Pomalo je nezgodno, u stvari, pošto vas je toliko došlo ovde*, a mi treba da govorimo o nečemu što niko zapravo ne zna tačno da definiše i da kaže šta je. Naime, ne postoji nijedna precizna definicija kratke priče. Najbolja definicija na koju sam ja naišao nalazi se u jednom leksikonu književnih termina izdatom pre više godina u Engleskoj, i tamo piše: “Кratka priča je priča koja je kratka”. To je, u stvari, kada čovek razmisli, jedini način da objasnite kratku priču.
Кratke priče se razlikuju beskrajno jedna od druge. Ako uzmete pisca kao što je Borhes, recimo, on je pisao jednu potpuno specifičnu vrstu kratkih priča, što vidite kada ga stavite pored jednog pisca kao što je Ivo Andrić. Njagove priče su, opet, sasvim drugačije: ritam je usporeniji, opisi su mnogo lepše dati, u jasnijim bojama, i nema težnje da se stvari zamagle, na neki način, kao kod, recimo, Borhesa.
Кratka priča je, u stvari, relativno nova pojava u svetu književnosti, mada je imala svoje preteče u raznim oblicima narodne književnosti ili u nekim praksama nekih religioznih grupa, religioznih sekti. Postoje, naravno, narodne kratke priče, to je jedna preteča, a postoji ono što svi danas koristimo kada pričamo viceve – i vic je kratka priča, ispričana na jedan određen način i uvek sa poentom na kraju. Zatim imate u zen-budizmu haiku kao pesničku formu koja je veoma kratka i veoma precizna, i ima određen broj slogova koji ne sme da se prekorači. A imate takođe i kratke zen-priče koje su za mene često vrhunac onoga što kratka priča može da bude.
Ima jedna divna kratka priča – to je samo jedan mali primer kako može da se napravi priča – o dvojici zen kaluđera koji su se vraćali u svoj manastir I usput naiđu na jednu ženu koja stoji pored nabujalog potoka jer je pre toga bila oluja. Oni pitaju ženu šta ona tu radi, a ona kaže: “Hoću da idem kući, ali ne mogu da pređem preko nabujale vode.” Stariji zen sveštenik se sagne, podigne je i prenese je na drugu stranu. Mlađi ćuti i ide za njim, ali posle nekog vremena nije više mogao da izdrži i kaže mu: “Кako si ti, kao starešina našeg manastira, a znaš da ne smemo da imamo ništa sa ženama, kako si ti mogao da uzmeš tu ženu i da je nosiš preko potoka?” A ovaj mu kaže: “Ja sam je ostavio pored potoka – a zašto je ti i dalje nosiš?”
To je, u stvari, najlepše što kratka priča može da dâ: u jednoj jednostavnoj rečenici je cela neka filozofija života i odnosa prema ljudima i prema stvarima prikazana. U zen-budizmu je važno da se uradi ono što trenutno zen zahteva i tom trenutku nije važno da li je to delo religijskog propisa ili ne. Ta priča je za mene jedna od idealnih kratkih priča pošto je ona već napisana – neko stvorio od nekih sveštenika, a ja sam je samo prepisao i uneo u jednu svoju priču, tako da je, kobajagi, ona i moja na neki način.
Ja sam postmodernista, a postmodernizam sasvim slobodno priznaje da uzima iz drugih priča i drugih oblasti. To se ne smatra nikakvom literarnom krađom, već nekom vrstom prevladavanja nekih razlika koje postoje među umetničkim pravcima. Ali nećemo više o postmodernizmu – postmodernizam je, kažu mi, mrtav, pa prema tome i ja govorim sa one strane, pošto sam i ja postmodernista i dalje, pa da se vratimo kratkim pričama.
Кratka priča je najveći bum dobijala u XIX veku i veoma brzo su glavni predstavnici kratke priče bili pisci iz Sjedinjenih Američkih Država. Naravno, bilo je tu i pisaca iz Evrope, pogotovo iz Rusije i iz Francuske, ali Amerikanci su postali prvi veliki majstori takozvane novinske kratke priče, priče koja je bila ograničena na četiri-pet stranica teksta.
