam se pitao da li pisanje nije solipsistički luksuz u zemljama poput moje, gde je broj čitalaca oskudan, gde je toliko ljudi bilo siromašno i nepismeno i gde je kultura bila privilegija nekolicine. Ove sumnje, međutim, nikada nisu ugušile moj poziv i uvek sam nastavljao da pišem čak i u onda kada je zarađivanje za život apsorbovalo većinu mog vremena. Verujem da sam postupio ispravno, jer da je za procvat književnosti neophodno da društvo dostigne visoku kulturu, slobodu, prosperitet i pravdu, ona nikada ne bi postojala. Ali zahvaljujući književnosti, svesti koju ona oblikuje, željama i čežnjama koje izaziva i našem nezadovoljstvu realnošću kada se vratimo sa putovanja po prelepoj fantaziji, civilizacija je sada manje surova nego kada su pripovedači svojim bajkama počinjali da humanizuju život. Bili bismo gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, konformističniji, ne toliko nemirni, podložniji, a kritički duh, motor napretka, ne bi ni postojao. Poput pisanja, čitanje je protest protiv nedostataka života. Kada u fikciji tražimo ono što nedostaje u životu, kažemo, bez potrebe da to izgovorimo ili čak da to znamo, da život kakav jeste ne zadovoljava našu žeđ za apsolutnim – što je temelj čovekovog stanja – i trebalo bi da bude bolje. Mi smišljamo prozu kako bismo nekako proživeli onoliko života koje bismo želeli da vodimo, dok nam je jedva jedan na raspolaganju.
Bez proze bili bismo manje svesni važnosti slobode za život, pakla u koji se pretvara kada je nagazi tiranin, ideologija ili religija. Neka se oni koji sumnjaju da nas književnost ne samo prepušta snu o lepoti i sreći, već nas upozorava na svaku vrstu ugnjetavanja, zapitaju zašto svi režimi rešeni da kontrolišu ponašanje građana od kolevke do groba sa toliko straha uspostavljaju sisteme cenzuru da je potisnu i tako oprezno motre na nezavisne pisce. To čine zato što znaju rizik od omogućavanja mašti da slobodno luta knjigama, znaju kao proza postaje buntovna kada čitalac uporedi slobodu koja ih čini mogućim i koja se u njima praktikuje, sa opsurantizmom i srahom koji leži i čeka u stvarnom svetu. Hteli oni to ili ne, znali to ili ne, kad smišljaju priče, pisci šire nezadovoljstvo, pokazujući da je svet loše skrojen, a život u prozi bogatiji od života naše svakodnevice. Ova činjenica, ako pusti korenje u njihovom senzibilitetu i svesti, otežava manipulaciju građanima, manje spremnim da prihvate laži ispitivača i tamničara koji žele da ih nateraju da veruju kako iza rešetaka imaju sigurniji i bolji život.
Dobra književnost podiže mostove između različitih naroda i, uživajući, trpeći ili osećajući iznenađenje, ujedinjuje nas u jeziku, verovanjima, navikama, običajima i predrasudama koje nas razdvajaju. Kada veliki beli kit zakopa kapetana Ahaba u moru, srca čitalaca preplaše se na potpuno isti način i u Tokiju, i u Limi i u Timbuktiju. Kada Ema Bovari proguta arsenik, Ana Karenjina se baci pod voz, a Žilijen Sorel popne na skelu i kada u „El suru“ gradski lekar Huan Dalman izlađe iz kafane u pampi da se suoči sa siledžijinim nožem, ili shvatamo da su svi stanovnici Komale, sela Pedra Paramoa, mrtvi, jeza je ista i kod čitaoca koji se klanja Budi, Konfučiju, Hristu, Alahu ili je agnostik, nosi jaknu i kravatu, džalabu , kimono ili bombaču. Književnost stvara bratstvo u ljudskoj različitosti i zaklanja granice podignute među muškarcima i ženama neznanjem, ideologijama, religijama, jezicima i glupošću.
