Kako je rođen dobri vojnik Švejk Pitanje da li je redov Jozef Švejk zaista tupav ili se samo pretvara da jeste nikada nije do kraja razjašnjeno, piše Sesil Perot, biograf Jaroslava Hašeka.

“Ne znam da li ću uspeti da ovom knjigom postignem ono što sam hteo. Već ono što sam čuo svojim ušima, kad jedan čovek kaže drugom: ‘Blesav si kao Švejk!’ – ne uliva mi mnogo nade. Ako reč ‘Švejk’ postane samo jedna pogrda više u cvetnom vencu psovki, moraću se zadovoljiti i tim obogaćenjem češkog jezika”, zapisao je Jaroslav Hašek (30. april 1883 – 3. januar 1923) u belešci o Doživljajima dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu.

Jaroslav Hašek, daleko kompleksniji i zanimljiviji čovek i pisac od onoga kakvim se obično predstavlja, uspeo je da dovrši tri i započne četvrti od zamišljenih šest delova knjige o Švejku pre nego što je umro od srčanog udara u 40. godini. Švejk je, međutim, nastavio da živi i van stranica knjige (prevedene na više od 60 jezika, što je čini najprevođenijom knjigom sa češkog svih vremena), odolevajući vremenu i raznim cenzorima. Nije slučajno što je to bila jedna od prvih knjiga, ako ne i prva, kako to kaže prevodilac Dobroga vojnika Švejka na naš jezik Stanislav Vinaver, što je Hitler dao spaliti na lomači.

I vek nakon što je ta knjiga objavljena, u naoko drugačijim okolnostima, Švejk ne prestaje da se smeška, a njegov književni otac da kucka čitaoce po slepoočnici. Prenosimo ovde poglavlje “Kako je rođen Švejk” iz biografije Loš Boem: Život Jaroslava Hašeka, tvorca dobrog vojnika Švejka pisca, profesora, diplomate i prevodioca romana na engleski Sesila Perota u kom govori o nastanku lika najpoznatijeg redova u svetskoj književnosti.

***

Gde je Hašek otišao da živi nakon što je izašao iz azila za umobolne nije baš najjasnije. Izgleda da se nije vratio Jarmili, koja je tad boravila kod svojih roditelja. A, opet, Jarmila nam priča da je bio maj 1911. godine kada je Hašek prvi put došao na ideju o stvaranju lika koji će ga proslaviti širom sveta, lika dobrog vojnika Švejka i izgleda da nema sumnje da su njih dvoje tada živeli zajedno.

Jedne večeri se iscrpljen vratio s posla. Sledećeg jutra Jarmila ga je zatekla kako, tek probuđen, grozničavo traži parče papira koje je ostavio prethodne noći. Na njemu je, pre nego što je otišao u krevet, pribeležio “briljantnu ideju”, a sada ju je, na svoj užas, sasvim zaboravio.

“U međuvremenu sam ga bacila na gomilu đubreta”. (Jarmili je urednost bila fetiš.) Hašek je pojurio da ga nađe i bio je oduševljen kada ga je pronašao. Pažljivo je izvukao zgužvano parče papira, pročitao sadržinu, pa ga ponovo  zgužvao i bacio. “U međuvremenu sam ga ja ponovo izvukla i sačuvala. Videla sam na njemu čitko napisan i podvučen naslov priče, “Budala iz društva”. Ispod je bila jedva čitljiva rečenica: “Otišao je na pregled da bi dokazao da je sposoban za redovno služenje vojske”.[1]
Bilo je potom zapisano još reči, ali su one bile nečitke.[2]

Dva svetska rata upoznala su nas sa figurom glupog regruta koji sve radi naopako, okreće se nalevo kada treba desno, maršira ka nazad kad svi marširaju ka napred, dovodi do besa nadređene, posebno narednike u četi time što nesvesno baca klipove u mašinu koja inače glatko radi.

