Kazuo Išiguro – Jedno veče u XX veku, i drugi mali napreci (Nobelovo predavanje, III deo) Kazuo Išiguro dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2017. godine, a ovo je njegovo Nobelovo predavanje, tradicionalno održano decembra iste godine.

Kazuo Išiguro, britanski pisac japanskog porekla, dobio je Nobelovu nagradu za književnost uz obrazloženje da je pisac koji je „u svojim romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod našeg iluzornog osećanja povezanosti sa svetom“. Njegov novi, ovogodišnji roman Klara i sunce, prvi nakon dobijanja Nobela, biće objavljen kod nas u narednim mesecima.

Jedne večeri pri početku 2001, u zatamnjenoj prednjoj sobi naše kuće u severnom Londonu (gde smo do tada živeli), Lorna i ja počeli smo na VHS kaseti prihvatljivog kvaliteta da gledamo Dvadeseti vek, film Hauarda Hoksa iz 1934. godine. Naslov filma nije se odnosio na vek koji smo upravo napustili, kako smo ubrzo saznali, već na poznati luksuzni voz iz tog vremena koji je povezivao Njujork i Čikago. Kao što neki od vas verovatno znaju, film je komedija nadasve brzog tempa, čija se radnja većinom odigrava u samom vozu, i bavi se brodvejskim producentom koji, sa sve većim očajem, pokušava da spreči svoju glavnu glumicu da ode u Holivud i postane filmska zvezda. Film je izgrađen na izuzetnoj komičnoj ulozi Džona Barimora, jednog od velikih glumaca svog vremena. Njegovi izrazi lica, gestikulacija, skoro svaka rečenica koju izgovori, prepuni su ironija, kontradiktornosti i grotesknosti čoveka koji se davi u egocentričnosti i samodramatizaciji. Izvanredna gluma, na toliko načina. Međutim, kako je film odmicao, uhvatio sam sebe neočekivano odsutnog, što me je isprva zbunilo. Obično volim Barimora, i obožavalac sam drugih filmovima Hauarda Hoksa iz tog perioda, poput Njegova devojka Petko i Samo anđeli imaju krila. A onda, nakon sat vremena gledanja, pade mi na pamet jednostavna i frapantna misao. Razlog zbog kojeg mnogi živopisni, neprikosnoveno uverljivi junaci romana, filmova i predstava tako često ne uspeju da me dotaknu jeste taj što ti junaci nisu povezani bilo kakvim zanimljivim ljudskim odnosom sa drugim junacima. I istog trenutka mi se javila i sledeća misao o sopstvenim romanima: šta bi se desilo da prestanem da se brinem o svojim junacima, i počnem umesto toga da se bavim njihovim međusobnim odnosima?

Dok se voz truckao ka zapadu i dok je Džon Barimor postajao sve komičniji, pomislio sam na čuvenu razliku koju E.M. Forster podvlači o trodimenzionalnim i dvodimenzionalnim junacima. Junaci u priči postaju trodimenzionalni, rekao je, time što nas „uverljivo iznenade”. Time bi postali zaokruženi. Ali, pomislio sam, šta ako junaci jesu trodimenzionalni, ali njihovi odnosi nisu? U istom tom nizu predavanja, Forster kasnije koristi duhovitu sliku da ilustruje svoju poentu i govori o izvlačenju toka priče iz romana kleštima, poput nemirne gliste, koju potom proučava pod svetlom. Da li bih mogao da izvedem sličan eksperiment i pod svetlom zagledam različite odnose koji se prožimaju kroz bilo koju priču? Mogu li to da uradim sa sopstvenim delima, pričama koje sam napisao i koje tek planiram da napišem? Mogao bih da razmatram, recimo, ovaj odnos mentora i đaka. Govori li nam on nešto pronicljivo i sveže? Ili postaje očigledno, sada kada buljim u njega, da je u pitanju jedan izlizan stereotip, poput onih koji se mogu naći u stotinama osrednjih priča? Ili ovaj odnos između dvoje takmičarski nastrojenih prijatelja: da li je dinamičan? Odjekuju li osećanja iz njega? Razvija li se? Da li uverljivo iznenađuje? Da li je trodimenzionalan? Odjednom sam shvatio zašto različiti segmenti mog pisanja nisu uspevali u prošlosti, uprkos mojim očajničkim merama. Dok sam i dalje zurio u Džona Barimora, javila mi se misao da dobre priče, bez obzira na to koliko je način na koje su ispričane radikalan ili tradicionalan, moraju da sadrže odnose koju su nam značajni, koji nas pomere, zabave, razbesne, iznenade. Možda će se u budućnosti, ako više pažnje posvetim odnosima o kojima pišem, moji junaci pobrinuti sami za sebe.