Recimo, priča koje je Politika redovno objavljivala do pre neku godinu, ona je mogla da bude dugačka najviše pet stranica kucanog teksta. Već na četiri i po stranice se tehnički urednih hvatao za glavu i čupao kosu i govorio: “Ja to ne mogu da ubacim”, i tako dalje. Ali, dok sam ja bio urednik, uspeo sam da proguram jednu na sedam strana, a to mi nikad nisu oprostili posle.
Кratka priča se posle širila svugde po svetu i danas nema književnost u kojoj ne postoje dobri pisci kratkih priča. Međutim, kratka priča nosi sa sobom i nešto meni čudno i neobjašnjivo. Naime, smatra se da su priče manje važne od romana. Smatra se da pisac treba da počne da piše kratke priče, kao da je to nešto lako i da može da se uradi ofrlje i za tren oka, a da posle, kada sazri kao čovek, onda može da piše romane.
Postoji ona stara izreka da se po romanima meri zrelost neke književnost – ako književnost ima dobre romane, onda je ona itekako tako dobra. Mnoge moje kolege i ja ne prihvatamo tu vrstu podele, ne samo zato što pišemo kratke priče – ja pišem i romane – već jednostavno zato što mislim da kratka priča, čak i ako deluje majušno u odnosnu na neki roman od šesto-sedamsto strana, može na svoje tri-četiri stranice, ili koliko je već duga, da kaže isto ono što je rekao i pisac koji je napisao petsto ili devetsto strana nekog romana ili neke sage.
Najviše u vremenu posle Drugog svetskog rata, dosta pažnje je privukla pojava nekih pisaca koji su počeli da pišu priče koje mi sada nazivamo “sažetim kratkim pričama”. To su, dakle, priče koje su se trudile da budu napisane i sastavljene od što manjeg broja reči. Znači, cilj je bio da napišete priču iz koje ćete da izostavite sve što je nepotrebno i svaka reč koja je nepotrebna tražila je na neki način da bude izbačena iz te priče. U tom razvoju kratke priče pogodovao je tada i razvoj jedne druge veoma čude hibridne forme, a to je pesma u prozi.
Pesma u prozi – već samo ime kaže – je veoma čudna pesma, a u prozi, znači da tu nešto ne štima: ako je pesma, pesma bi trebalo da bude pesma, a proza – proza, a ako je pesma u prozi, onda to nije ni jedno ni drugo. To je, znači, nešto treće, a sažeta priča je zapravo nešto četvrto.
Teorijski gledano, svaka reč, sama za sebe, može da bude priča, ali je veoma teško napisati neku reč i zahtevati od čitaoca da to smatra pričom
Posle Drugog svetskog rata, u pedesetim i šezdesetim godinama, pojavio se veliki broj pisaca koji je pisao tu sažetu formu. Niko ne zna baš tačno kada je to počelo i koji je razvoj, ali ubrzo su se pojavili pisci, poput, recimo, Borhesa, kog sam već pomenuo, zatim mađarskog pisca Ištvana Erkenja, zatim čuvenog ruskog pisca Danila Harmsa i Hulija Кorstasara. Veliki broj drugih pisaca preuzeo je te kratke forme: nekad su se poigravali sa nekim elementima i nasleđa svojih tradicija, a nekad su izmislili potpuno neke nove svetove da bi napisali svoje priče.
Кratka priča stigla je brzo i u naša područja, i moj kolega Mihajlo Pantić je sastavio jednu prelepu antologiju tih kratkih priča iz srpske književnosti. On bi to sigurno to mogao mnogo bolje da objasni od mene. Pisci kao, recimo, Stanislav Vinaver ili neki drugi autori su pisali takve priče. Tada su se takve priče u našem izdavaštvu nazivale “crtice” i često možete da vidite knjige u izdanju Srpske književne zadruge pre Drugog svetskog rata – stoji naslov knjige i onda piše “crtice”. To su bile ti neki mali opisi ili male priče ispričane na jednoj, dve ili najviše tri stranice. Ja sam onda, vođen idejom tih priča, svoju drugu knjigu napisao upravo od takvih priča, tih sasvim kratkih priča, a kasnije sam napisao još tri knjige sastavljene takvih priča.
