Kako zahvaljujući književnosti i filmu publika razvija svoju empatiju Filozof i kognitivni naučnik Pol Tagard objašnjava kako se pripovedanje u književnosti i filmu oslanja na tri empatijska procesa, omogućavajući publici da se duboko poveže s likovima i njihovim iskustvima.

Empatija u književnosti i filmu

U postu na mom blogu U odbranu empatije (taj tekst nalazi se u nastavku ovog članka, prim. prev.) pomenuo sam ulogu empatije u književnosti. Ta uloga podrazumeva oblik empatije zasnovan na neverbalnoj simulaciji iskustava likova iz romana, drama i filmova.

U knjizi Strasna muza (The Passionate Muse), Kit Otli (Keith Oatley) pruža pronicljiv prikaz uloge emocija u fikciji. On sažima:

„Fikcija se zasniva na narativima u kojima likovi deluju vođeni svojim namerama i susreću se s raznim nevoljama. Čitaocima je prijatno da ulaze u živote likova, prate njihove planove i da se identifikuju s njima dok njihovi planovi napreduju ili nailaze na prepreke. Prijatno im je i da sretnu likove s kojima mogu da saosećaju i da se tako prisete emotivnih epizoda iz sopstvenog života.“

Slično tome, Rodžer Ebert (Roger Ebert) opisao je empatiju u filmu:

„Filmovi su poput mašine koja stvara empatiju. Omogućavaju vam da bolje razumete različite nade, težnje, snove i strahove. Pomažu nam da se identifikujemo s ljudima koji s nama dele ovo putovanje.“

Moji omiljeni romani, drame i filmovi svi sadrže makar jednog lika s kojim mogu u određenoj meri da saosećam.

Ali kako takva empatija funkcioniše u mozgu? U jednom drugom blog-postu opisao sam dva oblika empatije zasnovana na fiziološkom oponašanju i verbalnoj analogiji. Na primer, ako gledate film s izvanrednom glumicom Meril Strip, možete nesvesno fizički reagovati kada ona majstorski prikaže emocije poput radosti ili straha. Ta reakcija vas navodi da saosećate s njenim likom kroz doživljaj slične emocije. Na svesnijem nivou, možete se prisetiti situacije koju ste vi doživeli, a koja je slična onoj u kojoj se lik nalazi, i tom liku pripisati emociju koju ste tada sami osećali.

Treći oblik empatije – otelotvorena simulacija – najbolje se razume pomoću ideje Krisa Eliasmita (Chris Eliasmith) o semantičkim pokazateljima. Reč je o obrascima neuronskog impulsa koji mogu predstavljati čulne, motoričke i emocionalne informacije. Oni mogu podržavati pravila kao što je <uvređen> → <povređen>, pri čemu reči u uglastim zagradama označavaju semantičke pokazatelje pomoću neverbalnih reprezentacija. Na primer, <uvređen> može da uključuje ton glasa, izraz lica i uvredljiv gest koji prati pogrdnu opasku, dok <povređen> označava doživljeni emotivni odgovor. Saosećanje s uvređenim likom u romanu ili filmu podrazumeva da u svom umu „pokrenemo“ to pravilo i neposrednije osetimo koliko je uvreda bolna.

Kako se fiktivna radnja razvija, nizovi multimodalnih pravila mogu izazvati sled emocija kod publike koji se dinamički poklapa s emocijama likova. Na primer, pravilo <uvređen> → <povređen> može se nadovezati na pravilo <povređen> → <želja za osvetom> i tako nam pomoći da razumemo zašto se neki lik ponaša osvetoljubivo. Pisci romana, drama i filmskih scenarija moraju biti vešti u verbalnim i vizuelnim opisima koji omogućavaju publici da pokrene takve misaone simulacije i tako razume i zavoli likove.

Alber Kami je rekao: „Prva stvar koju pisac mora da nauči jeste umetnost prevođenja onoga što oseća u ono što želi da drugi osete.“ Na primer, moj omiljeni film Kazablanka maestralno uvlači gledaoca u lanac emocija koji obuhvata ljubav, kajanje, tugu, strah, bes i ponos. Saosećamo s likovima koje igraju Hamfri Bogart i Ingrid Bergman tako što simuliramo njihove emocije kroz nizove neverbalnih pravila.

U odbranu empatije

Empatija je vruća tema u psihologiji, filozofiji i javnom životu, uz brojne preporuke da se moralno ponašanje može poboljšati ako ljudi pokažu više empatije i uvaže osećanja drugih. Ipak, iznenađujuće, nova knjiga Pola Bluma (Paul Bloom) Protiv empatije (Against Empathy) tvrdi da je empatija ne samo precenjena, već i štetna za moral. Iako smatram da empatija ipak doprinosi etici, Blum iznosi važne primedbe o njenoj prirodi i vrednosti.

Najpre, on pažljivo razlikuje izvorni, korisni pojam empatije od mnogo šire upotrebe tog termina. Empatija ne znači samo prepoznavanje emocija drugih, kao što je patnja, već i osećanje nečeg približno onome što druga osoba oseća. Samilost i saosećanje su emocionalne reakcije na tuđu patnju, ali ne zahtevaju da i vi sami patite. Nasuprot tome, empatija prema nekome podrazumeva da zaista doživljavate neke aspekte te patnje. Blum jasno kaže da nije protiv samilosti, saosećanja, dobrote i brige – već protiv pretpostavke da te vrline zavise od toga da osećamo isto što i osoba do koje nam je stalo.

Zatim, Blum temeljno dokumentuje ozbiljna ograničenja empatije, jer ona može biti pristrasna i uskogruda. Ljudi se često odlučuju na humanitarnu akciju kada naiđu na upečatljive primere patnje s kojima mogu da se poistovete – na primer, žrtve nasilnog zločina u sopstvenom okruženju. Ali istovremeno ignorišu jednako ozbiljne slučajeve patnje koji im nisu tako bliski – recimo, masovnu glad u dalekim zemljama. Velike etičke teorije – kako religijske, poput hrišćanstva, tako i sekularne, poput utilitarizma – zahtevaju da moral bude univerzalan i da obuhvata sve ljude, a ne samo one s kojima možemo da se saosećamo.

Štaviše, empatija može biti loša strategija za ljude koji se profesionalno brinu o drugima, poput lekara, medicinskih sestara i terapeuta, jer može dovesti do emocionalnog izgaranja i zanemarivanja rešenja zasnovanih na dokazima. Empatija se čak može upotrebiti za zlo: mučitelj može iskoristiti identifikaciju sa žrtvinom patnjom da bi naneo još veću bol. Dakle, empatija nije lek za sve moralne promašaje.

Ipak, empatija značajno doprinosi moralnom ponašanju – kako u donošenju etičkih sudova, tako i u motivisanju ispravnog delovanja. Blum predlaže alternativu: racionalnu samilost. Ali put od racionalnosti ka samilosti je problematičan.

Etike koje se danas uzimaju kao vodiči praktične racionalnosti teško je primeniti. Utilitarizam i drugi oblici konsekvencijalizma tvrde da je neko delanje moralno ispravno ili pogrešno u zavisnosti od posledica koje ima na sve relevantne ljude. Ali izračunavanje svih tih posledica – u pogledu bola, zadovoljstva, sreće, napretka ili potreba svih uključenih – predstavlja ogroman kognitivni napor. S druge strane, deontologija je pristup etici koji se oslanja na principe zasnovane na pravima i dužnostima, ali se ti principi često sukobljavaju. Na primer, teško je biti istovremeno iskren i ljubazan kada vas prijatelj pita da li mu nova, ružna rolka lepo stoji.

Empatija, za razliku od toga, pruža neposredniji način da shvatimo kako treba da postupamo prema drugima i podstiče primenu zlatnog pravila: ponašaj se prema drugima onako kako želiš da se oni ponašaju prema tebi. Ne želite da patite kao osoba s kojom saosećate – pa vam je lako da prepoznate da je ta patnja pogrešna. Samilost prirodnije proizlazi iz empatije nego iz deduktivnog rezonovanja.

Osim toga, poistovećivanje sa žrtvama mnogo lakše podstiče na dobro delo nego što to mogu racionalne apstrakcije konsekvencijalizma i deontologije. Samo razmišljanje o posledicama i principima nema onu emocionalnu snagu koju pruža briga za drugog kroz empatiju.

Univerzalnost morala može se podsticati kroz upražnjavanje namernog, svesnog oblika empatije, pored automatskog, o čemu sam pisao u ranijem tekstu. Automatski oblik deluje kroz nesvesno oponašanje fizioloških stanja putem izraza lica i govora tela. Svesni oblik je verbalni i svestan: koristi reči kako bi se uspostavile paralele između situacije druge osobe i vašeg ličnog iskustva. Ovaj postupak se lako može generalizovati na širok spektar ljudi, ne samo na osobu koja trenutno pati.

Takve generalizacije čine osnovu doprinosa koji je književnost dala društvenim promenama – time što pomaže ljudima da uvide životne situacije onih koji su naizgled različiti od njih. Evo nekoliko značajnih knjiga koje su proširile krug morala kod čitalaca kroz empatiju s likovima: Čiča Tomina koliba (Uncle Tom’s Cabin), Jadnici (Les Misérables), Plodovi gneva (The Grapes of Wrath), Dnevnik Ane Frank (The Diary of Anne Frank) i Crn kao ja (Black Like Me).

Blum s pravom ističe da empatija u književnosti nije uvek dobra stvar – na primer, ako se neko poistoveti s Hitlerom u knjizi Mein Kampf i odluči da postane nacista. Ali, uprkos ograničenjima, verujem da je empatija više doprinela moralnom razumevanju i ponašanju nego što ih je ugrozila.

Za pun učinak, empatija mora biti spojena s razumom koji se oslanja na posledice i principe – kako bi se poboljšao način na koji ljudi postupaju jedni prema drugima. Empatija bez razuma je slepa, ali razum bez empatije je prazan.

Tekst: Paul Thagard
Izbor: psychologytoday.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: freepik.com

Pročitajte i šta je Alber Kami smatrao o snazi karaktera i kako da oplemenimo naše umove u teškim vremenima.
Zatim tekst o tome da li nas čitanje književnosti čini moralnijima.
I na kraju, kakve veze imaju “truljenje mozga” i spora smrt čitanja.