Shvatam da dok ovo govorim možda ukazujem na nešto što je vama oduvek izuzetno očigledno. Ali, sve što mogu da kažem jeste da se meni ova misao javila iznenađujuće kasno u mom spisateljskom životu, i da je sada vidim kao prekretnicu koja se može porediti sa svim ostalima koje sam vam danas opisao. Od tada sam počeo da svoje priče gradim na drugačiji način. Pišući roman Ne daj mi nikada da odem, na primer, od početka sam razmišljao o centralnom trouglu odnosa koje sam opisivao, i ostali odnosi su se izrodili iz njega.

*

Priče mogu da zabave, ponekad da poduče ili da zagovaraju određeno mišljenje. Ali, za mene je ključno da prenose osećanja. Da dotiču ono što kao ljudska bića delimo, uprkos granicama koje nas razdvajaju.

Tako izgledaju značajne prekretnice u karijeri jednog pisca – ili možda i u slučaju raznih drugih zanimanja. Često su u pitanju mali, neugledni trenuci. To su tihe, lične iskre spoznaje. Ne dešavaju se često, a kada se dese, mogu da se dese i bez vatrometa ili podsticaja mentora ili kolege. Često se moraju takmičiti sa glasnijim, naizgled hitnijim mislima. Ponekad je ono što otkrivaju u suprotnosti sa preovlađujućim uverenjima. Ali, kada se jave, važno je prepoznati ih kao ono što zaista i jesu. Ili će vam iskliznuti kroz prste.

Naglašavam ovde male i lične trenutke, jer to u suštini i jeste moj posao. Osoba koja piše u tihoj sobi, pokušavajući da se poveže sa drugom osobom, koja čita u drugoj tihoj – ili možda ne tako tihoj – sobi. Priče mogu da zabave, ponekad da poduče ili da zagovaraju određeno mišljenje. Ali, za mene je ključno da prenose osećanja. Da dotiču ono što kao ljudska bića delimo, uprkos granicama koje nas razdvajaju. Velike i glamurozne industrije razvile su se oko priča: izdavaštvo, filmska produkcija, televizijska produkcija, pozorišna produkcija. Ali, na kraju krajeva, priče se svode na jednu osobu koja govori drugoj: „Evo kako ja to osećam. Možeš li da razumeš to što govorim? Da li i ti to tako osećaš?”

*

Rasizam je još jednom u porastu, kako u svojim tradicionalnim oblicima, tako i u svojim modernizovanim, bolje prodavanim verzijama, miče se ispod naših civilizovanih ulica kao čudovište koje se budi iz sna.

I tako stižemo do sadašnjosti. Nedavno sam se probudio sa saznanjem da već nekoliko godina živim pod staklenim zvonom. Da sam propustio da primetim frustraciju i strahove mnogih oko sebe. Shvatio sam da je moj svet, civilizovan, stimulativan prostor ispunjen ironičnim ljudima liberalnih umova, ustvari mnogo manji nego što sam mislio. Godina 2016. je bila godina neočekivanih i za mene depresivnih političkih događaja u Evropi i Americi, godina gnusnih terorističkih činova širom sveta, i naterala me je da prihvatim da je nezaustavljiv napredak liberalno-humanističkih vrednosti koji sam od detinjstva uzimao zdravo za gotovo možda bio samo iluzija.

Pripadam generaciji koja je sklona optimizmu, i zašto ne bi bila? Posmatrali smo svoje pretke kako uspešno transformišu Evropu iz prostora na kojem vladaju totalitarni režimi, genocid i istorijski nezapamćen pokolj u region kojem mnogi zavide na liberalnim demokratijama koje žive u prijateljstvu, praktično bez granica. Posmatrali smo kako se stara kolonijalna carstva urušavaju širom sveta, zajedno sa gnusnim pretpostavkama na kojima su izgrađena. Bili smo svedoci značajnih napredaka na polju prava žena, prava homoseksualaca, i borbi protiv rasizma na nekoliko frontova. Odrasli smo uz veliki ideološki i vojni sukob između kapitalizma i komunizma, i svedočili smo onome što smo mnogi smatrali srećnim krajem.