Na stranicama magazina Panč su se tokom Prvog svetskog rata, nakon što je prvi put uvedena regrutacija, pojavljivale ovakve šale. U vojsku su regrutovani i ljudi iz svakodnevnog života koji su umeli da budu potpuno nepodesni zbog svog nepriličnog “blesavljenja”. U skandinavskoj štampi između dva rata bio je popularan strip sa regrutom koji svakodnevno zapada u neprilike, ali često prolazi bolje nego njegovi pretpostavljeni. Popularnost “Tatine vojske” dokazuje nam da je ova vrsta humora i dalje prisutna, a tako je još od kada ju je Šekspir prvi put izveo na pozorinicu u sceni u kojoj Falstaf proverava regrute.

Međutim, 1911. godine to nije bilo uobičajeno. Nemačka i francuska armija bile su ozbiljne ustanove, a ni austrijska vojska nije bila predmet sprdnje. Istina, bilo je izuzetaka i postojao je Simplicisimus, čuveni minhenski satirični časopis, koji se nije libio da ismeva mlade pruske oficire, proizvode kastinskog sistema, a posebno su Nemci sa severa, Pifke, bili omiljena meta štampe sa juga Nemačke i iz Austrije; ali izuzetno retko su se redovi nalazili pod lupom humorista. Opasno je bilo predstavljati austrijske vojnike bilo kako drugačije do kao heroje koji čeznu da polože svoje živote za Otadžbinu. 

Izuzetak je bio skeč pod nazivom “Vojna čast” koji se pojavio jednog dana u Simplicisimusu, a kasnije je preveden i štampan u “Radničkoj kolumni”, u dnevniku Češke socijaldemokratske partije Prava naroda 16. marta 1905. godine. U tom skeču govorilo se o seljaku u uniformi koji je izgledao kao idiot, ali se pokazao kao vispreniji i nadmoćniji od oficira koji su morali da se njime bave. 

“’Ti poznaješ mlađe ljude bolje od mene, Barone”, rekao je nemački kapetan. “Šta misliš o Majeru? Je l’ taj momak baš tolika budala kao što izgleda ili se samo pretvara?”

“On je još veća budala nego što izgleda, gospodine, ali biće da mu je neko rekao da u vojsci čovek ne treba da se trudi da bi ispao glup. Niko nije ni blizu toliko glup kao on. Kada je prvi put prolazio obuku, pitao sam ga ko je najviši po činu u vojsci, a taj bizgov mi je rekao: “Ti si, gospodine”. Nisam mogao da se suzdržim od smeha, a i svi momci su zaurlali.  Dakle, uveren sam da je ta hulja utuvila sebi u glavu da mu ide u prilog na nastavi tako da se ponaša. Na kraju će mu se ljudi samo smejati i to će mu tako prolaziti. Znate, gospodine, ne možete ni da zamislite koliko sam muke imao da ga odviknem od toga da govori “ti” i savršeno sam ubeđen da tom lukavom kopiletu nije bilo potrebno ni tri dana da bude ovde da bi sve prokljuvio, pošto je te naše seljake neko prokleo da budu pronicljiviji nego što bi iko i pomislio’”. 

Pitlik navodi da ova priča sadrži zametke Dobrog vojnika Švejka. A sadrži i pitanje koje nikada nije do kraja razjašnjeno: koliko je Švejk zaista tupav, a koliko samo simulira svoju navodnu tupavost?

Nemoguće je reći da li je Hašek zaista pročitao tu priču, ali je u javnim bibliotekama prosto gutao novine, uključujući tu i Simplicisimus, pa je mogla da mu zapadne za oko i da mu da ideju.

Menger ističe da je Hašek pozvan da služi vojsku 1906. godine i da je služio nekoliko nedelja u Trentu pre nego što je otpušten kao nesposoban. Ako je to tačno, to bi mu svakako donelo iskustvo iz prve ruke o životu redova, ali ni za to, kao ni za mnogo šta drugo što Menger piše, ne postoji ni mrvica dokaza da podupre takvu tvrdnju. Naprotiv, vojne arhive pokazuju da nije pozivan sve do 1915. godine.

Hašek je bez sumnje postao antimilitarista pošto je već ranije imao veze sa anarhistima, koji su pljuvali austrijske uniforme i odbijali da služe vojsku “neprijatelja češkog naroda”. Ovde je anarhistički pacifizam išao ruku podruku sa nacionalnim sentimentom, pošto su češkim regrutima često komandovali nemački oficiri, pa je i jezik na kom su im naređivali, i omalovažavali ih, bio nemački. Kao što Hašek naglašava u mnogim delovima konačne verzije Dobrog vojnika Švejka, nemački oficiri i podoficiri su slovensko osoblje često tretirali kao pse.

Austrijske vlasti brzo su suzbijale i najmanju naznaku antimilitarizma. Poslednjeg dana juna 1910. godine održano je suđenje mladim ljudima iz Nacionalne socijalističke partije povezanim sa glasilom Mladi tokovi, predvođenim urednicima Špatnijem i Hatinom, a njih dvojica bili su Hašekovi prijatelji. Osuđeno je i zatvoreno 44 optuženih, a dvojica urednika su 1911. dobila po dve godine zatvora.

Usledili su i drugi procesi, a Hašek, koji je i dalje održavao kontakte sa grupom, kao i sa anarhistima i socijaldemokratama, priveden je i isleđivan u policiji 1910. godine. Godinu kasnije, 11. decembra, pretresen mu je stan, ali nije pronađen nikakav inkriminišući materijal. Jarmila je opisala to iskustvo u priči “Pretres kuće”:

“Jednom je 1911. godine, u vreme kada se sudilo antimilitaristima, Mita došao kući rano ujutru:
‘Da me nije ko tražio, draga?
‘Ne, niko’.
‘Čuj, odveli su me do baraka i suočili su me sa vojnicima. Sutra će nam verovatno pretresti kuću”.
‘O, Bože!’
‘Pretres kuće, anđele moj blesavi, to je prosto zabavno, videćeš’.
Dan je već počeo da se pomalja kada smo zaspali. Probudila nas je glasna zvonjava…”

Prema ostatku priče, policijski službenici izvukli su muža i ženu iz kreveta, ali su bili bespomoćni pred ironičnim stavom kakav je zauzeo Hašek, koji se ponašao onako kako bi to uradio Švejk.

“’Ja bih nastavio da tražim’, posavetova ih on. ‘Vrag nikad ne spava, a Hrist je rekao: ‘Ko traži, taj će i pronaći’.

Pregledali su razne fioke, orman za knjige, tražili ispod tepiha, trkeljisali oko šporeta i, najzad, pošto ništa nisu našli, zaplenili su neka Jarmilina stara ljubavna pisma.

‘Kada će mi biti vraćena’, pitala je Jarmila kasnije, kada je srela jednod od njih u tramvaju.
‘Spremna su, ali kad biste samo znali kakve smo muke imali s njima! Sva su morala da budu prevedena na nemački i poslata u Beč’.
‘Ali zaboravili ste jedan paket’.
‘Molim vas, gospođo, nemojte to nikome da kažete’”.

Gde je Hašek našao ime Jozef Švejk nije pouzdano utvrđeno. Menger navodi da ga je nazvao po delegatu Zemljoradničke stranke koji je predstavljao Kutnu Horu. Pitlik misli da je verovatnije da je preuzeo ime Jozefa Švejka, domara iz kuće gde je bio smešten Bokal[3].

On je imao i sina koji se tako zvao i Hašek ga je pozvao kod sebe 1911. godine, pošto su nekada živeli u istoj kući u kojoj su živeli Hašekovi.

U feljtonu “Koliko neko nosi na grbači?”, objavljenom u Čehoslovanu u Rusiji 2. februara 1917. godine, Hašek spominje još jedan pretres kuće koji je verovatno obavljen ubrzo nakon početka rata, a izvršili su ga dobro poznati praški policijski inspektori Slaviček i Klima. (Tu su nazvani Sliva i Klabiček)[4].
 “Komesar Sliva bio je crn, a Klabiček plavokos. Uvek su išli zajedno i činili su neku vrstu žive crno-žute zastave[5].

U međuvremenu, nakon početne zamisli o “budali iz društva”, koncept o Švejku je klijao i sazrevao u Hašekovoj mašti. Kroz nekoliko dana je otkucao prvu priču u kojoj se pojavljuje Švejk, a nazvao ju je po nemačkom Urschwejk (kao što je prva verzija Fausta bila Urfaust.)

Pošto se priča o Švejku pojavila u ukupno tri verzije – Dobri vojnik Švejk (pre rata), Švejk u zarobljeništvu (u Rusiji, za vreme rata) i Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu (u Čehoslovačkoj nakon rata) – nije zgoreg imati na umu razlike među njima.

Suštinska osobina prve verzije je da je ona napisana u periodu kada je austrijska cenzura bila veoma stroga. Shodno tome, ona predstavlja primitivnog i “prečišćenog” Švejka, osrednju ličnost kojoj nedostaje kompleksnosti i rafinmana završne verzije. Druga, napisana u Rusiji u jeku antiaustrijske ratne propagande, grublja je i drastičnija verzija konačne knjige. Hašeku se nesumnjivo poboljšavao status pisca između 1911. i 1923. godine; njegova svakodnevna posvećenost pisanju tokom tih godina, obogaćena novim iskustvima, donela mu je suptilost i zrelost. Konačna verzija Dobrog vojnika Švejka, napisana pred kraj života, odražava koliko se razvio. Prva priča o Švejku, “Švejk ustaje protiv Italije”, objavljena je u Ladinim Karikaturama 22. maja 1911. godine: 

Švejk se priključio radosna srca. Cilj mu je bio da se u vojsci zabavlja i uspeo je da zapanji ceo garnizon u Trentu, uključujući tu i samog komandanta garnizona. Švejku je uvek titrao smešak na usnama, bio je druželjubiv i možda je upravo zato stalno dopadao zatvora…

Kad bi ga pustili iz zatvora, na sva pitanja je odgovarao sa osmehom. I potpuno je smiren puštao da ponovo bude zatvoren, zadovoljno misleći u sebi da svi oficiri u celom garnizonu u Trentu strahuju od njega, ne zbog njegove grubosti, o ne, nego zbog njegovih učtivih odgovora, učtivog ponašanja i milog, prijateljskog osmeha koji ih je mučio.

Dežurni oficir došao je u spavaonu. Nasmejani Švejk, sedeći na svom ležaju, ljubazno ga je pozdravio: “Pokorno javljam, hvaljen Isus Hrist”.

Poručnik Valk zaškrguta zubima kada je video Švejkov iskreno prijateljski smešak i spremio se da mu nabije kapu na glavu prema propisima. Ali Švejkova srdačna i topla prilika sprečila ga je da tako nastupi.
Major Teler ušao je u prostoriju. Poručnik Valk oštro pogleda čoveka koji je stajao kraj njihovih postelja i reče: ‘Ti, Švejk, donesi svoj kver[6] ovde!’

Švejk je savesno izvršio naređenje, a umesto da donese pušku doneo je svoju naprtnjaču. Major Teler razbesneo se zbog njegovog nevinog držanja i rekao mu na češkom: ‘Ne znaš šta je kver?’

‘Pokorno javljam, ne znam’. I tako su ga odveli pravu u kancelariju. Doneli su pušku i gurnuli mu je pod nos: ‘Šta je ovo? Kako se ovo zove?’

‘Pokorno javljam, ne znam’.

‘To je kver’.

‘Pokorno javljam, ne verujem’.

Poslat je u zatvor i čuvar je smatrao svojom obavezom da mu kaže da je glup. Redovi su marširali na teškim vežbama u planinama, a Švejk je sedeo iza rešetaka i blago se smeškao.

Pošto nisu mogli ništa sa njim da urade, postavili su ga po naređenju među jednogodišnje dobrovoljce. Služio je ručak i večeru u klubu.

Ređao je noževe i viljuške, donosio hranu, pivo i vino, skromno je sedeo kraj vrata i s vremena na vreme bi se oglasio: ‘Pokorno javljam, gospodo, poručnik Valk je fin gospodin, da, veoma fin gospodin, zaista’. I smeškao se i otpuhivao dim cigarete.

Jednog dana došla je inspekcija u oficirski klub. Švejk je skromno stajao kraj vrata, a novi oficir bio je dovoljno nesrećan da ga pita iz koje je jedinice.

‘Pokorno javljam, ako dozvolite, ne znam’.

‘Paklenih mu zvona, pa koja je regimenta ovde stacionirana?’