Budući da svako razdoblje ima svoje strahote, naše je doba fanatika, terorista samoubica, jedne drevne vrste koja je uverena da ubijanjem obezbeđuje sebi mesto na nebu, da krv nevinih spira grupnu sramotu, ispravlja nepravde i nameće istinu lažnim verovanjima. Svakog dana u celom svetu, oni koji osećaju da poseduju apsolutne istine žrtvuju bezbrojne stradalnike. Sa raspadom totalitarnih carstava, verovali smo da će zajednički život, mir, pluralizam i ljudska prava dobiti prednost i da će svet za sobom ostaviti holokaust, genocide, invazije i ratove do istrebljenja. Ništa od toga se nije dogodilo. Cvetaju novi oblici varvarstva, podstaknuti fanatizmom, a zbog širenja oružja za masovno uništavanje ne možemo prevideti činjenicu da bilo koja mala frakcija zaluđenika jednog dana može izazvati nuklearnu kataklizmu. Moramo ih osujetiti, suprotstaviti im se i pobediti ih. Nema ih mnogo, mada buka njihovih zločina odjekuje širom planete, a noćne more koje izazivaju obuzimaju nas strahom. Ne bismo smeli da dozvolimo da nas zastraše oni koji žele da nam otmu slobodu koju smo stekli tokom dugog civilizacijskog toka. Odbranimo liberalnu demokratiju koja, sa svim svojim ograničenjima, i dalje znači politički pluralizam, suživot, toleranciju, ljudska prava, poštovanje kritike, zakonitost, slobodne izbore, smenu u vlasti, sve ono što nas udaljava od divljačkog života i približava nas – iako ga nikada nećemo postići – lepom, savršenom životnom stvaralaštvu, koje možemo zaslužiti samo inventivnošću, pisanjem i čitanjem. Sučeljavanjem sa fanaticima branimo svoje pravo na snove i na pretvaranje svojih snova u javu.
Ljubav prema zemlji u kojoj se neko rodio ne može biti obavezna, već kao i svaka druga ljubav mora biti spontani čin srca, poput one koja spaja ljubavnike, roditelje i decu i prijatelje
Kako čitati kratku priču, predavanje Davida AlbaharijaU mladosti sam, kao i mnogi pisci moje generacije, bio marksista i verovao da će socijalizam biti lek za eksploataciju i socijalne nepravde koje su postajale sve teže u mojoj zemlji, Latinskoj Americi i ostatku Trećeg sveta. Moje razočaranje etatizmom i kolektivizmom i moj demokratski, liberalni prelaz u onoga kakav ja jesam – kakav pokušavam da budem – bio je dug i težak i odigrao se polako, kao posledica epizoda poput konverzije Kubanske revolucije, u vezi sa kojom sam na početku bio oduševljen, u autoritarni, vertikalni model Sovjetskog Saveza, zatim svedočanstava disidenata koji su uspeli da se provuku kroz bodljikave žice Gulaga, invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku i zbog mislilaca poput Rejmonda Arona, Žan Fransoa Revela, Isaije Berlina i Karla Popera, kojima dugujem svoje preispitivanje demokratske kulture i otvorenih društava. Ti majstori bili su primer lucidnosti i galantne hrabrosti kada se činilo da je inteligencija Zapada, kao rezultat neozbiljnosti ili oportunizma, podlegla čaroliji sovjetskog socijalizma ili, još gore, krvavim veštičijim sabatima kineske Kulturne revolucije.
