Vilijam Viver, nekadašnji vozač ambulantnih kola za američku vojsku na jugu Italije, preselio se u Rim 1945. kada je imao 25 godina. Kao pisac početnik i pristalica partizana, Viver je ubrzo postao prijatelj i kolega brojnih čuvenih italijanskih sineasta i pisaca.
Odabrao je savršen trenutak. Svoje životno delo započeo je upravo u vreme kada je neorealizam stupio na scenu i predstavljan je po zemlji i inostranstvu. Rim, otvoreni grad, prvi važan neorealistički film režisera Roberta Roselinija postao je trenutni kultni hit u malom bioskopu na Tajms skveru u Njujorku. Za njim su ubrzo usledili Roselinijev Seljak, te Čistači cipela i Kradljivci bicikala Vitorija de Sike i Gorki pirinač Đuzepea de Santisa.
Svi oni zajedno postali su hitovi u Italiji, Evropi i u nekolikim gradovima Sjedinjenih Država. Ali uprkos velikih pohvalama nakon proboja ovog filmskog stila, samo 11 odsto italijanskih filmova nastalih od 1945. do 1953. godine bili su neorealistički, a i mnogi među njima loše su prošli na blagajnama bioskopa.
Rim, otvoreni grad “tako podrobno oslikava moralnu i psihološku atmosferu trenutka u kom je nastao”, piše Piter Bondanela, autor Istorije italijanskog filma. Film je prvi put prikazan 1945. godine, “istog trena kad je rat završen, kad obnova Italije nije još bila započeta… On je i neka vrsta simbola samog tog perioda…. uz smelo kombinovanje stilova i raspoloženja, od korišćenja dokumentarnih snimaka do najblatantnije melodrame… ali Roselini je zauvek zabeležio napetost i tragediju života u Italiji tokom nemačke okupacije Rima i … partizanske borbe protiv nacističkog okupatora”.
Pisac Italo Kalvino sećao se da su te borbe u partizanima nosile “osećaj da je život nešto što može ponovo da počne od nule”. “A posle rata”, dodaje istoričar Kristofer Dugan, “mnogi komentatori isticali su da se u Italiji u vazduhu osećalo skoro grozničavo uzbuđenje, atmosfera nade i snage, u oštrom kontrastu sa materijalnom bedom u zemlji”.
Godine nade i suzdržavanja
Upravo taj optimizam jako je dirnuo čuvenog istoričara i antifašistu Gaetana Salveminija kada se vratio 1947. posle 22 godine izgnanstva. Jedva je spasao goli život 1922. godine kada ga je grupa fašista groteskno ponižavala u učionici u kojoj je predavao. Kad se konačno našao van zemlje, sa pažljivo skrivenim pravnim dokumentima, Salvemini je uspeo bez ičije pomoći da dokaže učešće Benita Musolinija u ubistvu socijaliste reformiste Đakoma Mateotija.
Malo nakon što se Salvemini vratio, italijanski socijalisti i komunisti zapali su u duboku depresiju posle pobede Hrišćanske demokratije (DC) na izborima 18. aprila 1948. Izdašna “pomoć” tek osnovane CIA-e pojačala je širenje očaja. Za Vivera, kao i za sve veći krug umetnika oko njega, DC je bila “partija filmske cenzure, reakcije ili tek blago umivenih fašista…”
Nije u tome bilo preterivanja. Dobro je poznato da nije bilo italijanske verzije Nirnberških procesa, niza suđenja nacističkim vođama najogrezlijim u užase Drugog svetskog rata pred vojnim sudovima u Nemačkoj posle rata. Dugogodišnji urednik Nju left rivjua, autor dokumentarnih filmova i biograf Tarik Ali naveo je da je, prema njegovom mišljenju, oko 80 odsto Musolinijevih fašističkih struktura u kulturi ostalo netaknuto. Ovo je posebno bilo tačno u domenu italijanskog sudstva.
Atentat na Palmira Toljatija, lidera Italijanske komunističke partije, 14. jula 1948. i štrajkovi i protesti kao odgovor na taj napad podvukli su napetost zbog dubokih podela. Sledeće godine je Vatikan ekskomunicirao simpatizere komunista, a filmovi koji se smatraju nepristojnim ili opasnim biće cenzurisani.
Finansiranje neorealističkih filmova takođe je postalo sve teže. Đulio Andreoti, budući premijer i podsekretar DC zadužen za javnu zabavu, nagovarao je režisere da ne prikazuju mnoštvo socijalnih problema u državi. Napao je Umberta D. Vitorija de Sike, film o mukama jednog penzionera, kao primer “iznošenja prljavog veša Italije u javnost”.
U to vreme su italijanski sineasti i novinari mogli lako da budu osuđeni pred vojnim sudom za “klevetu oružanih snaga”. U godinama neposredno posle rata, Italija je bila osiromašena zemlja sa ogromnim potrebama za novcem i obnovom, što ju je dovelo u krajnju zavisnost od Sjedinjenih Država, rešenih da unište Toljatijevu moć.
“U Italiji 1950-ih godina je moć pripadala desnici, dok je sva kultura bila u rukama levice”, piše Tulio Kezič, dramski pisac i biograf Federika Felinija. Heroj pokreta otpora, a nakratko i premijer, Ferućio Pari pokušao je da počisti fašiste 1945. ali je njegova vlada bila brzo oborena. “Uz netaknuto sudstvo su čak i najozbiljniji politički zločini… prolazili nekažnjeno”, piše Dugan.
Ipak, sve širi krugovi zapaženih italijanskih pisaca, režisera i memoarista stvorili su briljantnu kolekciju nagrađivanih dela, pored brojnih knjiga koje su takođe pretvorene u pozorišne komade i filmove. Među njima bio je i bestseler roman Fontamara o vekovnom siromaštvu u njegovoj rodnoj Pesčini (Džordž Orvel ga je producirao kao dramski komad za BBC). Često bi se dešavalo da, kada se fašistički inspirisani sudija okomi na knjigu ili film, međunarodna nagrada ili priznanje, bar na neko vreme, otklone takvu pretnju. Čisti talenat u filmskom i književnom svetu u Italiji tih godina išao je ruku podruku sa potrebom da se njihov rad zaštiti pred fašističkim jurišnicima.
Sam Roselini je režirao propagandne filmove za Musolinijev režim. Ali bio je poznat i po tome da je predvodio partizansku filmsku grupu u podzemlju koja je poslužila kao inkubator i za njega i za druge režisere. Kad je Feliniju bilo samo 25 godina, Roselini, stariji od njega 14 godina, unajmio ga je kao saradnika na scenariju za Rim, otvoreni grad, a onda i kao glavnog scenaristu za Seljaka. Felini je, sa svoje strane, bio mentor kontroverznom dramskom piscu, pesniku i režiseru Pjeru Paolu Pazoliniju. U prvoj posleratnoj deceniji, od 1946. do 1956. godine, italijanski filmovi osvajali su Nagradu Udruženja njujorških filmskih kritičara za najbolji strano ostvarenje čak sedam puta. Bili su popularni širom Evrope, Amerike, u Egiptu, Siriji, Turskoj i Indiji.
Serhio Pitol: Pereira tvrdi da...Pisci okupljeni oko Einaudija
U međuvremenu, u svetu književnosti, u Einaudiju, izdavačkoj kući iz Torina predvođenoj grupom ekscentričnih levičara intelektualaca, okupljena je moćna grupa pisaca: Elsa Morante, Italo Kalvino, Karlo Levi, Čezare Paveze, istoričar Fernand Braudel i, jednako važna, Natalija Ginzburg, koja je takođe imala i ključnu ulogu među zaposlenima u toj kući.
Viver u uvodu svoje čuvene antologije Otvoreni grad: Sedam pisaca u posleratnom Rimu piše da je “među najpotresnijim knjigama koje su se tada pojavile bila zbirka pisama čiji naslov je opisivao sadržaj: Pisma osuđenika na smrt iz pokreta otpora, koja je napisao Leone Ginzburg, Natalijin muž, koji je umro od posledica mučenja u zatvorskoj ćeliji u Rimu 1944.”
Viver piše: “Uspeo sam već da upoznam (Rim) kroz Roselinijev film Otvoreni grad, ali Ginzburgova pisma su mi predstavila njegovu stvarnost”. Upravo će tu istoriju prekrajati i ponovo ispisivati 2020-ih godina ekstremno desničarska Braća Italije Đorđe Meloni sa svojim partnerima u vladi.