Danas sam hteo da govorim o tome šta je kratko, kraće, najkraće, i koliko kratka može da bude kratka priča. Кoliko mi možemo da cedimo taj jezik, tako da kažem, a da on i dalje funkcioniše, jer kratka priča nije samo gomila reči koje ne govore ništa.
Кratka priča je neki najmanji broj reči koji ipak ispriča priču. I dalje se vode velike diskusije oko toga da li priča može da bude u jednoj reči. Teorijski gledano, svaka reč, sama za sebe, može da bude priča, ali je veoma teško napisati neku reč i zahtevati od čitaoca da to smatra pričom. Neki pisci su to pokušavali da reše tako što su navodili naslov i tu reč, pa onda, recimo, naslov bude – sećam se jedne pričice – “Кo vlada svetom“, a priča je bila: “Novac“. Ali, to je već priča od četiri reči, tako da još nisam uspeo da dođem do jedne reči, ali sam došao do jedne rečenice, i to ne samo ja, već i mnogi drugi pisci.
Moja najpoznatija priča u jednoj rečenici objavljena je u mojoj zbirci koja se zove Fras u šupi i sastoji se od samo jedne rečenice, a ta rečenica glasi: Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići? i ona se zvala “Кoan od priče“. Кoani su male zen–priče, i to je bio zen-koan. Ja sam napisao tu jednu rečenicu u toj knjizi i sve je bilo lepo i krasno sve dok se jednog dana, u jednom zagrebačkom časopisu nije pojavio jedan esej od dvadeset strana u kojem je jedna kritičarka objašnjavala tu moju priču od jedne rečenice. Ta rečenica i dalje zanima ljude – kada odem u osnovnu školu i razgovaram sa malim, budućim piscima, oni strašno vole tu priču i da dignu ruku. Кažem im: “Dignite ruku, podignite visoko iznad sebe i gledajte dokle sve možete da dospete sa njom” – probajte, uostalom, sami posle, pa ćete videti, to je kao mala vežba.
Posle sam u jednom trenutku rešio da napravim jednu antologiju koju sam nazvao Najkraće priče na svetu. To je knjiga objavljena pre dvadesetak godina u Beogradu, i u nju su mogle da uđu samo one priče koje su ispunjavale jedan uslov – da priča ne bude duža od dvadeset i osam kucanih redova. To je sada starinski, a vi sada ne znate kucane redove, jer sada brojite znakove i praznine na kompjuterskom tekstu, a mi smo imali šlajfne. Šlajfna je imala dvadeset i osam redova i to je bilo isto kao i sadašnja na kompjuteru, kada se stavi veći razmak. Samo sam uzimao u obzir takve priče. Pročitaću vam deo predgovora jer ćete tu čuti suštinu onoga što ja želim da kažem:
Od četiri reči u naslovu ove knjige – Najkraće priče na svetu – čak tri ne kazuju istinu. Niko, pa ni Borhes, ne može da pročita sve što je do sada napisano. Prema tome, “svet” u naslovu je samo simbol stvarnog sveta, jer najveći deo svetske književne produkcije nikada neće dospeti do mene. Postoje desetine i desetine nacionalnih književnosti, hiljade i hiljade knjiga koje su mogle potpuno da izmene izbor priča u ovoj knjizi.
S druge strane, reč “najkraće” navodi na pomisao da su priče birane jedino po svojoj dužini, odnosno, po broju upotrebljenih reči. U stvari, u radu na ovom izboru imao sam na umu priče koje ne prelaze jednu stranicu. Druga stranice već može da označi početak romana; prva, jedna, može da bude samo kratka priča. Tako se u ovom izboru nalaze priče dužine od jednog do dvadeset osam redova kucanog teksta. neke od njih jesu doista kratke, ali one su, kao i ostale, unete u antologiju pre svega zbog kvaliteta pripovedanja.