Kao dečak sam sanjao da dođem jednog dana u Pariz, jer sam, zanesen francuskom književnošću, verovao da će život tamo i udisanje vazduha koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler i Prust pomoći da me transformišu u pravog pisca, a ako ne napustim Peru, biću tek pseudo pisac koji piše nedeljom i praznicima. I istina je da Francuskoj i francuskoj kulturi dugujem nezaboravne lekcije, na primer da je književnost poziv koliko i disciplina, posao, upornost. Tamo sam živeo dok su Sartr i Kami bili živi i pisali, u godinama Joneska, Beketa, Bataja i Siorana, otkrića brehtovskog pozorišta i filmova Ingmara Bergmana, Theatre National Populaire Žana Vilara i Odeon Žan Luj Baroa, iz Nouvelle Vague i Nouveau Roman i govori, prelepi književni komadi, Andrea Maljroa, i ono što su bili možda najteatralnijji spektakli u Evropi u tom periodu – novinarske konferencije i olimpske grmljavine generala de Gola. Ali možda sam najzahvalniji Francuskoj na otkriću Latinske Amerike. Tamo sam saznao da je Peru deo ogromne zajednice ujedinjene istorijom, geografijom, socijalnim i političkim problemima, određenim načinom egzistencije i izvrsnim jezikom kojim je govorila i pisala. I tih istih godina stvarala je novu, snažnu književnost. Tamo sam čitao Borhesa, Oktavija Paza, Kortasara, Garsiju Markesa, Kortasara, Fuentesa, Rulfoa, Onetija, Karpentjera, Edvardsa, Donosoa i mnoge druge čiji su tekstovi uvodili revoluciju u pripovedanje na španskom jeziku i zahvaljujući kojima je Evropa i dobar deo sveta otkrio da Latinska Amerika nije samo kontinent pučeva, operetskih despota, bradatih gerilaca, maraka za mambo i ča-ča-ča, već ideja, umetničkih oblika i književnih maštarija koje su nadilazile slikovnost i govorile univerzalnim jezikom.
Od tog vremena do sada, ne bez posrtanja i grešaka, Latinska Amerika je napredovala, iako je, kao što je Sesar Valjeho rekao u pesmi Hay, hermanos, muchísimo que hacer (Hej, braćo, toliko toga treba da se uradi). Trpimo manje diktatura nego pre, tu su samo Kuba i njena naimenovana naslednica Venecuela, i neke pseudo populističke, klovnovske demokratije poput onih u Boliviji i Nikaragvi. Ali na ostatku kontinenta demokratija funkcioniše, podržana širokim narodnim konsenzusom, i to prvi put u našoj istoriji, kao u Brazilu, Čileu, Urugvaju, Peruu, Kolumbiji, Dominikanskoj Republici, Meksiku i gotovo celoj Centralnoj Americi, imamo levicu i desnicu koji poštuju zakone, slobodu kritike, izbore i smenjivost vlasti. To je pravi put, a ako ostane na njemu, ako se izbori sa podmuklom korupcijom i nastavi da se integriše sa svetom, Latinska Amerika će konačno prestati da bude kontinent budućnosti i postaće kontinent sadašnjosti.
Moj sunarodnik, Hose Marija Argedas, nazvao je Peru zemljom „svake krvi“. Ne verujem da je bilo koja formula bolje definiše
Nikada se nisam osećao kao stranac u Evropi ili, zapravo, bilo gde. U svim mestima u kojima sam živeo, u Parizu, Londonu, Barseloni, Madridu, Berlinu, Vašingtonu, Njujorku, Brazilu ili Dominikanskoj Republici, osećao sam se kao kod kuće. Uvek sam nalazio jazbine u kojima bih mogao mirno da živim, radim, učim stvari, gajim snove i pronalazim prijatelje, dobre knjige za čitanje i stvari o kojima mogu pisati. Ne čini mi se da je moje nenamerno postajanje građaninom sveta oslabilo ono što se naziva „svojim korenima“, moje veze sa sopstvenom zemljom – što ne bi bilo naročito važno – jer da je to tako, moja iskustva iz Perua ne bi nastavila da me odgajaju kao pisca i ne bi se uvek javljala u mojim pričama, čak i kada se čini da se događaju veoma daleko od Perua.