Ali, sada, kada se osvrnem, doba od pada Berlinskog zida deluje mi kao period samozadovoljstva i propuštenih prilika. Ogromnim nejednakostima u bogatstvu i mogućnostima između nacija i unutar nacija dozvoljeno je da bujaju. Katastrofalna invazija Iraka 2003. godine i duge godine tokom kojih su politike štednje nametane običnim ljudima nakon skandaloznog ekonomskog kraha 2008. naročito su nas dovele do sadašnjosti u kojoj se razmnožavaju ideologije ekstremne desnice i plemenskog nacionalizma. Rasizam je još jednom u porastu, kako u svojim tradicionalnim oblicima, tako i u svojim modernizovanim, bolje prodavanim verzijama, miče se ispod naših civilizovanih ulica kao čudovište koje se budi iz sna. Za sada deluje kao da nam nedostaje napredan ideal koji nas može ujediniti. Umesto toga, čak i u bogatim demokratijama Zapada, delimo se u suprotstavljene kampove iz kojih se gorko takmičimo jedni protiv drugih za sredstva i moć.

A iza ugla – ili smo već zašli za taj ugao? – leže izazovi koje postavljaju neverovatni naučni, tehnološki i medicinski napreci. Nove genetičke tehnologije, poput CRISPR tehnologije za editovanje genoma, i napredak na poljima veštačke inteligencije i robotike donose nam neverovatne mogućnosti koje spašavaju živote, ali takođe stvaraju i okrutne meritokratije koje podsećaju na aparthejd, masivnu nezaposlenost, čak i među onima koji pripadaju trenutnim profesionalnim elitama.

Sledeća generacija će imati različite, nove i ponekad zbunjujuće načine da ispriča važne i neverovatne priče. Moramo otvoriti svoje umove ka njima, posebno u smislu žanra i forme, kako bismo mogli da negujemo i slavimo najbolje među njima.

Stojim ovde u svojim šezdesetima, trljam oči i pokušavam da nazrem obrise, tamo negde u magli, ovog sveta koji do juče nisam ni slutio da postoji. Mogu li ja, umoran pisac iz jedne intelektualno izmorene generacije, sada da pronađem energiju da osmotrim ovo nepoznato mesto? Posedujem li još ono nešto što može pružiti neku perspektivu, što može dodati slojeve emocija raspravama, bitkama i ratovima koji će uslediti dok se društva bore da se prilagode ogromnim promenama?

Moraću da nastavim dalje najbolje što umem. Jer i dalje verujem da je književnost značajna, i da će postati još značajnija dok se suočavamo sa ovim izazovima. Ali, očekivaću od pisaca mlađe generacije da nas nadahnu i vode. Ovo je njihovo doba, i oni će posedovati znanje i instinkt koji će meni nedostajati. U oblastima književnosti, filma, televizije i pozorišta, vidim danas hrabre, uzbudljive talente: žene i muškarce u četrdesetima, tridesetima i dvadesetima. Stoga sam optimista. Zašto ne bih bio?

Ali, dozvolite mi da završim jednom molbom – mojom takoreći Nobelovom molbom! Teško je ispraviti sva zla ovog sveta, ali hajde da makar razmislimo o tome kako možemo da uredimo naš mali svet, ovaj svet „književnosti”, gde čitamo, pišemo, objavljujemo, preporučujemo, odričemo se i dodeljujemo nagrade knjigama. Ukoliko želimo da odigramo važnu ulogu u ovoj nesigurnoj budućnosti, ukoliko želimo da izvučemo najbolje iz pisaca današnjice i sutrašnjice, verujem da moramo biti raznolikiji. U dva posebna smisla.

Prvo, moramo proširiti naš zajednički književni svet kako bi uključio još mnoge glasove koji se nalaze izvan zone komfora nas koji pripadamo elitnim kulturama prvog sveta. Moramo energičnije da tragamo za skrivenim blagom iz književnih kultura koje su nam ostale nepoznate, bilo da ti pisci žive u udaljenim zemljama, ili unutar naših zajednica. Drugo, moramo se pažljivo postarati da granice onoga što smatramo dobrom književnošću ne odredimo previše usko ili konzervativno. Sledeća generacija će imati različite, nove i ponekad zbunjujuće načine da ispriča važne i neverovatne priče. Moramo otvoriti svoje umove ka njima, posebno u smislu žanra i forme, kako bismo mogli da negujemo i slavimo najbolje među njima. U doba opasnog raskola, moramo slušati. Dobro pisanje i dobro čitanje razbiće barijere. Možda čak nađemo i novu misao, veliku ljudsku viziju, oko koje bismo se okupili.

Zahvaljujem se Švedskoj akademiji, Nobelovoj fondaciji, i Šveđanima koji su tokom godina učinili Nobelovu nagradu simbolom dobra ka kojem mi kao ljudska bića težimo.

Prvi deo teksta pročitajte ovde, a drugi ovde.

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Andrea Gomboš (Preuzeto iz časopisa Dometi, br. 182-183, jesen-zima 2020, str. 59–73.)