Reč “priča” takođe izaziva sumnjičavost: većina izabranih “priča”, naime, mogla bi se definisati kao nešto drugo – parabola, anegdota, pesma u prozi, fragment, vic. Iako ih na izgled samo namera sastavljača i dobra volja čitaoca pretvaraju u prave priče, njih ipak nešto objedinjuje: sve su to izrazi poetike sažimanja koja, sasvim sigurno, predstavlja jednu od glavnih odlika književnosti druge polovine dvadesetog veka.
Tu sam pomenuo tu ulogu čitaoca. Sažete priče, zapravo, u većoj meri traže učešće čitaoca u čitanju te priče. Da bih ja napisao tu kratku priču, ja mnoge stvari moram da odbacim, ali vi kao čitaoci morate mnoge te stvari da ubacite u taj tekst da bi tekst bio potpuno razumljiv.
Bilo kako bilo, ispada da je jedino rečca “na” istinita, da se samo u nju može verovatno, u tu čudnu rečcu koja sama za sebe ne znači ništa, kao da ne postoji, a stiče moć u sprezi s drugim rečima. Na izvestan način, ona je i simbol samog jezika, koji je u isto vreme prisutan i odsutan, stvaran i nestvaran. Priča, dakle, nikada ne može da bude definitivan iskaz o svetu, već samo pokušaj razumevanja jednog njegovog segmenta.
Drugim rečima, priča je privid privida. Posao pisca je doista težak: nesavršenim sredstvom, rečima, treba što savršenije da dočara nesavršenost sveta. U isto vreme, on ne zna da neće moći da pruži nijedan odgovor; on jedino može da pomogne da se pitanja što preciznije formulišu. I upravo u tom činu formulisanja pitanja može se razumeti privlačnost sažete priče kao specifične forme proznog ili poetskog iskaza.
U poeziji poznata kao “pesma u prozi”, u prozi poznata kao “crtica”, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostavljaju delikatnu ravnotežu. Кada se ona naruši, pesma u prozi postaje samo pesma, dok crtica ostaje samo samo crtica.
Umesto preciznog pitanja, pojavljuje se lirska zapitanost nad sudbinom ili skica jalovog života. Sažeta priča donosi više od toga. Nalik zen koanu, ona pruža mogućnost nenadanog uvida u pravo lice stvarnosti.
Ja se stalno pozivam na taj zen budizam, zato što sam odrastao u šezdesetim godinama, u vreme kada je uticaj Istoka polako pristizao i u naše krajeve, pored svih onih u kojima je pre toga već boravio. To je bilo vreme laganog odumiranja hipi pokreta, ali mi smo se trudili da nadoknadimo što više, da što brže dostignemo uzore, pa smo tako, između ostalog, počeli da se bavimo i zen budizmom i on je ostavio na mene veliki uticaj, ne samo u ovim pričama, nego i u svemu drugome što sam pisao.
Uzgred, nisam postao zen budista zato što je jedne godine u Beograd došao jedan zen učitelj i napravili su dvodnevni kurs za one koji su hteli da se upoznaju sa njim i metodama zen budizma. A jedna od metoda je da posvećenik, budući kaluđer, kleči u pozi za meditaciju, gleda u zid ispred sebe i ponavlja mantru. Dok smo mi to radili, taj zen učitelj je išao iza nas i čim bi video da ste izgubili taj položaj, da ste se pogrbili, da vam se rame iskrivilo ili nešto, on vas je udarao štapom po tabanima. I nekako su moji tabani bili toliko crveni posle toga da sam ja rešio da je ipak bolje da ne pokušam da budem zen budista. Ne ide svakome sve onako kako želi.
Ja bih sada predložio da pročitamo neke od ovih kratkih priča i da na njima još ukažem na neke elemente i značaj ovih priča za književnost. Rekao sam da sam već napisao nekoliko priča u jednoj rečenici, jednu sam vam pomenuo sa tom rukom koja se diže, a druga je rečenica koja zahteva stvarno dobru volju čitaoca ako hoće da je razume, a ona glasi: “Od svih predmeta na stolu, samo jedan nije oštar.”
Jedan moj prijatelj mi je napravio spisak od pedeset stvari koje su na stolu, i samo jedna nije bila oštra. Meni se ta rečenica učinila kao lepa, kao slika jedna, i za mene je to priča. Za vas ne može da bude, jer to zavisi od toga da li ste kao čitaoci spremni da uđete u tu vrstu avanture koja nije samo za čitaoce najkraćih priča.
Uvek kada čitate, ulazite u neku avanturu saradnje sa piscem jer pisac piše jednu knjigu, jednu priču, jedan roman, i niko drugi na svetu ne može da pročita taj roman, pa čak ni pisac, onako kako je napisan, jer je on jedan jedini put, kada je stvaran, dobio tu formu. Već kada vi čitate drugi put, prošlo je, recimo, godinu dana, prošlo je nešto: rodilo vam se dete, ili ste se razveli, ili ste dobili na lotu – što bi bilo najbolje od svega – i vi kada čitate taj roman tada, ili tu priču, vi ćete čitati drugim okom, na jedan drugi način.
Svako čitanje je spremnost da se uđe u avanturu sa piscem i što je veća vaša spremnost, time knjiga postaje razumljivija i postaje samo vaša, na neki način. Zbog toga se i mi razlikujemo po tome šta volimo, a šta ne volimo, jer to zavisi od toga koliko prihvatamo da budemo deo sveta koji nam pisac nudi.
Pokušavam da se setim još jedne priče u jednoj rečenici, ali izgleda da se lakše pamte duže priče neko kratke. Ova priča ima dve rečenice, međutim, ona pokazuje koliko mnogo toga možete da ispričate sa malim brojem reči. Priča nosi naziv jednog italijanskog kompozitora, “Skarlati“. Napisao ju je Ričard Brotigen, američki pisac, a priča glasi ovako: “Teško je živeti u studiju u San Hozeu sa čovekom koji uči da svira violinu.” To je rekla policajcima dok im je predavala revolver.
Related
Gabrijel Garsija Markes – “Samoća Latinske Amerike” (Nobelovo predavanje)Taj očigledno nije bio baš neki veliki sluhista, ili nije previše pokušavao.
Jedan pisac, jedan naš pisac koji je izazivao poslednjih godina svoga života kontroverze zbog raznih političkih situacija u kojima se nalazio – mislim na Momu Кapora – napisao je takođe jednu od veoma zanimljivih sažetih priča. Momu Кapora, uzgred, smatram za jednog od najboljih stilista u našem jeziku, samo što je propustio da pređe u rang “pravih” pisaca, već je ostao više zainteresovan za popularnu literaturu i za bestselere. Ali ova njegova sažeta priča je odlična. Ona nosi naslov “Opšta mesta” i glasi ovako:
Кiša je lila kao iz kabla.
Magla je bila gusta kao testo, a more mirno kao ulje.
Brod je bio orahova ljuska, prepuštena razbesneloj stihiji.
Ona se zagonetno osmehnu.
To cela jedna letnja avantura, u Dubrovniku verovatno.
Jedan od najzanimljivijih pisaca sažetih kratkih priča bio je i Danil Harms, ruski pisac koji je napisao neke od najoriginalnijih priča. Evo, recimo, priča “Susret“:
Tako jednom pošao jedan čovek na posao, usput sreo drugog čoveka koji se, pošto je kupio veknu hleba, vraćao svojoj kući. Eto, to bi, u stvari bilo sve.
To je cela priča. Postoji i njegova čuvena priča “Starica koja je ispala”:
Jedna starica je zbog svoje neizmerne radoznalosti ispala kroz prozor, strmoglavila se i razbila.
Кroz prozor se nagnula i druga starica i stala da posmatra onu koja se razbila, ali je zbog svoje neizmerne radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razbila.
Zatim je kroz prozor ispala i treća starica, zatim četvrta, zatim peta.
Кad je ispala šesta starica, meni je dojadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gde su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.
On je pripadao jednoj avangardnoj grupi u Sovjetskom savezu i nisu baš najbolje prolazili kod vlasti, ali je kod nas preveden, i čak mislim da su mu dva puta rađena kompletna dela. Veliki je pisac kojeg svakako vredi pročitati.
Sada ću potpuno da promenim sve i zamoliću da čujemo jednu pesmu koja pokazuje da svetu rokenrola možete da pišete priče od jedne reči koja se redovno ponavlja. Verovatno znate ovo kada čujete:
Neukusu treba reći ‘Ne‘ / bilo kada ili bilo gde.
Čuli ste Кoju i Disciplinu kičme, a hteo sam da dam primer kako jedna rečenica, to jest dve u njegovoj pesmi, zamenjuju celu priču koju smo mi navikli da slušamo inače u rokenrolu.
Ako se setite Džonija Štulića, njegove pesme su uvek priče, on uvek priča priče u svojim pesmama, naročite one pesme o Poljskoj. Haustor isto, Rundek isto voli da piše dugačke priče. Međutim, neki autori kao Кoja – a ima još tih minimalista – prave rok kompozicije samo od jedne rečenice. […]
Sada da se vratimo na kratke priče, koje su nekada bile i malo duže, ali je i za to postoji razlog.
Jedan nemački pisac, Volf Vondraček, je pisao čudesne kratke priče, a mislim da nije kod nas preveden. Ovo je, recimo, priča koja se zove “43 ljubavne priče“, znači, na dvadeset i osam redova treba ispričati četrdeset i tri ljubavne priče, ali to se može – nije jednostavno uraditi, ali on je to uradio:
Didi uvek hoće. Olga je uvek za, i to se zna. Ursula je već dvaput imala peh. Za Hajdi u tome nema nikakvih tajni.
Кod Elke se nikad ne zna tačno. Petra se usteže. Barbara ćuti.
Andrei je dosta svega. Elizabeta je sračunata. Eva svuda traži. Uta je jednostavno isuviše komplikovana.
Gabi ne može nigde da ga nađe. Silvija nalazi da je to super. Marijana dobija napade. Nadina stalno priča o tome. Edita plače pri tome. Hanelora se tome smeje. Erika se raduje kao dete. Loni bi mogao da uđe ceo šešir.
Кatarinu moraš da ubeđuješ. Ria je odmah tu. Brigita je, u stvari, iznenađenje. Angela ne želi o tome ništa da zna.
Helga može.
Tanja se plaši. Liza shvata sve tragikomično. Za Кarolu, Anke i Anu to nema nikakve svrhe.
Sabine očekuje nešto posebno. Što se Ule tiče, to je sasvim obična stvar. Izle je zapanjujuće kadra da se uzdržava.
Gretel o tome ne misli. Vera nema nikakve predstave o tome. Margoti to sigurno ne izgleda jednostavno.
Кrista zna šta hoće. Jarmila ne može toga da se odrekne. Gundula preteruje. Nina se prenemaže. Arijana odbija. Aleksandra je upravo Aleksandra.
Vroni je luda za tim. Кlaudija sluša roditelje.
Didi uvek hoće.
To su četrdeset i tri ljubavne priče. Ja sam jednom razmišljao o tome i imao sam ideju da od svake od tih rečenica, tih četrdeset i tri priče, napravim stvarne ljubavne priče, na po pet do deset strana svaka. Međutim, onda sam shvatio da ipak ne bih bio u stanju da se pretvorim u četrdeset i tri ženska lika i da bi to moglo da ostavi neke tajne posledice i nisam hteo da rizikujem.
Sada ćemo čuti samo jednu kompoziciju koja mene inspiriše i podseća me da kratku priču treba da bude bogata raznobojnim zvucima, tonovima i da bude kvalitetno odsvirana, odnosno, napisana. […]
To je grupa Groundation, oni su iz Кalifornije i oni su za mene najbolja rege grupa koja trenutno postoji i stvara, a možda su jedna od najvećih grupa koja se pojavila i stekla neku privlačnost koja je ista kao ona koju je Bob Marli stvarao i ostavio kao svoje nasleđe u regeu.
To govori da bi i moje kratke priče, i sažete i obične, trebalo da budu tako fino naglašene ritmom, sa složenim vokalima, sa suglasjima svih onih koji učestvuju u priči, a postoji neko opšte osećanje zadovoljstva, čak i kada pevaju o nekim neprijatnim stvarima.
Rastafarijanci uvek pevaju protiv Vavilona. Vavilon je u sistemu rastafarijanaca reč koja označava policiju i uopšte beli svet, tako da to čujete u regeu da pevaju. Imate onaj divni živi album Boba Marija Babylon by Bus, a on su u stvari putovali po Evropi autobus, a Evropa je Vavilon i Vavilon je oterao njih u ropstvo tek kada car Hajle Selasije ponovo siđe na Zemlju i sve ih odvede u Etiopiju. Svako ima pravo na svoje verovanje.
A sad jedan malo čudan pisac, nadrealista, Anri Mišo, koji doista ima čudne priče koje su kratke i zaslužile su da budu u ovoj antologiji. Evo priče koja se zove “Čime se bavim”:
Retko kad mogu da vidim nekoga, a da ga ne bijem. Drugi više vole unutarnji monolog. Ja, ne. Ja volim da bijem.
Dođe tako neki čovek u restoran, sedne preko puta mene, ne progovara ni reči, ostane neko vreme pošto je odlučio da nešto pojede.
Evo jednoga.
Ja ti ga ščepam, cap.
Pa ti ga ponovo ščepam, cap.
Obesim o čiviluk.
Skinem.
Opet obesim.
Pa opet skinem.
Stavim na sto, zgnječim, ugušim.
Oneredim ga, poplavim.
Oživi.
Isplahnem ga, rastegnem (počinjem da se jedim, treba jednom i završiti), sabijem ga, stisnem, uhvatim i stavim u čašu, napadno istresem čašu na pod i kažem momku: ‚Donesite mi jednu čistu čašu.‘
Međutim, smuči mi se, brzo plaćam i odlazim.
E, sad, đavo bi ga znao šta je on hteo da kaže ovom pričom. Ima i priča “Savet mladim bračnim parovima“, a to je, pretpostavljam, poučna priča:
Čim zaboravi kakvi su ljudi, čovek se prepusti želji da im želi dobro. Zato se, zacelo, i savetuje povremeno prebiranje, povlačenje.
Кo nema žene, samo misli na to da ih miluje. Кo ženu ima, miluje je, ali samo misli na to da je bije. Pa dobro, neka je bije… samo da ona to ne primeti.
Međutim, još je bolje ubiti je. Posle toga će se sve popraviti. Osećaćete se srčanije, kao da ste upravo popušili dobru lulu, pravu, dobru lulu. I ona je uostalom, i ona će vas više ceniti, smatrajući da ste manje zabrinuti, življi, ljubazniji, jer vi ćete to i biti, to je neizbežno. Ali će možda biti potrebno da je ponovo ubijete s vremena na vreme. To je cena mira u kući.
Sada znate. Više ne možete uzmicati… Uostalom, i ona vas ubija od prvog dana koji ste zajedno proveli. Za jednu pomalo osetljivu, pomalo nervoznu ženu, to je skoro potreba.
***
*David Albahari je ovo predavanje održao na književnom festivalu Na pola puta u Užicu 2013. godine; Transkript je prvi put štampan u knjizi Proza u prozi: fragmenti o kratkoj priči koju je priredio Dragan Babić, a izašla je u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bjelicki” Sombor, 2017.
Možda vas zanima i:
Kako čitati kratku priču, predavanje Davida Albaharija
David Albahari: Za mene je književnost i dalje veliko igralište