Umesto toga, verujem da je to što toliko dugo živim van zemlje u kojoj sam rođen ojačalo te veze, dodavši im lucidniju perspektivu i nostalgiju koja razlikuje opisno od suštinskog i omogućava uspomenama da se čuju. Ljubav prema zemlji u kojoj se neko rodio ne može biti obavezna, već kao i svaka druga ljubav mora biti spontani čin srca, poput one koja spaja ljubavnike, roditelje i decu i prijatelje.
Nosim Peru duboko u sebi, jer sam tu rođen, odrastao, formirao se i proživeo ona iskustva detinjstva i mladosti koja su oblikovala moju ličnost i skovala moj poziv, i tamo sam voleo, mrzeo, uživao, patio i sanjao. Ono što se tamo dešava pogađa me i ogorčava više od onoga što se dešava negde drugde. Nisam to poželeo niti nametnuo sebi; to je jednostavno tako. Neki sunarodnici su me optužili da sam izdajnik, a ja sam bio na ivici da izgubim državljanstvo kada sam tokom poslednje diktature zatražio od demokratskih vlada sveta da sankcionišu režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, kao što sam to uvek činio povodom diktatura bilo koje vrste, bilo da su to bili Pinoče, Fidel Kastro, talibani u Avganistanu, imami u Iranu, aparthejd u Južnoj Africi, uniformisani satrapi Burme (danas zvane Mjanmar). I ponovio bih to sutra ako – možda sudbina to ne želi i Peruanci to ne dozvole – Peru ponovo bude žrtva puča koji će uništiti našu krhku demokratiju. To nije bilo unapred određeno, emocionalno delovanje ogorčenog čoveka, kako su neka škrabala pisala, naviknuta da osuđuju druge sa stanovišta sopstvene sitničavosti. To je bio čin u skladu sa mojim uverenjem da diktatura predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti i korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zacele, da ona truje budućnost nacije i stvara pogubne navike i prakse koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju. Zbog toga se protiv diktatura treba boriti bez oklevanja, svim raspoloživim sredstvima, uključujući ekonomske sankcije. Za žaljenje je što demokratske vlade, umesto dele zajedničke ciljeve sa onima koji se hrabro suprotstavljaju diktaturama koje trpe, poput Damas de Blanco na Kubi, venecuelanske opozicije ili Aung San Su Kći i Lju Sjaobo, često iskazuju saglasnost ne sa njima, već sa njihovi mučiteljima. Ovi hrabri ljudi, koji se bore za svoju slobodu, bore se i za našu.
Moj sunarodnik, Hose Marija Argedas, nazvao je Peru zemljom „svake krvi“. Ne verujem da je bilo koja formula bolje definiše: to smo mi i to svi Peruanci nose u sebi, sviđalo se to nama ili ne: gomila tradicija, rasa, verovanja i kultura koje polaze iz četiri glavne tačke. Ponosan sam što se osećam naslednikom pre-hispanskih kultura koje su stvorile tkanine i ogrtače od perja iz Naske i Parakasa i mohikanske ili inkovske keramike izložene u najboljim muzejima na svetu, naslednikom graditelja Maču Pikčua, Gran Čime, Čana Čana, Kuelapa, Sipana, groblja La Bruha i El Sol i La Luna, i Španaca koji su sa svojim vrećama na sedlima, mačevima i konjima u Peru doneli Grčku, Rim, judeo-hrišćansku tradiciju, renesansu , Servantesa, Kuevedo i Gongoru i grub kastiljski jezik zaslađen Andima. A sa Španijom je došla i Afrika, koja je svojom snagom, muzikom i bujnom maštom obogatila peruansku heterogenost. Ako samo malo istražimo Peru, otkrićemo da je, poput Borhesovog Alefa, on mali format čitavog sveta. Kakva nesvakidašnja privilegija za zemlju da nema identitet, jer ih ima sve!
Drugi deo ovog predavanja pročitajte ovde.
Pročitajte i predavanje Olge Tokarčuk povodom dobijanja Nobelove nagrade ili predavanje aktuelne laureatkinje istom progodom.
Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić