Ljubavi i društvo: Čekajući Švedsku (intervju)

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: Čekajući Švedsku (intervju)

Gost : Stefan Lindbjer, učitelj iz Malmea

Sada, dirnuli ste mi u ljubav, dotakli ste je, pogodili ste stenu, izgurali ste planinu.
Sada, bićete uništeni!

Ova parola potiče od žena iz borbe za Afro-Američku slobodu i u stvari glasi: “Sada, dotakli ste žene, dirnuli ste žene, pogodili ste stenu, izgurali ste planinu. Sada ćete biti uništeni!“ To je parola u koju nemam sumnje. Ali, može li se primeniti na ljubav u sred države, među papirima, preškrabanu i stavljenu na čekanje. Pi piip, pi piip…, ljubav koja blinkće sama, dok joj država ne otvori vrata da se spoji sa svojim drugim parčetom… Sama sebi dovoljna ljubav ne postoji. Kao što ne postoji čovek koji je slobodan kao pojedinac. Postati čovekom se može samo kolektivnom borbom za slobodu. U to verujem, tim se dičim… Kroz kolumnu “Ljubavi i Društvo“ ponekad izmišljam ljude, i oni nastaju, kao u svakoj fikciji, iz kombinacije različitih iskustava, raspoloženja i na kraju, ljudi. Kao i rod, fikcija ima mogućnost da sve dovede u pitanje. Kao prastari transseksualni (rod) koji nam poput glavnog Boga postavlja sva početna pitanja: čini li me telo onim ko sam, promenim li telo nastajem li iznova, promenim li telo umirem li ja, ko sam ja, kako biti muškarac na svoj način i ostati živ, kako postati sopstvenom ženom i ostati živa, itd. Pitanja koja vraćaju na čovečnost i htela bi da nas učine boljim… No, dok se to ne dogodi, za tren se vraćam dokumentarizmu i dajem vam ovaj razgovor sa čovekom u situaciji čekanja dok, žena kojom je oženjen ne dobije dozvolu da se vrati na život i rad u Švedsku.

Ima li nečeg što te je iznenadilo u ovom Jasmininom čekanju dokumenata, nešto što nisi znao, o čemu ranije nisi mislio?

Od ranije, imam iskustvo veze sa osobom koja nije iz Švedske, tako da mi je proces poznat. Ali, uvek sam jednako frustriran razlikom koja se pravi između ljudi koji su iz EU zemalja i onih koji nisu. I nepoverenjem koje pokazuju Šveđani… Posebno sada, ova nefleksibilnost birokratije. Izgleda mi kao da bi cela naša situacija, i svo ovo čekanje, moglo biti razrešeno u sat vremena… Potrebno je strpljenje iako se ja ne bojim da napravim promene u životu ili da se adaptiram na novu situaciju. Upravo sam dao otkaz na poslu da bih došao u Novi Sad i bio sa Jasminom dok čeka dozvolu boravka.

Iz ove tvoje perspektive, da li je moguće da država zaista uđe, uznemiri ili čak, odvoji ljude od ljubavi, uništi je?

O, da, definitivno. Mi smo u ovom čekanju i borbi poslednjih nekoliko meseci. Jasmina je dobila pismo u kome joj država saopštava da u roku od dve nedelje mora da napusti zemlju, što je priličan šok, posebno kada imaš sasvim drugačije planove…

Šta biste vas dvoje uradili da Jasmini ne dozvole da se vrati u Švedsku?

Pored toga što bih se razbesneo, smatrao bih Švedsku tragičnom, bio bih tužan… Ovog trenutka ljudi su u Švedskoj slobodni da se zaljube u koga god hoće i budu sa tom osobom (makar se na to čekalo i dve godine)… Ako tako nešto ne bi bio slučaj, ako bi mi društvo i država određivalo koga ću imati za životnog partnera ili partnerku smatrao bih to društvo i državu veoma opasnim… A praktično, šta bismo uradili? Pa tu je Danska, tu su neke druge zemlje u kojima se može živeti po sopstvenom izboru… Ili bih došao u Srbiju. Ako i to ne bi bilo moguće, Jasmina bi ilegalno živela u Švedskoj…

“Ljubav uđe u tebe… Ljubav ti govori šta da radiš…“ Kako razumeš ove rečenice?

One su prilično tačne što se tiče mog života… Pretpostavljam da neki ljudi donose odluke više svojom glavom nego srcem, ali ja pratim svoje srce… Najvažniji cilj za mene je da pokušam da živim život u kom ću biti iskren prema svojim osećanjima i sposoban da pratim želje svog srca. Pa neka to i znači da neću ostvariti neke druge, materijalne životne ciljeve… Biti bogat za mene znači imati dovoljno vremena za voljene ljude, za lične poduhvate i prosto, uživati u životu na način koji mi paše…

Bojiš li se nečega u ljubavi?

Teško pitanje… Ponekad se bojim da će magija, koju zovemo ljubav, nestati. Onda, opet, znam da je za ljubav potreban i trud, pa tako strah da ne izgubim ljubav učini da se malo više potrudim… U nekim trenucima plašim se i smrti koja nam u bilo kom momentu može ući u život i uništiti ljubav…  

Šta si ti kao švedski građanin naučio da očekuješ od države, osećaš li se delom tog sistema?

Odrastajući u Švedskoj, posebno 80-ih, kada je društvo bilo još uvek umnogome socijalističko, znao sam da država zapravo radi za građane. Imaš puno prava kao građanin, obrazovanje, zdravstveno osiguranje, itd. O tome ne misliš kao dete, ali kasnije kada odrasteš i posetiš druge zemlje postane ti jasno. Recimo, meni nije problem da plaćam poreze i takse kada znam da novac odlazi na građenje jačeg društva. U Švedskoj, još uvek, prema internacionalnim standardima, nema mnogo korupcije i mi ne trošimo naš novac na vojsku i sl. Dakle, lično mi nije problem da platim i veći porez ako znam da mi kao društvo radimo nešto zajedno, a ne da se određena grupa individua koristi o naš rad i novac. Očekujem i to da država podrži one koji su iz bilo kog razloga ostali na margini i ne mogu da se brinu o sebi. Očekujem da država ne napusti najslabije i one sa najmanje resursa. U suštini, osećam državu kao nešto dobro, nešto što želi najbolje za svoje građane. Naravno, ljudi imaju različite želje… Ali u dobru ili zlu osećam da sam deo tog sistema, iako bih voleo da neke stvari drugačije funkcionišu.

Pričaj mi o ljubavi sa Jasminom, šta učite jedno od drugog? Na kojim mestima voliš da ste zajedno?…

Pa, definitivno me uči o ljubavi. Šta je to biti voljen i voleti. Takođe, ona je odlična profesorka srpskog i jednog dana ja ću vrlo dobro govoriti jezik!… Volim da zajedno vozimo bicikle. Volim da putujemo zajedno. Da pravimo zajedničke planove. Volim kada putujemo zajedno vozom. Voz je naše magično mesto! Vozilo koje ide negde drugde. Ja sam dnevni sanjar, i nije me sramota da to kažem. Zajedničko snevanje isto je kao da gradimo nešto zajedno i način je da dotaknemo nade, želje, strahove jedno drugog.

Živiš u društvu prepunom različitih kultura. Sa te pozicije, šta misliš, zašto je ljudima toliko teško da prihvate one “drugačije“, zašto nam je ta razmena daleka, čega se toliko bojimo?

… Mislim da Evropa danas jeste u opasnom stanju sa ksenofobijom u kombinaciji sa ekonomskom stagnacijom. Podseća na vreme tridesetih godina i to je vrlo zastrašujuće… Verujem da se ljudi najviše plaše nepoznatog. Jednom kada nepoznato postane poznato nije više tako strašno. Rasisti ili rasističke zajednice u Švedskoj su naravno mesta na kojima ima vrlo malo “stranaca“. I oni koji ih se najviše boje i najviše ih napadaju su oni koji imaju najmanje kontakta sa “strancima“. Zbog toga je za društva veoma važno da kreiraju načine da se ljudi iz različitih kultura mogu upoznavati. Tako ćemo prestati da se bojimo jedni drugih. Nažalost, poslednjih dvadeset godina Švedska je napravila neke izbore otvaranja tržišta koja su desničarskog tipa i učinila sve ovo o čemu pričam težim. Na primer, privatne škole su postale slobodan izbor, nezavisno od toga u kom delu grada živiš, a na kojoj adresi je škola… To je naravno dobro za decu čiji roditelji imaju novac da plate ove škole, a koji su i sami dobro obrazovani. Onda, tu su škole (a ja sam nastavnik u jednoj od takvih) u kojima manje od 5% učenika govori Švedski kod kuće i čiji su roditelji na veoma niskom socio-ekonomskom nivou i imaju ograničene mogućnosti da dobiju informacije o svemu što je dobro za njihovu decu. Između ostalog, to vodi u veliki razlaz onih koji imaju i onih koji nemaju. Isto tako vodi društvu u kom ljudi nikada ne moraju da se sretnu sa drugačijima nego što su oni i to nas ponovo dovodi do onog straha i rastuće ksenofobije. A na taj način baš svi gubimo.

… I još, znam sa sviraš klavir, pa pokušaj da uporediš improvizaciju u muzici i u životu…

Životno iskustvo i znanje o životu može se posmatrati paralelno sa znanjem o teorije muzike… Sposobnost da delamo u ovom društvu zavisi od mnogo toga, što je uglavnom izvan naših moći (zdravlje, zemlja rođenja, ekonomski status, itd.) i to se može povezati sa tehničkom veštinom na instrumentu. Ako imaš sreće pa si rođen/a kao zdrava osoba, u bogatoj zemlji, od obrazovanih roditelja, imaš veće mogućnosti da razviješ dobru tehniku improvizacije u životu. Ili, bar, imaš više izbora. Improvizacija u životu i muzici tiče se konstantnog pravljenja izbora o tome šta sledeće učiniti i gde nas to vodi… Svaki život je improvizovan, iako želimo da verujemo da imamo neki logičan plan, mi ne znamo šta će biti sutra.

Novi Sad, 2016.