Maja Anđelou o slobodi Cenjena američka umetnica, spisateljica i aktivistkinja Maja Anđelou u ovom intervjuu iz 1973. govori o slobodi, o identitetu crne žene u SAD, o borbi za ženska prava i kakvu pouku bi prenela svojoj ćerci

Početkom 70-ih, cenjeni novinar Bil Mojers (Bill Moyers) upoznao je Maju Anđelou — voljenu pesnikinju, memoaristkinju, dramaturškinju, glumicu, producentkinju, filmsku stvarateljku, aktivistkinju za građanska prava i jednog od najuticajnijih književnih glasova našeg vremena — na jednoj večeri u Njujorku. Kada su njih dvoje porazgovarali, shvatili su da su odrasli na jugu na udaljenosti od samo sto milja – on, beli dečak u „nežnom i komšijskom belom svetu koji je velikodušno bio otvoren za ambicioznost i sreću“; ona, crna devojčica „u skučenom drugom svetu Juga gde je progonjena, čije su granice crna deca prelazila samo u mašti, pa čak i tada uz nepodnošljiv rizik“; „dva stranca iz istog, ali različitog mesta.”

Ovoga se Mojers priseća dok sedi sa Anđelou 21. novembra 1973. i dalje stvara jedan od njegovih legendarnih intervjua, koji se nalazi u potpuno fantastičnoj zbirci Razgovori sa Majom Anđelou iz 1989. (Conversations with Maya Angelou).

Nakon što Mojers, koji iskreno hvali svoje goste, u kratkom biografskom uvodu nabroji mnoga postignuća i priznanja koja je postigla Anđelou, on glatko skrene u neprijatno, ali neophodno, pitajući autorku o paralelnim borbama koje je vodila kao osoba crne kože i kao žena „u društvu koje ne zna ko si.” Njen odgovor dolazi kao vitalni podsetnik da je „identitet nešto što stalno stičete (…) proces u kojem morate biti aktivni“:

 

Pa, na tome se radi, svakako. Biti slobodan je jednako teško i neprekidna je borba – ili bolje rečeno, boriti se za svoju slobodu, boriti se da budete slobodni, isto je kao boriti se da budete pesnik ili dobar hrišćanin, ili dobar Jevrejin, ili dobar musliman ili dobar zen budista. Radite po ceo dan i postignete nekakav uspeh pre nego što padne noć, odete na spavanje i probudite se sledećeg jutra sa poslom koji tek treba uraditi. Dakle, počinjete iznova.

 

Ona govori i o lenjosti stereotipa:

 

Sve što treba da uradite je da nekome lupite etiketu. I onda ne morate da se bavite fizičkim činjenicama. Ne morate da se pitate da li čekaju uskršnjeg zeca ili vole Božić, ili, znate, vole svoje roditelje i mrze malu decu i plaše se pasa. Ako kažete, oh, to je narkoman, to je crnja, to je čifut, to je Jevrej, to je honkie (pogrdni izraz za belce u SAD, prim. prev.), to je – vi samo (…) – to je kraj.

 

Kada Mojers pita Anđelou da li ona na pokret za oslobođenje žena, koji je u to vreme u najkritičnijem zenitu, gleda kao na „fantaziju bele žene“, ona odgovara osvrtom na sociokulturnu istoriju:

 

Ne, sigurno nije fantazija. (…) Neophodnost je. (…) Definitivno im je potreban. (…) [Ali govori] vrlo malo [o crnim ženama], bojim se. Vidite, bele žene su u ovom društvu naterane da se osećaju suvišno. Belac može sam da upravlja svojim društvom.

 […]

Beli Amerikanac možda ne čini belu Amerikanku suvišnom, već samo nekom vrstom malog ukrasa. Nije baš od sušte važnosti za razvoj situacije.

Međutim, crna Amerikanka nikada se nije mogla tako osećati. Nijedan crni Amerikanac u bilo kom trenutku u našoj istoriji u Sjedinjenim Državama nije mogao da oseti kako mu ta crnkinja nije potrebna tik uz njega, rame uz rame — u tom polju pamuka, na pijaci robova, u getu, gde god. Ta crnkinja je sastavni, ako ne i najvažniji deo porodične jedinice. Postoji neka vrsta snage koja je skoro zastrašujuća u crnkinjama. Kao da im čelična šipka prolazi kroz glavu sve do stopala. I verujem da moramo da zahvalimo crnim ženama ne samo što su održale crnu porodicu u životu, već i belu porodicu.