‘Pokorno javljam, ako dozvolite, ne znam’.

‘Za boga miloga, čoveče, po kom gradu je ovaj garnizon nazvan?’

‘Pokorno javljam, ako dozvolite, ne znam’.

‘Pa, čoveče, kako si za ime sveta ti onda dospeo ovde?’

Švejk je vedro osmehnut, toplo i krajnje blago pogledao oficira i rekao: ‘Pokorno javljam, rođen sam i potom sam išao u školu. Onda sam izučio za stolara. Potom su me doveli u gostionicu i tamo sam morao da se skinem do gola. Par meseci kasnije su došli žandarmi po mene i odveli me u barake. U barakama su me ispitivali i rekli: čoveče, ti tri nedelje kasniš sa početkom služenja vojske, strpaćemo te u zatvor. Pitao sam ih zašto, kad uopšte nisam hteo da idem u vojsku, pa čak nisam ni znao šta je to vojnik. Svejedno su me strpali u zatvor, onda su me stavili na voz i vozali me svukuda sve dok nismo stigli ovde. Nisam nikoga pitao ni koja je regimenta, ni koja četa, koji je grad, da ne bih koga uvredio, ali su me odmah prvog dana obuke zatvorili, pošto sam zapalio cigaretu u stroju, a da ni sam ne znam zašto. I onda su me trpali u zatvor svaki put kad se pojavim, prvo zato što sam izgubio bajonet, onda zato što sam zamalo upucao pukovnika u kundak, a sad najzad služim gospodu jednogodišnje dobrovoljce…’

Bližio se Božić. Jednogodišnji dobrovoljci okitili su jelku u klubu i posle večere im je pukovnik održao dirljiv govor, rekavši da je Hrist rođen, kao što svi oni znaju, i da mu je zadovoljstvo što ima dobre vojnike i da bi svaki vojnik trebalo da bude zadovoljan sobom…
I u tom trenutku, usred tog svečanog obraćanja, začuo se vatreni uzvik: ‘O, da, zaista! Tako je’.

Bio je to glas dobrog vojnika Švejka koji je stajao ozarena lica, neprimetan među jednogodišnjim dobrovoljcima.

‘Vi, dobrovoljci’, grmeo je pukovnik. ‘ko je to viknuo?’ Švejk je istupio iz stroja jednogodišnjih dobrovoljaca i nasmejan pogledao u pukovnika: ‘Pokorno javljam, gospodine, ja služim ove ovde jednogodišnje dobrovoljce i obradovao sam se kad sam čuo ovo što ste ljubazno upravo sada rekli. Vi ste srcem i dušom u onome što radite’.

Kada su zvona u Trentu oglasila ponoćnu misu dobri vojnik Švejk je sedeo u apsu već više od sata. Tom je prilikom ostao pod ključem jako dugo.
Posle su mu okačili bajonet i odredili ga u odeljenje sa mitraljezom.

Bili su veliki manevri na italijanskoj granici i dobri vojnik Švejk marširao je sa vojskom. ,

Pre ekspedicije je slušao govor jednog kadeta: ‘Zamislite, Italija nam je objavila rat i mi sad marširamo protiv Italijana’.

‘Pa, dobro, napred marš!’, uzviknuo je Švejk i za to je dobio šest dana.

Nakon što je odslužio tu kaznu, poslat je za svojim mitraljeskim odeljenjem zajedno sa tri ostala zatvorenika i kaplarom. Prvo su marširali niz dolinu, pa jahali na konjima u planine i, kao što se moglo očekivati, Švejk se izgubio u gustoj šumi na italijanskoj granici. Probijao se kroz rastinje, zalud tražeći svoje kompanjone sve dok, na sreću, nije prešao italijansku granicu, i to pod punom opremom.
I tamo se dobri vojnik Švejk istakao. Italijansko mitraljesko odeljenje iz Milana upravo je izvodilo manevar na austrijskoj granici, a mula sa mitraljezom i osmorica ljudi izbili su na zaravan sa koje je Švejk izviđao.

Italijanski vojnici, osećajući se sasvim sigurno, mirno su se zavukli u grmlje i pozaspali. Mula sa mitraljezom predano je pasla i sve se više udaljavala od odreda, sve dok najzad nije stigla do mesta sa kog je dobri vojnik Švejk sa smeškom posmatrao neprijatelja.   

Dobri vojnik Švejk uhvatio je životinju za uzde i vratio se u Austriju zajedno sa italijanskim mitraljezom na leđima italijanske mule.

Spustio se niz padine sa planine ponovo do doline odakle se penjao, lutao je sa mulom kroz šumu ceo dan, sve dok uveče konačno nije ugledao austrijski bivak.

Stražar nije hteo da ga pusti pošto nije znao lozinku. Pojavio se oficir, a nasmejani Švejk zauzeo je vojnički stav i salutirao: ‘Pokorno javljam, gospodine, zarobio sam mulu sa mitraljezom od Italijana’.
I tako su odveli dobrog vojnika Švejka u garnizonski zatvor, ali sada znamo kako izgleda najnoviji tip italijanskog mitraljeza.”

Posle ove priče nastale su još četiri o Švejku: “Dobri vojnik Švejk nabavlja vino za misu”, “Dobri vojnik Švejk je dobio odsustvo”, “Dobri vojnik Švejk uči da rukuje barutom za topove” i, najzad, “Dobri vojnik Švejk rukuje aeroplanima”.

Poslednja među njima modernizuje Švejka i upečatljiva je po prvoj rečenici: “Austrija ima tri dirižabla, osamnaest nedirižablskih letelica i pet aviona”. Na originalu, u češkom jeziku, izraz za “nedirižablsku” znači letelica kojom se ne može upravljati, što znači i letelica kojom se ne može pilotirati. Shodno tome, Švejk, sa rukama na komandama, leti preko Alpa, preko južne Evrope, preko Mediterana, pa ga struje odnose u Afriku. Dobio je naređenje da “leti dođavola” i, kao i uvek, uradio je sve što može da ga izvrši.

Pažljivi urednik Lada[7] bio je predmet Hašekove prljave smicalice. Pošto je pisac morao da čeka na honorar duže nego što mu se to dopalo, prevario ga je tako što treći deo Dobrog vojnika Švejka nije objavio samo u Karikaturama, nego i u konkurentskom časopisu Dobar šaljivdžija.

Lada se istog časa odlučio da mu se oduži istom merom. “Radije ću odmah da pogubim Švejka nego da ga delim sa drugim novinama”. I tako je angažovao drugog pisca  humoristu da pripremi četvrtu, plagiranu priču, u kojoj se Švejk pri opasnoj avanturi susreće sa smrću, pa da je objavi uz potpis “Jaroslav Ašek”.

Uživao je zamišljajući kako će Hašek da pobesni kad vidi da mu je junak ubijen, ali taj Shadenfreude nije trajao dugo. Kada je naredno izdanje Karikatura vraćeno od cenzora, od cele priče preživeo je samo naslov: “Jaroslav Ašek: Kraj dobrog vojnika Švejka”.

Zbirka priča o Švejku objavljena je u formi knjige krajem 1911. godine pod naslovom Dobri vojnik Švejk i druge čudne priče.

Piše: Sesil Perot
Izvor: Loš Boem: Život Jaroslava Hašeka, tvorca dobrog vojnika Švejka
Priredio i preveo: Matija Jovandić

—

[1] U vreme kada nijedan Čeh nije želeo da bude zaveden kao mentalno i fizički spreman za služenje vojske “budala iz društva” je zapravo to tražila!

[2] To je verzija koju je Ričardu Hašeku dala njegova majka; Ančik: O životu Jaroslava Hašeka, str. 97

[3] Praška gostionica, često se spominje i u Dobrom vojniku Švejku

[4] Slaviček i Klima spominju se i u Dobrom vojniku Švejku.

[5] Boje austrijske monarhije

[6] Poručnik i major, kada se obraćaju Česima, govore neku vrstu iskvarenog austrijskog nemačkog. Kver (Gewehr, oružje) nije češka reč i Švejk, kao regrut s punim pravom nije morao da je razume.

[7] Josef Lada (1887-1857), češki slikar, ilustrator i pisac koji je crtao Švejka (prim. prev)