Danas planetarno slavna italijanska spisateljica Elena Ferante (pseudonim) odala je priznanje posleratnoj spisateljici Elsi Morante rekavši da je upravo ona hranila i podsticala njene književne ambicije. (Kao i kod Moranteove, ključni likovi kod Feranteove su često Italijanke iz radničke klase.) Čitajući Varku i čaroliju sa 16 godina, objašnjava Feranteova, “otkrila sam da potpuno ženska priča – žudnja, zamisli i osećanja žene – može da bude uzbudljiva, a da istovremeno ima i veliku književnu vrednost”.
Nedavno je Varka i čarolija objavljena u dobro prihvaćenoj verziji na engleskom jeziku u prevodu iskusne prevoditeljke Dženi Mekfi. “Morante problematizuje formu romana tako što je nanovo otkriva”, piše ona. “Ona podražava, meša i preoblikuje stilove popularne književnosti… tako da njen narativ postaje smesa iz koje isparavaju novi načini pripovedanja”.
Isprva se, 1948. godine, Varka i čarolija nije dobro prodavala u Italiji. Nekoliko godina kasnije, 1951, Moranteova je angažovana kao voditeljka na RAI radiju u emisiji posvećenoj prikazima knjiga. Kada je omanula da predstavi sjajan prikaz “prijatelja” RAI-ja, bila je smesta otpuštena.
Delo Moranteove uglavnom se nije dobro kotiralo kod konzervativnih kritičara koji su želeli celovitiji pogled na posleratnu italijansku porodicu. Moranteova je svojeglavo koristila formu romana iz 19. veka umesto visoko stilizovanog, često sažetog stila kakav je preferirala Ginzburgova, još jedna velika ljubiteljka i urednica Moranteove. “Draga Čitateljko”, poverava se Moranteova u Varci i čaroliji u kojoj junakinja iz radničke klase piše o nekome za koga će se možda udati: “Pogrbljen je i kvrgav ko drvo. Lice mu je izborano, oči mutno plave, brada razbarušena i zapuštena, a velika bezuba usta retko razvučena u osmeh”.
“Iako nije očigledno društveno polemično”, piše Kalvino, “to pripovedanje silovito i efikasno prodire do kostiju, ogoljavajući ključne trenutke ljudskih života sve do njihove klasne strukture, ne zaboravljajući ni načas situaciju u kakvoj se danas nalazimo”.
Ženski likovi kod Moranteove često su žrtve, a kao posledica toga su krajnje direktne, ponekad i nemilosrdno surove, kada uzimaju ono što žele. U svom čuvenom romanu Istorija priše o svom rodnom Rimu: “Stanovništvo Rima je zamuklo. Svakodnevne vesti o racijama, mučenju i pokoljima kružile su četvrtima poput odjeka samrtnih zvona bez ikakvog mogućeg odgovora… Ali konačno, u izolovanom gradu, poharanom i pod opsadom, pravi gazda bila je glad”.
Moranteova se udala za Alberta Moraviju, potomka bogatog rimskog arhitekte. Ali su fašisti Moravijin novac konfiskovali. Poznati romanopisac, na “poternici”, sklonio se u selo Sant Agata u okrutu Latina, gde je paru pošlo za rukom da ostanu skriveni u jednosobnoj baraci dok su nedaleko odatle nemački vojnici ubijali seljane.
Moravija će 1957. objaviti Ćoćaru, o majci i ćerki koje su silovali vojnici. Knjiga je tri godine kasnije pretvorena u nešto što će postati svetski slavan film u režiji Vitorija de Sike. Sofija Loren dobiće Oskara za najbolju glumicu. Međutim, Moraviju je neprestano napadala Katolička crkva zbog naglašavanja seksualnosti u njegovim romanima. U aprilu 1952. godine Vatikan ga je optužio za opscenost i stavio je njegova dela na indeks zabranjenih knjiga.
(Sutra: Kako su umetnici iz korena promenili kulturu Italije (2): Pazolini i Felini)
Piše; En Kolamoska
Izvor: Jacobin
Preveo; Matija Jovandić