Kasnije u razgovoru, Anđelou iznosi neobičnu tvrdnju da je Votergejt „najpozitivnija stvar koja se dešava u ovoj zemlji“ (i zanimljivo je ponovo razmotriti njeno obrazloženje četiri decenije kasnije, sa pokretom kao što je “Okupirajte Vol strit”), objašnjavajući:

Verujem da da. Zato što su beli Amerikanci — vidite, postojao je period kada su beli Amerikanci marširali na Selmu i marširali na Vašington misleći da marširaju za crnce, vidite. Ali borba oko Votergejta je belačka. Za njihov moral, za njihov integritet. To je prvi put od XIX veka da je veliki broj belaca zaista zabrinut za sopstveni moral. Početkom XIX veka bilo je belaca koji su postali abolicionisti i podržavali Podzemnu železnicu, ne zato što su voleli crnce, već zato što su voleli istinu. I od tada nikada – mislim, sve što smo radili u II sv. ratu, gde smo se svi okupili i zajedno potegli, i tako dalje, bio je za nekog drugog. Bilo je za Jevreje i Evropu.

Ali odjednom — ne tako iznenada — u Sjedinjenim Državama ljudi su zabrinuti za sopstveni moral, za sopstveni nastavak. (…) I to će se, verujem, odraziti zauzvrat i vremenom na borbu crnaca u Americi.

Nagoveštavajući svoju besmrtnu mudrost o domu i pripadanju koju će napisati 35 godina kasnije, Anđelou se još jednom vraća na temu slobode:

Slobodni ste samo kada shvatite da nigde ne pripadate – pripadate svugde – ni jednom mestu. Cena je visoka. Nagrada je velika.

Kada Mojers pita Anđelou koju mudrost bi podelila sa zamišljenom mladom ćerkom – pitanje koje će izroditi divno “Pismo mojoj ćerki” više od tri decenije kasnije – ona ​​kaže:

Rekla bih da možete naići na mnoge poraze, ali nikada ne smete biti poraženi, nikada. U stvari, možda bi čak bilo potrebno suočiti se sa porazom. Možda će biti potrebno, da se pređe preko toga, do kraja, i da se nastavi dalje. Naučila bih je da se mnogo smeje. Da se mnogo smeje najblesavijim stvarima i da bude veoma, veoma ozbiljna. Naučila bih je da voli život, budite sigurni u to.

Mojers pita Anđelou kako je, uprkos razornim događajima u njenom životu, uspela da „ostane otvorena za svet, otvorena za nadu“ i ona odgovara:

Pa, mislim da doćeš do pozicije u kojoj shvatiš da nemaš šta da izgubiš. Ništa. Onda nema razloga da se opterećuješ. Nisam imala razloga da se stežem. Smatrala sam da je glupo da se stežem, da se zatvorim i ne držim ništa u sebi. Zato sam odlučila da probam sve, da budem širom otvorena za ljudska bića, za sva ljudska bića – gledajući na njih onako kako ih ja razumem, ne onako kako oni žele da jesu, već kakvima ih ja razumem. Jako istinito — ne idealistično, već realistično. I videla sam da bi ta osoba da je znala bolje postupila bolje. To ne znači da se ne štitim od njenih postupaka, znate.

Intervju na kraju opisuje pun krug pitanjem o slobodi, o kojoj Anđelou nudi jedno poslednje, dirljivo, kontraintuitivno, ali duboko razmišljanje:

Biti slobodan znači biti u mogućnosti da prihvatite ljude onakvima kakvi jesu, a ne pokušavati da razumete sve što jesu ili da budete ono što oni jesu. (…) Mislim da je jedna od najopasnijih izjava u Sjedinjenim Državama, ili opisnih fraza, da je to melting pot. I pogledajte kakvu je sluz to napravilo.

Tekst: Maria Popova
Izvor: themarginalian.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Kristina Karmel

Pročitajte takođe i tekst 16 misli Maje Anđelou.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: